U potrazi za poslom

Bila sam primorana da se u potragu za stalnim zaposlenjem otisnem onako kako je to danas uobičajeno. Preko neke od političkih stranaka. S obzirom na to da većina čestitog sveta među tom bulumentom pohlepnika žednih novca i vlasti već odavno ne vidi neku razliku, bilo mi je gotovo svejedno kod koga će me utefteriti. Na Mirin nagovor otišla sam kod onih koji su trenutno najjači u koalicinom konglomeratu koji drma opštinom. Mira je preko njih došla do posla za manje od šest meseci, a i rekla mi je da bi bilo prirodnije da se učlanim kod onih sa kojima smo zajedno prolazili neke stvari tokom devedesetih

Danas je odluka. Kraj neizvesnosti koja me već dugo ubija. Na isteku ovoga dana saznaću ono što me najviše zanima. Probudila sam se sa čudnim osećajem u stomaku, gledajući u mrak oko sebe kao da se tu krije odgovor na pitanje koje me muči. Uroš je spavao u svojoj sobi, sinoć mu je bilo neko društvo i ostali su do kasno, veseli i bučni šesnaestogodišnjaci. Bila je tu i ona vižljasta curica iz njegovog razreda, za koju ni u ludilu ne bi priznao da mu se sviđa. Takav je moj Uroš - krenuo je silovito, bio izrazito druželjubiv i otvoren, delovalo je da ne postoji ništa čega se plaši, čak i kada je bio tek trogodišnjak. Onda se desila najgora moguća stvar koju dete može da doživi - imao je samo pet godina, ali sam toliko poznavala sopstveno dete da sam mogla da vidim tren u kome su se njegove oči povukle, a malo i krhko telo zauzelo odbrambeni stav. Ono što je ostalo od njegovog oca doneli su u limenom kovčegu, bilo je proleće 1999. godine. Goran je bio poslednji čovek na svetu koji bi poželeo da ode u rat ili podržao budale koje su zakuvale sa celim svetom, prethodno sklonivši svoje porodice na sigurno, ali se nije mnogo bunio kada su došli po njega. Znao je da su njegove veštine, stečene na obuci u JNA krajem osamdesetih, bile veoma dragocene tamo dole i ćutke je okačio borbeni ranac o ramena, poljubio mene i Uroša i samo se nasmejao, mahnuvši nam u stilu „biće sve u redu“. Nismo ga videli više nikada. Meni je ostao čudan amalgam od trauma zbog njegove smrti pomešanih sa lepim uspomenama na naš zajednički život, a Uroš je zapatio oblandu jezive hladnoće i preterane stidljivosti. Na sreću, kako je bivao stariji, tako se i taj neprijatni oklop sve više ljuštio i pucao, pa sada ne brinem za njega kao ranije.

Bile su to i jedine brige koje mi je zadavao, jer je uvek bio dobar đak i dete za primer. Veoma dobar, jedan od onih koji su već u osnovnoj školi počeli da dobijaju razne stipendije, a kad je krenuo u srednju konkurisao je (skoro uvek uspešno) na nekoliko mesta, pa sam mirne duše mogla reći da je sam plaćao svoje školovanje i zarađivao za džeparac. Mnogo mi je to značilo, jer sam nedugo po Goranovoj smrti ostala bez posla. Radila sam u školi i oborila na popravni ispit jednog klinca koji pojma nije imao, a usput se i ponašao prilično nadmeno i bahato. Kada se ista stvar ponovila i u avgustu, rekla sam mu da mora da ponavlja razred. Istog dana me je nazvao direktor, da bi se navodno raspitao šta se dogodilo. Ljubazno mi je savetovao da detetu dam dvojku, jer nemam pojma o tome ko su mu roditelji. Kada je video da ja odbijam da ga poslušam, počeo je da preti. Posle mi je došao dečakov otac, kući, dok smo Uroš i ja ručali. Iskočio je iz nekog luksuznog džipa, izvređao me, galamivši kako sam tek bedni prosvetni radnik, da ću izgoreti, nestati i da to niko neće ni primetiti.

Ispričala sam to Miri, koleginici s posla, a ona mi je rekla da se slična stvar desila i njoj i da je na kraju morala da pusti tog klinca. Pretpostavljala je da je direktor u svemu prošao najbolje (finansijski), pa smo odlučile da roditelja i direktora prijavimo policiji. Komandir je sukao dugačke brčine ispred ventialtora (napolju je bilo izuzetno vruće) pažljivo nas slušajući i u neverici cokćući. Delovao je kao čovek čvrsto rešen da slučaj razreši i stane u zaštitu dve mlade i uplašene samohrane majke. Bio je fenomenalan glumac, ispostavilo se, jer je direktor škole bio njegov dobar prijatelj, pa ga je pozvao još dok smo nas dve bile na izlasku iz policijske stanice. Usledio je otkaz za obe, sa obrazloženjem da smo višak. Žalile smo se sudu, ali je žalba odbijena, jer je direktor bio dobar i sa nekim bitnim ljudima unutar pravosuđa. Poslednjih godina dajem privatne časove i radim neke sezonske poslove, večito u strahu za sinovljevu egzistenciju .

To je bio osnovni razlog što sam uradila neke stvari koje ranije nikada ne bih. Da je Goran živ, sigurna sam, ne bih ni morala o tome da razmišljam - uvek je iznalazio način da obezbedi novac tako da nas dvoje ništa ne osetimo. Često je dolazio i u nezgodne situacije, sukobljavajući se sa nekim bitnim njuškama, ali je imao onu dozu integriteta i muškosti koja je bila dovoljna da ga se ordinarni šljam kloni u trenucima kada zagusti. Bez njegove zaštite, gurnuta u muški svet, bila sam primorana da se u potragu za stalnim zaposlenjem otisnem onako kako je to danas uobičajeno. Preko neke od političkih stranaka. S obzirom na to da većina čestitog sveta među tom bulumentom pohlepnika žednih novca i vlasti već odavno ne vidi neku razliku, bilo mi je gotovo svejedno kod koga će me utefteriti. Na Mirin nagovor otišla sam kod onih koji su trenutno najjači u koalicinom konglomeratu koji drma opštinom. Mira je preko njih došla do posla za manje od šest meseci, a i rekla mi je da bi bilo prirodnije da se učlanim kod onih sa kojima smo zajedno prolazili neke stvari tokom devedesetih. Već na prvom koraku sačekalo me je iznenađenje – predsednik lokalnog odbora, kod kojeg sam imala zakazan razgovor, bio je moj komšija Sima. Simina ćerka Maja čuvala je Uroša one zime (mislim da je bila 1996. na 1997) kada smo Goran i ja svaki drugi dan odlazili za Beograd, slaveći neočekivano uskrsnuće duha na ponovo lepim i nasmejanim ulicama, uzgred i protestujući protiv džiberske krađe glasova na lokalnim izborima, za koju se kamarila na vlasti nadala da će proći nekažnjeno.

Dok sam ulazila u Siminu kancelariju obuzela me je parališuća jeza, jer sam se prisetila nekih od njegovih komentara iz toga doba. Kretalo je sa "idete da rušite Beograd", pa se nastavljalo čuvenim "je l' vas to Amerikanci plaćaju da mrzite svoju zemlju" da bi klimaks nastajao praktičnim uputstvima za pravosudne organe kroz "sve bi vas trebalo pozatvarati! Bajbok, prdekana!" On je tada bio neki bitan faktor, ali je od onda promenio nekoliko stranaka. Čudno, nekako se nameštalo da je stranka u koju bi on prešao uvek bila na vlasti. Tako je izgleda i sada. Sima sedi u velikoj kancelariji, ispod fotografije ubijenog čoveka za kojeg je pre desetak godina sa ogromnim žarom tvrdio da je nemački špijun. Pored njega stranačka zastava, ista kao ona koju je nekoliko puta javno spaljivao, baš one zime kada je njegova Maja čuvala našeg Uroša. I, kao uz kurac, njemu uopšte nije neprijatno. Ja se osećam kao krme u Teheranu. On se ponaša kao da nemamo nikakvu zajedničku istoriju (što mi umnogome olakšava stvar) i razmenjuje sa mnom mnoštvo stereotipa, izražavajući zadovoljstvo što sam se odlučila za najbolju stranku, spremnu i sposobnu da Srbiju priključi Evropskoj uniji (baš onoj kojoj si psovao mrtvu majku do pre neku godinu, mislim u sebi). Završavam sa njim, kaže mi da zna za moj slučaj, da će oni gledati da nešto urade, ali da moram još da prođem i proveru unutar stranke i, na kraju, neku kadrovsku komisiju.

Supervizor unutar stranke bio je čovek koji se pitao za mnogo stvari. Sa njim se nisam videla lično, jer se o mojoj, kao i o sudbini mnogih drugih, odlučivalo na zatvorenim sastancima tih moćnika, kojima je prisistvovalo nekoliko ljudi. Mira je imala dobre veze pa me je tokom tog dana (prošle subote) obaveštavala o onome što bi moglo da bude važno. Rekla je da ni ona ranije nije videla tog čoveka, da su ga znali samo po nadimku i da se pita za sve važnije stvari unutar celog okruga. Bio je odličan prijatelj sa nekim važnim glavonjama i mogao je da aminuje ili obustavi čak i zemljinu gravitaciju. Pošto se Mira zaposlila kao sekretarica nekog od lokalnih ministara, desilo se da se baš u njegovoj kancelariji dogodio taj sastanak. Čula je samo kako ovaj govori "a ko je ona?", onda su mu nešto došaptavali, domunađavali se, nije to mogla da razume. Najzad se na kraju ponovo oglasio onaj koji odlučuje, energično rekavši samo "u redu, može. Neka ide na kadrovsku". Tada je iz kancelarije izašla kafe kuvarica i Mira je na trenutak uspela da vidi lice čoveka kome su se lokalne kabadahije klanjale do poda. Nosio je užasno skupo odelo, cipele koje su bile vrednije od njenog jugića i sat od četiri prosečne plate. Ipak, jedan detalj na njemu prepoznala je veoma brzo - brčine su mu ostale iste kao i onog vrelog dana kada ih je sukao pred nama, u svojoj tadašnjoj kancelariji.

Kadrovska komisija je samo formalnost, tvrdila je Mira, čiji sms čekam ceo današnji dan. Tamo izglasaju ono što im se kaže, a jedna od stvari koju moraju da potvrde jeste i moj stalni posao, prvi posle skoro deset godina. Da su okolnosti malo drugačije, možda bi predsednik kadrovske komisije pravio neke probleme, jer ga je osoba za čije zaposlenje daje saglasnost ranije prijavila policiji zbog korupcije. Nekadašnji direktor škole sada je, između ostalog, i član nekoliko upravnih odbora, dok mu je osnovno zanimanje nešto unutar nekih prosvetnih inspekcija, koje kontrolišu rad zaposlenih u školama. Njegov osnovni kvalitet, veoma cenjen u krugovima kojima pripada, bio je taj što je na vreme umeo da pogne glavu i uvek razume šta sme, a šta ne sme da čini. Zato valjda ni meni nije uzeo za zlo što sam ga, onako nepromišljeno, nekada davno, dovela u neprijatnu situaciju. To potvrđuje i sms koji mi je upravo pristigao od Mire:

- Treba da častiš, slatka, od sutra si i zvanično čistačica u Domu kulture!