Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (4)

Read on: Priče o Kosovu (Laguna, 2016)

Utabavanje puta ka novim masovnim grobnicama

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: wikipedia.org

Zlokobna je knjiga Priče o Kosovu. Većina tekstova objavljenih u njoj proizvodi onu vrstu ideologije koja utabava put ka novim masovnim grobnicama. Kako je to svojevremeno rekao Mileta Mijatović iz Klopke za pionira: „Sanjao sam te Dobrice iz masovne grobnice“. Ovo je prava slika o srbijanskoj književnosti koja nažalost zaključuje ovu epizodu e-novina

Photo: Đorđe Krajišnik

Nemam neko visoko mišljenje o tematskim antologijama. One su zgodne za ljude koji se ne bave književnošću sistematski, pružaju nekakvu sliku o sceni, ma koliko pogrešna bila, ali za profesionalne čitaoce, što je spletom okolnosti moja uloga, one su čist višak, nešto što upućuje na izdavačke marifetluke po principu take money and run, ma koliko ozbiljan rad uložio priređivač-antologičar. Istovremeno, ne može ostati nezapaženo da ih je u poslednje vreme zaista nemali broj: te starost, te kuća na bregu, te Grčka, te Gavrilo Princip, te dečje priče, te vampiri, šta god vam padne napamet. Daleko od toga da tamo nema dobrih tekstova autorki i autora koji znače nešto u ovdašnjoj književnosti, ali ove knjige nisu promenile ništa. One su prigodne, a takva me literatura, koja najčešće nije književnost, ne zanima.

Ipak, dopala mi je šaka jedna ovakva antologija kojoj sam odlučio da posvetim pažnju najviše zbog teme koja je provokativna, goruća i rekao bih uvek aktuelna u našem društvu. U pitanju su Priče o Kosovu koje su priredili Igor Marojević i Aleksandar Ilić za Lagunu. Moram da priznam da sam se uprkos okupljenim piscima i bivšim piscima (između ostalih Drašković, Toholj, Kecmanović, Stojiljković) u velikoj meri iznenadio. Radi se o zastrašujućoj knjizi. Ona je slika i prilika svega što u ovom društvu ne valja, svega čega bi suštinski trebalo da se sramimo, ona je, s časnim izuzecima, odraz opšteg mišljenja o Kosovu koje ne samo da je pretpolitičko, nego je i mitsko, dakle ne-mišljenje i, nakon svega što je učinjeno u naše ime, te onog što se i dalje čini neprihvatanjem realnosti i nezavisnosti Kosova. Ova knjiga ostaje spomenik za koji je bolje bilo da nikad i nije podignut. Ona je, ako tako hoćete, stub srama, pri čemu ne mislim da je posao koji su obavili priređivači loš, niti da je Laguna učinila zlodelo objavljujući je, niti da je iko od pisaca i nazovi pisaca koji su svoje priloge dali učinio nešto što je kažnjivo zakonom. Naprotiv, svi su pisali po sopstvenoj savesti i to je upravo ono što me brine i plaši. Ako bi nešto trebalo da se zameri izdavaču/priređivaču jeste nedostatak propratnog teksta koji bi eventualno razjasnio izbor priča i autorki/autora, te motive zbog kojih je uopšte antologija nastala. Čini mi se da je odlučeno jer je to suviše politički škakljivo pitanje pa se stoga odustalo od predgovora/pogovora, što je šteta.

Izvor: www.laguna.rs

Prvo što se učini svakome ko knjigu pročita jeste da skoro niko od autora koji o Kosovu pišu na tom mestu bio nije. To naravno nije obaveza pisca, iskustvo nije nužan uslov kvalitetnog pisanja, ali značajno pomaže. Da se pisalo na osnovu doživljenog, slika koju donose gotovo svi narativi svakako bi bila makar nijansiranija, stvari ne bi bile u crno-beloj tehnici. Upravo je to odlika mita – jasna podela na dobro i zlo koja ne sme da se dovede u pitanje. S jedne strane imate Albance (u knjizi najčešće Arnaute, nešto ređe Arbanase, a najređe Šiptare, makar i ovaj uvredljivi termin nije izostavljen) čija je ljudskost upitna i koji su nedvosmisleno zlikovci, a s druge se nalaze Srbi, kao dobri momci, odnosno kao žrtve. Najpre da razjasnimo ovu poziciju žrtve u koju su stavljeni Srbi i koja ih nedvosmisleno vređa i unižava. Biti žrtva znači biti pasiviziran do krajnjih granica, znači odustati od svake akcije, naposletku, znači suštinsku nemoć i prepuštanje drugom ko treba da vas hrani, brani i štiti. Šta da pomisle ljudi koji danas žive na Kosovu u enklavama i koji se, sasvim izvesno, ne osećaju najudobnije, najblaže rečeno? Da li su oni budale što su ostali tamo? Da li su oni žrtve? Ako jesu, onda se postavlja pitanje, čije? O Albancima se, pak, govori iz potpuno suprotnog ugla. Nastavlja se ona tradicija govora o njima čiji je predstavnik, na primer, Jaša Tomić kojeg u svojoj priči citira Srđan V. Tešin. U najmanju ruku, predstavljeni su kao divljaci koji se hrane živim mesom, nečasni pljačkaši koji samo čekaju da im sagovornik okrene leđa kako bi mu u ista zabili kriv nož. Oni su primitivni, pokvareni, lenji, prljavi. I to je način razmišljanja koji se u ovoj kulturi nastavlja već više stoleća. Zastrašujuće je da se on neprekidno perpetuira i da se te uvredljive predrasude ne brišu iz kolektivne svesti čije bi pisci i spisateljice trebalo da budu izraz. Ispostavlja se ponovo tačnim ono što je Mirko Kovač rekao – elita je gora od rulje.

Uzmimo na primer pripovetku „Kosovo 1389“ Neleta Karajlića, čoveka koji bi silno želeo da bude pisac, ali mu to ne polazi za rukom, ma koliko se upinjao. Ne samo što njegov Miloš Obilić u molitvi i obraćanju Hristu kaže: „Budi realan Hriste!“, nego je i do ubistva sultana Murata došlo tek nakon vizije u kojoj početkom dvadeset prvog stoleća u Njujorku ima više od dvadeset miliona muslimana. Dakle, herojstvo Miloša Obilića direktno je uticalo na to da se spreči islamizacija Evrope i osvajanje Amerike od strane Osmanlija. Kao da je to najveće zlo koje je moglo da se dogodi, odnosno kao da su zaista Srbi u Kososkom boju (Kakvi Srbi? Kakav boj? Nastanak modernih nacija nije se dogodio pre Francuske buržoaske revolucije.) spasli Eropu. Ne dovodeći ništa u pitanje jer je u pitanju mit, Nele Karajlić potvrđuje ono što se u glave mladih građana Srbije utuvljuje u glavu bez obzira da li je istorijska istina ili ne. Jadna je ta književnost i još jadniji pisci koji ne propituju ono što je doksa.

Photo: www.flickr.com

Muharem Bazdulj, potpuno očekivano, nije neko ko bi načinio greške poput Neleta Karajlića. Radi se ipak o piscu i onom ko bi samo to želeo da bude. Međutim, bosanskohercegovački pisac i novinar s boravištem u Beogradu čini drugu vrstu greške. Njegova priča je stereotip u obrnutom smeru koji naravno neporedivo manje smeta, ali i dalje je stereotip o besi i časnim ljudima. Takav diskurs i dalje ne pripada književnosti nego mitu, ma on i pozitivan bio. Retki primeri književnosti u ovoj antologiji su priče Srđana Tešina (priča se završava rečenicom u kojoj se insistira na sopstvenom iskustvu, lišenom svakog mitotvorstva), Igora Marojevića (radi se o porodičnoj priči), Marka Vidojkovića (verovatno najbolja priča u knjizi koja dekonstruiše mit) i Aleksandra Ilića (ljubavna priča sa savremenog Kosova). Prilog Bojana Tončića je, pak, nešto najdragocenije što se u njoj nalazi jer on ozbiljno progovara o onome čega bi trebalo da se stidimo. Njegov tekst deluje kao čista subverzija jer pored Aleksandra Ilića jedini progovara o zločinima koji su u naše ime činjeni na Kosovu.

Zlokobna je knjiga Priče o Kosovu. Većina tekstova objavljenih u njoj proizvodi onu vrstu ideologije koja utabava put ka novim masovnim grobnicama. Kako je to svojevremeno rekao Mileta Mijatović iz Klopke za pionira: „Sanjao sam te Dobrice iz masovne grobnice“. Ovo je prava slika o srbijanskoj književnosti koja nažalost zaključuje ovu epizodu e-novina. Ne brinite – čitaćemo se još!

star
Oceni
3.38
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak