Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Read on: Goran Vojnović, Južnjaci, marš!; Rende, 2009

Uzaludno dizanje prašine

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: www.zurnal24.s

Ovo uvek-već dato pomeranje sa terena ličnih emocija na politički teren, veoma je izraženo u takozvanim malim književnostima (u smislu broja govornika jezika na kome delo izvorno nastaje) u kojima je, prema Džejmsonovim rečima, sve politički motivisano. Zbog toga nije ni čudo da je roman "Južnjaci, marš!" izazvao takve potrese u Sloveniji i da su reakcije bile zanimljive i u svim ostalim republikama bivše Jugoslavije. Da se ne lažemo neke od njih su posledica čiste zlobe i ljubomore. "Južnjaci, marš!" su sasvim prosečan roman, daleko od remek dela. Knjiga ima pretežno informativno-zabavan karakter, a njena popularnost samo je odlično iskorišten šlagvort koji je joj je darivala policija svojim (uobičajeno) nepromišljanim ponašanjem

Mnogo se prašine diglo oko romana Južnjaci, marš! ("Čefurji, raus!“) slovenačkog pisca Gorana Vojnovića, koji se na srpskom pojavljuje u odličnom prevodu Ane Ristović (Rende, 2009). Kako je već primećeno, "moraš biti potpuni debil i zadnji šupak da kazneno progoniš pisca zbog izjava koje daje junak njegove knjige“ (Viktor Ivančić, BH Dani ). Međutim, osim ovog zaista sramotnog skandala, ne samo za Sloveniju, već i za ono što Slovenija predstavlja kao jedina država nastala raspadom Jugoslavije koja je postala „pristojna“ i „pravna“, ali i članica Evropske unije, (o svemu ovome videti sjajnu Ivančićevu analizu), koji je, na sreću, brzo i civilizovano zataškan ponudom ostavke prvog policajca države Matjaža Šinkovca, nameće se pitanje šta zbilja čitaocu nudi ovaj roman i kolika je njegova književna vrednost. Drugim rečima, da li je opravdan snažan vetar u jedra koji je knjiga dobila zahvaljujući tome što su slovenački policajci odigrali predstavu pod naslovom „Poniženi i uvređeni“, koji su za tu priliku pozajmili od Dostojevskog.

Već od samog početka romana oseća se da je narativ u svom prvobitnom obliku pripreman za drugi medij. Ova činjenica sama po sebi ne znači ništa loše, naprotiv. Međusobni uticaji koji se neprekidno odvijaju između književnosti i filma obogatili su i jednu i drugu umetnost. Pri tom, u današnje vreme kada se stvari neopisivo ubrzavaju i kada je sasvim jasno da ne postoji dominantan estetički, čak ni etički model, poželjno je tradicionalniju formu prilagođavati modernijoj. Uopšte uzev, Južnjaci marš! jeste dobra adaptacija filmskog scenarija u romanesknoj formi, s tendencijom da se filmičnost teksta očuva u što čistijem stanju. Ipak, Vojnovićevo sekvencionisanje, odnosno seckanje narativa na scene, povremeno umara jer krade od književnosti na uštrb sedme umetnosti, a pojedine scene gube svoje mesto u celini i postaju same sebi svrha. U romanu kao da se oseća neka vrsta zadovoljstva sobom pa su neka poglavlja na silu ostala zaglavljena u narativ, poput onog o „malim južnjakinjama“.

Karakterizacija i motivacijska struktura postupaka Marka Đorđića, glavnog lika u romanu, veoma su brižljivo izvedeni i u ovom segmentu je Vojnoviću sasvim izvesno pomoglo njegovo rediteljsko iskustvo. Rascepljen unutar svog dvostrukog identiteta južnjaka (čefura) rođenog u Sloveniji, sedamnaestogodišnji tinejdžer pokušava da izađe iz krize (kako reče jedan student na ispitu iz pedagoške psihologije: „Adolescent zri, zri zri, dok ne sazri.“) prouzrokovane potrebom da se afirmiše u društvu koje ga ne priznaje za ravnopravnog. Ta želja za dokazivanjem lojalnosti ne toliko državi, koliko kulturnim i civilizacijskim dostignućima stoji u direktnoj suprotnosti sa putem koji je izabran da bi se tako nešto postiglo. Na planu narativne strukture ovaj rascep doživljava se kao suprotnost između onoga što nam narator/glavni lik pripoveda i onoga što mu se dešava, odnosno to je razlika između njegovog unutrašnjeg/pasivnog sveta i sveta u kome je on aktivan, odnosno onog dela njegovog ponašanja koje je lišeno gotovo svake autorefleksije. To funkcioniše sasvim dobro i daje potrebnu dinamiku pripovedanju.

S druge strane, svi ostali likovi u romanu dati su u (stereo)tipovima i oni, bez obzira na njihovu važnost u razvijanju fabule, služe samo kao audio-vizuelna kulisa na kojoj se odvija drama odrastanja Marka Đorđića. Radovan (otac), Aco, Adi, Dejan uopšte se ne razvijaju tokom hronološkog napredovanja romana, a njihova plošnost (E.M Forster) jače ističe dinamiku sukoba koji se odvija u Markovoj duši. Kada su u pitanju ženski likovi i uopšte žene, koje bi trebalo da igraju važnu ulogu u životu jednog sedamnaestogodišnjaka, one su u potpunosti potisnute u drugi plan. Do te mere su beznačajne da su svedene samo na svoje funkcije, odnosno ponašaju se kao roboti. Ovakav Vojnovićev izbor ne govori o autorovoj ili naratorovoj mizoginiji (pre o ginofobiji), već se time dodaje još jedan crta u karakterizaciji drugog glavnog lika u romanu, a to su južnjaci i južnjačko društvo.

Međutim, pravi sukob, ono što je u aristotelovskoj poetici nazvano peripetija, ne odvija se na liniji južnjaci-Slovenci, već u veoma realnim porodičnim okvirima pobune protiv oca. U trenutku kada Marko izneveri Zakon oca i kad napravi prvi korak u pobuni protiv autoriteta, to dobija razmere sukoba između društvenih grupa koje zaista žive u napetosti, odnosno to se pretvara u malu revoluciju. U tom smislu, u smislu drame odrastanja koja jeste centralna priča ovog romana, Južnjaci, marš! treba posmatrati i kao modernu slovenačku verziju Lovca u raži. Međutim, s obzirom na kontekst u kome se odvija Markov Bildungs-roman, sukob sa Zakonom oca se neminovno premešta na politički teren u kome su južnjaci pobunjeni sin, a Slovenci, odnosno država Slovenija, predstavlja očinsku figuru. Ovo uvek-već dato pomeranje sa terena ličnih emocija na politički teren, veoma je izraženo u takozvanim malim književnostima (u smislu broja govornika jezika na kome delo izvorno nastaje) u kojima je, prema Džejmsonovim rečima, sve politički motivisano. Zbog toga nije ni čudo da je roman Južnjaci, marš! izazvao takve potrese u Sloveniji i da su reakcije bile zanimljive i u svim ostalim republikama bivše Jugoslavije. Da se ne lažemo neke od njih su posledica čiste zlobe i ljubomore. Južnjaci, marš! su sasvim prosečan roman, daleko od remek dela. Knjiga ima pretežno informativno-zabavan karakter, a njena popularnost samo je odlično iskorišten šlagvort koji je joj je darivala policija svojim (uobičajeno) nepromišljanim ponašanjem.

star
Oceni
4.50
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija