Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (4)

Život bez muke

Ispovest običnog srpskog socijaliste

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: EPA/VALDRIN XHEMAJ

Ni danas ne razumem moje vršnjake kojima su devedesete krive za sve – meni je to bio najbolji period u životu. Seminari, sastanci, konferencije, mlade i naivne partijske koleginice . Rad na terenu, izbori, pa onda ono posebno zadovoljstvo kada Ivica izađe pred kamere i arogantnim i samozadovoljnim glasom počne da saopštava rezultate. Uh, kako sam voleo te trenutke, kada onim izdajnicima saspe u lice cifre koje jasno govore da ovaj narod nikada neće odustati od svoje slobodarske tradicije. Dobro, možda smo ponekad nešto i namestili, možda sam i ja učestvovao u tome, ali kao dobar partijski vojnik, uradio bih to opet. Zar je trebalo da dopustimo onom nemačkom špijunu ili bradatom ludaku da preuzmu upravljanje zemljom u trenucima kada se na nju obrušio ceo svet, bez ikakvog razloga?

Moje ime nije važno. Mislim, nije da se plašim da ga kažem (čega se ja to bojim, ne znate vi mene) ali mislim da u ovom slučaju nije presudno. Samo velika muka me je naterala da se oglasim. Nepravda, ako baš hoćete. Da biste bolje razumeli kolosalnost ničim zaslužene mizerije kojoj sam u poslednje vreme izložen, krenuću od najranijih dana. A to u našem slučaju znači – od kraja osamdesetih godina prošlog stoleća.

Rušenje Berlinskog zida i svrgavanje diktatora kojeg je većina mojih komšija makedonizovala, nazivajući ga "Čaušeski", proživljavao sam kao učenik završnih godina srednje škole. Dok su se svi užasavali scenama streljanja dvoje oronulih staraca, ja sam intenzivno patio za devojčicom koja me je ostavila uz obrazloženje da se ljubim kao da imam veštački jezik. Kada sam insistirao da mi to malo pojasni rekla je da biram između "ljigavo" i "statično". Nije baš da je doktorirala taktičnost, ali takve se stvari neuporedivo lakše podnose kada imaš šesnaest ili sedamnaest godina. Pošto sam najzad prebrodio muku koja mi je natovarena njenim nepažljivim rečenicama, trgnuo sam se i počeo da primećujem i neke druge stvari oko sebe. Pojavio se jedan političar za kojeg je moj brat (kakav je to idiot! ) tvrdio da ima frizuru kao da je tek sišao sa motora, bez kacige. Odmah sam ga zavoleo. A kako i ne bih? Pa ja, bre, nisam imao pojma ni ko sam ni šta sam dok on nije počeo da drži svoje istorijske govore (onaj kreten od mog brata mi kaže - kao da ti je neko branio). Naročito onaj pred milion ljudi, kad ga je na našu svetu zemlju spustio helikopter. Poster nevaspitane Kim Vajld (na njemu čak nije bila ni obrijana ispod pazuha!) ustupio je mesto ogromnoj fotografiji ponosnog čoveka na kojoj je pisalo "Smrt fašizmu, Slobodan narodu". Učlanio sam se u omladinu njegove stranke i već na prvim izborima sa ponosom zaokružio njegovo ime. Kud će veća čast po mene - taman sam stekao pravo glasa i upotrebio ga na način koji me je ispunjavao beskrajnim ponosom. Glas je najmanje što sam mogao da dam za tog čoveka ("daj mu i bubreg, šabane", govorio je moj brat kada sam polazio da glasam).

Photo: Stock
Na fakultetu nisam imao nekih problema – napredovao sam u hijerarhiji jedine ispravne stranke i brzo došao u mogućnost posedovanja velikog novca. Ni danas ne razumem moje vršnjake kojima su devedesete krive za sve – meni je to bio najbolji period u životu. Seminari, sastanci, konferencije, mlade i naivne partijske koleginice . Rad na terenu, izbori, pa onda ono posebno zadovoljstvo kada Ivica izađe pred kamere i arogantnim i samozadovoljnim glasom počne da saopštava rezultate. Uh, kako sam voleo te trenutke, kada onim izdajnicima saspe u lice cifre koje jasno govore da ovaj narod nikada neće odustati od svoje slobodarske tradicije. Dobro, možda smo ponekad nešto i namestili, možda sam i ja učestvovao u tome, ali kao dobar partijski vojnik, uradio bih to opet. Zar je trebalo da dopustimo onom nemačkom špijunu ili bradatom ludaku da preuzmu upravljanje zemljom u trenucima kada se na nju obrušio ceo svet, bez ikakvog razloga?

Jedini problemi koje sam tokom devedesetih imao bili su porodične prirode. Sa roditeljima ne - oni su bili na sličnim pozicijama, s tim što su malo više simpatisali onog vojvodu što je doktorirao sa 24 godine i iz svakog verbalnog (a i fizičkog, uz malu pomoć telohranitelja ili vatrenog oružja) duela izlazio kao superiorni pobednik. Meni je to odgovaralo, jer mi je bilo jasno da smo sa njim na istom zadatku, pa čak i onda kada smo glumili da se svađamo. Brat je bio moj najveći problem – nikada nije hteo da uzme od mene ni prebijenu paru, kao da su moji novci šugavi ("nisu oni šugavi, oni su krvavi", rekao je jednom. Insistirao je na tome da ne želi da mu ja pomognem da nađe posao i da će pre da umre nego da preko članstva u stranci dođe do uhlebljenja. Radio je na njivi, konobarisao, leti skapavao po građevinama i završavao fakultet. Posle povratka sa fronta (mobilisan avgusta 1991. godine) nikada nije pričao šta je tamo preživeo, ali je redovno pravio gadljive izraze lica kad bi se na televiziji prikazivala neka legitimna odbrambena akcija naše vojske. Jula 1995. godine posvađali smo se žestoko - on je tvrdio da je negde u Bosni (nisam nikada ni čuo za ime tog mesta, a i bio sam zauzet pripremama za more, sa tri stranačke koleginice) napravljen jeziv masakr i da ga je tih dana bilo sramota zbog budala i ubica koje, sasvim slučajno, pripadaju njegovom narodu. Roditelji su stali na moju stranu (naravno, neće valjda na njegovu) i on se već narednog dana odselio. Čim je završio fakultet, spakovao se za Australiju. Posle toga došao je još samo jednom – sredinom 2002. godine, u vreme kada je meni bilo veoma teško. Dve godine sam bio bez privilegija, posla i bilo kakve perspektive, a zemljom je upravljao onaj kojeg smo se najviše užasavali - nemački student, isti onaj koji je prizivao NATO bombe koju godinu ranije. Moj brat je tu sumornu situaciju video kao "nadu za drugačiji život", govorio je da na ulicama najzad vidi nasmejana lica i oseća neverovatnu energiju i da ozbiljno razmišlja o tome da se u Srbiju vrati. Za moje partijske drugove i mene je tvrdio da smo "dobro prošli" i da bi mi bilo bolje da "po prvi put u životu potražim neki pošten posao nego što kukam za vremenom kada sam živeo od krvi i znoja drugih ljudi".

Brat se nije vratio. Marta 2003. godine stigao je e-mail vrlo kratkog sadržaja - znao sam da je moja zemlja bolesna, ali da je dotle došlo, nisam mogao ni da pretpostavim. Nikada se neću vratiti, a vama ću pomagati samo ako se ona budala (mislio je na mene) opameti i počne da živi od svoga rada a roditelji prestanu da obožavaju smrt, mitove, krv i junačku prošlost. Iako nismo ispunili neke uslove (tačnije: nijedan) on roditeljima ipak pošalje novac - uvek je bio nepopravljivi emotivac i verovao u to da je porodica svetinja i da nismo birali svoje roditelje.

Meni su te tri godine posle oktobraskog puča (tada nisam smeo tako da ga zovem a danas, hvala bogu, smem, kad god hoću!) bile najgore u celom životu. Stari prijatelji me zaboravili, ili su se samo razbežali u sigurnost koju pružaju članstva u partijama na vlasti. Pokušao sam i ja - prebacio sam se u legalističku stranku, veoma blisku mojim patriotskim svetonazorima, ali su me čak i oni držali na ledu. Valjda je trebalo da prođe određeno vreme, da se stvari malo primire. Uvidevši ubrzo da od njihovih priča nema ništa, a moj život neumitno prolazi, sredinom 2004. godine pravim riskantan potez i odlazim pravo u osinje gnezdo - učlanjujem se kod "žutih". Šta je trebalo, da radim za bednih 200 evra, ja, koji sam uvek kod sebe imao hiljade dolara ili maraka? Moji novi partijski drugovi su u početku bili podozrivi, ali su se stvari naglo popravile dolaskom novog rukovodstva. Radio sam neke kampanje, sticao nova poznanstva, pričao sa važnim ljudima i trud se isplatio – posle jednih izbora, kao čovek od poverenja nekih važnih kadrova, dobio sam sjajan posao u opštini. Lezi 'lebe da te jedem, nisam verovao koliko sam sreće imao. Kao da se ponovo vratio onaj zlatni period mog života. Moja stranka na vlasti, sa tenedencijom ostanka, vođa još naočitiji, ja ne radim ništa i primam pristojnu platu - upravni odborčić tu i tamo, dnevnica ovamo i eto mene na starim stazama slave.

Photo: Stock
Taman kada sam pomislio da sam se sjajno uvalio, dođe ova nesrećna kriza. Nije me to uplašilo - kakvu smo mi pizdariju napravili devedesetih, pa smo opet sjajno živeli. Valjda zato što nismo bili tako meki, pa galama siledžija sa Zapada nije mogla da uplaši našeg tadašnjeg vođu. Da se razumemo - i sadašnji je fantastičan, državotvoran, ne da Kosovo - sve to stoji, ali je popustljiv na reakcije javnog mnjenja i naloge koji mu stižu od nekih moćnih međunarodnih institucija. Tu, najzad, dolazimo i do moje muke. Mislio sam da je zajebancija kada su objavili da u opštinskim administracijama ima viška zaposlenih. Izgleda da nije bila. Stvarno misle neke ljude da otpuštaju. I, kako sam čuo, ja sam jedan od njih. Kao, muljao sam mnogo. Ko nije? Ne mogu da se uzdržim kada mi se ukaže prilika. Ko može? Zapošljavao rodbinu. Ko to ne radi?

Žena taman navikla na najbolju kozmetiku, klinci idu u privatne škole, ipak sam dostigao jedan nivo životnog standarda koji, po mom skromnom mišljenju, apsolutno zaslužujem, a oni meni tako. Pa nije li to najveća nepravda koju možete da zamislite? Naravno da jeste. Mada, nije sve tako crno. Postoji kod nas jedan večiti borac protiv nepravdi, visoko je kotiran u stranci koja je trenutno opozicija, ali bi brzo mogla da dođe na vlast. Ako i dobijem otkaz, otpremnina će biti dovoljna da se životari do trenutka kada moja nova stranka preuzme veliku odgovornost oličenu u upravljanju ovom jadnom i unesrećenom zemljom. Kao iskusan kadar, verujem da ću dobiti novu šansu. Život je, ipak, toliko lep. Pogotovo u Srbiji.

star
Oceni
4.72
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi