Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Read on: Ivica Đikić, Beara (Naklada Ljevak, 2016)

Roman o režiseru genocida u Srebrenici

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: EPA/FEHIM DEMIR

Đikićev roman pokušava i uspeva da u vrlinu pretvori upravo ono što je za ogromnu većinu književnih dela mana, nedostatak. On se, paradoksalno, odrekao književnosti da bi stvorio impresivno književno delo, ono o kojem će se dugo razgovarati, ono koje će, čini mi se, još dugo vremena biti dostojan literarni spomenik na užas genocida počinjenog u Srebrenici od strane srpskih snaga u julu 1995. godine

Photo: Đorđe Krajišnik

Pisanje zločina, posebno kad je u pitanju onaj koji je definišući svojim užasom, ali i simbolikom, onaj koji je nezaobilazan, posle kojeg stvari nikako nisu iste, istorijski se menjaju, iako bi se moglo argumentovati da je svaki zločin takav da nakon njega svet nije isti, nikad neće biti jednostavno. Ipak, genocid u Srebrenici svojom silinom zaista zahteva dodatnu snagu, jasan est-etički izbor gde se dva dela ove kišovske kovanice međusobno podržavaju i ne mogu jedan bez drugog. On najpre traži odgovor na zapravo adornovsko pitanje o tome kako pisati o njemu. I to je s književne strane gledano ono što čini suštinsku literarnost romana Beara Ivice Đikića. Nemogućnost drugog izbora i argumentacija zbog čega je tako, čine tekst paradigmatski književnim, čine ga izvrsnim.

Pisati o Srebrenici za Đikića je potreba i on se rve s materijalom, ne zna kako da mu priđe. Pokušava na različite načine i konačno se, otkrivši Serkasov roman Anatomija jedna pobune, ali i Kapotijevo Hladnokrvno ubistvo, odllučuje za dokumentaristički pristup. Moguće je da će neko uspeti da napiše narativ koji neće biti ovakva vrsta teksta, ali ono što nam Đikićev roman pokazuje jeste da je za njega nemoguće o Srebrenici pisati drugačije, a da ne budete ili patetični, i time na izvestan način izneverite žrtve ili da fikcionalizujete i na taj način unesete trunčicu razumevanja za zločince kojih je, kad se sve uzme u obzir, bilo najmanje hiljadu na ovaj ili onaj način direktno umešanih.

Photo: cortoliterary.com

Đikić je izabrao da piše ne iz perspektive neposrednog izvršioca, onog koji povlači oroz, već iz ugla gledanja nekog ko je režiser genocida, nekoga ko ima najveću odgovornost na terenu. Na izvestan način, ovaj je roman paralelan knjizi Hane Arent Ajhman u Jerusalimu, s tim da su im zaključci različiti. Đikić neće krenuti ka banalnosti zla, već će zaključke ostaviti otvorenim, ne iskljućujući ni pomenuti. Zapravo, njemu nije potrebno da razume i da se uteši. On mora da priča i ne može, a da ne priča upravo na način na koji to čini. Stoga pokušaj da se odgovori na pitanje kako je bilo moguće organizovati ovakav zločin, kako ga sprovesti, izvršiti i završiti ne sme da se pretvori u bilo kakav zaplet, dramski sukob. Drama znači fikcionalizaciju, koja, pak, dovodi do identifikacije i vrlo je lako upasti u zamku da Beara, odjednom, za čitaoce postane književni lik. Đikić je svestan opasnosti koja vreba iza ovakvog poteza. Upravo zbog toga i njegova odluka da se pripoveda u nekoj vrsti skokovitosti, da roman sledi niz unutrašnjih asocijacija svog autora, odnosno da se razlikuje od prostog nizanja činjenica da bi se što više pobeglo od narativnosti. Same činjenice, sa svoje strane, hladnoćom i preciznošću stvaraju jasan vrednosni sistem.

Roman je podeljen u šest delova: Prolog, Uvod, Prvi deo, Drugi, Post scriptum i Epilog. Ovo je bitno stoga što je Đikić veoma uspešno postavio kontratežu glavnom romanesknom toku - naime u Prologu se bavi pitanjem prirode pisanja o Srebrenici, ali ono što mi se čini značajnije jeste što se u Post scriptumu pojavljuju obrisi jednog mogućeg romana o genocidu, i ja mislim da bi se njegovim nastankom narušila ravnoteža koja je postignuta u tekstu. Naime, Đikić nema poriv samo da ispriča istinu jer ona o Srebrenici je manje-više poznata. Kodifikovana je na Haškom tribunalu kroz presude koje su tamo donete. On se bori sa sobom, sa sopstevnom emocijom jer vrlo duboko saoseća sa žrtvama i upravo zbog tog, zbog njihovog dostojanstva, ne može da se upušta u nepouzdane odnose s tekstom. On je veoma svestan da književni tekst ima svoju telesnost, svoju zavodljivost. Stoga se trudi da užas genocida, njegovu nepojmljivost svakom racionalnom objašnjenju, ali i patetiku i saosećanje izbegne koliko god je to moguće i da ih u romanu koliko je moguće smanji. Zbog toga dokumentaristički pristup, on mu to omogućava. Za razliku od glavnice romana, Post scriptum upravo pruža uvid kako bi roman izgledao da je fikcionalizovan, da je ispričan uz pomoć književnih likova umešanih u istorijske događaje, kako bi izgledali njihovi dijalozi, odnosno njihova interakcija. Đikić je potpuno u pravu - priča o vozaču Đorđu je potpuno nezamisliva u obimu u kojem su u romanu ispričani događaji iz Srebrenice. Ona je takođe nezamisliva bez intenzivnog procesa identifikacije koji je najnormalnija psihološka pojava u procesu čitanja, gledanja  filmova, pozorišta, u svemu dakle što u sebi sadrži narativnost.

Režiser genocida, veseo: Ljubiša Beara u Hagu
PHOTO: Lex van Lieshout/Epa

Hladnoća činjenica, njihova nezainteresovanost, ogoljenost, ako hoćete, jedini je način da se zaista zapitamo o razmeri genocida, ali i o njegovoj prirodi. Istovremeno, tako postavljen roman sprečava njegovo poimanje, njegovo sagledavanje u celosti jer i ono nosi opasnost od pounutrenja i posledično od razumevanja. Tekst mora da se drži svoje partikularnosti, da ne tumači, da ostane jasan kao dan, ali fragmentaran. Jedino tako je moguće ispričati priču koja neće moći da nas prevari, da nas uljuljka. Đikićev roman pokušava i uspeva da u vrlinu pretvori upravo ono što je za ogromnu većinu književnih dela mana, nedostatak. On se, paradoksalno, odrekao književnosti da bi stvorio impresivno književno delo, ono o kojem će se dugo razgovarati, ono koje će, čini mi se, još dugo vremena biti dostojan literarni spomenik na užas genocida počinjenog u Srebrenici od strane srpskih snaga u julu 1995. godine.

star
Oceni
4.02
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak