Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (1)

Read on: David Albahari, Životinjsko carstvo (Čarobna knjiga, 2014.)

Kako ne učestvovati u zlu?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: mladina.si

Ovogodišnji Albaharijev roman, čini mi se prvi za novog izdavača Čarobnu knjigu, nosi prilično emblematičan naziv Životinjsko carstvo i premda nema prevelike veze sa legendarnim Krašovim čokoladicama, ima sa prošlošću u kojoj su te i takve čokoladice bile jedan od prvih slatkiša u dečjim životima, ali i sa još jednim, reklo bi se i važnijim imeniteljem zajedničke prošlosti – JNA. Jasno je da se ta institucija početkom devedesetih srozala do genocidnosti, ali u vremenu o kojem Albaharijev narativ govori, ona je bila, nije malo reći, svetinja. Nasuprot njoj u Životinjskom carstvu stoji još jedan mitski hronotop – Studentske demonstracije 1968. godine

Photo: Đorđe Krajišnik

Nije čudo što pisci koji mnogo i često objavljuju imaju oscilacije u kvalitetu. U ovim krajevima planete teško je živeti od pisanja i svako ko pokuša to da čini suočen je sa hiperprodukcijom tekstova koji čak i kad su bolji od proseka prosto uguše čitaoce. Verovatno dva najbolja pisca svoje generacije u Srbiji David Albahari i Svetislav Basara žive od onoga što napišu i/ili prevedu (u Albaharijevom slučaju), ali to ih često košta koncentracije i kvaliteta. S jedne strane, produkcija im je velika, a s druge oni su zaista veličine kojima urednici valjda i ne diraju tekstove, tako da neretko dobijamo poluproizvode u kojima se ogleda njihov ogromni talenat, ali im nedostaje barem još jedno iskusno čitanje koje bi ispeglalo neravnine koje oni valjda više i nisu u stanju da uoče jer nakon jednog odmah trče ka drugom projektu. I dok je Basara u poslednjim romanima zaista u totalno anihilirajućoj fazi – njegovi tekstovi su prave bujice koje počinju silno i ruše sve pred sobom, vrcaju od duhovitosti, ali se relativno brzo umore i iscrpe, Albahari je nešto pažljiviji sa strukturom s tim da njegovi romani više osciliraju kvalitetom: neki su izvrsni, dok su drugi tek nešto iznad proseka.

Ovogodišnji Albaharijev roman, čini mi se prvi za novog izdavača Čarobnu knjigu, nosi prilično emblematičan naziv Životinjsko carstvo i premda nema prevelike veze sa legendarnim Krašovim čokoladicama, ima sa prošlošću u kojoj su te i takve čokoladice bile jedan od prvih slatkiša u dečjim životima, ali i sa još jednim, reklo bi se i važnijim imeniteljem zajedničke prošlosti – JNA. Jasno je da se ta institucija početkom devedesetih srozala do genocidnosti, ali u vremenu o kojem Albaharijev narativ govori, ona je bila, nije malo reći, svetinja. Nasuprot njoj u Životinjskom carstvu stoji još jedan mitski hronotop – Studentske demonstracije 1968. godine. Gotovo da ne znam nijednog muškarca starijeg od 40 godina koji nema neku priču iz „vojske“. Srećom po svoje krhko mentalno zdravlje, istu nisam služio, pa sam u tim i takvim kafanskim pričama inferioran. Isti slučaj je i sa pričama iz ’68. Prekasno sam se rodio. Ipak, postoji najmanje pet filmova koji se ovim demonstracijama bave ili ih pominju, a svakako je najpoznatiji Paskaljevićevo Varljivo leto ’68, dok za najčuveniji citat važi onaj iz „Mi nismo anđeli“ „Jesam ti prič’o kako sam ’68. sa petsto pandura forsir’o podvožnjak?“ Ono što želim da kažem je da su obe ove teme poznate što Albahariju istovremeno olakšava i otežava posao. Međutim, on ne bi bio veliki pisac da od onoga što deluje kao prepreka, nije napravio prednost i zaista je Životinjsko carstvo jedan od njegovih boljih romana u poslednjih dvadesetak godina.

Photo: Stock

Pisan po bernhardovskom modelu koji Albahari gotovo redovno koristi jer odgovara njegovom nepouzdanom pripovedaču (uzgred i Basara u poslednje vreme rabi sličnu tehniku), narativ dekonstruiše oba jugoslovenska mita. Glavni junak i pripovedač koji nosi nadimak Tigar navodno je tokom famoznih demonstracija imao neku veoma nezapaženu ulogu. Stigavši u vojsku u Banja Luku, zbližava se sa Dimitrijem Donkićem Rakunom, Redžepom Zmijom i Goranom Krpeljom koji čine Životinjsko carstvo, a zatim njih četvorica u svoju „ćeliju“ uvlače i Mišu Vrapca, jednog od vođa famozne pobune na Filozofskom i za nečiji račun ga maltretiraju smrti. Međutim, Tigar otpočinje pripovedanje iz Toronta, već duboko u dvadeset prvom stoleću, gde se susreo sa Rakunom i ubio ga jer je ovaj bio vođa grupe... Ono što Albahari majstorski radi jeste igranje sa čitalačkim znanjem i neznanjem, ali i poverenjem u instancu pripovedača. Dok je u nekim njegovim ranijim romanima to bilo na štetu samog narativa, ovde pak to ima svoju katarktičku funkciju. Naime, glavna tema Životinjskog carstva jeste pitanje sa-učesništva, odnosno naše moći da se odupremo jačem i da (ne)učestvujemo u zlu. (Otud je ovaj naziv i zgodna metafora za jedno od ključnih pitanja ljudskog postojanja – jesmo li životinje ili ljudi?) Upravo je stoga važna dekonstrukcija tih, izuzmemo li užasan moralni krah JNA, važnih amblema bolje prošlosti. Banjalučka kasarna u Životinjskom carstvu najviše liči na koncentracioni logor, nalik na one nacističke ili pak komunističke u kojima vlada zakon jačeg, dok su demonstracija predstavljene bez imalo romantike, kao manipulacija smišljena za to da maskira unutarpartijske borbe u SKJ koje su tada buktale. Pitanje koje pripovedač sebi postavlja i na koje pokušava da odgovori jeste koliko je spreman da učestvuje u nečemu, bilo dobrom ili lošem i da svojim (ne)učestvovanjem nanese drugome zlo. Odgovor do kojeg dolazi je u najmanju ruku dvosmislen, u pravom osterovskom maniru, a upravo ovakav efektan kraj, smešten u Epilog, trebalo bi da kod čitaoca izazove katarzu pitanjem o sopstvenoj sličnoj ulozi. Jer, nemojmo se zavaravati i uljuljkivati svojim prečistim životima, svako od nas se u sličnoj situaciji našao mnogo puta.

Photo: Stock

Albahari se odlučio, za razliku od ranijih romana, da ovaj podeli u Uvod, Prolog, Priču i Epilog, te da mu na kraju doda i Beleške. Ne samo što ovakva kompozicija olakšava čitaocu snalaženje u gustom tkanju teksta, ona doprinosi i uverljivosti te je možemo posmatrati kao dodatno sredstvo kojim pisac pokušava da ubedi čitaoca da mu veruje. Tu je takođe i lik supruge Mare koja ima dodatnu funkciju autorizacije jer često služi kao tas na vagi istinitosti kojom pripovedač vešto barata. Ipak, nije ovo savršena knjiga. Ima u njoj dosta stilskih iskliznuća koja se ne mogu pravdati pripovedačkom nesigurnošću, hinjenom ili stvarnom. Čini mi se da su razlozi za to upravo oni koje sam naveo – s jedne strane samouverenje i brzina rada, a s druge strah od veličine.

Po mom mišljenju, Albahari je svoje najbolje stvari pisao osamdesetih, posle toga je ušao u hiperprodukciju koja je neminovno vodila u pad kvaliteta. Ipak, Životinjsko carstvo je posle niza knjiga čije je naslove teško i popamtiti, književni događaj koji će ostaviti trajniji pečat. Moram da priznam da mi je drago zbog toga.

star
Oceni
3.68
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak