Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Read on: Lejla Kalamujić, Anatomija osmijeha (Naklada Zoro)

Ludnica za drugačije

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: flickr.com

Pripovetke Lejle Kalamujić tematski su veoma zanimljive i predstavljaju odličnu sliku „stanja nacije“. Ipak, njeno pripovedačko umeće nije na dovoljno visokom nivou. Često korišćenje izanđalih, neuspelih metafora i jezičkih floskula u ogromnoj je suprotnosti sa savremenom i teškom tematikom. Teško je spojiti andrićevsko ili selimovićevsko pripovedanje sa temama koje s pravom okupiraju autorku. Stiče se utisak da se autorka u nedostatku boljih izraza okretala uzorima koji joj na žalost nisu mogli pomoći

Književni konkursi jedan su od načina da se mladi i neafirmisani autori izbore za sopstveno izdanje. Jedan od kvalitetnijih konkursa koji se mogu naći u regionu je i onaj naklade Zoro, koji objavljuje knjigu neobjavljenih priča. Do sada je objavljeno devet zbirki, a poslednja je Anatomija osmijeha Lejle Kalamujić.

Jedanaest priča iz zbirke pripoveda sudbine iz duševne bolnice u Sarajevu i sa seizmografskom preciznošću opisuje postratno bosansko društvo, njegove anomalije i zastranjivanja, oslikana kroz individualnu sudbinu osetljivih i nestabilnih. Nije ovo naravno ništa novo gledano iz ugla istorije književnosti. Od Servantesa naovamo nižu se velika imena koja su svoje pripovetke i romane posvećivala onima koje društvo smatra ne-normalnima. Setimo se samo Gogolja, Hofmana, Mopasana, Čehova, koji su istraživali i zadirali duboko s onu stranu društveno-prihvaćenog i prihvatljivog. Jer, kako nas je Fuko podučio, „ludilo“ i bolest uopšte nisu neko izvesno i naučno proverljivo stanje, već se tumače shodno kriterijumima koje diktira moć (pouvre) oličena u možda najužasnijem od svih načina kontrole – brizi o javnom zdravlju i dobru. U tom smislu ludilo predstavlja odlično ogledno mesto za demonstraciju sile poretka i uravnilovke koju društvo sprovodi zarad sveukupne kontrole nad svojim članovima. U ovakvoj konstelaciji snaga treba samo razmisliti o tome koliko je samo društvo koje sprovodi nasilje nad građanima šizofreno.

Okvirna priča metaforičnog naslova Bunraku (japanska vrsta marioneta) govori o sukobu individue i sveta i tematizuje staru romantičarsku ideju o Pesniku kao talentovanom, neshvaćenom, ludom (?) usamljeniku koji je prozreo i prezreo svet. Ovo deluje naivno, posebno za nekog ko dolazi sa prostora bivše nam države, u kojoj pesnici dovoljno često nisu bili samo šelijevski „nepriznati zakonodavci sveta“, već očigledne sluge režima, neretko sa puškama u rukama. Međutim, pripovetke Anatomije osmijeha pokazuju da je Lejla Kalamujić na umu imala nešto sasvim drugo – očajnički vapaj nad sudbinom individue u svetu instrumentalizovanih vrednosti i vladavine većine.

Kroz knjigu Lejle Kalamujić do glasa dolazi i druga potisnuta skupina kojoj balkanska društva ne daju pravo postojanja, a to su LBGT osobe. Slobodno iskazivanje seksualnih sklonosti i ljubavi jedne osobe trebalo bi da se podrazumeva, međutim, kako nam se pripoveda u Anatomiji osmijeha, osobe drugačije seksualne orijentacije nužno završavaju u ludnici ili izopštene iz društva. Pripovetke Poljubac pauka i Tramvaj na Mjesecu predstavljaju uspele književne tekstove u kojima se kroz tematizaciju problema na koje LBGT osobe nailaze u zajednici govori o odnosu prema Drugom i Drugačijem. Ponašanje Ćive prema Saši i njegova reakcija (Poljubac pauka) tipičan su primer kako se na Balkanu vide ljudi drugačijih rodnih i seksualnih identiteta, a Sašina naga trka ulicama Sarajeva, da bi konačno završio u duševnoj bolnici u koju ga odvoze „četiri snažne ruke“ i „policijski auto“ (prave metonimije države i njene sile) reakcije su koje pojedinac i društvo imaju na isti „problem“.

Pripovetke Lejle Kalamujić tematski su veoma zanimljive i predstavljaju odličnu sliku „stanja nacije“. Ipak, njeno pripovedačko umeće nije na dovoljno visokom nivou. Često korišćenje izanđalih, neuspelih metafora i jezičkih floskula u ogromnoj je suprotnosti sa savremenom i teškom tematikom. Nije, dakle, dovoljno da se za predmet pripovedanja uzme nešto što je neoobično, hrabro i novo, već se taj predmet mora umetničko-jezički obraditi na odgovarajući način. Svaka diskrepancija u tom odnosu upada u oči i umanjuje čitalačko uživanje. Teško je spojiti andrićevsko ili selimovićevsko pripovedanje se temama koje s pravom okupiraju autorku. Stiče se utisak da se Lejla Kalamujić u nedostatku boljih izraza okretala uzorima koji joj na žalost nisu mogli pomoći. Trebalo je očigledno malo više hrabrosti i spisateljskog iskustva da bi se stilski savladao predmet zbirke. U tom smislu, pred njom stoji još relativno dugačak put koji će morati da prođe da bi njena proza dobila na preciznosti i oštrini.

Ipak, Anatomija osmijeha stoji kao značajna knjiga ne samo zato što je predstavila mladu autorku, već i stoga što se dotakla nekih od gorućih tema od kojih većina balkanskih pisaca/spisateljica beži glavom bez obzira, da ih ne daj bože neko ne bi nazvao gejevima ili lezbejkama. Lejla Kalamujić nema taj strah i to treba ceniti.

 

star
Oceni
4.67
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija