Udruženje bednih alkoholičara

Groblje manjih careva je mračna i teška knjiga koja će svoje čitaoce teško ostaviti ravnodušnim. U pitanju je zaista snažna i emocijama nabijena proza često na granici svarljivog. S druge strane, život, ne samo u malim gradovima i ne samo u tranziciji, takođe spada u kategoriju stvari od kojih vam stomak stoji, a noge drhte. Kad proza odražava život u svoj njegovoj kompleksnosti i pri tom proizvodi snažne, često telesne reakcije, onda to mnogo govori o njenom kvalitetu

Kada je Vejn But, u svojoj Retorici proze, koncipirao pojam „podrazumevanog autora“ (implied author), na umu je imao dve paradigmatične situacije: ironiju i moralnu „izopačenost“. U prvom slučaju dešava se da tekst nije ironičan, odnosno čitalac ne može da ga prepozna kao ironiju, ali nam stvarni autor u intervjuima, na primer, tvrdi da je on mislio u potpunosti suprotno od onoga što je u tekstu napisao. U drugom slučaju, moralna izopačenost koja se može pripisati podrazumevanom autoru na osnovu teksta, uopšte ne mora da važi za pisca, naprotiv. Da ne bi, dakle, pala ljaga na stvarne ljude od krvi i mesa koji pišu, uveden je pojam podrazumevanog autora, kao nešto što se nalazi između pripovedača - tipične narativne tvorevine - i pisca kao osobe. Krivicu za čitalačka tumačenja preuzima na sebe imaginarni stvaralac, stvoren u čitalačkoj mašti, a pisac biva oslobođen svake krivice, bez obzira na svoja moralna i sva druga lutanja. Naravno da se ovakvo shvatanje podrazumevanog autora mora dovesti u pitanje, posebno u svetlu poststrukturalističkih razmatranja uloge moći (u fukoovskom smislu) na formiranje svakog subjekta, pa i onog koji piše, ali sam koncept može biti koristan ukoliko se radi o pomenutim graničnim situacijama. Jedna od graničnih situacija jeste i knjiga pripovedaka Zorana Malkoča Groblje manjih careva (Profil, Zagreb, 2010). U pitanju je kolekcija tema koje se ne bi postideo ni deveti krug pakla, ali su pripovetke toliko moćne u svojoj izopačenosti da se pitanje njihovog autora (da li je on to doživeo, odakle mu toliko sulude snage da dotakne dno) prosto mora postaviti. U ovom slučaju, dakle, koncept podrazumevanog autora može da nam pomogne da zaboravimo svaku pretragu za biografijom Zorana Malkoča i da se usredsredimo na uživanje u pričama, ne pitajući se ko je uopšte taj čovek.

Svojevremeno je Vilijam Fokner stvorio imaginarni južnjački okrug Joknapatofu. Na ovim prostorima relativno nedavno, 2006. godine, sledio ga je Srđan Tešin stvarajući imaginarni Mokrin u Kuvarovim kletvama. Konačno, odlazeći korak dalje, stiže Malkoč i stvara imaginarnu Novu Gradišku/Friedrichsdorf, koja u potpunosti odgovara metafori iz naslova – ovaj gradić u Zapadnoj Slavoniji jeste groblje na kome se sahranjuju gubitnici (manji carevi) i to samo zbog toga što su i vladali i carevali upravo na tom istom mestu. Ipak, nije provincija jedino što ubija Malkočeve junake. Oni se ubijaju alkoholom, siromaštvom, međusobno, u ratu, u miru, a kad se i ne ubijaju, oni su ubijeni u pojam. Opet, ne radi se o ljudskom šljamu, o lowlife-u svake vrste kojeg ne treba žaliti, naprotiv. Radi se o ljudima od krvi i mesa koji su prosto očajni. U njima nema mržnje, čak i kada čine najužasnije zločine („Prepariranje“). Oni to rade po automatizmu, iz čiste gluposti, inata, lažnog ponosa, povređene sujete.

Većina od dvadeset i šest pripovedaka tiče se, na ovaj ili onaj način, Kluba ljubitelja Hajduka u kome se skupljaju lokalni pijanci egzotičnih imena i u kome oni kradu bogu dane uz obilje raznog pića. Ova udruženja građana izum su vesele tranzicije i niču svuda, ko pečurke posle kiše, jer se na taj način plaća manji porez, a i nije potrebno ispuniti stroge sanitetsko-bezbednosne uslove koje zahteva otvaranje birtije. Zbog toga se u njima loču brlja i pivo, njihovi članovi su često neprilagođeni ratnici, napušteni i ostavljeni, usamljeni, udovci i udovice, raspuštenice i ostareli momci, a tuče među njima nisu uopšte retke („Običan dan u ’Ajduku“). Nije čudo što u takvom socijalnom miljeu koji opisuju Malkočeve pripovesti groteska, hiperbola i ironija igraju gotovo dominantnu ulogu. Ovim pričama često nedostaje logika, ali ne treba zaboraviti da je logika misaoni repertoar zdravih i treznih ljudi, dok su pripovedači i glavni likovi u zbirci Groblje manjih careva toga često u potpunosti lišeni.

Priznajući kao svoje uzore Dostojevskog, Bukovskog, Marinkovića i Harmsa, Malkoč je propustio da navede Gorkog, Babelja, čiji se uticaj oseća posebno u ratnim pričama, i Venedikta Jerofejeva i njegov roman Moskva Petuški, koji se svakako može smatrati remek delom „alko“ literature. Upravo, čini se da je uticaj ruske književne škole na Malkočevo pismo dominantan, a to se u savremenim balkanskim književnostima prilično retko dešava, pre svega zbog straha od ideoloških kalupa kojima su se ova ogromna književnost i kultura merili od kraja devetnaestog veka naovamo. Takođe, Malkočeva stalna igra na ivici patetike i kiča, što je ustupak „žanru“ alko-proze, neverovatno podseća na tu školu ruske književnosti koju bismo mogli da vežemo za padavičavog Fjodora Mihailoviča.

Nisu sve priče u zbirci jednako dobre. One priče u kojima ima fantastike nešto su slabije („Nikad više s patuljcima“) u odnosu na priče koje se direktnije vezuju za društvo iz ’Ajduka. U pitanju je prilično obiman izbor i u dvadeset i šest pripovedaka zaista je teško održati jednako visok ritam. Među najuspešnijim pričama u zbirci svakako su i nagrađena Kad sam bio bako Pila... koja je surova groteska, Kako me je nogirala Mala Snena Smrt, bizarna ljubavna priča koja dekonstruiše život u pozadini rata, odnose između lokalnog stanovništva i mirovnih snaga i, u najboljem ruskom maniru, stavlja akcenat na bedu ljudskog postojanja.

Groblje manjih careva je mračna i teška knjiga koja će svoje čitaoce teško ostaviti ravnodušnim. U pitanju je zaista snažna i emocijama nabijena proza često na granici svarljivog. S druge strane, život, ne samo u malim gradovima i ne samo u tranziciji, takođe spada u kategoriju stvari od kojih vam stomak stoji, a noge drhte. Kad proza odražava život u svoj njegovoj kompleksnosti i pri tom proizvodi snažne, često telesne reakcije, onda to mnogo govori o njenom kvalitetu.