Doslednost u očaju

Na koncu, knjiga Ljiljane Đurđić nije sjajna. Ima u njoj dovoljno mana, ali i nekoliko vrlina koje bih voleo da istaknem. Radi se naime o gorčini koja prosto bombarduje čitaoca sa svake stranice. Ovakvu količinu dešperatnosti davno nisam video u nekoj knjizi. Koliko god to zvučalo suludo, ova doslednost u očaju knjizi Svi na kraju kažu mama daruje posebnu auru kojoj vredi posvetiti par sati čitanja

Junaci i junakinje zbirke pripovedaka Svi na kraju kažu mama (Agora, 2009) su ljudi/žene koje nikako ne biste voleli da imate za prijatelje. Nije to ništa novo, pitam se ko bi drugovao sa gospodinom Mersoom ili pio kafu sa Vilkom Lemianom. Niko normalan, zar ne? Međutim, razlozi za ovakvu uzdržanost nisu isti: dok se Kamijevog ili Tišminog junaka na neki način pribojavate, dotle ste nad sudbinama likova Ljiljane Đurđić zgađeni i to zbog toga što se radi o osobama prepunim rezignacije, odstranjenim iz sveta i od sebe, osobama koje, čak i kada se radi o ženi izvanrednih sposobnosti poput Isidore Sekulić, najviše liče na zombije – žive mrtvace.

Ovo je očito već od naslovne pripovetke koja otvara knjigu. Narativ, ispričan kao sećanje ćerke na majku, ne nudi nikakvu toplinu i ljubav karakteristične za odnose između roditelja i dece. Majka je neprestano kritična, a ćerka joj uzvraća istom merom. Ćerka je narator u priči i veoma često ironično upotrebljava sintagmu „moja mama“, koja se javlja kao šetajuči subjekat u rečenici, time, možda najbolje, ilustrujući njihov odnos. Ljubav je potpuno prognana iz tog sveta, zamenjena je licemerjem i strahom. Trenutak u kome se umiruća žena trza iz bunila i, videvši svoju ćerku, misli da je u pitanju njena majka, govori o generacijama među kojima nema komunikacije, a o podršci da ne govorimo. Najbolnija je svest koju ćerka stiče posle majčine smrti o tom večitom vraćanju praznine (da parafraziam Ničea), odsustvu razumevanja i vrhunskom samoljublju, koji se krije iza međuljudskih odnosa na veoma intimnom nivou kakav bi trebalo da predstavlja odnos majke i kćeri.

Sledeća pripovetka „Dejvid i Morin“ govori o licemerju u braku. Muž trpi ženu alkoholičarku zato što je bogatija od njega i zato što mu omogućava da sreće žene na krstarenjima na koje ga vodi. Pripovetka je ispričana iz perspektive žene iz naših krajeva, koja se nalazi u pasivnoj ulozi kojom pijana Engleskinja manipuliše: izlaže je nasrtajima svog muža, istovremeno kidišući na njenog. Ova slika bogatih Engleza koji se ponašaju kao superiorni nad Balkancima pokušava da dekonstruiše kolektivni identitet i predrasude koje ljudi različitih nacija imaju jedni o drugima. U priči će se ovi odnosi duplirati jer ma koliko osioni Evropljani bili prema Srbijancima, toliko su i ovi surovi prema Filipincima koji čine većinu posluge na brodu. Pripovetka, međutim, više liči na dužu belešku sa putovanja, ubeleženu na stranice „Šta nije bilo lepo na moru“, nego što predstavlja pravu narativnu celinu. Zaključak koji priča nudi je previše uopšten i neoriginalan, a time je umanjen efekat poslednje slike u priči: rasno superiorna bela žena ne može da prepozna dalekoistočno osoblje, jer svi liče „kao jaje jajetu“.

Možda je najbolja i najtužnija priča u knjizi ona koja nosi naslov „Nema ljubavi“. Narativna perspektiva vezana je za Tortelinija, starog i bolesnog čoveka koji šeta Košutnjakom, ne samo zbog toga što mu je to preporučio lekar, već i zato što želi da pobegne od kuće. Život sa suprugom je odavno postao tek puka forma, iako je razlog njegovog bega očigledno na drugom mestu. U ovoj priči sa obrtom, slikanje sveta i njegove suštinske tuge dato je metaforički na više planova - i kroz odnos supružnika, i kroz legendu o sticanju nadimka, i kroz Tortelinijev tok svesti, ali i kroz slike prirode u Košutnjaku. Ovaj postupak, kojim se u književnosti gradi atmosfera, ukazuje na teleologiju književnog izraza, njegovu ekonomičnost i usredsređenost. Sve što se pojavi u tekstu služi određenoj svrsi, a svaki put kad nije tako, narativna struktura gubi na kvalitetu.

Pripovetke „Zločin u doba tranzicije“ i „Pionir čokolada“ bave se, više nego ostale, društvenom stvarnošću koja potresa Srbiju. Međutim, i njima, kao i pripoveci „El kondor pasa“, nedostaje nešto više od dosetke. Priča kao zatvorena narativna struktura ne može da se zasniva samo na zanimljivom obrtu ili na poentiranju opštim mestima. Pored toga što zahteva razradu likova i njihove motivacije na veoma malom prostoru, ona treba, baš kao i poezija, da se otvori za veći broj čitanja. Ukoliko se ona zatvori dosetkom, vic je ispričan i glupo je slušati ga drugi put. Ove tri priče u knjizi predstavljaju njeno najslabije mesto.

Borba između duše i mozga, razuma i strasti večita se u tema književnosti. Doprinos Ljiljane Đurđić je priča „Serotoninski šok“ i govori o iskušenjima žene koja je otišla u penziju. Šta raditi u trenutku kada se osetiš nepoželjnom i nepotrebnom, kako naći utehu i ima li je uopšte? Kao i sa prethodnim pričama, problem sa ovom je što ona u svojoj osnovi nije pripovetka. Ona predstavlja opširniju dnevničku belešku s književnim ambicijama, ali ne više od toga.

Ženska osveta bi mogla biti u sintagmu smeštena tema priče „Piščeva smrt“. Radi se o poznatom motivu koji su braća Koen iskoristila u Bartonu Finku o ženi koja se krije iza stvaralaštva poznatog pisca. U ovom slučaju, kada konačno dobije priliku da kaže sve što misli o njegovom delu, ona biva duhovitom i na neki način, makar i post festum pruža otpor.

Isidora Sekulić, posle Moje poslednje glavobolje Laure Barne, daruje inspiraciju novoj spisateljici. Novela „Isidora, jedna mogućna priča“ bavi se istim poslednjim danima velike autorke čiji sukob sa Đilasom oko Druge knjige o Njegošu postaje okosnica priče o mestu umetnica u svetu, odnosu političke elite prema autentičnim spisateljicama i, konačno, o njenim ljubavnim jadima. Iako negira feminizam, Isidora se ponaša kao ostarela aktivistkinja, požrtvovana borkinja za ženska prava koja s razočaranjem i rezignacijom posmatra svet oko sebe i meri i ocenjuje sopstveno mesto u njemu. Priča o Isidori nije tipična ženska priča, ali jeste tipična priča o ženi umetnici u Srbiji, mada i mnogo šire. Ona je paradigmatična u svojoj neponovljivosti te stoga ne čudi što su je i Ljiljana Đurđić i Laura Barna obradile, dodajući svojim imaginacijama dozu ličnog. Tekst o Isidori iz Svi na kraju..., iako kraći, bolje funkcioniše nego roman iz 2008, verovatno i stoga što je tematski svedeniji.

Na koncu, knjiga Ljiljane Đurđić nije sjajna. Ima u njoj dovoljno mana, ali i nekoliko vrlina koje bih voleo da istaknem. Radi se naime o gorčini koja prosto bombarduje čitaoca sa svake stranice. Ovakvu količinu dešperatnosti davno nisam video u nekoj knjizi. Koliko god to zvučalo suludo, ova doslednost u očaju knjizi Svi na kraju kažu mama daruje posebnu auru kojoj vredi posvetiti par sati čitanja.