Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (12)

Read on: Završni račun

Godina sirotinjske dosade

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Gledano iz ugla prozne produkcije, ova godina je bila neočekivano slaba. Osim par proplamsaja (Mirjana Đurđević, Zvonko Karanović, Andrija Matić), sve ostalo je bilo ispod proseka, drugim rečima zabrinjavajuće slabo i mlako. Srbijanska proza odavno već pati od jedne te iste boljke, a ona se zove kukavičluk. Gotovo niko od ovdašnjih pisaca, čast izuzecima od kojih su neki gore navedeni, a neki ove godine prosto nisu imali roman, ne bavi se stvarnošću koju živi, nego domaštava neke udaljene stvari koje se nikako ne čine prisutnim u svakodnevici običnog čitaoca. Rečima Paddyja Morrisseya: "obesimo didžeja jer muzika koju pušta, ne govori ništa o mom životu"

Photo: Milica Jovanović
Dođe kraj godine pa se onda nekako svode računi, gleda se da li je bilo nečega vrednog pomena ili se ističu najveće gluposti koje su se dogodile na određenom polju. Da kucnem u drvo, pomerim se s mesta i pljunem triput u stranu i na polju književnosti bilo je toliko mnogo loših stvari da se ono nekoliko lepih čini kao da su briljantne, međutim one će ostati izvan establišmenta, van užih izbora, na marginama centara moći i novca u kulturi zemlje Srbije. To pre svega govori o delovanju zvaničnih institucija u čijoj je nadležnosti da prepoznaju vrednosti, da ih podrže i neguju, ali kao i svako od srbijanskih ministarstava i ovo je ogrezlo u korupciju, kumovske i rodovske veze, pa je stanje na književnom polju preslikano iz ministarstva, ili obrnuto. Sad je to sasvim svejedno.

Možda je najznačajnija stvar koja se dogodila ove godine izlazak iz ormana nekolicine pisaca i piskarala čija je uloga trenutno još nedovoljno definisana na književnom polju. Oni sebe nazivaju Proza na putu, a meni je nekako draže da ih zovem Krajprutaši. Nije to neočekivano, niti je njihov zahtev za prostorom unutar književnog polja nelegitiman. Oni se, poput svih, bore za mesto pod suncem, jedini problem je u tome što to rade pod senkom gomile ljigavaca, zlikovaca i prevaranata koji su ovu kulturu i književnost uprostačili i gotovo uništili, a sada, valjda po zaslugama, sede kao predsednici Srpske književne zadruge, urednici u Službenom glasniku, u srpskom PEN-u, UKS, Demokratskoj stranci=Srpskoj narodnoj stranci=G17plus=Srpskoj radikalnoj stranci, Pečatu, Ministarstvu kulture i da ne nabrajam dalje. Pitanja za Krajprutaše glase: ako su vam gazde takve, kakvi li ste vi? Ako vas po novinama brane Đogo & comp, šta to o vama govori? Koji su vaši stvarni motivi, ako su prvi izbljuvci vašeg glasnogovornika VK upereni protiv Betona?

U svetlu ovog disclosurea, treba razmotriti i novu revizionističku istorijsku prozu koja će se, po svemu sudeći, naći u užem/užasnom izboru za NIN-ov roman godine. Ako su moje insajderske informacije tačne, bar dve knjige koje će se naći među pet, imaju za svoj predmet veličanje četnika i četništva i ta činjenica treba da zabrine. Ukoliko jedna od te dve knjige dobije nagradu, predlažem da im se uz novčani iznos i plaketu, dodele ašov, lopata i pijuk, e da bi nekako uspeli da iskopaju tog Dražu i zadovolje svoju nekrofilsku strast, možda onda prestanu da pišu knjige. Konačno, istina će tada biti potpuno u njihovom posedu, pa im knjige neće biti potrebne da bi je tim putem dokazivali.

Gledano iz ugla prozne produkcije, ova godina je bila neočekivano slaba. Osim par proplamsaja (Mirjana Đurđević, Zvonko Karanović, Andrija Matić), sve ostalo je bilo ispod proseka, drugim rečima zabrinjavajuće slabo i mlako. Srbijanska proza odavno već pati od jedne te iste boljke, a ona se zove kukavičluk. Gotovo niko od ovdašnjih pisaca, čast izuzecima od kojih su neki gore navedeni, a neki ove godine prosto nisu imali roman, ne bavi se stvarnošću koju živi, nego domaštava neke udaljene stvari koje se nikako ne čine prisutnim u svakodnevici običnog čitaoca. Rečima Paddyja Morrisseya: obesimo didžeja jer muzika koju pušta, ne govori ništa o mom životu. Tek kad se ovdašnja proza, masovno, masivno i hrabro bude uhvatila ukoštac sa aktuelnim problemima s kojima živi ovo društvo, kada to bude uradila na književno plauzibilan i uverljiv način i kada u to bude unela trunčicu živih emocija, onda ćemo dobiti domaću književnost koja će zanimati čitaoce, koja će im vratiti veru u umetnost reči.

S druge strane, poetska slika Srbije je bogatija za nekoliko sjajnih knjiga. Tu je Lirika pasa Miloša Živanovića, tu su knjige Petra Matovića i Dejana Ilića, tu je Box set Zvonka Karanovića, tu je zbirka pesama Ivana Potića Netačni odgovori na pogrešna pitanja, ali pre svega tu je genijalna knjiga Milene Marković Ptičje oko na tarabi. O toj knjizi jedan moj prijatelj reče nešto što će možda da zvuči seksistički, ali je mišljeno kao vrhunski kompliment i pri tom neverovatno tačno: „To samo žene mogu“. Naime, pisati sa toliko emocija i pri tom ostati jezički, ritmički, slikovno, ma kako god hoćete, toliko ubedljiv, to je nešto za šta je potrebno toliko rada, toliko vežbe, toliko dubokog i ličnog iskustva i naposletku toliko književnog dara, kakav se zaista retko sreće.

Izdvojeno iz produkcije stoje dve knjige, obe u izdanju VBZ-a, kojima Beton potcrtava svoj značaj za dekonstrukciju i demaskiranje nacionalne kulture i njenog što simboličkog, što eksplicitnog nasilja. U pitanju su zbornik tekstova Antimemorandum dum sa samog vrha Betonove produkcije koja, za razliku od opijajućih tirada krajprutaških u kojima se zaista ne zna ni ko pije ni ko pola Ćosavom Šarcu daje, potpuno rastrežnjuje i pokazuje dokle seže taj nehajni odnos prema rečima i delima i tuđim, najčešće nesrpskim životima koji su u svojim tekstovima propagirali perovi i perjanice nacionalne kulture. Druga knjiga je satirična studija dela i dana Tomislava Markovića imenom Vreme smrti i razonode, takođe nastala on and off Beton.

Tržište raste i s tom činjenicom izgleda da najviše računaju hrvatski izdavači. Na srbijanskom tržištu se, posle VBZ-a i Profila, pojavio i treći hrvatski izdavački velikan Algoritam. Ovo je veoma značajno jer se u okviru Algoritam media, što je ime beogradske podružnice, pojavila možda i najbolja knjiga na prostorima regiona, roman Sedam strahova Selvedina Avdića. Ova knjiga stoji kao potpuna suprotnost svim polupismenim četnofiličarima kojih se namnožilo u poslednje dve decenije, ne zato što veliča partizane, već zbog toga što predstavlja model pisanja o sebi, konačno ne iz uloge žrtve, već iz uloge nekog ko je mogući saučesnik u zločinu, ako ne i zločinac. Jer ukoliko pogledate sopstvo i njegov odnos prema svetu, a posebno prema Drugosti, onda morate doći do logičnog zaključka da JA neprekidno vrši nasilje prema svetu, potčinjavajući ga, prilagođavajući ga i menjajući prema sopstvenom nahođenju. Kad naši sinji kukavci s kokardama na glavama počnu da kukumavče o nepravdi i nesreći koja im je nanasena, kad počnu da kopaju i tragaju za Dražom, treba ih uputiti na pravu književnost.

Jedna od knjiga koja se izdvojila u regionu i koja s jedne strane predstavlja pravu intimističku istoriju Sarajeva od osamdesetih naovamo, a s druge ozbiljnu Ars poeticu jeste knjiga pisama Semezdina Mehmedinovića i Miljenka Jergovića Transatlantic mail koju je svojim fotografijama obogatio i dopisao Milomir Kovačević. Isprva zamišljena kao niz pisama o poeziji za hrvatski časopis Poezija, ovaj prepiska je nadrasla zacrtane okvire i prelila se u zaista divnu i nostalgičnu priču o gradu, ljudima i vremenima. Naravno, ništa od tog ne bi bilo da svako pismo nije esej za sebe, maleno ostrvo smisla i lepote unutar buke jezika i pisma svud oko nas.

Voleo bih da kažem da se ovakva godina neće ponoviti. Bilo bi mi neobično drago kada bih mogao da kažem da će 2010. godina biti sjajna za književnost i da će NIN-ova nagrada kao, na moju veliku žalost, i dalje najznačajnija nagrada za roman u Srbiji, pripasti Selvedinu Avdiću, što bi bio presedan koji bi imao snagu prevrata. Ništa se od toga neće dogoditi. Ipak, utešno je znati da rukopisi niti gore niti umiru i uvek traže neki, kako kažu u Stanju na putevima (ne računajući pri tom na krajprutaše), alternativni pravac. Samim tim borba se nastavlja.

star
Oceni
4.43
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija