Srbija do Rima

Priča koja sledi zasnovana je na jednom drevnom zapisu, poteklom još iz doba Rimske imperije. Ovaj zapis je zvanična istorija kroz sve minule godine, decenije i vekove namerno zataškavala kako bi – u sklopu svetske zavere neslućenih razmera – srpski narod bio lišen evidentnog dokaza o sopstvenom poreklu. Zahvaljujući izvorima bliskim Zapisu, koji su, by the way, insistirali na anonimnosti, konačno imam jedinstvenu priliku da dokažem tezu o Srbljima kao jednom od najstarijih, ako ne i najstarijem narodu u vaseljeni. Dužnost mi je da napomenem da će u pratećem svedočanstvu svaka slučajnost biti namerna, a svaka (zlo)namernost – slučajna

Oni koji su ubeđeni da znaju imena svih rimskih imperatora – od nastanka pa do raspada carstva – grdno se varaju. Kladim se da niko od vas nije dosad čuo za okrutnog tiranina Tadikulu. Naravno, niste ni mogli da čujete za njega kad ste vlastito znanje temeljili na falsifikovanim, a ne na stvarnim istorijskim faktima. A upravo period Tadikuline vladavine predstavlja prekretnicu koja je zasvagda odredila sudbinu ne samo drevnog Rima, nego i vascelog čovečanstva.

Jer, Tadikula beše izdanak Serbusa – ratničko-stočarskog plemena koje naseljavaše malu, ali na svoj junački super-alter-ego itekako ponosnu provinciju zvanu, nimalo slučajno - Serebija. Tadikula, postavši ustoličen na mesto gospodara Serebije, odluči da povede svoje saplemenike u bunu protiv terora zvaničnog Rima, što je za rezultat imalo nasilno svrgavanje tadašnjeg imperatora i dolazak na tron Tadikule kao prvog rimskog vladara serebijskog porekla.

* * *

Jednog zimskog jutra Tadikula beše posebno uzbuđen i pun neke neobjašnjive energije. Njegov doušnik i desna ruka Šaperiks upravo mu je doneo poklon od carskog glasnika Veranomatija, poznatog nosioca brojnih medalja i odlikovanja. Tadikula, koji obožavaše svakojake darove, nestrpljivo je otvarao paket, usput besno pokidavši sa njega ukrasnu mašnicu. Te đinđuve, kojima su pokloni bili dekorisani, posebno su išle Tadikuli na nerve jer im je – kako je mudro primetio – jedina funkcija bila da nepotrebno produžuju napetost od trenutka prijema paketa do konačnog otkrivanja njegove sadržine. A Tadikuli je, kao čoveku od akcije, svako besmisleno trošenje dragocenog vremena nepodnošljivo smetalo.

Nervoza ga je, kao rukom odnešena, napustila momentom spašavanja onog što mu je dobri Veranomatije darivao. U pitanju bejaše krasna svečana odežda, poslednja reč tadašnje svetske mode. „Cvetkurione!“ – poče da doziva dvorskog poslužitelja osvrćući se levo-desno, pa se rezignirano požali Šaperiksu: „Večito ga nema nigde na vidiku baš onda kad mi je najpotrebniji“. „T-tu sam, gospodaru“ – bojažljivo promuca sluga koji je sve vreme stajao tik iza Tadikulinih leđa – „stojim vam na usluzi“. „Svašta. Uopšte te nisam primetio. Pa kad si već tu, što se, koj’ moj, ne odazivaš, nego moram da habam glasne žice pokušavajući da te dovabim!“ – prekorevao ga je Tadikula, onako očinski – „’ajde da mi pomogneš da se uvučem u ove nove krpice“.

Dok je Tadikula okružen tucetom ogledala isprobavao kako mu stoji Veranomatijev poklon, pred dverima carske palate stajaše prepodobni bljustitelj Amfiloh, čekajući da ga zapovednik dvorske straže Dačije najavi imperatoru. Došao je da prenese pozdrave i savete premudrog starca Dobricija, čudaka koji življaše na vrhu planine i kojeg Tadikula neizmerno poštovaše i čije savete bespogovorno slušaše.

Na Amfilohovom desnom ramenu tiskala su se dva vrana gavrana Antonio i Vukadin – njegovi verni pratioci. Izgledalo je neobično što se obe ptičurine guraju na desnom ramenu iako mu levo bejaše slobodno. Međutim, Antonio i Vukadin su još od ispiljivanja dresirani da beže od svega što iole vuče na levu stranu.

Nakon detaljnog pretresa, Dačije najzad uvede tri nerazdvojna drugara kod Tadikule. Imperator kleknu i poljubi Amfilohovu pruženu ruku. Bljustitelj je inače, uz starog Dobricija, bio jedini u celom carstvu kojem Tadikula ukazivaše poštovanje. „Ovaj tvoj nas istrkeljis’o do gole kože kao da smo nekakve tikve bez korena“ – žalio se bljustitelj na Dačija, koji obori postiđen pogled ka vlastitom skrotumu. „Molim vaše uvaženo preosveštenstvo da oprosti Dačiju ovaj nehotični nestašluk“ – cinculirao je Tadikula pocrvenevši – „Nije on loš momak, samo previše revnosno obavlja svoj posao. Pravi profesionalac, šta ćete“ – usiljeno se kezio dok se trudio da izvadi stvar.

„Dobro, dobro. Već sam oprostio“ – odmahivao je Amfiloh – „nego, veće brige mene more, moj Tadikula“. Imperatorovo čelo obliše sitne graške znoja: „Imate nekih novosti od mnogopoštovanog Dobricija?“ – bivao je sve radoznaliji. „Imam, dabome da imam. Zabrinut je za opstanak rimoslavlja i rimstva, veli da si isuviše mekan prema ovim izdajnicima štono se posvuda nakotiše“. Tad svojih pet minuta dočeka vrani gavran Antonio: „Evo, baš su nas na putu ka vama napali ti izdajnici“. „Kako su vas, bre, napali?“ – mrštio se Tadikula – „pa ne vidim da ste povređeni“. „Dozvolite mi da vam objasnim“ – učtivo se za reč obrati Vukadin – „Ne napadaju oni ljude fizički već im ispiraju mozak svojom petokolonaškom propagandom. Na nas trojicu je, doduše, tom vrstom metoda nemoguće uticati, ali nameće se logično pitanje kako običan plebs da se brani od njih“.

Šumski despot Dodikus, koji ceo razgovor prisluškivaše iz prikrajka, ne izdrža: „Jes’ vala. Ti izrodi su isti oni zbog kojih ja muke mučim da odvojim moju Šumu od Balija i pripojim je vašem, mislim, ovaj - našem carstvu. Na sopstveni narod pljuju, a sa onim Silajdži-efendijom šuruju povazdan“. Te reči dođoše prepodobnom Amfilohu kao kec na jedanaest da se nadoveže: „Eh Dodikuse dragi, da su nam tu sad Daba Karadža i harambaša Ratkomlad k’o u stara dobra vremena...“ – lamentirao je setno bljustitelj.

Tadikulu je sve ovo vidno uznemirilo. Namrgođen, šetkao je sitnim korakom i sa rukama na leđima po odaji. A onda, glasom koji je zračio nepokolebljivošću naredi svojoj desnoj ruci: „Šaperikse, ubacićeš se prerušen u prosjaka u tu izdajničku bandu i saznaćeš koji su im planovi i ko ih finansira iz inostranstva. Prethodno pretalasaj po podrumu, nađi neke Cvetkurionove iznošene dronjke i obuci ih da te ne bi prepoznali. I vodi računa da ne zabrljaš kao po običaju!“.

* * *

Koji sat docnije, Šaperiks, sav izgreban i sa dušom u nosu, poput furije uleće u palatu. Okupljeni, na čelu sa Tadikulom, zblanuto ga posmatraju. Stalno se osvrćući unaokolo, uspeva nekako da dođe do daha. Tadikula ga sve vreme ispod oka, kao kakav islednik, skenira: „Kol’ko mogu da primetim - zajeb’o si stvar“. „Ne, ne“ – razuveravaše ga doušnik – „baš naprotiv - sve sam doznao. Sve!“. „A ko te tako nagrdi?“ – pomalo podrugljivo upita imperator. „Pobunjenici. Provalio me njihov vođa, ali sam ja u međuvremenu već uspeo sve da razotkrijem, tako da...“. „Čekaj! Nisu valjda videli kud si ušao? Ne želim da mi ta rulja nasrne na palatu!“. „Mislim da sam uspeo da im zametnem trag. U stvari, siguran sam. Kod pijace Kalenikus sam se umešao međ’ seljake i tu sam im nestao iz vidokruga“.

Okrepivši se čorbicom koju mu je sluga Cvetkurion servirao, Šaperiks krenu da iznosi saznanja od najvišeg prioriteta za opstanak i stabilnost imeperije: „Za sebe tvrde da su pobunjeni robovi koji ne žele više trpeti Tadikulinoga zuluma...“ – na tom se mestu, sasečen imperatorovim nemilosrdnim pogledom, ugrize za jezik – „Gospodaru, oprostite. Ja samo prenosim ono što oni kažu“ – ponizno slegnu ramenima. „Ne davi nas suvišnim objašnjenjima, nego teraj dalje. Valjda si iskopao još nešto?“ – skeptičan je bio imperator. „Svakako, svakako“ – ohrabri se Šaperiks – „Vođa im je izvesni Pjer Lukovijan, a finansiraju ih lično Asteriks i Obeliks“.

„Još ispočetka sam slutio da je u pitanju neka galska zavera“ – reče vrani Vukadin, češkajući se po slepoočnici manirom čoveka, to jest gavrana „koji sve zna“. Kolega Antonio dodade: „A i to ime Pjer Lukovijan ne zvuči mi baš preterano rimljanski“. Tadikula preseče ova nagađanja: „Dačije, znaš li ti štogod o tom Lukovijanu?“. „Proveriću, ali čini mi se da je to lice nije odranije poznato mojim organima“ – ispali k’o iz topa zapovednik dvorske straže.

* * *

Zabrinjavajuća saznanja o bandi pobunjenika pod vođstvom misterioznog Lukovijana naterala su Tadikulu da sazove vanredno zasedanje najvišeg dvorskog rukovodstva. Na taj korak se prilično nerado odlučio, budući da je preferirao da najvažnije državničke odluke samostalno donosi. Ovog puta stvar beše ipak preozbiljna, te imperator hitno okupi dvorjane od najvećeg ličnog poverenja.

„Imaju li ti izrodi nekih konkretnih zahteva oko kojih možemo da pregovaramo?“ – upita Šaperiksa na otvaranju sednice. „Žale se na položaj robova i ostalog plebsa, vele da ste se okružili najmoćnijim robovlasnicima i da sprovodite samovolju. Kažu, zamislite, da nema nikakve demokratije“. „Kakvu crnu demokratiju oni sanjaju? Pa nije im ovo period tranzicije u Srbiji XXI veka, nego doba robovlasništva. Jeli taj Lukovijan uopšte normalan?“. „Još vas optužuju da ste ukinuli svaku moguću kritiku i slobodu javne reči. Za Veranomatija tvrde da je najobičnija ulizica koja narodu objavljuje samo ono što vi dozvolite ili naredite“. „Ja ukinuo kritiku?!“ – sad je već bio skroz van sebe – „Pa ovde prisutni Antonio i Vukadin su mi živi svedoci da sam im lično preko Bradikuma isplatio osam hiljada zlatnika da bi me kritikovali. Jel tako, momci?“. Gavrani potvrdno klimnuše kljunovima.

Carski izaslanik Jeremija iskoristi trenutak mučne dramske pauze: „Ne bih da me pogrešno shvatite, gospodaru, ali imam osećaj da ti pobunjenici samo pokušavaju da vam odvuku pažnju sa najvažnijeg državnog problema – jednostrano proglašene nezavisnosti južne rimske provincije Kosmetije“. „Pusti sad Kosmetiju. Ovde se radi o mojoj glavi!“ – obrecnu se Tadikula. „Nemoj tako, Tadikula, sinovče“ – prozbori bljustitelj Amfiloh gladeći bradurinu – „Mali Jeremija je u pravu. I sam stari Dobricije je izričito podvukao Kosmetiju kao najprioritenije pitanje“.

Svestan da bljustitelju, a pogotovo starom Dobriciju, nije pametno protivrečiti, Tadikula pogladi malog Jeremiju po kosici: „Dobro, evo, izvinjavam se. Slobodno uzmi mog dorata i kreni po belom svetu da iskaš podršku našoj borbi za očuvanje integriteta, suvereniteta i već koječega“. „Razumem i nije mi teško“ – salutirao je spartanski disciplinovano mlađahni izaslanik skočivši na noge lagane, te odjaha u pravcu jugoistoka.

Za reč se javi Šaperiks: „Gospodaru, koristim priliku da vas podsetim da svi relevantni izveštaji kazuju da narodni tribun Grobarijus ima sve veću podršku naroda. Valjalo bi nešto preduzeti“. „Ne brinem se ja za Grobarijusa“ – nonšalantno odvrati imperator – „S njim mogu da napravim dil u svakom trenutku, a sem toga i u Senatu imam stabilnu većinu. I zapamti za ubuduće: relevantni su samo oni izveštaji koje obznani Veranomatije“ – reče samouvereno, usput namignuvši, što prisutni oduševljeno prihvatiše i krenuše se grohotom smejati, međusobno se podgurkujući.

Tadikulina duhovitost izazva talas optimizma koji zapljusnu prostoriju. Toj pozitivnoj atmosferi podleže čak i službeno zabrinuti vrhovni vojskovođa Šutokan: „Gospodaru, nešto sam razmišljao oko ovih pobunjenika. Šta kažete da pojačamo borbenu gotovost moje elitne Specijalne Legije na najviši nivo? Specijalci bi ionako jedva dočekali da se krvi napiju tom Lukovijanu i njegovim pristašama“. „Ma kakvi specijalci“ – pobuni se Tadikula – „pa nisu ti gilipteri bog zna kakva sila da bismo morali vojskom na njih“. „Slažem se s Tadikulom“ – ubaci se prepodobni Amfiloh – „Vojsku moramo čuvati za veće izazove, a tim izrodima da poš’ljemo Ognjene Obrazlije. To su jako čestiti i bogobojažljivi momci, bezgranično me poštuju i spremni su da urade šta god im kažem.“

Imperator stade da se hvata za glavu: „Aman, ljudi, kako ne razumete da ja ne želim sukobe rešavati nasiljem, već isključivo diplomatskim sredstvima. Moram po svaku cenu da sačuvam imidž ’prefinjenog tiranina’ koji sam teškom mukom sticao sve ove godine“. „Imam ideju!“ – uskliknu šef straže Dačije – „Zamolićemo našeg dobrotvora Miška Deltonija da izdvoji par hiljada zlatnika i da podmaže tog Lukovijana da ne bi više talasao. Poznato je da na Miškovu širokogrudost još niko imun ne ostade“. „Nikako!“ – zagrakta vrani Vukadin – „Lukovijan bi to jedva dočekao da dokaže kako smo ogrezli u korupciju, a uz to još šurujemo sa Deltonijem“.

Pošto je svaki od iznetih predloga sadržao poneku manjkavost, Tadikula zaključi da aktuelni problem prevazilazi intelektualne kapacitete prisutnih i da je stoga neophodno prizvati u pomoć nevidljive onostrane sile. Beše to jasan signal Dačiju da imperatoru na noge pod hitno dovede čarobnjaka Dink-Donka – jedinog čoveka u celom Rimu koji je u prste poznavao svetu tajnu crne magije.

„Priznajem, gospodaru, da sam polaskan što toliko cenite moje natprirodne moći“ – uvijao je Dink-Donk saznavši šta vladar traži od njega – „Ali nisam siguran da ću uspeti to da izvedem“ – pokušavao je da izvrda. „Pošteno ću ti platiti. Znaš da za takve usluge nikad ne žalim novaca“ – uporan je bio Tadikula. „Ma neee, taman posla da vama naplaćujem“ – branio se čarobnjak – „Jednostavno se bojim da su ti plaćenici Asteriksa i Obeliksa otporni na moje vradžbine. Razumete? Šta ćemo ako ne budem uspeo da ih prevedem na vašu stranu?“.

Tadikula briznu u histeričan smeh od kojeg se Dink-Donku sledila krv u žilama: „Jel ti to mene zajebavaš?!“ – imperator se unese u lice čarobnjaku koji zaneme od straha – „ili su možda i tebe ti zaverenici preobratili na njihovu stranu?“. „Verujte, gospodaru“ – Dink-Donk gotovo da zaplaka – „Nikada vas ne bih izdao, ni-ka-da! Nema tih para“. „Čemu onda odjednom ta lažna skromnost?“ – Tadikula bivaše sve neprijatniji. „U redu, evo, pokušaću sve što je u mojoj moći, samo vas molim da mi obećate da me u slučaju neuspeha nećete pogubiti“ – preklinjao je čarobnjak na kolenima. „Uspećeš, bogami, i to još kako“ – neumoljiv bejaše gospodar – „Kada ti je onomad pošlo za rukom da hiljadu zlatnika pretvoriš u sedamnaest, u poređenju sa tim ovo će biti ’smouk ov vadžajna “.

* * *

Nažalost, ostatak transkripta zaveden je pod „strogo poverljivo“, pa ćemo ostati lišeni spoznaje o tome da li je moćni imperator Tadikula uspeo da sačuva Rim pod naletom Pjera Lukovijana i njegovih zaverenika. Zlonamerni analitičari će verovatno pokušati da naprave paralelu između ove priče i onoga što se dešava u današnjoj Srbiji, ali na njih ne bi trebalo obraćati pažnju.

I zaista, bi li ikome normalnom moglo pasti na pamet da upoređuje Tadikulin robovlasnički Rim sa Tadićevom demokratskom i evroentuzijastičnom Srbijom? Osim, eventualno, Asteriksu i Obeliksu.