Obračun kod YU korala

"Adio kauboju" nije samo poslednje zbogom poslednjem heroju koje naratorka upućuje bratu koji nije bio "ni izdajica ni nasilnik", već je i oproštaj, jednom zauvek, od priče koju smo živeli tokom devedesetih kada su "naši" uvek bili "good guys", a "oni" sa druge strane nužno "bad guys", odnosno, ako sledimo logiku bilborda koje opisuje naratorka, kada su "naši" bili "božji ratnici, a njihovi – sledbenici samog đavola"

Književnost je umetnost jezika. Često se ta prosta činjenica gubi iz vida jer su u našim malim literaturama stvari postavljene naglavačke, prepunjene su politikom. Nije to čudno ni loše, naprotiv. Međutim, kada se nađete pred knjigom koja prosto pleni bogatstvom jezičkih bravura i onim što se naziva stil, a što iz ugla iz koga posmatrate odnose unutar književnog polja često ne vidite, onda se zapitate da li su jezik i umetnost njegove upotrebe dovoljni da jedno delo učine vrednim i velikim. Na žalost, nisu, jer bi se onda i gromopucatelno bizarne knjige poput onih Mira Vuksanovića, kasnog Milorada Pavića ili Gorana Petrovića morale smatrati dobrim, a njihov problem definitivno nije loša upotreba ili nepoznavanje jezika, već činjenica da svojim jezikom oni ne čine ništa, oni tvore svetove koji su prazni i/ili nabijeni samoljubivom isključivošću i autističnim etno- i jezikocentrizmom.

Nasuprot takvog jalovog pretvaranja jezika u umetnost, stoje pisci poput Olje Savičević Ivančević koja je u svom prvom romanu Adio kauboju (Samizdat B92) uspela da spoji ličnu i zanimljivu priču i da je ispriča na jezički ubedljiv i istovremeno dirljiv način, dosegnuvši i emotivnu i intelektualnu dubinu preko potrebnu da bi se, kako kaže Ingarden, u jezičko-umetničkom delu pred čitaocem otvorio metafizički nivo na kome dolazi do katarktičkog prepoznavanja i spoznaje. U tekstu splitske autorke svaka fraza i rečenica, njihova jasnoća, ritam, čvrstina ili fluidnost imaju cilj da prikažu svet u rušenju posmatran iz perspektive devojke koja se nalazi u potrazi za sobom, ali pre toga mora da reši traume iz prošlosti. Mora, dakle, da ispita uzroke koji su njenog brata Danijela doveli do samoubistva. I, kao u klišeu iz vesterna, ona se vraća u rodni grad da bi ubila sve i vratila se sama. Mali problem je što su kauboji i njihov moral odumrli, iza njih su ostale ucveljene majke i ratoborne sestre. Drugi problem je što je, i dok je postojao, kaubojski moralni kôd bio tipično muška priča koja se mora završiti ili potpunom pobedom ili potpunim porazom. Tako nešto nije moguće, takve stvari, sve dok se živi, ne postoje i stoga potraga naratorke i protagonistkinje Ruzinave mora da se završi pre nego što se dođe do odgonetke, odnosno ona shvata da je to ne zanima, da to svakako neće vratiti Danijela u život.

Kao i u svakom narativu o traumi, i u romanu Adio kauboju ne postoji linearno uzročno-posledično nizanje događaja u vremenu. Putovanje u srce tame nije jednostavno, neka mesta se moraju obići više puta, neki ljudi se moraju sretati ciklično, a za sve to vreme treba posmatrati dekor Starog naselja, scenografiju ruiniranog predgrađa sa čijih se bilborda naizmenično smeše ratni zločinci i Isus Hristos, čiji hotel smrdi na „paštetu“ i „tuđa letovanja“, i čiji su jedini svetli momenti grafiti koji svedoče da i u tom i takvom paklu postoje duhoviti ljudi. Atmosfera raspadanja nije karakteristična samo za kulise ispred kojih se odvija fabula. Ona se uvlači u kuće i duše. Ona vlada i među usamljenim ženama u naratorkinoj porodici koju čine starija sestra i majka. Rituali kuvanja kafe, odlaska ili primanja gostiju, obilaska groblja dva puta sedmično i odlaska na plažu slika su žena koje su se predale i samo čekaju. I dok se sestre bore da izađu iz tog vrzinog kola, majka je u njega uhvaćena kao pauk u sopstvenu mrežu. Zbog toga je neophodan beg od muškog kaubojskog morala koji dovodi žene u takvu poziciju da budu ostavljene i nesamostalne, udovice i raspuštenice. U tom smislu je Adio kauboju ženska emancipatorska knjiga, žensko pismo u najboljem značenju te reči i to ne samo zbog toga što demaskira nametnuti falocentrični moral po kome se svet navodno upravlja, već i stoga što nudi neku vrstu odstupnice i izlaza kroz ljubav i/ili pisanje i/ili ludilo ne praveći unutar toga hijerarhijski poredak.

Iako je kauboj najveći stepen moralnog i herojskog koji se može postići, vesterni su samo pokriće za bezrazložna klanja i mutne radnje, posebno na prostorima jugoistočnim. Pod plaštom heroizma stradaju nevini, stradaju životinje, strada, na koncu, priroda. Adio kauboju nije samo poslednje zbogom poslednjem heroju koje naratorka upućuje bratu koji nije bio ni izdajica ni nasilnik, već je i oproštaj, jednom zauvek, od priče koju smo živeli tokom devedesetih kada su naši uvek bili good guys, a oni sa druge strane nužno bad guys, odnosno, ako sledimo logiku bilborda koje opisuje naratorka, kada su naši bili božji ratnici, a njihovi – sledbenici samog đavola. Uistinu, svima je to služilo da se na potpuno nekaubojski način, dakle mimo zakona i na silu, dođe do love i moći. Ruzinavin beg u Berlin nije dakle samo beg od porodičnog ženskog usuda u provincijskom gradu, već je i sklanjanje od zla koje u sebe uvlači sve i od koga se nije moguće odbraniti.

Iako je možda najslabiji deo u romanu onaj poslednji, u kojem dolazi do susreta između naratorke i spisateljice, bez njega se ne može. Naime, ako je u prvom delu pokazala pustoš koja ostaje kada kauboji napuste grad, ako je u drugom travestijom vesterna dala pravu sliku moralnog koda uvijenog u oblandu kaubojštine, onda je u trećem morala da pokaže kako je moguće osloboditi se toga. Otići u svet noseći breme neispričanih priča i nerazrešenih trauma prilično je uzaludan poduhvat. Tek kada se rastereti, kada joj spisateljica u kupeu voza ukrade priče, Ruzinava može da pođe u Berlin, u novi život, u kome pete njenih visokih čizama odzvanjaju pod zvezdanim nebom.

Olja Savičević Ivančević napisala je izvanredan roman koji je istovremeno objavljen u Hrvatskoj i Srbiji. Ovakav rasplet glupe kaubojštine jugoistočnih devedesetih niko nije očekivao, ali on svakako ide u prilog i piscima i čitaocima. Mali je problem što je pustoš koju su ovdašnji kauboji ostavili za sobom još prilično vidljiva.