Kad likovi miruju

Da ne bih bio potpuno nepravedan prema Kičmi noći i prema žanru, moram da priznam da je ovo verovatno najbolje žanrovsko ostvarenje do sada u srbijanskoj književnosti. Krivo mi je jedino zbog propuštene prilike da bude i jedno od najzanimljivijih dela u poslednje vreme, jer je takve potencijale imalo. Oltvanji je izuzetno talentovan pisac i verujem da će u sledećem pokušaju imati hrabrosti da, zarad ulaska u svet književnosti, napusti okvire koje je već uveliko prerastao

Umnožavanje dela žanrovske literature trebalo bi da znači normalizaciju književnog polja, ako je suditi po logici stvari. Međutim, Srbija i njena književnost daleko su od bilo kakve logike, daleko su od bilo kakve normalizacije i normativizacije. Povećavanje broja horor, krimi, humorističkih, ljubavnih i avanturističkih knjiga, posledica je bolje povezanosti sa svetom i korišćenja Interneta, kao i pojeftinjenja troškova štampe i pojave velikih izdavačkih kuća, koje kao svoju jedinu logiku vide tržište, a ovakva vrsta literature ima svoju vernu publiku. To je dobra strana medalje. Njena tamna strana ogleda se u činjenici da se žanrovska književnost prodaje kao belles lettres i što mali broj kvalitetnih kanonskih romana zahteva od nas da se prema žanrovskoj književnosti odnosimo kao prema normi i mimo žanra. Ipak, ne želim da zvučim kao knjiežvni puritanac i da apriori negiram kvalitet žanrovskim knjigama. Samo hoću da upozorim da u sistemu/polju, zovite ga kako hoćete, ovakva vrsta literature ima svoje mesto, iz kojeg povremeno iskoči i zablista nešto stvarno izuzetno. Kod nas to jednostavno nije slučaj i sve dok budemo mešali frogs and grandmothers (hvala Vuče!) književno polje će nam biti neuređeno, aljkavo i nećemo biti u stanju da uspostavimo kanon. Još jednom podvlačim da govorim uslovno i da ne treba stvari shvatati kruto, međutim, trebalo bi da postoje određene uporišne tačke prema kojima bi trebalo da se ravnamo - a kod nas su one, blago rečeno, zamagljene i zaturene negde u močvari političkih interesa i neznanja.

Na šta se tačno misli kada se kaže žanrovska književnost? Pre svega na formulaičke izraze i prepoznatljivu strukturu, na jednostavnu upotrebu crno-bele logike, na odsustvo, da citiram Romana Ingardena, egzistencijalne upitanosti. Žanrovska književnost, koju inače rado čitam i uživam u njoj, nema potrebu da stvari gleda iz više uglova, ne dovodi u pitanje funkcionisanje logike moći i uglavnom je preslikava iz stvarnog sveta u fikcionalni svet koji stvara. Ona teži zatvorenosti i zaključivanju, svi odnosi među likovima moraju biti dovedeni u stanje mirovanja, problem mora biti rešen. Drugim rečima, ona služi za zabavu i ne trudi se da taj svoj primarni cilj prevaziđe. Rizikujući da budem dosadan, želim da naglasim da je to legitimno, štaviše, samo što onda oko takvih knjiga ne treba dizati nepotrebnu prašinu.

Kičma noći Ota Oltvanjija (Samizdat B92, 2010) tipično je žanrovsko ostvarenje, iako bi se prema obimu teksta, koji nadilazi 500 strana, moglo reći da nije. Takođe, u narativu je propušteno dosta prilika da se roman uzdigne iznad okvira fantastike horor-krimića. Tu pre svega mislim na odličnu atmosferu koju je Oltvanji izgradio, posebno u prvoj polovini knjige, dok se ne otkrije Studentova prava priroda. Kad dođe do upliva natprirodnog u narativ, koji ima sve šanse da bude izuzetno kritičan prema odnosima moći u savremenoj Srbiji, sve pada u vodu. Priča nastavlja da se odvija po pravilima žanra i svi likovi koji su do tada mogli da deluju autentično i zaobljeno, postaju plošne sile unutar akcionog zapleta.

Ako izostavimo par nelogičnosti i nedoslednosti koje su mu se u tekstu potkrale kao što je, na primer, da se odjednom „desetogodišnjoj ćerki jedinici“ [str. 357] pojavljuje brat koji odigrava veoma važnu ulogu u raspletu, onda se može reći da je glavna motivacija koja pokreće akciju u romanu mešavina onih koje žanr pretpostavlja kao klasične: ljubav, lova, moć, kao i da se u tim okvirima sve odigrava po ustaljenim i prepoznatljivim pravilima. Ono što je interesantno zamišljeno i što je Oltvanji motivacijski dobro uveo u roman jeste sukob između bandi i raspad sistema u kojem se nalazi Srbija predstavljena u romanu, a koji precizno odslikava isti takav raspad iz naše svakodnevice. Kalimerosi i Odela, rokeri i narodnjaci, proevropski i kontraevropski orijentisane društvene sile nosile su određeni narativni potencijal koji je žrtvovan uzusima žanra i očigledno ličnim afinitetima pisca koji je, kao i u svom prethodnom romanu, morao da uvede elemente fantastike i horora u jedan čist politički triler što, čini mi se, u srbijanskoj književnosti ima potencijal da se izdigne iznad već viđenih i pročitanih modela.

Još jedno dobro rešenje, koje se naposletku i ne pokazuje takvo, jeste podela perspektive sa početka romana i koja dozvoljava Oltvanjiju da se stalno igra sa onim šta nartor zna, a šta saopštava. Uvodeći tri glavna lika: Milana, taksistu, Vanju, policajku i Olivera, novinara, pisac je utrostručio mogućnosti igre žmurke sa čitaocem, a ona je glavna za žanr. Pitanje koliko i kad otkriti jeste najvažnije i ako je doza netačna i neblagovremena, čitanje gubi svaku draž. U tom smislu je Oltvanji počeo roman sa odličnim tajmingom, ali je kasnije počeo da popušta, posebno kada se motivacijska struktura razvodnila i kada smo otkrili da je tekst „običan“ žanrovski narativ, odnosno kada iz uzbudljivog i napetog političkog trilera, sa elementima horora, pređe u vode fantastike.

Da ne bih bio potpuno nepravedan prema Kičmi noći i prema žanru, moram da priznam da je ovo verovatno najbolje žanrovsko ostvarenje do sada u srbijanskoj književnosti. Krivo mi je jedino zbog propuštene prilike da bude i jedno od najzanimljivijih dela u poslednje vreme, jer je takve potencijale imalo. Oltvanji je izuzetno talentovan pisac i verujem da će u sledećem pokušaju imati hrabrosti da, zarad ulaska u svet književnosti, napusti okvire koje je već uveliko prerastao.