Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (23)

Dalmatinska priča za laku noć

Ljubav je zakon

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Kako se snaći sa dva Mostara
Kako se snaći sa dva Mostara
Photo: EPA/Elvis Barukčić

Kad smo prišli mostu, ja očekivala da će me ono dvoje našetat po gradu, kadli oni lipo sili na jedan zidić i ne bi ih više bog bija pokrenija. Uz takve turističke vodiče, svatila san da mi je najboje sama odšetat. Kad sam se našla sama u jednoj od uličica, osjetila sam da mi je ta samoća u susretu sa Mostarom nakon dvadeset godina u stvari i tribala. Kao kad sretneš starog prijatelja nakon dvadeset godina. Gledate se, toliko toga bi htjeli reći, a riječi stoje u grlu

Kad me Mala pozvala da dođen u Mostar, ja san lakonski odgovorila da ću doć, a zatim ideju o tom putovanju stavila ad acta ka i sva ostala putovanja „putevima revolucije“ za koja jednostavno nisan imala hrabrosti. U ta putovanja spadaju Mostar, Sarajevo i Beograd. Naime, kako san ja jedno nja-nja stvorenje, sposobno rasplakat se neplanirano i infantilno nasrid recimo Staroga mosta, samo zato šta bi mi palo na pamet da to nije onaj Stari most, zaključila san da mi je bolje ne ić nigdi di bi se moje emocije raspištoljile i di bi svojin patetičnim ispadima domaćine dovela u nezgodnu situaciju. Zadnje šta triba stanovnicima tih nekih gradova je to da im neko sad tu plače. Oni sami su odavno sve isplakali, a ono šta nisu, nikad i neće, pa šta će im sad još i moji naknadni doživljaji. Međutim, Mala je valjda nekako naslutila moju muku, pa udrila forsirat i navaljivat dok iz mene nije izmamila precizni datum dolaska, a kad san jedanput taj datum izrekla, više nisan mogla nazad. Mala živi na Širokom Brijegu doduše, a ne u Mostaru, ali zato imamo zajedničkog prijatelja Amera u Mostaru, koji je također od mene izmamija isto obećanje o dolasku. Nije tribalo puno, i mene je, nakon prvih momenata lagane nedoumice i tjeskobe, uvatilo ono treperenje i uzbuđenje kakvo mi izaziva svako putovanje, a ovo putovanje je bilo po svemu posebno. Prvo, zato šta nikada prije nisam bila na Širokom brijegu, a drugo, zato šta više od dvadeset godina nisam bila u Mostaru. Rekla san sebi, ovo će bit ludilo od puta, osim ako mi u autobusu do tamo ne pukne srce.

Zaljubljeni Šofer

U autobusu je bilo sve skupa šest putnika, većinom običnih likova koji nisu ničim privukli moju pažnju, ali zato je šofer bija lik svih likova, toliko lik, da sam pomislila kako bi ga tribala izdvojit iz ove priče i o njemu napisat zasebnu, ali, ne možeš izdvajat nešto šta pripada tamo di pripada.

Dotični šofer se bija dakle unervozija jer mu je javljeno da je cesta isprid Omiša blokirana i da triba ić okolo, autoputem. Odma iza njegovog sjedišta je sidija drugi lik, kojeg je on naziva „Jarane“, a Jaran je bija malko pripit i usta nije zatvara cilim putem. Tako je između ostalog uvatija tješit Šofera kad se ovaj požalija da nikad nije vozija autoputem i da ne zna kako će se snać. Jaran će njemu samouvjereno:

- Ne brini, ba, znam ti ja sve ceste, proš'o svakom hiljadu puta!

- Ja, proš'o ti, al' nisam ja, Jarane.

- Pa ne brini, kad ti kažem, evo sad ćeš tamo, pa vamo, pa lijevo, pa pravo, pa iza onog tunela desno, i eto nas u Mostaru dok si rek'o keks!

- Ma jok, nećemo tako brzo, jer moram svratit u Makarsku, ba.

- A što, imaš putnike ukrcat dolje?

- Nemam.

- Onda se neko treba iskrcat dolje?

- Ne treba.

- Pa što onda moraš u Makarsku, boga ti?

- Moram. Moram vidjet' te oči.

- Kakve ba oči?

- Njene. Kad mi se nako nasmije, pa me pogleda, heeej, jarane, meni sve lijepo bude!

- Ti to mene ko zajebaješ, ha?

- Ne zajebajem.

 

U Makarsku po ljubav
Photo: Stock

Ja naćulila uši, osjetivši da se u Šoferovoj potrebi da viti te oči, krije nešto tananije i nježnije od puke šoferske švalerancije, pa sam jedva dočekala Makarsku.

 

U Makarskoj izađe Jaran, zapalit jednu, izađe Šofer, a za njim ja ka uhoda, prateći ga pogledom do šaltera prema kojem je krenija veselo i nestrpljivo ka malo dite. Na šalteru se sagnija, proturija glavu, i ćakula s nekim. Lice mu sjaji, smiješak od uva do uva i ja zabavljena ustvrdih da je dakle vlasnica onog pogleda i onog smiješka očito šalterska radnica na autobusnom kolodvoru. Koja romantika, koja čežnja, koje veselje! Pa evo, samo zbog ove priče mi se isplatilo krenit u Mostar, razmišljala sam razgaljeno dok je zaljubljeni šofer već palija motore i mi krenusmo, napokon, put naše destinacije. Već je bila pala noć, pa sam zaspala, ometena na trenutak na granici gdje sam pokazala osobnu, opet zaspala, pa ponovo ometena u Međugorju gdje su nas, putnike za Mostar prebacili u drugi autobus, koji je inače za svoj krajnji cilj ima Beograd. Neću puno pričat kakvi su me porivi bili spopali kad sam shvatila da sam upravo presjela u autobus koji ide za Beograd, reći ću samo da, na svu sriću, nisam uz sebe imala putovnicu jer bi me Mala i Amer još čekali na stanici u Mostaru......

Pazi na kojoj stanici ćeš izać

Zove mene Amer i pita da jesam li blizu Mostara, a ja mu potvrdim da jesam, samo nemam pojma di tačno blizu Mostara, jer je mrak i ne vidim ništa kroz staklo prozora autobusa, a osim toga, kad više od dvadeset godina ne prođeš nekim putem nije ni lako bit siguran u nazive manjih mista prije Mostara. Amer će meni na to:

- Ok, slušaj, ja te čekam na stanici, Mala će doć' kasnije. Molim te pazi na kojoj ćeš stanici izaći.

- Kako misliš da pazim? Pa izać ću valjda na stanici u Mostaru??

- Da, al' nemoj izać' na krivoj stanici u Mostaru, jer imamo dvije!

Ja se zabrinila. Poznavajući sebe, mogućnost da izađem na pravoj stanici je bila minimalna, jer sam cili život , uvik izlazila na krivim stanicama. Imam jednu fascinantnu dosljednost u donošenju krivih procjena, moram priznat. Drugim ričima, na pravoj stanici mogu izać jedino i isključivo ako postoji samo jedna stanica. Osim toga i inače mi je cila ta situacija sa podiljenim Mostarom stvarala laganu tjeskobicu u duši, prije dvadeset godina postoja je samo jedan Mostar, a ja sam se i u tom jednom jedinom Mostaru bila uspila izgubit. Kako ću se, pobogu, sad snać sa dva Mostara??

Široki Brijeg i pas Ćuko

Kad se ja i moj prijatelj Amer dopisujemo, svaki razgovor završi mojim pitanjem :

- A jel' me voliš, a?

- Volim.

- Jel' najviše na svitu?

- Najviše.

- Jel' više i od Veleža?

- E, jebiga sad.

Znala san ja da san pretjerala i da nema šanse da mi ikada kaže da me voli više od Veleža, al' pokušavat ću uvik i ponovo, dok god Neretva teče. Pokleknit će kad, tad.

Nekim čudom san izašla na pravoj stanici i imali smo vrimena Amer i ja napričat se i popit štagod dok nije došla Mala. Nakon šta smo izdogovarali sutrašnje razgledanje Mostara, ostavile smo Amera i krenile put Širokog Brijega. S obziron na to da je bila noć, uspila san od Širokog vidit taman toliko da se uvjerin u istinitost rezimiranog opisa tog mista kojeg mi je Mala dala:

- Evo vidiš, ovo ti je Široki Brijeg. Svaka kuća, svoja firma.

Podatak o tome da ona, Mala, u kući nema firmu, ali ima psa, tornjaka stokilaša, drugim ričima utjelovljenje svih mojih patoloških strahova od dotičnih četveronožaca, mi je propustila navest na vrime. O dotičnom kućnom ljubimcu, kojeg je tepajući nazivala „Ćuko“, informirala me u trenutku kad se parkirala isprid kuće, dakle prekasno da joj se zahvalin na gostoprimstvu i potražin smještaj na nekoj sigurnijoj lokaciji. Odbila san izać iz auta dok me nije uvjerila da je pas Ćuko uviđavno smješten u kavez izvan kuće i da nema šanse da će mi skočit za vrat u momentu kad prikoračim njihov prag. Kažem njihov prag, jer Mala ima i muža, koji mi je srušija sve stečene stereotipe o macho muškarčinama sa Širokog Brijega. Ne samo da mi je srušija stereotipe, nego se pokaza tako savršenin primjerkom muškog roda da san odlučila udat se u Širokom Brijegu, po mogućnosti u neku od onih kuća šta imaju firmu u dvoru...

Pas Ćuko stokilaš za doručak najvoli goste

Moje prvo buđenje na Širokom Brijegu je bilo blago rečeno traumatično. Naime, nakon šta ga je šjor muž od Male odveja u jutarnju šetnju, pas Ćuko je provalija u kuću kroz otvorena vrata, koja je, naravno, baš Mala zaboravila zatvorit. Sritan šta je napokon ponovo u kući, ugledavši mene nako ušuškanu na kauču u dnevnom boravku, uvatija je zalet i u punoj brzini, težini i dlakavosti skočija oduševljeno na mene dok san se ja pristravljeno dernjala iz sveg glasa a Mala se dvoumila oće li me spasit ili pustit beštiju da me smaže i tako riješi pitanje njegove prehrane bar na jedno tri dana. Dok su ga uspili otrgnit od mene, ja san posidila od straja, šta kod Male i muža nije izazvalo niti trunke sažaljenja, nego su naprotiv raznježeno uzvikivali kako je to diiivnoooo i kako me pas Ćuko voooliiiiiiiii. Uvik san bila sumnjičava prema judima koji tako volu beštije, to nisu čista posla. Ka prvo, taj pas je bija veći od ičega šta san ja dotad u životu vidila, a da se kreće i da je živo. Ka drugo, ne uspijevan uopće zamislit čime se monstrum hrani kad nema gostiju na jelovniku. Koliko li tek košta hranit toliko stvorenje? Biće dižu kredite za njegovu spizu? A i svatila san zašto živu na Širokom, s onolikin pason i ne moš živit nego negdi di je sve uširoko.

Dva Mostara

Popodne su me Amer i Mala bili obećali odvest u šetnju po Mostaru, a ja san taj trenutak iščekivala sa izmišanim emocijama nestrpljenja, znatiželje i nostalgije. Pripremala san sebe na to da Mostar , onakav kakvog ga ja pamtim, više ne postoji, i da će mi u toj šetnji sigurno nekog Mostara nedostajati, iako sad ima i jedan Mostar više nego kad san ja tu zadnji put bila.

 

Ćuko voli goste
Photo: Dragan Kujundžić

Kad smo prišli mostu, ja očekivala da će me ono dvoje našetat po gradu, kadli oni lipo sili na jedan zidić i ne bi ih više bog bija pokrenija. Uz takve turističke vodiče, svatila san da mi je najboje sama odšetat. Kad sam se našla sama u jednoj od uličica, osjetila sam da mi je ta samoća u susretu sa Mostarom nakon dvadeset godina u stvari i tribala. Kao kad sretneš starog prijatelja nakon dvadeset godina. Gledate se, toliko toga bi htjeli reći, a riječi stoje u grlu.

 

Kasnije smo nas troje uz ručak čavrljali o svemu, a tema „Mostar prije-Mostar poslije“ jednostavno nije mogla biti preskočena. Pa sam tako saznala da ima mladih ljudi iz zapadnog Mostara, rođenih za vrime rata, koji nikad nisu prišli most, tj. nikad nisu bili u istočnom Mostaru, a isto tako i neki iz istočnog nikad nisu bili u zapadnom. Zvučalo mi je to nevjerojatno, osjetila san naglu potrebu zapaliti cigaretu, ali se sitin da više ni pušenje nije jednostavna radnja ka nekad, bar ne u Hrvatskoj, pa sa zebnjom upitan konobara:

- A smi li se ovdje pušit?

- A što ne bi smjelo, gospođo moja? – odvrati konobar i odma mi donese pepeljaru na stol.

Ajd, bar nešto je kako je bilo.....ali ne samo to. Misto na kojem smo posli ručka tili popit kavu, nije spremalo tursku. Na to san se zaprepastila skoro još više nego na ljude koji nikada nisu prišli most. Konobar, videći moju razočaranu facu, skokne kod susida i donese mi pravu tursku, serviranu onako kako se kava servira u Mostaru, a ja sam u toj njegovoj dobrovoljnoj gesti pronašla onaj stari, topli dio Mostara koji mi je nedostaja u ova nova dva.... Meni dovoljno. Uvik je na kraju sve šta triba, u fildžanu.

Smijali smo se puno, nas troje. Smijali se za svih mojih dvadeset godina odsutnosti. Amer je bija malo bolestan i kašlja je, a kasnije, kad smo Mala i ja već bile u njenoj kući na Širokom, javija je da ima fibru i da me najvjerojatnije neće moć ispratit na stanici sutradan ujutro.

Sutradan ujutro, Amer je doša na stanicu, sav onako bolestan i pod temperaturom. Donija mi je, kaže, nešto. Pa izvuče iz džepa šal. Veležov navijački šal. One suze šta su mi se bile skupile u očima uspila san nekako zadržat jer san se bila zaklela da u Mostaru neću bit njanja.

Izljubila san ih na brzinu, a onda kroz prozor autobusa dugo pogledom pratila kako odlaze. Svako u svoj Mostar...

Povratak - Ljubav je zakon

U Međugorju su nas opet iz jednog autobusa pribacili u drugi. Ulazeći u taj drugi, ugledan za volanom istog onog zaljubljenog Šofera od neki dan na dolasku, i stoički pomislin:

- Asti, opet ćemo u Makarsku.

Tako je i bilo. U Makarskoj je naš Šofer objavija 10 minuta pauze i potom odleprša prema šalterima, a ja se začavrljala sa jednom gospođom iz autobusa. Pridružija nam se i jedan Talijan, hodočasnik na povratku iz Međugorja. Brbljav ka i svaki tipični Talijan, razveza temu o gospi i ukazanjima. Pa kaže, vidite, u Međugorju nije bilo rata, to zato šta ga je Gospa čuvala! Ja u sebi pomislin, kvragu, šta joj je bilo teško tu svoju moć čuvanja proširit malo pa se dobacit do Mostara. Ma šta do Mostara, iz nebeske perspektive ni Sarajevo nije daleko, a ni Vukovar. Zašto nije mogla i te i sve ostale gradove proglasit područjima od posebne nebeske skrbi? Zanija se naš Talijan, pa zaigrano poče tumačiti čudo gospinog ukazanja i milost kojom je podarila Međugorje. Po njemu, gospa je izabrala baš Međogorje za ukazanje zato što je to bija siromašan kraj, a sad, zahvaljujući ukazanjima, to više nije. Ja opet u sebi zakontempliram, pa šta se onda ne ukaže malo češće doli po Africi, a bogami i po Hrvatskoj bi dobro došlo koje takvo plodonosno ukazanje s obziron kakva je socijalna situacija u zemlji. Talijan je valjda osjetija da nas njegova tema nije ponila, pa se maka, a meni će ona gospođa:

- Šta on zna o ratu. Moj je muž poginuo gore u Podveležu, znate. Ostala sam sama sa dvoje djece. Rat je prošao, ali strah je ostao. Ostane to u čovjeku, znate. Strah od budala, kojima se neće svidjeti vaše ime. Prošao je rat, i kažu nam da zaboravimo. Da oprostimo. Pa se mi ko pravimo da jesmo. I prođe vrijeme tako, a mi ostadosmo svatko sa svojm tugom i svojom tišinom u sebi. A i danas u miru opet nije dobro. Nismo složni, znate, mi među sobom.

Ja na brzinu počnem u sebi nagađati koji smo to mi, koji su njeni, i tko nije složan među sobom? Rekla mi je da je iz Mostara, rekla mi je da joj kćer ima ime koje se ne sviđa nekima iz zapadnog Mostara, znači...

..ali prije nego šta san izvalila glupost, žena nastavi:

- Dijelimo se među sobom, umjesto da budemo jedinstveni, gospođo moja. Dijelimo se na Slavonce, Dalmatince, Zagorce, Istrijane, Hercegovce..nije to dobro, nije.....

Ja potvrdim onako glupavo da to nikako, nikako nije dobro i povukoh se zbunjeno u autobus. Bogamu, sa koje li sam ja planete tresnila i ostala živa? To ona dakle kaže da se „mi Hrvati dilimo među sobom“, ali, ja san bila mislila da je ona iz Bosne i Hercegovine? Tako uronjena u svoje tupilo i smetenost dočekala sam ponovni polazak autobusa. Šta gospođa, šta Talijan, moje raspoloženje je splasnilo i ko zna dokle bi me držalo da naš zaljubljeni Šofer nije upalija radio, i počeja razdragano pivat uz pismu koja se baš tog momenta vrtila na radiju.

- Ljuubaaav je zaakooon, koji priznaajeeem, ljubaav je zaakooon, naaaajjaaačiii od sviiiih.....

Piva on i vozi, sve klimatajuć glavom u ritmu, a meni se vrati smiješak na lice. Onda mi zazvoni mobitel. Zove Amer.

- Jesil' blizu Splita?

- Nisan, još smo u Makarskoj.

- Kako to, ba?

- Ma..duga priča.

- A jel' me voliš, a?

- Volin, Amere.

- Jel' najviše na svijetu?

- Je.

- Više i od Hajduka?

- E, jebiga sad...

star
Oceni
4.76
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak