Poslednja oda javnim kućama

Ljudska fiziologija, uživanje u hrani, erotika, seksualnost, čovekove zablude koje ga često vode u propast, što važi i za čitavo društvo, sve to obrađeno kroz humor i neusiljenu rimu, ili drugim rečima, opevanje niskog, odvratnog, propadljivog, s jakom vizurom smrti, popis i satirična kritika društvenih fenomena, dovođenje do krajnjih, neprijatnih i nemogućih konsekvenci ljudskog života i poznatih mitova, razobličavanje represivnih ideologija nacionalizma i samoupravnog socijalizma, kroz ironiju i igranje jezikom tih ideologija, bile bi, grubo rečeno, nekakve osobine, uslovno govoreći, tamne strane univerzuma knjiga Predraga Čudića

Na svetloj strani stoji jezički briljantna dečija poezija, u kojoj Čudić ispisuje zrele epifanije i sublimacije pod okriljem deteta u sebi, s tim da jasne granice između tamne i svetle strane ovog nasmešenog, podrugljivog Čudić-meseca, nema. Ista ruka i zadovoljstvo piše i prozne knjige i kritiku, kao i esejistiku. Vidljiv je tu isti eros jezika i želja da se sve otvoreno kaže. Mnogi veliki autori naše i strane literature mogu se navesti kao izvori i uzori, korespondenti poezije i proze Predraga Čudića (ruski klasici, Bodler, Vinaver, Dis...). Zato je njegovo delo u svoj svojoj najvećoj slobodi i igrivosti, u stvari, čvrsto utemeljeno u najboljim tradicijama. Potura autor svoje duhovito ogledalo pred sve nas i ostaje nam samo da se smejemo sebi, svom porazu i bedi, da uživamo u raznovrsnoj trpezi pesnika koji ipak voli i slavi život, njegova čuda i (iracionalnu) neodoljivost, slast i lepotu. To može biti dobar početak nečeg stvarno pozitivnog i okrepljujućeg, oslobađajućeg. To je prvi i poslednji smisao dobre literature, da zabavi, nasmeje, da bude uvid u dubinu ma kako ona mračna bila, a ona to jeste po definiciji.

Predrag Čudić rođen je u Beogradu 1943. godine. Objavio je knjige pesama: Posle drame (1970), Opšta bolnica (1974), Drug đavo (1979), Naša pesma (1990), Pesme i priče (1993), Opšta bolnica i druge pesme (izbor, 1993); pesme za decu: Jesen u cirkusu, (1975), Smešni junaci, (1982), Čudo od deteta (izbor, 2004); knjige proze: roman Ljudske slabosti (1978, 1991), satirične priče Život bez muke (1986), Saveti mladom piscu ili književna početnica (mešovito delo, 1996); komediju u stihovima Matr'jalisti. Prevodio je ruske i mađarske pesnike.

PESNIK I PESMA

Pesnik nikom kazati ne sme
Kako i kada piše pesme.

Nikome ne sme biti jasno
Pišeš li pesme rano il kasno.

Pišite zato pesme u miru,
Sami, sa perom na papiru.

Bez Muze, sami, u dva oka – Pišimo pesme bez svedoka!

KNJIGE, KNJIGE...

Knjige, knjige svud po kući,
U krevetu, na polici,
Na šporetu, pod jastukom,
Na tepihu, na stolici...

Roman uzavrelih strasti
Zbog nemara u friz stig’o,
A u špajzu pored masti
Šunka s isposničkom knjigom!

Ovde vlada teror knjiga:
Putopisi, kuvar, zbornik,
Pravopisi – razbibrige,
Memoari i sanovnik;

Knjige, knjige svud po kući,
Ratne priče, rani jadi...
To je prosto nemoguće:
Otkud ogledi u kadi?!

Ovde ogled, tu studija,
Tamo pesme, tu traktati –
Tragedije, lakrdije...
Tek – na knjigu moraš stati!

Onde mudrac neki seje
Nerođene još ideje,
Klija mudrost kroz eseje,
A prašina veje, veje...

Knjige, knjige – tom do toma
Duž zidova, duž regala:
Mudre knjige ludog doma
Groblje tuđih ideala!

U haosu knjiga živi
Zatvorenik dobrovoljac
Žut kao list u arhivi
Tužni vitez – Knjiški Moljac!

KRITIKA IZVEŠTAČENOG RODOLJUBLJA

Rodoljub Puslica – pesnik sa dva lica
I Vitez Patriota – pesnik sa tri života,
Dva lokalna barda, dva trubadura
Jednom su uoči praznične nedelje
Duboko zavaljeni u fotelje
Isto kao da ređaju domine,
Isto kao da čitaju novine
Pevali o slavi domovine!

Rodoljub Puslica je čupkao bakenbarde,
Jer nije imao kose ni brade,
Razgledao razglednice,
Slušao kolika je temperatura u gradu
I onda je u svom poznatom letećem padu
Zakliktao pesmu vitku kao trupac
O tome kako je on najrodoljubiviji
Rodoljubac!
U nevezanom stihu – nepovezanoj ideji
Stao je temeljno, temenito da bleji;
Mađioničar nevezanog stiha i smisla
Kao da vadi pokisle trikove iz šešira
Zulufasto čudo i svom čudnom plemenu
Izmislio je pesmu o gradu na temenu!
Osim što je bio spreman na rečito rodoljublje,
Tu nije bilo ničeg lepog i ništa dublje.

Drugi pak pesnik: Vitez Patriota
”Satiričar elegične fizionomije –
Pesnik probranih reči“ – kako to dobro zveči!
U drugom kraju grada istog trena
Skovao je deset rodoljubivih katrena!
O, gde je samo našao te reči?!
Te reči što guše pravila gramatike –
Da li je sve žrtvovao zbog dramatike?
I mada nikom nije jasno šta hoće da kaže,
On se šepuri kao kad šparta preko plaže.
Za njegovo rodoljublje to možda nije ružno,
Ali je za naše – beskrajno otužno.
I možda bi bilo suvišno ovo izlaganje
Da naši bardovi ne vole laganje
Da naši bardovi osećaju dublje
No što je razgledničko rodoljublje,
Jer nije svako pameću šen’o
Da mu se nisko čini uzvišeno!

HIMNA JAVNOM NUŽNIKU

U grudima bučnog Trga Republike
Kraj crnih čistača i roze fenjera
Duše s ljudskim mesom leče večne muke
Građana, seljaka, lumpenproletera.

Ko nužnika nema ovde će da svrati
I ko pije pivo i ko nema drage,
Ali gladnom nije ni tu lako srati,
O, javni nužnici, vi niste za gladne!

Zadah ljudskog tela osvaja trotoar
I par se penje iz nužnika gusta
To se puši muškost duša uz pisoar
Dok mu bez milosti pišaju u usta.

Uzdah olakšanja tu život veliča
Ko Boga poznaje taj ga tu susreće,
Sa zida se nemo smeši skica-pička
I pesnički zanos hvata nas od sreće.

Drugo je kad smrtik mora nešto više
I kada u nuždi zatraži kabinu
Izdaju mu tada potvrdu gde piše
Redni broj za novu klozetsku sudbinu.

Tu ”Gradska čistoća“ pod brojem te vodi
U kabine crne s mehanizmom satnim,
Za deset minuta tu ćeš na slobodi,
Za pedeset para ko Bog moćni srati.

A zatim ćeš lako ko posle pobede
Stupiti u život uzdignuta čela
I ljubiti žene, čitati novine,
Pa jesti ponovo suđena ti jela.

Na istome trgu javno i jeftino
Da l’ će i budući imati o, Muzo,
Za katarzu duše tako mesto fino,
Za pedeset para klozet s brisoguzom?!

Kad nam život prođe, kad vekovi minu,
Tad će druge vojske, tad će druge vlasti,
Žrtvovane biti za istu suštinu,
Al’ javni nužnici ne smeju propasti!

1972.

BALADA O USEDELICI

Besprekorna, a usedelica,
Tankostruka, mrtvačkog držanja,
Uz oglase očekuje princa
Savršenog socijalnog stanja.

Da je neka, već bi od davnina
Prebolela i polne bolesti,
A ovako, tanka paučina
Premrežila mesto svih radosti.

Da nevinost suvu dobro proda
Snevala je uz bdenje šaltersko,
Kako da se poroku ne oda
I uguši u sebi sve zversko.

A svakog je bogovetnog dana
Udarala poštanske štambilje,
Rasejana, masna, raščupana,
U vremenu opšte radne zbilje.

I jezikom marke je lizala
Za daleke, nejasne adrese,
Na: Izvolte, govorila: Hvala –
Uz krezubi osmejak zanesen.

A zatim je u gužvi tramvaja
Osećala silna muška tela
Tu su za nju bila vrata raja
Ka kojim je sav život žudela.

Godinama od kljastog prodavca
Kupovala "Večernje novosti"
I mislila samo na muškarca
Ko isposnik na bačene kosti.

Najčešće je ploveći kroz sobe
U beskraju sopstvenog vremena
Ogledala nemo tanke noge,
Pupak, dojke, koščata ramena.

I ko svaki stvor čupav i mator
Kog zanosi svežina fizička
Subotom je uz svoj depilator
Lepoticu pravila od čička.

Pa sanjala skupu venčanicu
Preko kože suve, sparušene,
Mladoženju s mladežom na licu,
Što ne puši, srednje stručne spreme.

Žalila se na užasne snove,
Podvlačila sve bračne ponude,
I kovala bezbrojne planove
O detetu, ako muško bude.

Ko biserje nizala je dane
Na tanku nit svojih sedih dlaka,
Pod koprenom nade neprestane
Nije znala gde se smeši raka.

Još joj nešto iz očiju viri
Uzalud se uzdržava, šminka,
Iz očiju nešto se vampiri,
Jer ko može život da uštirka?

I gle: Ženu – može bez bubrega,
Penzioner u ludoj skromnosti,
Traži, da se oslobodi stega
Udovačke memle-realnosti.

On podvlači jasno u oglasu
Da je sasvim lišen predrasuda
I poziva na poslednju šansu –
Nudi komfor, a previđa muda.

1973.

OTADŽBINA

Po Đ. J.

Da nam je samo manje doktora,
Bože, kako bi bilo zdravije,
Ta zar bi mogla ova pokora
U crno da nas tako zavije!?

Ta ko bi sejao takvo ludilo
Diljem sprženih naših atara,
Šta bi nas tako obezljudilo
Sem psihotičnih psihijatara!?

Ta da nam nije akademije
Ko bi nas nebeskom rajom krstio
Ko bi nam živom zle alhemije
Ubogi život tako zgrstio!?

MOLITVA

Oče naš, milostiv budi,
Tvoja sam smerna ovca,
Usreći, oče, posudi,
Sa neba daj nam novca.

Oče moj na nebesi,
Čuj vapaj zemaljskog rovca,
Razveži petlju na kesi,
Šta će mi hleb bez novca!

Na tuđi znoj nek smrdi,
Nek ko leš zaudara,
Oče milostiv budi,
Daj bilo kakvih para!

Oče, strogo ne sudi,
Sin te sa zemlje zove,
Tebi se molim i ludim:
Ko kiše daj mi love!

Oče moj, oče sveti,
Usliši svoje dete,
Ta šta je život kleti
Bez strašne zverke – monete!

Nekome padaju s neba
Prekrasne krupne banknote,
Oče, i meni treba,
Liši me bede, sramote!

Oče moj, sam prosudi,
Više neću ni slovca,
Kako se mučim, ludim,
Gubim veru bez novca!

Oče, đavo me zove,
Ja gubim tvoju veru,
Oni su pun love
Kao da lovu seru!

Spasi me, oče, grehote,
U vidu nebeskog dara
Kad ne daš krupne banknote
Daj kišu sitnih para!

1976.

POSLEDNJA ODA JAVNIM KUĆAMA

S punim džepom novca, pun jada ljubavnih
Mogao si nekad da rešiš probleme,
Avaj, naša stvarnost bez hramova javnih
Na muke nas stavlja, na muke goleme.

Sve je javno, samo nema kuća javnih,
Nema javnih žena, dama od zanata,
Jeftinih hetera iz vremena slavnih,
Nema tog besmrtnog ljubavnog alata.

Gde se amor vuče, krade Bogu dane,
Kroz male oglase sad rasipa strele
Gde su svetilišta da utaže rane,
Fenjeri crveni a guzice bele!?

Imaš novca, imaš beskrajne slobode,
U slobodno vreme nisi ni bez strasti,
Pa bi srce htelo nešto da nabode,
Nešto toplo žensko ražanj da omasti.

O, gde li ste sada crveni fenjeri,
Kroz prašume strasti zvezde sa nebesa,
Čarobne jazbine božanstvenih zveri,
Sveti žrtvenici upaljenog mesa.

Oh, mlade kurvice na pragu zanata,
Upućene u stvar od samog Gospoda
Nema toga novca, nema toga zlata,
Da se plati vaša nevina priroda.

Ravnopravnost tu je gde nakaza može
Pošteno plativši da uživa lepo
U čarima mlade, toplo-vlažne kože
Barem za trenutak u ljubavi slepoj.

Gde krezubi starac kom se život smelo
Poslednjim snagama digao iz smrti
Od penzije može neko telo,
Kao nekad, mlado lepo da natrti.

I gde dečak koji za ljubavlju ludi
Može od džeparca da nauči mnogo
Kako se gađenje rađa u požudi
I kako se kaje pred majkom i Bogom.

Kako iz kajanja strašnija i jača
Raste strast od koje ni leka ni spasa
Nema, strast koja sve lepo i ružno nadjača
Požuda svih doba i strast sviju klasa.

S uzdahom se sećam tih vremena davnih
Kada su putokaz bili ludoj raji
Fenjeri crveni ispred kuća javnih,
O, hramovi sreće, rajski kupleraji!

1973.

EPITAF – REKLAMA

Otvorih dušu – konzervu paštete
Da neto sastav pred narod izbaci,
Jer čitaocima iz epruvete
Kroz dušu krče prazni stomaci.

S datumom otisnutim na limenki
Jemčih svežinu svoje žrtve,
A od profita podigoh spomenik
Za male ljude nedužne, a mrtve.

Imadoh beskrajan rok trajanja
Suštinsku neku nepokvarljivost,
Groznih a lirskih osećanja
Što nikad ne gube hranljivost.

Pa kad se iz fine ambalaže
Raznese moja hranljiva suština,
Biću daleko od reklamne blamaže:
Evo najboljeg narodnog sina!

1973.

AUTOBUS – CENTRALNO GROBLJE

Gorak, nejasan, opor,
Naš život velegradski –
Razvrstao je Gospod
Po autobusima gradskim.

Sa dosta rezervnog sala
Uniformisan Haron
Umesto krhkih vesala –
Igra gasnom pedalom.

Kroz žabokrečinu-večnost,
Metež – bezdušna stiska,
Prevoze ljudsku tečnost
Splavovi preko Stiksa.

Ne naginji se kroz prozor!
Drži se za držače!
Najstrože je zabranjen
Razgovor sa vozačem!

Dalekovidi vampiri
Da muke života skrate
Pružaju s puno mira
Večne pretplatne karte.

Drugi što novac vole,
Da bedu s vrata skinu,
Iz straha od kontrole
Pripremaju sitninu.

Kao testo u kvascu
Znojava tela rastu
Susedu vatrogascu
Ljubiš na vratu krastu.

Dok kao slabi odjek
Laka jeza te trese
Lopovsko-pederska ruka
Svita ti oko kese.

Trzaš se kao ranjenik
Kroz blato životne forme
Kao na slamci davljenik
K ženi s prednje platforme.

Kroz grozni zadah telesa
Ko svetlost daleke zvezde
Žudiš njen komad mesa
S mirisom znojne žlezde.

I san sanjaš u blicu,
Zbog njene puti bele,
Nudiš joj podsetnicu
S brojem svoje parcele.

Al' kad joj sasvim priđeš,
Okom te hladnim, od stakla,
Pogleda ona i siđe
Na prvoj stanici pakla.

Od tvog znojavog srca
Ko od smrti beži,
Davi se i koprca
U saobraćajnoj mreži.

Kroz kožu duše se znoje
U samrtnoj nervozi,
Autobus zelene boje
U večnost sigurnu vozi.

Kroz akvarijum grada
Dave se ribe kožne,
Po stanicama nada
Pogrebnim redom vožnje.

Svevišnjom amplitudom
Života i razdoblja
Sigurno Gospod krivuda
Prugom Centralnog groblja.

Komade krvi i mesa,
Krvotok istorije,
Mašine vuku s besom
Kroz gradske arterije.

I kao robu na popust,
Nejasnim intervalom,
Prevozi nas autobus
Životom – ogledalom.

O, dete, božansko testo,
Lepoto očinjeg vida,
Zar sedaš već na mesto
Za teškog invalida?

Gorak, nejasan, opor,
Naš život velegradski –
Razvrstao je Gospod
Po autobusima gradskim.

1973.

GROBLJA-HOTELI

Groblja-hoteli – van kategorije,
Hodnici, sobe, portiri –
Luksuzni lusteri Astorije
Livrejisani vampiri.

Prepustih dušu liftboju
U večnom grobljanskom miru
Sudbu sa ključem o grobnom broju
Poverih Bogu – portiru.

Ko u hotelu sve je tiho
Beskrajna pustoš, čistota,
I ne poznaje niko nikog
Daleko od života.

Leje, hodnici, grob do groba,
Polumrak hotelskog mira
Početak novog mirnog doba
U društvu dobrih vampira.

1976.

DUGOVI NEPROMIŠLJENE PROŠLOSTI

Prvo smo živeli teško
Jer smo bili u krizi
Ali smo bili srećni
Zbog obećanog sutra,
Što nam se iz prekosutra,
Tako zavodljivo smeši.
Zatim smo upali u teškoće
I živeli smo teško.
Potom smo opet živeli teško
Ali su nam objasnili
Da sada živimo teško
Zato što smo ranije
Živeli dobro
I sada plaćamo dugove
Nepromišljene prošlosti.

BRAĆA SRBI

Najveći Srbi među Srbe – Crnogorci!
Kad su u Beograd tj. Srbiju!
(Ako su u Crnu Goru onda su, prirodno,
Crnogorci!)
Posle njih dolaze Akademici
Akademici su veliki Srbi!
Ima i u Crnu Goru nekoliko Srba.
Ali to su mazohisti,
Dežurni mučenici!
Srbi u Srbiji su slabi Srbi.
Oni su već toliko navikl da su Srbi
Da ih stalno dežurni Srbi moraju podsećati na to.
Uostalom: ili su Vlauce, ili su Bugaraši,
ili Poturice, ili Šopovi!
A uglavnom su Cigani!
Srbi iz Moravski sliv govore srpski,
Ali su zaboravili kad su bili Srbi.
Da nije Crnogoraca oni i ne bi znali da su Srbi!
Srbi iz Preka su prosto Prečani,
Švabovi i Madžaroni!
To su kvarni Srbi, dok se s Madžarima ližu
Srbiji leđa okreću!
Ti više vole čvarke nego Srbiju!
Dobri si Srbi iz BIH dok su u BIH
A kad dođu svojoj materi Srbiji sasvim su beskorisni!
Onda mogu biti samo pripravnici kod dobrih Srba.
Srbi iz Hrvatske su nešto nedefinisano!
Oni mislie da su Srbi zato što nisu Hrvati,
Ali oni nisu Srbi!
Hrvat ne može biti Srbin!
Istina, ako je genijalan i ako potpiše da je Srbin – može!
Bio je jedan takav i više nam ih ne treba!
Tog smo prihvatili da ga oslobodimo nasledne krivice!
I Poturice primamo na isti način
Mora biti genijalan i mora potpisati priznanje!
Mnogi od Srba su samo izučili za Srbe kod srpskih
Majstora i velemajstora, ali krhko je znanje!
Pravi Srbin se prepoznaje na puškomet!

Živiš i radiš

Živiš i radiš
Kao da živiš i
Kao da radiš, jer
Niti živiš, niti radiš,
Već samo čekaš dan
Kada ćeš početi
Da živišI radiš!

M. J. Ljermontov

* * *

Zbogom, musava zemljo moja
Zemljo argata i gospode
Vi uniforme raznih boja
I njima odan, moj narode!
Možda me u tuđini neće
Njihovih dahija stići ruka,
Njihove oči svevideće,
Sluh apsolutni njihovog uha.

MI ZNAMO 'UDBU

Mi znamo 'UDBU i sve što nas čeka.
No, strah nam je već zaledio grudi.
Volovi jaram trpe, pa i ljudi.
Bog je sve dao za jednog čoveka.
Snaga je njena njena kartoteka
Nju nikad neće ustaviti niko.
Narod je ovi umirati sviko
I sve do smrti da skandira: Leka!
Taj ličio je na bogočovjeka,
On silnik beše a mi ljudska reka
Lekini Golaći sa oštroga kama
Mnoge je poslo tamo do Golgote
Kad nam je mučki uzeo živote
I sam je došo da se druži s nama.