Smeh na rubu nervnog sloma

Photo: wordpress.com

Jelena i Snežana su odlično uspeli humoristički likovi zrelih žena u bračnoj krizi i njihovi portreti, u odnosu na njihove muževe koji deluju kao izrezane fotografije u prirodnoj veličini, imaju višeslojnost i višedimenzionalnost. Još kad im se doda lik Milke, pra-Žene kao oličenja moći pred kojim libidalna muška energija mora da poklekne i podvije rep, Letnji dan do podne predstavlja pravi pravcati trijumf žena. Međutim, sve ostalo jeste na nivou prepoznatljivog i provereno smešnog, što nužno nije loše, ali poziva na uravnilovku, zataškavanje i suzbijanje svega što je potencijalno podrivalačko i subverzivno

U dvadesetom veku roman je svakako pobedio, a čini se da se ovaj trend nastavlja i u prvoj deceniji našeg stoleća. Zbog čega je roman trenutno ubedljivo najvažniji književni žanr - i to u tolikoj meri da se čak i ljudi koji su uspešni u nekoj drugoj formi, okušavaju u njemu gotovo obavezno? Odgovor leži verovatno u onome što je o romanu govorio Bahtin. Jedinstvo u mnogoglasnosti i mnogosmislenosti (heteroglosija) kao i prilika da se ispriča ubedljiva priča, svakako su razlozi zbog kojih se ova rastegljiva forma toliko traži da su izdavači danas, posebno u Srbiji, gotovo u potpunosti odustali od svega drugog. U današnje vreme u književnosti je dopušteno i moguće sve, ali u romanu autor ima dovoljno prostora da svoje ideje razradi do najsitnijih detalja. Omogućena mu je sloboda koju žanrovske konvencije u drami, poeziji, pa i u kraćim proznim formama ne dozvoljavaju, ma koliko labave bile. Na koncu, dozvoljeno mu je čak i da brlja, da miksuje i remiksuje in vivo, a da pri tome nikome ne polaže račune.

Letnji dan do podne (Profil, Beograd, 2010) Nebojše Romčevića, poznatog beogradskog dramskog pisca i scenariste, njegov je prvi roman. Odmah bih želeo da naglasim da se radi o veoma raspisanom rukopisu, o čoveku koji iza sebe ima iskustvo pozorišnog, televizijskog i filmskog teksta i da se, bez obzira šta mi mislili o pinkulturi i njenim serijama, radi o veoma dobrom humorističkom štivu koje zna da nasmeje i da bude duhovito i na drugu i treću loptu (ili to ja samo sporije kapiram?!). Zaplet je zamišljen jednostavno: pred našim očima odvijaju se dve porodično-ljubavne drame, u kojima muževi varaju žene. Ove tragikomedije prepliću se na nekoliko nivoa, a naposletku se ukrste u finalu koje će, kao i svaki humoristički roman, opravdati status quo, odnosno povratiti poremećenu ravnotežu stvorenog sveta i odnosa u njemu. Roman je odlično sekvencionisan, dijalozi su napisani vešto i ubedljivo, autorski komentari u kojima se sveznajući i svemogući pripovedač pojavljuje kao glas razuma i/ili hor iz starogrčke drame, duhoviti su, česte intertekstualne igre takođe imaju svoju svrhu, da se podsmehnu i likovima i čitaocu... U pitanju je naizgled lako štivo koje u sebi na momente donosi pristojnu porciju gorke ironije i čak ozbiljnih i teških uvida u ljudsku psihu, ređe i društvenu zbilju. Ovo je posebno naglašeno oštrim rezom kojim se knjiga završava. Naime, narativ se prekida u trenutku kada se samo jedna drama rešila u potpunosti i to ona u kojoj je nasilje bilo nešto bezopasnije. Druga drama, koja prati Jelenu i Marka i u kojoj je zamalo došlo do gubitka života, ali i do ozbiljnog sukoba sa zakonom, ostala je nezavršena, nasuprot žanrovskim pravilima i očekivanjima. Ovaj neprirodni kraj, čini mi se, upravo pokušava da ukaže na proces nastanka umetničkog dela i samim tim njegovu udaljenost od stvarnosti. Drugim rečima, on na određeni način poziva roman i čitaoca na odgovornost, odnosno preispituje žanrovsku strukturu i dovodi u pitanje njenu moć da sebi potčini svaki segment u romanu.

Pitanje je, naravno, koliko u tome uspeva, jer žanr humorističkog romana, kako pokazuju neki teoretičari (Cristina Larkin Galiñanes, na primer), podrazumeva pakt između autora i čitaoca, kojim se od potonjeg očekuje da ne postavlja previše pitanja, jer ona mogu da naruše krhku strukturu baziranu pre svega na uzajamnom poverenju. Ovo se posebno ogleda u tome što je Romčević, poput većine humorističkih pisaca, u velikoj meri okrenuo glavu od potencijalno ozbiljnijih problema i bacio se na analizu psihološkiih motivacija, ne uzimajući u obzir i određene društvene okolnosti koje bi mogle delovati u svetu koji je osmislio. Takođe, humoristički roman bavi se tipičnim i društveno prihvatljivim, a nikako individualnim i nečim što predstavlja odstupanje od norme. Jedino što je Romčeviću pošlo za rukom u tom smislu, i to je izveo zaista na maestralan način, jeste činjenica da su u oba paralelna zapleta žene glavni likovi. Jelena i Snežana su odlično uspeli humoristički likovi zrelih žena u bračnoj krizi i njihovi portreti, u odnosu na njihove muževe koji deluju kao izrezane fotografije u prirodnoj veličini, imaju višeslojnost i višedimenzionalnost. Još kad im se doda lik Milke, pra-Žene kao oličenja moći pred kojim libidalna muška energija mora da poklekne i podvije rep, Letnji dan do podne predstavlja pravi pravcati trijumf žena. Međutim, sve ostalo jeste na nivou prepoznatljivog i provereno smešnog, što nužno nije loše, ali poziva na uravnilovku, zataškavanje i suzbijanje svega što je potencijalno podrivalačko i subverzivno.

Čitalac će se na kraju Romčevićevog romana naći u dilemi je li on zaista pokušao da ukaže na disproporcionalnost sveta i teksta, i tako da skrene pažnju sa fikcionalnosti na realnost ili je, pak, u pitanju greška u poštovanju žanrovskih pravila koja ne zahteva metafizičko objašnjenje, već prosto pokušava da zabašuri sve ono što bi moralo da se rešava još narednih stotinjak stranica. Ma šta od ovog bilo istina, ispostavilo se da se Romčević sasvim dobro snašao u ulozi romanopisca i da je, neopterećen televizijskim kontekstom i „odličnom“ glumom, režijom i produkcijom koju nudi pinkultura, uspeo da napiše duhovit i zanimljiv roman koji može da se meri sa trenutno najplodinijim humorističkim piscem sa ex-Yu prostora – Antom Tomićem.