Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Read on: Mirjana Đurđević, "Kaja, Beograd i..."; Agora, 2009.

Ovo je početak jednog divnog neprijateljstva

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: wordpress.com

Harmonizacija odnosa sa Drugim i drugačijim i blagonaklono prihvatanje različitog kao ravnopravnog ostaju vrednosti kojima ovo društvo još, ili bi makar trebalo da, stremi. Zbog toga Kaja, Beograd... predstavlja model za jednu buduću poetiku, za odmeren odgovor na pitanje koji se postavlja pred književnost. Ova knjiga kroz maestralnu, i pre svega zabavnu literaturu progovara o vrhunskim moralnim načelima

Tema kojom se bave svi oni zainteresovani za književnost jeste njena budućnost. Šta će se dogoditi kada ljudi prestanu da čitaju knjige zaneseni multimedijom svake vrste i senzacijama koje veština reči ne može da im nadomesti? U tom svetlu se nameće i pitanje svrhe i opstanka književnosti kao takve, jer ona mora da nađe svoje mesto u čitavom dijapazonu simbolizacija kojima ljudi pokušavaju da postave ista pitanja koja su do sada postavljali kroz nju. Podrazumevajući, svakako, da književnost zaista ima društvenu i političku svrhu i da stoga mora da bude i društveno odgovorna, a tim pre jer će samo kroz književnost neka pitanja moći da isplivaju i da budu postavljena bez straha od bilo kakve političke (auto)cenzure. Kako god bilo i koliko god moja vera u odgovornost i moral ljudi od pera bila poljuljana (poslednji u nizu je Slučaj gospodina Kecmanovića, osobe za erotske odnose s javnošću grupe za sindikalnu podršku Dobrici Ćosiću, upečatljivo militantnog imena P-70, proza na prutu) i dalje verujem da su književnost i etika duboko povezane, kao i da je pitanje njihove povezanosti jedno od ključnih za čitanje i uživanje u književnosti. Drugim rečima, uveren sam da književnost koja ne bude načinjala važne teme i postavljala provokativna pitanja na hrabar i sebi svojstven način u budućnosti neće imati šta da traži, odnosno da će ona koja predstavlja samo vrstu pučke zabave polako odumirati, jer neće moći da izdrži nadmetanje sa mnogo razvijenijom industrijom kao što su internet, film, video-igrice i sve ono što se tek može nazreti kao vrsta zabave za homo sapiense.

U ovom svetlu jako je interesantno čitati poslednji roman Mirjane Đurđević Kaja, Beograd i dobri Amerikanac (Agora, 2009). Koristeći sebi već prepoznatljiv stil koji vrca humorom („Ovo je početak jednog divnog neprijateljstva“), autorka, u stvari, kroz ovde već pomenut postmodernistički postupak (istorijska metafikcija) pokušava da ispita sopstveni odnos prema Drugosti. Roman prati život gospođe Đurđević i njenog kružoka od 1927. do 1946. godine i daje šarmantno lepršavu notu istoriji glavnijeg glavnog grada ove zemlje. Ne samo da je Mirjana Đurđević umontirala sebe i na koricu knjige i u gotovo svaku fotografiju koja se nalazi u knjizi, već je i glavnoj junakinji dala oba svoja zanimanja, kao i svoje prezime. Što se tiče imena, tu je bila kudikamo opreznija i bojim se da će doći ozbiljne zabune kad svi otkriju da gospođa Đurđević iz romana nije Mirjana - Mira nego Mirjana - Mica, poznata i kao Mamili i/ili Kiti. Protagonistkinja je, dakle, spisateljica i nesvršena arhitektkinja (uvažena članica Društva za ulepšavanje Vračara), ali i najbolja prijateljica Džona Dajnilija Prinsa, Pidžina, sentimentalnog američkog diplomate. To, međutim, nije sve. Njena sklonost ka Drugom i drugačijem ogleda se i u njenom zaštitničkom odnosu prema malobrojnim beogradskim Kalmicima, malom mongolskom plemenu budističke veroispovesti koje se tokom Oktobarske revolucije borilo na strani belih. Pored toga, Mica Đurđević je zakleti republikanac u doba kad je na ovim prostorima republika nezamisliva. Postavljajući stvari u istorijsku perspektivu, dovoljno distorziranu da bi se iz nje dalo izvući sve ono što je dosadno (novi izbori, Tadić, novi izbori, Tadić, novi izbori, Nikolić, ups, izvinite, Tadić), a sve to da bi se oživelo doba koje je Miri Đurđević omiljeno, odnosno da bi se pokazalo da postoji paralelna istorija Beograda sa nekim drugačijim ljudima, kojima je bilo prirodno da se grad menja, raste i razvija tokom tih devetnaest godina.

Drugost je, kako rekoh, osnovna tema ovog romana bilo da se javlja u vidu „dobrog Amerikanca“, bilo da su u pitanju Kalmici Kaja, Učur i Ljalja ili Maruška i Tetica (banatske Švabice, sluškinje). Njihovi likovi, bez obzira što su dati kroz perspektivu Mice Đurđević, osvajaju čitaoca svojom punoćom i trodimenzionalnošću (onim što je Forster zvao zaobljenost). Pored toga, Drugost je i scenografija na kojoj se roman odigrava. Beograd koji ne poznajemo i/ili zaboravljamo, Vračar koji se gradi i radi mitska je Arkadija u kojoj se odigravaju, tačnije u kojoj je moguće da se odigraju, mitske pastirske igre između likova. Ovaj devetnaestogodišnji period predstavlja San letnje noći u kome će se komedija rasplesti na jedini mogući način – potpunim urušavanjem i nestankom idiličnog sveta.

Možda je roman Mirjane Đurđević ulepšana i, poput parketa balske dvorane, ulaštena slika jednog minulog sveta. Moguće je takođe da on idealizuje period pretvaranja jedne kasabe u grad, da omalovažava sve ono što se Beogradu dogodilo posle Revolucije i da ne uzima u obzir sve ono što je u datom istorijskom periodu zaista bilo, u istorijskom smislu, dramatično. Ipak, harmonizacija odnosa sa Drugim i drugačijim i blagonaklono prihvatanje različitog kao ravnopravnog ostaju vrednosti kojima ovo društvo još, ili bi makar trebalo da, stremi. Zbog toga Kaja, Beograd... predstavlja model za jednu buduću poetiku, za odmeren odgovor na pitanje koji se postavlja pred književnost. Ova knjiga kroz maestralnu, i pre svega zabavnu literaturu progovara o vrhunskim moralnim načelima.


star
Oceni
2.39
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija