Sama sebi mučitelj

Nije roman "Španska nevesta" samo feministički angažovana priča. On je i sjajno napisana slika socijalističkog društva u odumiranju, društva u kome smo svi živeli i čije se antinomije i unutrašnje napetosti tako plastično dočaravaju kroz slike diskaća i parkova u Subotici, doživljaje iz Novog Sada i Petrovaradina. Međutim, narativ Ildiko Lovaš u tom pogledu nije nimalo sentimentalan, u njemu nema sete ni nostalgije, on ne predstavlja glorifikacijski narativ o Eldoradu Jugoslavije, već pre pograničnu priču koja u sopstvenom nepripadanju većini, svojoj dislociranosti u geografskom, etničkom, obrazovnom i u smislu senzibiliteta, može da bude nezainteresovana u najboljem smislu reči

Posle izvanrednog Makovog zrna Nevena Ušumovića, koja je nastala po motivima pripovedaka Geze Čata (1887-1919), ovdašnjoj čitalačkoj publici nudi se još jedan tekst koji se delimično oslanja na biografiju pomenutog mađarskog autora rodom iz Subotice. Reč je o izuzetnoj knjizi Ildiko Lovaš Španska nevesta (Fabrika knjiga, 2009). Tri su stvari fascinantne u biografiji i delu ovog pisca, koji je pravo dete fin de siclea: neobuzdana seksualna energija, sadizam i morfinska ovisnost. Ove sile su se na kraju njegovog života pretvorile u (auto)destruktivne i Geza Čat je život okončao kao ubica i samoubica: pištoljem je ustrelio svoju suprugu Olgu, a sebi je, nakon što su ga pogranične vlasti tadašnje Jugoslavije uhvatile pri pokušaju prelaska u Mađarsku, prekratio muke popivši otrov.

Ove biografske naznake nisu neophodne za razumevanje romana Ildiko Lovaš, ali svakako obogaćuju čitalački doživljaj, koji se pre svega zasniva na onome što se - opravdano ili neopravdano - naziva žensko pismo. Španska nevesta govori o svetu kroz dve različite vremenske perspektive: jedna pripada autobiografskom glasu naratorke koja prolazi kroz period adolescentskog sazrevanja početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, a druga glasu Olge koja pripoveda o svom bračnom iskustvu sa „najgenijalnijim“ čovekom u tadašnjoj Mađarskoj, čija sadistička priroda u kombinaciji sa narkomanijom, pokušava da pokori ovu slobodnu i čulnu ženu. Paralelizam između dve mlade žene na početku romana nije baš najjasniji, ali postoji taj „dobar“ čitalački osećaj da se nešto važno dešava i da su njih dve u mnogočemu duhovne sestre. Kako se narativ odmotava, iako se to veoma često dešava po metaforičkoj osi, a ne po, u prozi uobičajenijoj, metonimijskoj, počinje da se uočava zajednička crta dubokog sukoba sa svetom koji ih okružuje. Njih dve se nalaze u potpuno različitim životnim uslovima te su strategije otpora samim tim drugačije. Ipak, iskustvo bivanja ženom u svetu koji je falocentričan i mizogin po svom ustrojstvu, ne menja se u skladu sa kozmetičkim promenama koje tehnološki i društveni napredak donose. To što je žena sredinom osamdesetih mogla da se zaposli, da dođe do nekakve samostalnosti s jedne strane jeste otvorilo perspektive, ali je i dalje neobično biti raspuštenica, zato što je društvo ustrojeno na temeljima muškog kolektivizma, a ne individualizma koji svoju osnovu, između ostalog, ima i u rodnoj i polnoj ravnopravnosti.

Čak i kada se čini da su Olga i naratorka u nekim stvarima sušte suprotnosti, na kraju dolazi do stapanja razlika jer je slika žene kao španske neveste (figurice od plastike/porcelana) ono što dominira. Najveća i najnaglašenija razlika među njima je svakako po pitanju seksualnosti. Čini se da su u odnosu na ovu temu njih dve zamenile datume rođenja, jer je naratorka mnogo zatvorenija i smušenija tokom svoje adolescencije u vezi sa tim, dok je Olga žena koja svoju seksualnost ne krije i ne sputava, dok ne bude sputana od strane muža i drugih muškaraca. Na ovom primeru se može uočiti način delovanja muških stega i muškog shvatanja telesnosti koje i danas obeležava industriju i medije. U jednom smislu (naratorka) ženu treba obuzdavati od malena i pokazati joj gde joj je mesto, a u drugom (Olga), kad pokaže sopstvenu „neprimerenu“ telesnost, treba je fizički zlostavljati i naposletku ubiti. Drugim rečima, naratorka se ponaša u skladu sa normama i normativima koji joj se nameću rodnom ulogom, iako se u sebi buni zbog toga, a Olga, koja se ne ponaša u skladu sa njima, silom im se potčinjava i osoba koja je privodi zakonu je njen muž. U tome se očituje suštinska sličnost između naratorke i para Geza/Olga. Ono što muž radi supruzi u drugoj deceniji dvadesetog veka, devojka iz osamdesetih radi sama sebi. Odlična slika tih odnosa je terapija hipermanganom. Olgu muž tera da se ispira hipermanganom da bi bila čista za njega, a naratorka se maže hipermanganom da bi se iščistila za potencijalnog muža. Rečita je i promena mesta nanošenja hipermangana – Olga ispira vaginu, a naratorka vrat/lice. U političkom smislu, to je pravi, autentični društveni napredak, jedna vrsta automatizacije, rešavanja nagomilanih briga jednim pritiskom na dugme. Žena sama sebi nameće društveno ispravno ponašanje, ona je sama sebi mučitelj.

Ipak, nije roman Španska nevesta samo feministički angažovana priča. On je i sjajno napisana slika socijalističkog društva u odumiranju, društva u kome smo svi živeli i čije se antinomije i unutrašnje napetosti tako plastično dočaravaju kroz slike diskaća i parkova u Subotici, doživljaje iz Novog Sada i Petrovaradina. Međutim, narativ Ildiko Lovaš u tom pogledu nije nimalo sentimentalan, u njemu nema sete ni nostalgije, on ne predstavlja glorifikacijski narativ o Eldoradu Jugoslavije, već pre pograničnu priču koja u sopstvenom nepripadanju većini, svojoj dislociranosti u geografskom, etničkom, obrazovnom i u smislu senzibiliteta, može da bude nezainteresovana u najboljem smislu reči.

Španska nevesta je odlično štivo koje čak i u jeziku pokušava da pobegne, da ostane samosvojno i neuhvatljivo, autentičan glas koji pripada dvema ženama. Njegova veličina i značaj nalaze se i u neprekidnom iskušavanju granica koje su Olgi i naratorki postavljene i/ili koje same sebi postavljaju. Ovaj roman je, naposletku, poziv čitaocima da se te granice pređu i zanemare.