Uspešna prezentacija festivala

Pitanje opstanka književnosti i knjige u današnje vreme sve se češće postavlja. Naravno, veoma je malo potpunih pesimista koji smatraju da će knjige i njihove proizvodnje zauvek nestati. To se verovatno nikada neće dogoditi, ali sunovrat svega/sveta u vezi sa knjigom, čitanjem i pisanjem toliko je očigledan u zemlji Srbiji da prosto zabrinjava i one neopravdano optimistične. Zato je svaka vrsta popularizacije knjige i čitanja, poput one u reklamnim blokovima u pauzama prenosa utakmice Partizan-Makabi, više nego dobrodošla.

Nešto drugačiji pokušaj, koji u stvari predstavlja igru na jednoj od mogućih granica književnog polja, čini pozivanje rokera da govore o sopstvenom iskustvu pisanja poezije na obeležavanju Svetskog dana poezije u Kulturnom centru Beograda, ali i off program Četvrtog festivala Kikinda short koji se zove Kikinda rock sho't a u kojem se rok novinari i pokoji pisac okušavaju u pisanju kratke priče. Ono što je značajno za oba ova projekta tiče se pokušaja privlačenja šire publike i u tome se, makar prema broju posetilaca obe ove večeri, prilično uspelo. Koliko je to donelo novih konzumenata knjige i čitanja, odnosno novih pisaca i/ili rokera teško je reći, ali je izbor strategije – približavanje onoga što se tradicionalno naziva visoka i niska kultura – zanimljiv i očigledno uspešan.

Jedan od uspešnijih načina približavanja književnosti „prostom puku“ jesu festivali. Oni su posebno značajni za manje sredine jer tamo zaista postoji prilika da čitav grad živi za festival i da se ritam života prilagođava ritmu festivalskih događanja. Tako se kroz karneval i književnost provuče u glavne događaje. Možda najuspešniji brend u Srbiji po tom pitanju jeste Kikinda short – festival kratke priče na kome učestvuju pisci iz Srbije, regiona i Evrope, a koji organizuje „četa mala, ali odabrana“ uglavnom uz pomoć štapa, kanapa i entuzijazma. Zahvaljujući ovakvoj konstelaciji snaga i hroničnom nerazumevanju od strane svih nadležnih institucija, festival Kikinda short živi od juna do juna u potpunom neskladu sa slikom koju je o sebi u velikim književnostima Evrope proširio. Jer, ukoliko Republičko ministarstvo za kulturu, Pokrajinski sekretarijat za kulturu i Opštinski sekretarijat za kulturu u Kikindi na čijem je čelu btw jedan pisac ili jadan „pisac“, ne nalaze razumevanja za festival čijeg koordinatora zovu iz Bloomsbery-ja i mole ga da ubaci njihovu novu nadu u program, onda ja ne znam za šta imaju. Ono što znam je da trenutno na računu festivala ima zero-hero dinara, a da nikog za to nije briga.

No, nije to sve. Ako baš i ne znate kako izgledaju otkačeni dani u Kikindi i Beogradu za vreme festivala, onda vam se pruža prilika da knjigom Meni pričaš!? Kikinda short 04 (Narodna biblioteka „Jovan Popović“, 2010) upoznate bolji deo onoga što se prošle godine na festivalu događalo. Knjiga je, mora se priznati, bolja od prethodnih, ne samo po opremi (sa njom dolazi i DVD sa video materijalom sa festivala), prelomu i formatu koji konačno deluje knjiški, već i po sadržaju. Naime, pored odličnih škotskih autora (Sofi Kuk, Alan Biset, Rodž Glas), sjajne hrvatske proze (Rade Jarak, Slađan Lipovec, Andrea Pisac), duhovitih Makedonaca (Rumena Bužarovska i Dimitar Samardžiev), zanimljivih Mađara (Kristijan Grečo i Judit Agneš Kiš), izvanredne Vesne Lemaić iz Slovenije i Lejle Kalamujić iz Bosne, konačno su tu i zanimljivi domaći autori koji imaju dovoljno pripovedačkog talenta i znanja da pariraju oštroj konkurenciji iz regiona i inostranstva. Srđan V Tešin, Igor Marojević, Mirjana Đurđević, Slobodan Bubnjević, Danijela Kambasković-Sawers na neki način predstavljaju dobar presek boljeg dela srbijanske kratkopričaške scene koja, kad se sve uzme u obzir, sabere, oduzme, pamti dva, a zaboravi tri, i nije bog zna kakva, odnosno u prilično je lošem stanju, kao i sve u ovoj zemlji, uostalom.

S obzirom da je knjiga ove godine urađena i da se pojavila na vreme, bez navratnanosnog posrtanja i petdodvanaestnog skarabudživanja, ona je ujednačena kvalitetom tekstova. Kao i prethodna tri puta, stiče se uvid u neke od tendencija u savremenoj priči u regionu, a kao etalon za poređenje ovog puta služe zaista vanserijski Škoti, među kojima je i Rodž Glas, laureat nagrade Samerset Mom. Nije da je ovo izdanje bez mana, ali kompromisi koji su činjeni urađeni su sa jasnim ciljem. Tu pre svega mislim na drugi deo knjige u kome su sabrani tekstovi iz projekta Kikinda rock sho't. Ima tu autora i tekstova koji zaista nisu na dovoljnom nivou, ali bože moj!, svrha privlačenja neke buduće publike je ispunjena, pa šta sad ima veze što tu ima nekih koji decu ne opraštaju. Ima i to bi trebalo sankcionisati, tako da pišem jedan veliki minus činjenici da je Dejan Cukić uopšte pušten da učestvuje u bilo čemu što ima smisla, ali kako kaže čuvena engleska poslovica „ne vredi plakati nad neizvršenom (rokenrol) lustracijom“, a spisak je poduži.

Suma sumarum, Kikinda short 04 uspela je prezentacija festivala. Mudro izabrane priče koje se u većini slučajeva ne poklapaju sa onim pročitanim uživo pred publikom predstavljaju odličan teaser za ono što će uslediti na jubilarnom petom okupljanju negde u junu, negde u glavnom gradu Severnog Banata koji se u to doba pretvara u evropski glavni grad kratke priče.