Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Ep i lirika savremene Rusije: Vladimir Majakovski i Boris Pasternak

Pevač među ratnicima i borac u taboru pesnika sveta

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Izvor: viola.bz

Ali ima u toj dvojici, povezanoj samo jednim pri­sustvom— snagom, i jedno zajedničko odsustvo: njihovi se stihovi ne mogu pevati. Majakovski nije sposoban za pesmu koja bi se pevala zato što je sav u duru, udaran i gromoglasan. Tako se prave šale (»ne suviše duhovite«) i komanduje vojskom. Tako se ne peva. Pasternak nije sposoban za pesmu koja se može pevati zato što je pre­tovaren, presićen i, najvažnije, što je dokraja ličan. U Pasternaku nema mesta za takvu pesmu. Majakovskom sa­mom nije mesto u njoj. Zato je Blokovo-Jesenjinovo mesto do danas u Rusiji prazno. Pevački princip Rusije, ras­pršen po nevelikim i nedugovekim potočićima, mora na­ći jedinstveno korito, jedinstveno grlo

Ako, govoreći o savremenoj poeziji Rusije, stavljam ta dva imena jedno pored drugog, to je zato što ona zbi­lja jedno pored drugog i stoje. Može se govoriti o savre­menoj poeziji Rusije i izreći samo jedno od njih, svako posebno, bez drugog — a ipak će sva poezija u njemu bi­li sadržana, kao i u svakom velikom pesniku, jer se po­ezija ne rasparčava niti u pesnicima niti na pesnike, ona je u svim svojim pojavnostima — jedna, jedno, u svakom je — sva, isto kao što, u suštini, nema pesnika već samo postoji pesnik, jedan isti od početka do kraja sveta, snaga koja prima boju pojedinih vremena, plemena, zemalja, govora, lica, koja prolazi kroz ono što nju, tu snagu, i nosi, kao reka, ovim ili onim obalama, ovim ili onim nebom, ovim ili onim dnom. (Inače nikada ne bis­mo razumeli Vijona, koga razumemo dokraja, bez ob­zira čak na čisto fizičku nerazumljivost pojedinih reči. Upravo, u njega se vraćamo kao u rodnu reku).

Dakle, ako ja stavljam Pasternaka i Majakovskog jed­nog pored drugog, a ne zajedno, to nije zato što je jedan od njih nedovoljan, niti zato što su oni jedan drugom potrebni, što jedan drugoga dopunjuju, ne, ponavljam, svaki je od njih pun do vrha, i Rusija je od njih puna (i data) do vrha, i to ne samo Rusija već i sama poezija to je zato da bih dvaput pokazala ono što daj bože da se jednom dogodi u pedeset godina a što je ovde u pet godina priroda dvaput pokazala: celovito, puno ču­do pesnika.

Photo: 2.bp.blogspot.com

Stavljam ih jednog pored drugog zato što su oni sami lako stali u epohi, u samoj žiži epohe, stali jedan uz drugo, i tako će i ostati.

Čujem glas: — »Savremena poezija Rusije.« »Dobro, u redu Pasternak, ali Majakovski, koji je 1928 ...«

Prvo: kada govorimo o pesniku — daj bože da se setimo veka. Drugo, i obratno: kada govorimo o datom pesniku, Majakovskom, ne samo da ćemo morati da mis­limo na njegov vek, nego ćemo stalno morati da mislimo vek dalje. To prazno mesto prvog pesnika masa u svetu neće se skoro popuniti. Mi, i ne samo mi nego i naši unuci neće se okretati za Majakovskim unazad, već unapred.

Kad na nekom francuskom književnom skupu ču­jem sva imena osim Prustovog i na svoje nevino čuđenje: »Et Proust?« — »Mais Proust est mort, nous parlons des vivants«* — ja uvek kao da s neba padnem: po ko­me se to obeležju utvrđuje je li pisac živ ili mrtav? Zar je X živ, savremen i stvaran zato što može da dođe na taj skup, a Marsel Prust, zato što nikada nikamo više no­gama neće doći — mrtav? Tako se može suditi samo o trkačima.

I odgovor — tako dobrodušno, tako spokojno:

Gde naći brzonogog kao što sam ja?

Tim je svojim brzim nogama Majakovski otišao da­leko ispred naše savremenosti, i negde, iza neke okuke, dugo će nas još čekati.

*

Pasternak i Majakovski su vršnjaci. Obojica su Moskovljani, Majakovski po tome što je tamo odrastao a Pa­sternak i po rođenju. Obojica su došli u poeziju iz ne­čeg drugog, Majakovski iz slikarstva, Pasternak iz muzi­ke. Obojica su u svoje doneli nešto drugo: Majakovski »sokolovo oko običnog stolara«, Pasternak — svu neiskazanost. Obojica su došli obogaćeni. Obojica nisu našli sebe odmah, obojica su se u poeziji našli konačno. (Uz­gredna misao: bolje je ne naći sebe odmah u drugom nego u svome. Tako će se bar proći bez »pokušaja«.)

Irrjahre obojice završile su se rano. Ali Majakovski je poeziji došao još iz Revolucije i ne zna se iz čega još. Iz revolucionarne aktivnosti. U šesnaestoj, godini je već sedeo u zatvoru. »To nije zasluga.« Već pokazatelj. Nije zasluga za pesnika, ali je pokazatelj za čoveka. Za ovog pesnika je — i zasluga: počeo je od plaćanja.

Pesnički lik i jednoga i drugoga uobličio se i iska­zao rano. Majakovski je počeo od objavljivanja sebe svetu: od pokazivanja, od gromoglasnosti. Pasternak - ali ko će moći da kaže o početku Pasternakovom. O njemu tako dugo niko ništa nije znao. (Viktor Šklovski, 1922,u razgovoru: — On ima tako lepu slavu:  podzemnu). Ma­jakovski se ispoljavao - Pasternak se pritajivao. Majakovski je sebe pokazivao, Pasternak — skrivaoI ako Pas­ternak danas ima ime, to je tako lako moglo da ne bude: to je slučajnost trenutka i tla pogodnih za darovitost: sa carriere ouverte aux talents, čak ne ouverte već offerte, jedino ako — niz pesnika hranjenih i  prećutanih — nosilac toga talenta ne misli drugačije.       

Majakovski bi, pak, uvek imao ime, ne - imao bi već: imao je — uvek. Ono je postojalo, može se reći pre nego  on sam. A on je onda morao da ga stigne. Majakov­skim se ovako dogodilo. Taj je mladić osećao u sebi snagu, kakvu — to nije znao, otvorio je usta i rekao: Ja. — Upitali su ga: — Ko ja? — Odgovorio je: —Ja, Vladimir .Majakovski. — A ko je Vladimir Majakovski.— Ja! — I, onda, ništa više. A kasnije, posle, sve. Tako je počelo: »Vladimir Majakovski, onaj: Ja". Smejali su se, ali su Ja u ušima i žuta bluza u očima ostajali. (Ponekinažalost, i do danas nisu u njemu ništa drugo videli i ćuli, ali zaboravio ga nije niko.)

A Pasternak... Ime su svi znali, ali ime oca: slikara Jasne Poljane, pasteliste, tvorca ženskih i dječjih glavica. U 1921. sam još nailazila na sudove: »Pa da, Borja Pas­ternak, sin slikara Pasternaka, lepo vaspitan dečko, veo­ma fin. Dolazio je kod nas. On to piše pesme? Pa zar se on nije bavio muzikom?« ... Između očevog slikarstva i sopstvene dečačke veoma intenzivne muzike, Pasternak je bio uklešten kao između sklopljenih litica. Kako da se tu dokaže treći, pesnik? A za leđima Pasternakovim bile su već tri postaje (računajući od poslednje): 1917 — Sestra moja život (izašla tek 1922), 1913 — Iznad barijera — i prva, najranija, kojoj čak ni ja, koja pišem o njemu, ne znam imena. Šta se onda može tražiti od ostalih? Do 1920. za Pasternaka su znali samo oni ne­koliki koji vide kako struji krv i čuju kako raste trava. O Pasternaku se može reći Rilkeovim rečima:

... die wollten bliihn, Wir wollen dunkel sein und uns bemiihn.

Photo: Stock

Pasternak nije želeo slavu. Možda se bojao uroka: svudaprisutnog, neučestvujućeg, bespredmetnog oka sla­ve. Tako Rusija treba da se čuva Inturizma.

A Majakovski se ničeg nije plašio, stajao je i urlao, i što je jače urlao — to ga je više ljudi slušalo, i što ga je više ljudi slušalo, to je više urlao — dok nije izurlao Rat i mir i mnogohiljadni auditorij Politehničkog muzeja — a zatim i 150-milionski trg čitave Rusije. (Kao što se za pevača kaže — ispevao se, za Majakovskog se može reći: izurlao se).

Pasternak nikada neće imati trg. On će imati, on već ima, mnoštvo usamljenih, usamljeno mnoštvo žednih, ko­je on, usamljeni izvor, napaja. Ide se za Majakovskim, ali po Pasternaka, kao u nepoznatom kraju po vodu — nekud, po nešto — pouzdano, ali gde, ali šta? — to po­stoji, ide se pipajući, nasumce, svaki svojim putem, sva­ko na svoju stranu, uvek svako na svoju ruku. Na Pasternaku se, kao na izvoru, ljudi mogu sresti, da bi se po­novo razišli, svako napojen, svako umiven, odnoseći iz­vor na sebi i u sebi. Na Majakovskom se, pak, kao na trgu, ljudi ili tuku ili zajedno pevaju.

Koliko čitalaca Pasternakovih — toliko glava. Ma­jakovski ma jednog čitaoca — Rusiju.

U Pasternaku se ne zaboravlja na sebe: prolaziš i se­be i Pasternaka, to jest, novo oko, novi sluh.

U Majakovskom se zaboravlja i na sebe i na Maja­kovskog.

Majakovskog treba da čitaju svi zajedno, gotovo u horu (zboru, saboru), u svakom slučaju, naglas i što je moguće jače, što se sa svakim ko čita i događa. Čitava sala. Čitav vek.

Pasternaka, pak, treba svuda nositi sa sobom, kao talisman protiv svih tih što u horu viču stalno te dve iste (neosporne) istine Majakovskog. A još je bolje — kao što su vekovima pesnici pisali i kao što su vekovima pesnike čitali — sam u šumi, ne misleći je li to šumsko lišće ili su to Pasternakovi listovi.

Photo: wikimedia.org

Rekla sam: prvi u svetu pesnik masa. I još doda­jem: i prvi ruski pesnik-orator. Od tragedije Vladimir Majakovski do poslednja četiri stiha:

Kao što kažu, »incident je rešen.«

Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.

Mi smo prečistili-

I što da se dreše uzajamne boli, uvrede i kobi*

— svuda, duž celoga njega — direktan govor sa ži­vim nišanom. Od govornika do pijačnog izvikivača, Maja­kovski neumorno nešto utucava u naše mozgove, nešto kod nas hoće da postigne — svim mogućim sredstvima, do najgrubljih, ali uvek uspešnih.

Evo poslednjeg primera:

Na krevetu Aleksandre Fjodorovne

Baškari se Aleksandar Fjodorovič

— nešto što smo svi mi znali, ova asonanca imena, koju su svi primećivali — nema ničeg novog, ali je baš dobro! I ma kako se mi odnosili i prema Aleksandri Fjodorovnoj i prema Aleksandru Fjodoroviču, i prema samom Maja­kovskom, svaki je od nas zadovoljan ovim stihovima kao formulom. On je od onih pesnika kojima uvek sve polazi za rukom, jer mora da pođe. Zato što na ivici po kojoj Majakovski stalno korača, pogrešiti znači — raz­biti se. Čitavo stvaralaštvo Majakovskog je balansiranje između velikog i banalnog. Put Majakovskog nije književ­ni put. Oni koji idu njegovim putem svakodnevno to do­kazuju. Snaga se ne može podražavati a Majakovski bez snage je nonsens. Opšte mesto dovedeno do veličine, to je, često, formula Majakovskog. U tome je on — u drugome veku — drugome govoru — sličan Igou, koga je, podsetiću — poštovao:

U svakom je momku barut Marinetijev,

U svakom je starcu Igoova mudrost.

Nije to slučajno Igo, a ne Gete, s kojim Majakovskog ništa nije zbližavalo.

A kome govori Pasternak? Pasternak govori sam sa sobom. Htela bih čak da kažem: u prisustvu samoga se­be, kao što bih rekla: u prisustvu drveta, ili psa, nekoga ko neće izdati. Čitalac Pasternaka je, i to oseća svako — uhoda. Taj pogled uhode ne upućuje čitalac u njegovu, Pasternakovu, sobu (šta radi?), već neposredno njemu pod kožu, pod rebra (šta se u njemu zbiva?).

Photo: Josef Koudelka

Uza sav njegov (već višegodišnji) napor da iziđe iz sebe, da govori njima (čak svima), tako, i o tome — Pasternak neprekidno ne govori ni tako, ni o tome, i, što je najvažnije — ne govori nikome. Jer to su misli naglas. Ponekad — u našem prisustvu. A ako zaboravi — onda bez nas. Reci u snu ili polusnu. »Parke snene čavr­ljanje . ..«

*

(Pokušaj razgovora čitaoca sa Pasternakom podseća me na dijaloge iz Alise u zemlji čuda, gde na svako pitanje dolazi ili zakasneli, ili zaobilazni, ili bez veze sa samom stvari odgovor — koji bi mogao da bude veoma, tačan kad bi bio onaj koji je potreban, a ovako je samo neumestan. Sličnost se može objasniti uvođenjem u Alisu drugog vremena, vremena sna, iz koga Pasternak nikada ne izlazi.)

*

Ni Majakovski ni Pasternak, u suštini, nemaju čitao­ca. Majakovski ima slušaoca, Pasternak prisluškivača, uhodu, čak i lovca-tragača.

I još nešto: Majakovskom nije potrebno čitalačko sustvaralaštvo, već onaj koji ima (ma i najprostije) uši — neka čuje i neka podnese.

Pasternak sav počiva na čitalačkom sustvaralaštvu. Čitati Pasternaka je možda nešto malo lakše, a možda uopšte i nije lakše nego što je Pasternaku — da piše sebe.

Majakovski deluje na nas. Pasternak — u nama. Pa­sternaka ne čitamo, on se u nama događa.

*

Evo formule za Pasternaka i Majakovskog. To je dvojedinstveni stih Tjutčeva:

Sve je u meni i ja sam u svem.

Sve je u meni — Pasternak. Ja sam u svemu — Ma­jakovski. Pesnik i planina. Majakovskom je, da bi bio (da bi se zbio), potrebno da postoje planine. Majakovski u usamljeničkoj izolaciji nije ništa. Pasternaku je, da bi postojale planine, bilo potrebno samo da se rodi. Paster­nak je u usamljeničkoj izolaciji — sve. Majakovski se os­tvaruje u planini. U Pasternaku se ostvaruje planina. Ako Majakovski  oseti  sebe, pretpostavimo, kao  Ural  — on i postane Ural. Ne postoji Majakovski. Postoji Ural. Ako Pasternak primi u sebe Ural, on od Urala načini — sebe. I nema Urala. Postoji Pasternak. (Rašireno je: nema Urala osim Pasternakovog, kao što i jeste: pozivam se na sve koji su čitali Detinjstvo Liversove i uralske pesme).

Photo: www.b92.net

Pasternak je — apsorbovanje, Majakovski — dava­nje. Majakovski je — preobraćanje sebe u predmet, rast­varanje sebe u predmetu. Pasternak je — preobraćanje predmeta u sebe, rastvaranje predmeta u sebi: čak i najnerastvorljivijih predmeta, kao što su rude Urala. Sve su rude Urala rastvorene u njegovoj poetskoj bujici, jedi­no zato tako teškoj, tako glomaznoj što je to — ne, nije to čak ni lava, jer lava je rastapanje istovrsnog, zemaljs­kog — što je to zasićen (svetom) rastvor.

Majakovski je bezličan, on je postao stvar, slikani predmet. Majakovski je kao imenica, zajednička. Maja­kovski, to je groblje Rata i Mira, to je otadžbina Okto­bra, to je Vandomski stub što je namislio da se oženi trgom Konkord, to je u gvožđe izliveni Ponjatovski koji preti Rusiji, i neko (sam Majakovski) koji njemu preti sa živog pijedestala masa, to je »hleba« što ide na Versaj! To je poslednji Krim, to je onaj poslednji Vrangel... Majakovskog nema. Postoji — ep.

Pasternak će ostati u obliku prideva: pasternakov-ska kiša, pasternakovska plima, pasternakovski leštar, pasternakovski i tako dalje, i tako dalje.

Majakovski, pak — u vidu zajedničke imenice: skra­ćenice.

U životu dana Majakovski je — jedan za sve (u ime svih)

(Desetogodišnjica Oktobra)

Photo: Mark Zibert

Ispod lažne skromnosti

—   radost u meni sja,

grmim s pobednicima nedaća zlih:

—    »To sam ja!

—    To smo mi!«

(Lažne skromnosti u njemu nije bilo, ali — pažljivo čitajte! — kakva duboka, prava skromnost! Prvi put se pesnik ponosi time što je on isto, što je — svi!)

Pasternak; jedan od svih, među svima, bez svih:

Biti ko drugi što su bili,

Al svet je lep navalio,

Bez obzira što cvilim,

Da meni bude nalik!

Pasternak je nemogućnost stapanja.

Majakovski je nemogućnost nestapanja. On se više identifikuje sa neprijateljem u neprijateljstvu nego Pa­sternak sa voljenim u ljubavi. (Naravno, znam da je i Majakovski bio usamljen, ali usamljen samo na razini izuzetnosti snage, ne jedinstveno lice već jedinstvena sna­ga). Majakovski je skroz čovečan. Kod njega i planine govore ljudskim jezikom (kao u bajci, kao u svakom epu). Kod Pasternaka, pak, i čovek — jezikom planinske (uvek iste pasternakovske) bujice. Ništa nije dirljivije nego kada Pasternak pokušava da podražava čoveka, ono poštenje dovedeno do ropstva u nekoliko odlomaka Poručnika Šmita. On do te mere ne zna kako se to (ovo ili ono to) s ljudima događa da, kao najgori učenik na ispitu, prepisuje od svog para sve, čak i slovne greške. I ka­ko strašan kontrast: živi Pasternak, s njegovim govorom, i govor njegovog, tobože objektivnog, junaka.

Sve je Pasternaku dato osim drugog — od bilo kog drugog do određenog živog čoveka u svim njegovim raz­nolikostima. Jer drugi čovek Pasternakov nije živ čovek, to je zbornik opštih mesta i izreka — tako Nemac voli da se pohvali znanjem ruskog jezika. Običan čovek Pas­ternakov je najneobičniji čovek. Pasternaku su date žive planine, živo more (i to kakvo! prvo more u ruskoj knji­ževnosti posle mora »slobodne stihije«, potpuno ravno Puškinovom), čemu nabrajati? Dato mu je živo — sve!

Tu čak i sneg miriše

I kamen diše pod nogom... —

sve osim živog čoveka, koji je ili onaj Nemac, ili sam Bo­ris Pasternak, to jest individualnost, ninašto nalik, to jest sam život, a ne živ čovek. (Sestra moja život, ljudi ni­kad tako ne zovu život.)

U njegovoj genijalnoj priči o četrnaestogodišnjoj devojčici dato je sve osim date devojčice, celovite devojčice, to jest dato je sve ono Pasternakovo pronicanje (i prisvajanje) svega što je duša. Dato je sve šiparištvo i sva četrnaestogodišnjost, data je sva devojčica nekako razbijeno (htela bih da kažem razdrobljeno), dati su svi sastavni elementi devojčice, ali određene devojčice ipak nema. Ko je ona? Kakva je? Niko neće moći da kaže. Zato što data devojčica nije data devojčica, već devojči­ca data kroz Borisa Pasternaka: to je Boris Pasternak kada bi bio devojčica, to jest sam Pasternak, sav Pasternak, koji četrnaestogodišnja devojčica ne može biti. (Pa­sternak ne daje ljudima da se ostvare kroz sebe. Ovde je on nešto obrnuto medij umu ili magnetu — ako uopšte postoji nešto suprotno medijumu i magnetu.) Šta nam ostaje od te pripovesti? Pasternakove oči.

Ali reći ću još više: te Pasternakove oči ne ostaju sa­mo u našoj svesti, one fizički ostaju na svemu što je on bi­lo kad pogledao — kao znak, meta, patent, tako da mi možemo precizno utvrditi je li to Pasternakov list, ili običan. Upivši (list) okom — vraća ga sa okom (okcetom). (Ne mogu da se uzdržim od sledeće reminiscencije (rus­ke reći za ovaj pojam nema): divan, poznat, Pasternakov (staroga Pasternaka) pastel »Okce«. Ogromna čaša, iznad nje, pokrivajući i skrivajući čitavo lice onoga koji pije —  ogromno dečje oko: okce ... Možda sam Boris Pasternak u detinjstvu, a sigurno — Boris Pasternak u večnosti. Kada bi otac znao ko i, najvažnije, šta tako pije.)

Kao što sam nekada, sasvim drugačije, lirski i figu­rativno napisala:

Sve ikone gledaju očima tvojim!

—  o Ahmatovoj, tako danas, potpuno tačno i objektivno. mogu o Pasternaku:

Sve drveće gleda očima t v o j i m

Izvor: www.poetryfoundation.org

Svaki liričar upija u sebe, ali većina van sita i zapre­ke oka, neposredno izvana u dušu, uranja stvar u opšte-lirsku tečnost i vraća je obojenu tom opštelirskom du­šom. Pasternak, pak — cedi svet kroz svoje oko. Paster­nak je odbir. Njegovo je oko cediljka. Kroz mrežnjaču Pasternakovog oka protiče — teče bujicama — čitava priroda, provuče se ponekad i ljudski fragment (uvek nezaboravan!), ali u nju nikada još nije prodro nijedan dovele u celini. Pasternak i njega neizostavno rastvara. To nije čovek, već rastvor čoveka.

Poezijo! Budi kao spužva,

I med zelenilom skeljena,

Na mokru ću ravan da te pružim,

Ko baštenska klupa da si zelena.

Škrobljene kragne, burage pusti,

Oblake skupljaj, jaruge spiraj,

Poezijo, noću ću te izmusti

U zdravlje žednog papira.

Napominjem da Pasternakov sunđer sve jarko obo­ji. Sve što je on upio, nikada više neće biti ono što je bilo, i mi koji smo u početku tvrdili da takve (kao u Pasternaka) kiše nikada nije bilo, na kraju tvrdimo da nikakvog do pasternakovskog pljuska nikada nije bilo niti ga biti može. Onaj Vajldov slučaj delovanja umet-nosti (drukčije: oka) na prirodu, to jest pre svega na prirodu našeg oka.

*

Živ čovek Pasternakov, kao što smo rekli, ili je fan­tom, ili sam Pasternak, uvek podmetnuto lice. Majakovski je isto tako nesposoban za živog čoveka, ali ne iz is­tih razloga. Ako ga Pasternak usitnjava i rastvara, Majakovski ga dograđuje, domeće — i u visinu, i u nizinu i u širinu (samo ne u dubinu!), podlaže pod njega postolje svoje ljubavi, ili gubilište svoje mržnje, tako da ne dobijamo voljenu Ljilju Brik, na primer, već Ljilju Brik podig­nutu na enti stepen njegove, Majakovskove ljubavi: čitave ljudske, muške i pesničke ljubavi, Ljilju Brik — Bogorodičnu crkvu u Parizu. To jest samu ljubav, gromadu majakovskijevske ljubavi, čitave ljubavi. Ako je to belogardejac (neprijatelj), Majakovski će ga napraviti tako sugestivnim atributom da nas on neće moći da podseti ni na jednog našeg živog poznatog dobrovoljca, to će biti Bela armija u očima Crvene armije: to jest živi ep mrž­nje, to jest apsolutno čudovište (izrod), a ne živ (nesavr­šen, to jest i sa vrlinama) čovek. General će biti — do čudovišnosti izrasla epoleta i bakenbard, buržuj će biti — ne meso, nego stomak koji na nas ide kao čitav gre­ben, to će biti muž (u poemi Ljubav) dat njegovom mrž­njom, mržnjom Majakovskog, koja se ne može oprav­dati čak ni ako bi se, u svem svom ništavilu, spojilo sto­tinu muškaraca. Takav muškarac ne postoji. Ali takva mržnja — postoji. Osećanja Majakovskog nisu hiperbo­le. Ali živ čovek jeste hiperbola. U ljubavi — katedrala. U mržnji — sramni stub, ograda, to jest ep naših dana: plakat.

Photo: Średnia Wieś

To je oko mase u mržnji i oko čitave mase Majakov­skog u ljubavi. Ne samo on, svi su njegovi junaci epski, to jest bezimeni... U tome je on opet srodan Igou, koji na beskrajnim i gusto naseljenim prostranstvima Jadni­ka nije dao ni jednog jedinog živog čoveka kakav on je­ste, već Dužnost (Žavera), Dobro (Monsenjera), Nesreću (Valžana), Materinstvo (Fantinu), Devičanstvo (Kozetu) — i tako dalje i tako dalje — ali je na taj način dao bezmernim više od »živog čoveka«: dao je žive snage koje pokreću svet, Jer — nastojim na tome što mogu više — Ma­jakovski svaku snagu, bila ona i čisto fizička, uza svu najživlju mržnju, daje kao živu. On iskrivljuje samo on­da kada prezire, kada je pred licem slabosti (makar i čitave pobedničke klase!), a ne snage — makar i pobeđen. Majakovski ne prašta, na kraju krajeva, samo nemo­ći. Svakoj moći njegova moć odaje priznanje. Setimo se stihova Ponjatovskom i, ubrzo zatim, onih genijalnih o poslednjem Vrangelu, koji se diže i ostaje kao poslednje priviđenje Dobrovoljaštva nad poslednjim Krimom, o Vrangelu, kojeg je samo Majakovski dao u svoj njegovoj neljudskoj nesreći, o Vrangelu u svoj njegovoj trage­diji.

Majakovski pred licem snage pronalazi pravo oko, larnije, njegovo prekomerno oko ovde je na svome mestu: normalno je. Pasternak greši u sklopu čovekovom, Majakovski u dimenzijama čovekovim.

Kad kažem — »glasnik masa«, ja vidim ili vreme Lula su svi bili takvoga rasta, koraka, snage kao Maja­kovski, ili vreme kada će svi takvi biti. Zasad je, pak, on, bar u oblasti osećanja, Guliver među liliputancima, potpuno istim samo veoma malim. O tome govori i Pas-i'iiiak u svome pozdravu čoveku na odru:

Tvoj pucanj beše sličan Etni

U predgorju kukavica.

»Živi čovek« ni kod Pasternaka ni kod Majakovskog nije verno dat još i zato što su obojica pesnici, to jest živ čovek plus nešto i minus nešto.

*

Delovanje Pasternaka i delovanje Majakovskog. Ma­la kovski otrežnjava, to jest kao da nam je razapeo oči |(0 je mogao šire — svojim prstom velikim kao stub, prutom koji je upro u stvar pa čak i u oko: gledaj! nago­ni ni', da vidimo stvar koja je uvek bila, a koju mi nismo vid li samo zato što smo spavali ili što nismo hteli da |i  vidimo.

Pasternak ne samo što u sve utiskuje svoje oko, on to oko unosi u nas.

Majakovski otrežnjava. Pasternak opčinjava.

Kada čitamo Majakovskog, pamtimo sve osim sa­mog Majakovskog.

Kada čitamo Pasternaka, zaboravljamo sve osim Pa­sternaka.

Majakovski će kosmički ostati u svem spoljašnjem svetu. Bezlično (sliveno). Pasternak će ostati u nama kao serum koji je izmenio sastav naše krvi.

Rukovanje masama, čak i masivima (»Les grandes machines«) — sam Majakovski je fabrika Gigant. Ispoljavanje u detaljima — Pasternak. Kod Majakovskog takođe ima detalja, on je sav u detaljima, ali svaki je de­talj velik kao klavir. (Ponekad me fizičnost stihova Ma­jakovskog podseća na lice Nedelje iz Čoveka koji je po­stao Četvrtak — suviše je veliko da bi se moglo zamisli­ti.) Na veliko — Majakovski. Na malo — Pasternak.

Tajnopis — Pasternak. Javnopis, gotovo krasnopis — Majakovski. »Crno i belo ne kupujte, ,da' i ,ne' ne go­vorite« — Pasternak. Crno i belo. Da, ne — Majakovski.

Figurativnost (Pasternak). Direktnost, i to, ako ni­si razumeo, ponoviće i ponavljače do besvesti, dok ne po­stigne šta hoće (snage mu nikad neće ponestati). (Maja­kovski).

Šifra (Pasternak). — Svetlosna reklama, ili, bolje, reflektor, ili, još bolje, kula svetilja (Majakovski).

Photo: www.kcb.org.rs

Nema čoveka koji ne razume Majakovskog. Gde je čovek koji je do kraja razumeo Pasternaka? (Ako posto­ji — onda to nije Boris Pasternak.)

Majakovski je sav samosvest, čak i u davanju:

Pesnički sav zvučni svoj glas Tebi, nastupajuća klaso!

— sa naglaskom na sav. Zna šta daje!

Pasternak je sav sumnja u sebe i samozaborav.

Homerski humor Majakovskog.

Eliminisanost humora kod Pasternaka, možda samo početak nekog stidljivog (i složenog) osmeha koji se tu odmah i okončava.

Pasternaka je nemoguće čitati dugo jer se čovek su­više napreže (mozak i glava), kao kad se gleda kroz pre-terano jako staklo na naočarima koje nisu za tvoje oči (a za čije je on oči?).

Posle se mora mnogo i dugo jesti. Ili spavati. Ili — ako je čovek jači — hodati. Nadoknaditi izgubljeno ili — za jače — rasteretiti se pešačenjem. I nehotice mi se jav­lja vizija Petra u očima osamnaestogodišnjeg Pasternaka:

Šio bese velik on! Kao mrežom grča

Gvozdeni obraz se naliva,

Kada na Petrovo oko suza vrca,

Vlažeći trsku duž zaliva . . .

I baltički je val

U srcu mu se stegao ...

Tako Majakovski danas gleda na izgradnju Rusije.

*

Kod Majakovskog uvek znamo o čemu, zašto i zbog čega. On je sam izveštaj. Kod Pasternaka se nikada ne možemo dokopati teme, upravo kao da sve vreme lovi­mo nekakav rep koji stalno sklizne na levu stranu moz­ga, kao kad se trudimo da se setimo sna i da ga osmi­slimo.

Majakovski je pesnik teme.

Pasternak je pesnik bez teme. Sam je tema pesnika.

Delovanje Pasternaka je ravno delovanju sna. Mi ga ne razumemo. Prosto zapadnemo u njega. Potpadnemo pod njega. Upadnemo u njega. Ako, pak, razumemo Paster­naka, razumemo ga mimo njega, mimo smisla (koji po­stoji i za čije rasvetljavanje treba — vojevati) — preko intonacije, koja je nepromenjivo precizna i jasna. Paster­naka razumemo onako kako nas razumeju životinje. Mi isto tako ne umemo da govorimo Pasternakovim jezikom kao što Pasternak ne ume da govori našim, ali oba je­zika postoje, i jedan i drugi su razumljivi i osmišljeni, samo su na različitim stepenima razvitka. Razdvojeni. Most je — intonacija. Reći ću i više od toga: što se Pasternak više trudi da razvije svoju misao i učini je jasni­jom, što više nagomilava sporedne rečenice (konstruk­cija njegove rečenice je uvek pravilna i podseća na nemačku umetničko-filozofsku prozu s početka prošlog veka), on utoliko više zamagljuje smisao. Postoji zamaglje­nost sažetosti, postoji i zamagljenost opširnosti, a ovde je u pitanju — govorim o pojedinim mestima njegove proze — dvostruka zamagljenost — poetske sažetosti i filozofske opširnosti. U opširnoj prozi kakva je, na primer, predavačka, mora biti praznih reci (usahlost nadah­nuća), to jest tu je opširnost ponavljanje, a ne razjaš­njavanje: jedne slike drugom, jedne misli drugom.

Uzmimo prozu Majakovskog: isti skraćeni mišić sti­ha, ista onakva proza sopstvenih stihova kao što je Pas-ternakova proza — proza Pasternakovih stihova. Telo tela. Krv krvi. 0 Majakovskom se može reći ono što sam ja o sebi rekla:

Reč sam na nišan uzela!

A rečju — predmet, a predmetom — čitaoca. (Maja­kovski nas je sve poubijao, ukoliko nas nije vaskrsao!)

Značajno svojstvo: Majakovski-pesnik je sav prevod-ljiv na prozu, to jest on se može ispričati svojim reci­ma, i to može učiniti svako, ne samo on. Ne mora se me-njati ni rečnik, jer je rečnik Majakovskog dokraja sva­kidašnji, razgovoran, prozaičan (kao i Onjeginov rečnik, koji su njegovi stariji savremenici smatrali »niskim«). Gubi se samo snaga poetskog govora: prekidi Majakov­skog: ritam.

Ako se Pasternak prevede na prozu, dobiće se Pasternakova proza, ali mnogo zamagljenija od njegovih sti­hova! To jest, zamagljenost svojstvena stihu, koju stoga n i tiho V ima priznajemo, ovde će nam izgledati kao zamagljivanje suštine, koje se nikakvim stihovima ne može objasniti ni razjasniti. Jer, ne zaboravimo: lirika zamag­ljeno čini jasnijim, a očigledno — skriva. Svaki stih je Sibilina izreka, to jest beskrajno više no što je jezik re­kao.

Photo: Stock

Majakovski je sav povezan, a Pasternakova logika i ona veza između događaja u snu koja postoji ali koja se ne da ustanoviti, i koja je u snu, ali samo u snu, ne­oboriva. U snu (kada čitamo Pasternaka) sve je upravo onako kao što mora da bude, sve prepoznajemo, ali čik pokušaj da ispričaš taj san — to jest da preneseš Pasternaka svojim rečima — šta će ostati? Svet se Pasternakov drži samo na njegovoj magičnoj reci. »I kroz magič­ni kristal. . .« Magični kristal Pasternakov, to je kristal njegovog oka.

A neka se bilo ko lati da prepriča Majakovskog, unapred kažem: poći će mu to za rukom, to jest polovina Majakovskog će ostati. Pasternaka pak može da ispriča samo sam Pasternak. Što on i radi u svojoj genijalnoj prozi, koja nas odmah baca u san i snoviđenje.

Pasternak je čarolija.

Majakovski je java, prebela svetlost beloga dana.

Ali osnovni razlog našeg primarnog nerazumevanja Pasternaka je u nama. Mi prirodu suviše počovečujemo, pogotovo početku, dok još nismo zaspali, ništa i ne prepo­znajemo u Pasternaku. Između stvari i nas je naša (tačnije tuđa) predstava o njoj, naša navika, koja zamućuje stvar, naše, to jest tuđe, to jest rđavo iskustvo sa stvari, n .1 opSta mesta literature i iskustva. Između nas i stvari je naše slepilo, naše poročno, pokvareno oko.

Između Pasternaka i predmeta nema ničeg, zato je njegova kiša suviše blizu, jače udara po nama nego ona iz oblaka, na koju smo navikli. Nismo očekivali kišu sa Stranice, očekivali smo pesmu o kiši. Zato i kažemo: »To nije kiša!« i: »To nije pesma!« Kiša je zabubnjala pra­vo na nas.

Na Ušću sto dugmeta,

Vrt kao ševar uzan,

Isprskan, blešti, eto,

Množinom plavih suza.

Priroda je ispoljila sebe kroz najnezaštićenije, najmesečarskije, najmedijumskije biće — Pasternaka.

*

Pasternak je neiscrpan. Svaka stvar u njegovoj ru­ci, zajedno s njegovom rukom, iz njegove ruke odlazi u beskraj — i mi s njom — za njom. Pasternak je samo invitation au voyage* — samootvaranja i otvaranja sve­ta, samo polazna tačka: ono odakle. Naše otiskivanje od obale. Tačno onoliko mesta koliko je potrebno da se -otplovi. Mi se ne zadržavamo na Pasternaku, mi dugo ostajemo nad njim. Nad Pasternakovim stihom je naj­gušća trostruka aura — mogućnosti Pasternakovih, čita­očevih i same te stvari. Pasternak se događa nad stihom. Pasternak se čita povrh stiha — paralelno i perpendiku-larno. Manje se čita nego što se gleda (misli, polazi) od. Navodljivo. Zavodljivo. Može se reći da Pasternaka či­talac sam piše.

Pasternak je neiscrpan.

Majakovski — iscrpljuje. Neiscrpna je samo njego­va snaga s kojom on tako iscrpljuje predmet. Snaga, spremna, kao zemlja, svaki put sve nanovo, svaki put — jednom zauvek.

Iza praga pesama Majakovskog ničeg nema: samo akcija. Jedini izlaz iz njegovih pesama je izlaz u akciju. Njegove pesme nas isteruju iz pesme kao beli dan iz po­stelje sna. On je upravo taj beli dan koji ne trpi ništa skriveno — Die Sonne bringt es an den Tajgi** Pogledaj­te njegove senke — zar to nisu senke podneva, odsečene nožem, ograničene, na koje je nemoguće ne stati nogom. Pasternak je: neiscrpnost (neograničenost) noći.

Photo: Mikhail Maslennikov

Nad stihovima Majakovskog nema ničeg, predmet je sav u njegovom stihu, on je sav u svome stihu, kao klin sav je ušao u dasku: posao je tu, pred nama, stojimo s čekićem u ruci.

Od Pasternaka se misli.

Od Majakovskog se dela.

Posle Majakovskog ništa ne ostaje da se kaže.

Posle Pasternaka — sve.

*

I ako se konačno, definitivno sve svede:

»Borba mi je smetala da budem pesnik« — Pasternak.

»Pesme su mi smetale da budem borac« — Majakovski.

Jer je oslonac Pasternakov u pesniku.

Jer je oslonac Majakovskog u borcu.

»Pevač u taboru ruskih ratnika« — to je Pasternak u ruskoj današnjici.

Borac u taboru pesnika sveta — to je Majakovski u današnjici poezije.

*

I — ko zna — kuda bi dospeo, do kakve se dubine zario Pasternak da nije bilo nevoljne, isto medijumske, opčinjenosti društvfinošću: datim trenutkom Rusije, ve-ka, istorije. Odajući sve priznanje Devetsto petoj — ge­niju Pasternakovom u liku Devetsto pete — ne mogu da ne kažem da bi Šmit i bez Pasternaka ostao Šmit, Pas­ternak i bez Šmita ostao Pasternak, a s nečim drugači­jim no Šmit, nečim neimenovanim, otišao bi — dalje.

Ako je danas u Rusiji pogodan trenutak za pesničku karijeru — spoljašnjeg prelaženja i pristizanja pesnika — za usamljeni pesnički put on je nepovoljan. Događaji hrane, ali oni i smetaju, a u slučaju lirskog pesnika više smetaju nego što hrane. Događaji hrane samo praznog (ne­ispunjenog, opustošenog, privremeno opustelog), dok prepunom samo smetaju. Događaji hrane Majakovskog, koji je imao samo jednu punoću — snaga. Događaji hra­ne samo borca. Pesnik ima svoje događaje, svoj samodogađaj pesnika. On je u Pasternaku ako ne narušen, onda sigurno sklonjen, zaklonjen, skrenut. Kao kad skrenu reke. Promena korita.

Pasternak je, po plemenitosti svoje suštine, sam po­rušio svoje pragove — koliko je mogao. Pasternak se, sa svojom velikom savešću, trudi da ne upadne u Kaspij­sko more.

Možda, možda. Ali žao mi je reke Nejasit. I one Vol­ge mi je žao.

*

»Pesme su mi smetale da budem borac« — Maja­kovski. Zaista, jer postoji neposrednija borba no što je ona rečju — telom! — i efikasnija nego ona rečju — delom, zajednička stvar frontalne borbe. Ali Majakov­ski nikad nije bio redov. Njega je njegov dar odvojio od svih njegovih saboraca-drugova, udaljio ga od svakog posla sem od razgovora. Majakovski, taj najneposredniji od boraca, morao je da se bori posredno, taj najborbeniji među borcima morao je — da se bije zaobilazno. I ma koliko Majakovski izjavljivao: »Ja — to smo svi! Ja — to smo mi!« on je ipak usamljeni drug, nejednak par, harambaša čete koje nema, ili čete čiji je pravi vo­đa — neko drugi. Evo pesme jednog ratnika:


Sedam se tebe i pevam ti, smeli,

Zdravicu zvučnu kao čelik.

I pesina ti se diže! Nikom do tebi

Photo: Stock

To nije dato.

Ni najmanju slabost nemajuć u sebi,

Čvrst bi. I zato

Svu mladost predajem svoju.

U ruku tvoju.

Boljeg od tebe godine

Ne poznaju u nizu.

Proleće. Leto je blizu.

Ključaju, drhte mase vodene.

Duboko uzdišu ulice sveta.

Leto za letom proleti,

I neće živeti niko

Ko će nas voleti

Kao ti.

nema te više.

Pred tobom sam nem ja.

Živ si... I bićeš dokle zemlja

Postoji. Zvuk moćni s kula Kremlja

Ritmove glasi Pariške komune.

Sva progonjena srca sveta

Zategnuše zajedničke strune.

Crvenog trga kamen,

S prolećnim vihorom skupa,

Gazi, pobedonosan i stamen,

Sin periferijskih šupa

Pevajuć tebi.

To nije pesma Majakovskom. To je pesma onome ko je tragom glasa njegove slave u narodu, pretplativši se na sabrana dela Majakovskog, pročitao dve stranice, i zauvek ih ostavio rekavši: — »Ipak je Puškin bolje pi­sao!«

A ja kažem da bi bez Majakovskog ruska revolucija grdno izgubila, kao i sam Majakovski — bez Revolucije.

A Pasternak bi samo rastao i rastao ...

*

Ako za nas postoji samo jedan izlaz iz pesme Maja­kovskog — izlaz u akciju, za samog Majakovskog je po­stojao samo jedan izlaz iz čitave njegove borbenosti, iz­laz — u pesmu. Otud i zaprepaščujuća fizičnost tih pesama, njihova pokatkad pritiskujuća mišićavost, njihova fi­zička prodornost. Sav je borac morao da se smesti u sti­hove. Otud i iskidani metar. Stih je svuda poprskao od Majakovskog, popucao po šavovima i bez šavova. A čita­lac, koji je s početka, u svojoj naivnoj uobraženosti, uveren da se Majakovski to zbog njega lomi (stvarno se lo­mio: kao kad krene led!), uskoro se uverava da prolomi i prelomi Majakovskog nisu zvečka za njega, čitaoca, već prava stvar života — da bi se imalo šta disati. Ritam Majakovskog — to je fizičko kucanje srca — srčani otku­caji dugo zadržavanog konja ili vezanog čoveka. (Za Ma­jakovskog se može reći divna vašarska reč vlasnika tru­pe kepeca, ljubomornog na susednu šatru: »Šta gledate! Običan džin!«) Nema većeg ugnjetavanja od potisnute snage. A Majakovski je, čak u svojoj prividnoj slobodi, vezan i za ruke i za noge. Govorim samo o pesmama, ni o čemu više.

Ako su pesme Majakovskog bile posao, posao Maja­kovskog nije bio da piše pesme.

Ima rođenih pesnika: Pasternak. Ima rođenih boraca: Majakovski.

A za onog koji je rođen za borca — i to još za takvu ideju — svaki je put pogodniji od pesničkog.

Još jedna neophodna antiteza. Majakovski je, uza svu svoju dinamičnost — statičan, to je ona neprekid­nost, ograničenost, istorodnost pokreta iz koje proističe nepomičnost. (Nepomični stub čigre. Čigra se pokreće je­dino kada se zaustavlja.)

Pasternak pak — to je dinamika dva lakta oslonje­na o sto  koja podupiru  čelo mislioca.

Na takav način je more nepokretno usred bure.

Na takav način je dinamično nebo kojim se kreću oblaci.

Do statičnosti Majakovskog dolazi otud što je on uvek kip. Čak i onaj brzonogi trkač od mermera. Maja­kovski je — Rim. Rim retorstva. Rim akcije. »Kartagina se mora razrušiti!« (Ako ga nekad treba grditi, onda mu samo to treba reći — »kip si«). Majakovski je — živi spomenik. Živi gladijator. Zagledajte se u to ispupčeno čelo, zagledajte se u očne duplje, za^ledaite se u jagodi­ce, zagledajte se u vilice. Rus? Ne. Radnik. U tome licu proleteri svih zemalja više nego da su se ujedinili — zdru­žili su se, zbili u tome licu. To je lice isto tako zajednič­ko kao i ta imenica. Bezimeno ime. Bezlično lice. Kao što ima lica sa pečatom internacionalne avanture, tako je ovo lice — sam pečat Proletarijata, sa tim bi licem Proletarijat mogao da štampa svoj novac i marke.

Photo: Stock

Majakovski je među radnicima sveta bio toliko svoj, on je toliko oni da je slobodno mogao da pucka pred njima svoj engleski duvan iz engleske lule i da seta u sjajnim lakovanim pariškim cipelama i vlastitim pariš­kim kolima — svi su se oni samo radovali: neko naš je uspeo — i da pri tom govori radnicima »ti« (sav je Pas­ternak napregnuto »vi«, on je na ti samo sa Geteom, Rilkeom i sa sličnima. To je »ti« bratimstva, učesništva, izabraništva. »Ti« Majakovskog je obično »ti« drugarst-va). Majakovski je u komunizmu toliko svoj da je on, uprkos svim prekorima Jesenjinu i uputstvima komso-molki Marusji, koja se otrovala zato što nije imala la-kovane cipele (zbog njih ju je dragi ostavio!) —

 

Pamli stalno da si tvorac odista

I novih druženja i ljubavi novih

/ glupava postaće ljubavna epizodica

Nekakve Ljube prema svakom Vovi

mogao da izvrši samoubistvo zbog lične, nesrećne lju­bavi isto onako kao što je tada igrao strasno karte. Svo­me je sve dozvoljeno, tudincu — ništa. Svoj među svoji­ma. Samo što su oni radnici živi, a on je — od kamena.

Bojim se da, bez obzira na opštenarodnu žalost i sa­hranu, na svu počast koja mu je ukazana, na sav plač za njim Moskve i Rusije, Rusija ni dan-danji nije shva­tila dokraja ko joj je bio dat u licu Majakovskog. Majakovskom je u Rusiji samo jedan ravan. (Ne kažem: u svetu, ne kažem: u reci, kažem: u Rusiji.) Ako je taj bio »hleba«, ovaj je »igara«, to jest prvi korak duše dalje od hleba, prva nova ruska duša. Majakovski je prvi novi čovek novoga sveta, prvi čovek budućnosti. Ko to nije shvatio, nije ništa u njemu shvatio. Nisam se slučajno odmah upitala je li to upućeno Majakovskom ili nekom drugom — čim sam ćula pesmu onoga radnika koju sam već citirala (Proleće), gde se sve svelo na jedno: njemu: koji je otišao.

Proletarijat može da objavljuje samo sa dva lica. Mora objavljivati sa dva lica.

*

Čak je izvesna ograničenost njegova — ograničenost statue. Statua može samo menjati stav: pretnje, odbra­ne, straha itd. (Čitav antički svet je jedna statua u razli­čitim stavovima). Treba menjati stav, ali ne menjati ma­terijal, koji je jednom zauvek ograničen, i koji jednom zauvek ograničava mogućnosti. Statua je sva uključena u sebe. Ona iz sebe neće izići. Zato i jeste statua. Radi to­ga je i statua. In der Beschrankung zeigt sich est der Me-ister.* Možda je u tome smislu Majakovski više »Meister« i »Meistervverk«** nego Pasternak, koga je, isto kao i Rilkea, besmisleno tražiti u ograničenom svetu majstor­stva, i, isto kao i Rilkea, prirodno pronalaziti u neogra­ničenom svetu čuda, svetu koji ničim od nas nije odvo­jen.

Laokon nikada neće izići iz kože, ali izlazi uvek, ali nikada neće izići, i tako dalje u beskraj. U Laokonu je dato izlaženje iz: statika dinamike. Njemu su, kao mo­ru, određeni zakon i granica. Ista ta nepokretnost bor­ca data je i u Majakovskom.

Sada molim za maksimalnu pažnju. Iz kože Majakov­skog izlazio je samo borac, izlazio je samo metar. Kao i iz njegovih očnih duplji — samo mera odoka. Kada bi mu se dalo telo i delo hiljadu puta veće no što ih ima, telo i delo njegove snage, sav bi se Majakovski odlično smestio u sebe, jer bi se rasporedio u neprekidnosti živo­ga kretanja, i ne bi bio statua. A statua je — postao. Nje­gova tragedija je opet pitanje kvantiteta, a ne kvaliteta (raznolikih kvaliteta). U tome je on još jednom usam­ljen rneđu pesnicima, jer je izlazio upravo iz kože rcči koja je postala na sudbinski način njegova, a koju je on svu pokidao — i to izlazio u svet akcije, dok svi os­tali pesnici izlaze upravo iz kože sveta akcije. Svi pesni­ci: iz fizike — u psihu. Majakovski pak iz psihe — u fi­ziku — s našeg stanovišta — jer za Majakovskog, za razliku od svih ostalih pesnika, reč je bila telo, a delo — duša. Premda je za liričara i poezija tesna, za Maja­kovskog je upravo ona bila tesna. Majakovski za pisaćim stolom — to je fizički nesklad. Češće ga čovek vidi ne-gde s »grandes machines« dekorativnog slikarstva, gde bar ruka ima gde da se razmahne i noga kuda da zako­rači, a oko — šta da pogleda. Iz kože poezije probijao se još i slikar. Ona sekunda kada se Majakovski prvi put oslonio rukom na sto — početak je »statue«. (Okameneo je od lakta). Rusija je u toj sekundi dobila najživljeg, naj-borbenijeg, najneodoljivijeg svog pesnika, i u toj  istoj sekundi, sve borbene linije — prva borbena linija, sve prve linije svih borbi sveta izgubile su svog najboljeg, najborbenijeg, najneodoljivijeg borca.

Dobio je ep, izgubio mit.

Samoubistvo Majakovskog, koje se u drugom mom smisaonom kontekstu javlja kao ubistvo građanina od strane pesnika, iz datog mog konteksta se uobličuje u obračun borca s pesnikom. Samoubistvo Majakovskog bilo je prvi udarac po živome telu, to telo prvo živo odu­piranje njegovom udarcu, a sve zajedno — prvo njego­vo delo. Majakovski je oborio sebe kao neprijatelja.

Photo: api.ning.com

Ako je Majakovski u lirskom, pasternakovskom kon­tekstu ep, on je u epskom akcionom kontekstu epohe — lirika. Ako je među pesnicima heroj, on je među hero­jima — pesnik. Ako je stvaralaštvo Majakovskog ep, on­da je to samo zato što on, zamišljen kao epski heroj, nije to postao, što je pesnik upio u sebe čitavog heroja. Dobila je poezija, ali je stradao heroj.

Heroj epa koji je postao epski pesnik — u tome je snaga i slabost i života i smrti Majakovskog.

Sa Pasternakom je prostije. Ovoga puta se Pasternak magloviti čita s lista. Pasternaku, kao svakom lirskom pesniku, svuda je tesno osim unutra, u sebi, u ćelom sve­tu mu je tesno, naročito na samom čelu akcije sveta — u današnjoj Rusiji.

Zar ne razumem da noć se ne probi Na svetio dana. od tamnine preča? J sreća hiljada zar meni, i-ugobi, Nije preča no tih nekoliko sreća? Pa zar petoletkom i ja nisam nošen, Ne padam, li, ne dižem se s njom? At kako sa ovim svojim grudnim košem, S tim što od svega tromijeg sam trom!

Pasternak, kao svaki pesnik, kao svaki veliki pesnik koji ne misli o sreći, mora da se spušta do poređenja sreće s brojem sto i stotine hiljada, do samog pojma sre­će kao vrednosti, da rukuje dvema nepoznatim, ako ne i njemu očito sumnjivim viličinama: sreće i veličine bro­ja-

Pasternak, koji je tako nedavno, promolivši glavu kroz prozorče — uputio deci:

Napolju, mili,

Koji li je vek?

mora, uz punu dobru volju, za koju mu niko nije zahva­lan (nekome je krivo, nekome žao, nekome milo i svima prijatno), da se meri sa pjatiljetkom.

Sav je Pasternak u savremenosti jedno veliko začu­đeno patničko oko — ono dečje okce nad čašom — ono oko iz prozorčeta — oko neposredno iz grudnog koša — s kojim on ne zna šta da čini, jer ono što je očigledno i bitno u njemu, tako se Pasternaku čini, danas ni­kome nije potrebno. Pasternak izlazi iz sopstvenih očnih duplji da bi video ono što svi vide i da za sve što nije to — oslepi. Oko tajnovica koje se trudi da postane oko očevica. I tako poželim da, u ime sveta, večnosti, bu­dućnosti, u ime svakoga listića koji je on tako gledao, nagovorim Pasternaka tihim recima njegovog voljenog Lenaua (»Bitte«):

Weil auf mir du dunkles Auge, Uebe deine ganze Macht

*

Došli smo na jedinu meru stvari i ljudi u datome času veka: odnos prema Rusiji.

Ovde su Pasternak i Majakovski jednomišljenici. Obojica su za novi svet i obojica — ali vidim da će prva obojica ostati i poslednja, jer ako je Pasternak nesum­njivo za novi svet, on uopšte nije s takvom snagom oči­tosti protiv starog, koji je za njega, rr!a koliko on osuđi­vao politički i ekonomski sistem prošlosti, pre svega i po­sle svega — njegova ogromna duhovna otadžbina. »Ko nije s nama, taj je protiv nas.« Mi se za Pasternaka ne ograničava na »nastupajuću klasu«. Pasternakovo mi — to su svi oni usamljenici svih vremena koji odvojeno i ne znajući ništa jedno o drugom, rade isto. Stvaralaštvo je zajednička stvar koju tvore usamljenici. Pod tim bi se, ne sumnjam, potpisao sam Boris Pasternak. Pasternak nije borac (kein Umsturzler!). Pasternak je snovidac i vidovnjak. On se u svojoj revolucionarnosti ni u čemu ne razlikuje od svih velikih liričara, svih, uključujući i rojalistu Vinjija i pogubljenog Šenijea, koji su se tukli za slobodu — drugih (pesnik ima — svoju slobodu), jed­nakost — mogućnosti, i bratstvo, kojim je svaki pesnik, bez obzira na svoje usamljeništvo, a možda baš i zahva­ljujući tome usamljeništvu — prepun do same ivice sr­ca. U svome »levičarstvu« on se ničim ne razlikuje od sva­kog čoveka kome je srce na mestu, to jest levo.

Photo: flickr.com

Evo priznanja samoga Pasternaka, nedavnog, posle petnaest godina revolucije:

Posta mi rano udes drag Ženski, od kog sam ranjen,

I trag poeta samo je trag Njegov i ništa dalje.

I kao što me tada zgodi Mir što mu u ruci je,

Nek me na nulu samo svode

Po volji revolucije

to jest istih Vinjijevih reći od pre sto godina:

»Apres avoir reflechi sur la destinee des femmes dans tous les temps et chez toutes les nations, j'ai fini par penser que tout liomrae devrait dire a chaque femme, au lieu de Bonjour: — Pardon.« (»Razmišljajući o sudbini žene u raznim vremenima i kod raznih naroda, došao sam do zaključka da bi svaki muškarac bio obavezan da svakoj ženi umesto: Dobar dan, kaže: — Op­rostite.«)

I opet od datog ka opštem, zaobilazni — čisto pesnički! — pristup, preko detalja i preko vekovima varane devojke — ta preko Grethen! — u Revoluciju. Kao u šu­mi — preko lista. I karakteristično je da se samosvesni, borbeni Majakovski, Majakovski sa svojom tako jakom voljom i samosvesnim darom:

Pesnički sav zvučni svoj glas Tebi, nastupajuća klaso!

—  sav rastvara u tome svom izboru, sa svom svojom vo­
ljom i ličnošću. Pasternakovo pak priznanje:

Nek me na nulu samo svode Po volji revolucije

mi, uprkos uverenosti Pasternakovoj i očiglednosti slova, čitamo:

Neka me celog na nulu svode

—  to jest, Pasternak se u našoj svesti, bez obzira na Poručnika Smita i sve što će još slično napisati, ne rastva­ra u toj volji revolucije, on se ne može rastvoriti ni u kakvoj ljudskoj volji uopšte, jer on ne samo što se nije slio ni sa kakvom drugom voljom do voljom sveta, sveu­kupnom voljom sveta, koja deluje neposredno kroz nje­ga, već je i ne poznaje. Svako je potčinjen, ali svako ne­kom drugom, drugačijem. Za Pasternaka zna neko veći no on, i drugačiji no mi, Majakovskog vode mase, htela bih da kažem fran­cuski: genije masa, i zato ih on i vodi. Vode ga mase bu­dućnosti, i zato on i vodi mase sadašnjosti. Da ne bude dvosmislenosti u tumačenju: Majakovskog vodi istorija.

Majakovski je vođa i vođeni, Pasternak je samo vo­đeni.

*

Jednomišljeništvo nije mera za poređenje dva pesnika. Majakovskom je jednomišljenik — ako ne sva Rusi­ja, onda čitava ruska omladina. Svaki komsomoiac je veći i, u svakom slučaju, očigledniji jednomišljenik Maja­kovskog nego Pasternak. Njih dvojica se slažu (jedno-mi-sle) samo u jednoj jedinoj stvari — u temi poema Oktobar i Devetsto peta. Jedan je napisao Oktobar, drugi Decem­bar, ali kakav Oktobar i kakav Decembar a i Decembar se od Oktobra silno razlikuje ... I neka Pasternak sutra napiše svoj Oktobar, to će pre svega biti njegov Oktobar, gde će metar borbenih akcija biti prebačen na vrh uskome­šanog drveća.

Drugo, a suštinski prvo i jedino pitanje: kakav je odnos prema Bogu jednog i drugog, kakav Boga prema jednom i drugom — sad namerno ne postavljam. Sve u svoje vreme.

U razna ušća, iz raznih vrela, različiti po izvorima iz kojih piju, po žednima koje napajaju — zašto nabrajati? — ne: različiti u svemu, već ljudi različitih dimenzija, oni su jednaki samo u jednom: u snazi. U snazi stvara­lačkog dara i davanja. Prema tome, i u snazi udarca — po nama.

Majakovski je naš dinamometar. Pasternak je naš dubinometar: visak.

Photo: Stock

*

... Postelja beše spletaka splet,

Obeščašćen, spavao si, tih

Dvadesetogodišnjak i lep,

Kao što je tvoj predskazo tetraptih.

Spavao si s obrazom uz jastuk,

Spavao si sve noge posadiv,

I ulete, opet, u nastupu,

U pričanja i legende mladih.

Urezao si se još primetnije

Što stiže ih skokom od mnogo aršina.

Tvoj pucanj bese sličan Etni.

Sred plašljivih i prašine.

*

Ali ima u toj dvojici, povezanoj samo jednim pri­sustvom— snagom, i jedno zajedničko odsustvo: njihovi se stihovi ne mogu pevati. Majakovski nije sposoban za pesmu koja bi se pevala zato što je sav u duru, udaran i gromoglasan. Tako se prave šale (»ne suviše duhovite«) i komanduje vojskom. Tako se ne peva. Pasternak nije sposoban za pesmu koja se može pevati zato što je pre­tovaren, presićen i, najvažnije, što je dokraja ličan. U Pasternaku nema mesta za takvu pesmu. Majakovskom sa­mom nije mesto u njoj. Zato je Blokovo-Jesenjinovo mesto do danas u Rusiji prazno. Pevački princip Rusije, ras­pršen po nevelikim i nedugovekim potočićima, mora na­ći jedinstveno korito, jedinstveno grlo.

Da bi se bilo narodni pesnik, ceo narod mora kroz tebe da peva. Za to je nedovoljno biti sav, mora se biti svi, lo jest upravo ono što ne može biti Pasternak. Ceo, i samo dati, dati, ali zato ceo narod — ono što neće da bude Majakovski, glasnik jedne klase, stvaralac proleter­skog epa.

Ni borac (Majakovski), ni vidovnjak (Pasternak) ne mogu da spevaju takve pesme.

Za pesmu koja se peva potreban je onaj što se u Rusiji sigurno već rodio, onaj koji negde, u velikoj ru­skoj potaji, već raste. Čekaćemo.

Klarnar, decembar 1932.

*Preuzeto iz knjige "O umetnosti i pesništvu; Portreti"; prevod Milica Nikolić

star
Oceni
4.22
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak