Kultura Knjigofilija
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Read on: Srđan Srdić, Sagorevanja (Književna radionica Rašić)

Gorka lepota

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: wikipedia.org

Postoje autori koji stvaraju na više nivoa – za lenje čitaoce, za one koji žele više da znaju i za izabrane. Postoje, jamačno, i oni koji stvaraju samo za jednu od pomenutih grupacija, ali savremena književnost, koja na neki način mora da podiđe čitaocu jer se bori za zaista veoma mali deo kolača, najbolja je kad kombinuje sva tri načina komunikacije zadovoljavajući slobodno vreme, želju za znanjem, ali i ono što je Ingarden zvao metafizičkim slojem u spoznavanju jezičko-umetničkog dela. To su, prosto rečeno, pravila igre na početku dvadest prvog stoleća i što se pre pomirimo sa njima to bolje i po autore i po čitaoce

Photo: Đorđe Krajišnik

Srđan Srdić je jedan od najboljih savremenih postjugoslovenskih pisaca, u to zaista nema nikakve sumnje. Zajedno sa još nekolicinom svojih generacijskih koleginica i kolega on ispisuje najvrednije prozne stranice koje se mogu pročitati na bhsc jeziku, a ove godine je, nakon izvrsnog prošlogodišnjeg romana Satori, pred javnost izašao sa drugom po redu zbirkom pripovedaka Sagorevanja. Nju čini devet pripovedaka koje bih za ovu priliku grupisao u tri skupine. Prvu, u kojoj je dominantan osećaj neposredno uživanje u tekstu čine “Pacov sanjari”, “Laku noć, kapetane” i “Summertime”. Onu u kojoj je dominantno intertekstualno istraživanje čine: “Golem”, “Espirando” i “Leng Tch'e”, dok se poslednja sastoji od pripovedaka “Olovni karusel”, “Priča o tome kako se I. I. pomirio sa I. N.” i zaključna, i po mom mišeljenju, genijalna priča “O vratima”. Ovu podelu na čitalačke nivoe treba shvatiti uslovno, kao kritičarsku teoriju koja služi lakšem predstavljanju arhitektonike ovog tekstualnog zdanja, čisto da bi se pokazalo da Srdić ništa ne prepušta slučaju jer ovaj je, kao što je poznato, arhineprijatelj umetnosti. Etimologija nam već dovoljno govori o tome.

O jezičkoj brižljivosti mlađeg kikindsko-beogradskog autora već je bilo dovoljno reči u mnogim osvrtima na njegovo delo. Mogao bih da dodam da je u četiri knjige koliko ih je do sada objavio, Srdić uspeo da ostvari prepoznatljiv književni izraz, da jezik prilagodi sopstvenim potrebama i stavi ga u funkciju onoga što maestralno čini – opisivanju današnjeg conditio humaine, koje prema njegovom pogledu na svet nije ni najmanje veselo, štaviše. Ipak, Srdić ide i korak dalje u ovim pripovetkama, on pokušava da suzi polje svog interesovanja i da se zapita koji je to aspekt ljudskog života koji posebno ili dodatno ne štima i unesrećuje.

Čini mi se da je njegov odgovor izuzetno važan kako antropološki, tako i (auto)poetički – nedostatak komunikacije. Odatle verovatno i naziv zbirke jer junaci njegovih pripovedaka upravo sagorevaju u pokušaju da komuniciraju sa ljudima i okolinom. Koju god pripovetku iz zbirke da uzmete vidite da je komunikacija mahom usmerena ka unutra, ka samom ili samoj sebi, a onog pravog Drugog, kao drugačijeg i različitog gotovo i da nema. Čak i kada je tu, kao u priči “Kako se se pomirili...” (jednoj zaista depresivnoj parafrazi Gogolja), ona je lažna, nepotpuna, reklo bi se čak paradoksalno izlišna. Preneseno na (auto)poetički plan, postaje nam jasno da ovo slično čini i književnost sama, pokušava da komunicira, međutim najčešće sagori u svom nastojanju. Ona ostaje nepročitana ili makar delimično pročitana, njene poruke su poput onog već poznatog Sartrovog pevanja u pustinji koje je još Kiš citirao.

Photo: Stock

Površno čitanje reklo bi da se Srdić nije odmakao od onoga što je već uradio u prethodnim knjigama i da se vrti u začaranom krugu sopstvenih spisateljsko-čitalačkih opsesija, s naglaskom na ovim potonjim. Ipak, u pripoveci “O vratima” možemo da vidimo jasne pokazatelje onoga što će verovatno predstavljati pravac razvitka ovog još mladog pripovedača. Ne radi se tu samo o pojačanoj emotivnosti koja se manifestuje mešanjem pripovednih perspektiva i planova, veštim šetanjem kroz pripovedno i pripovedačko vreme i prelazak iz trećeg u prvo lice, niti o generalno melanholičnijem, rekao bih čak i melodramatskijem tonu koji bi se mogao uporediti sa određenim brunošulcovskim ili rano felinijevskim osećanjem sveta, već se čini da je povrh toga posredi i nešto više. Jedan autoironični odmak koji je neverovatno važan, koji donosi novo iskošenje perspektive kako za čitaoce, tako i za pisca. A sve se to završava u vrhunskoj afirmaciji književnosti, veličanstvenom auto-da-fé-u koji omogućava život-u-umetnosti. Ako se “Laku noć, kapetane” i “Pacov sanjari” zahvaljujući potpuno pogrešnoj interpretaciji stvarnosti od strane ovih anti-junaka završavaju ironično, pa zašto ne i tragično po njih, onda blagi ton koji pripovedač koristi opisujući malog/sebe predstavlja strahovit vrednosni skok, od negacije ka afirmaciji, od nečega što bi bila beketovska slika sveta ka jednoj, možda se čini začudno, ali manovskoj vizuri onoga što nas okružuje o čemu se, je li, mora pisati sa određenom dozom ironije, koja opet, podrazumeva i, ma koliko bila mala, količinu ljubavi. Kao što je Satori završen velikim citatom iz Floberovog Sentimentalnog vaspitanja, tako se i Sagorevanja završavaju setnim tonovima jer pisanje je, naposletku, vrhunska kreacije koja mora u sebi da sadrži makar delić lepote, u onom klasičnom smislu.

Rekoh već da Srdić nije pisac koji će imati velike tiraže i žao mi je zbog toga. Mogao bih da budem ljubomorno sebičan i da kažem da drugi i ne treba da ga čitaju jer ga doživljavam kao svog pisca. Međutim, cilj dobre književnosti treba da bude stizanje do što većeg broja čitalaca jer ona, ne može se to drugačije reći, oplemenjuje. Moje je duboko uverenje da su Sagorevanja upravo takva knjiga, ona koju ne biste smeli da propustite.

star
Oceni
4.56
Ostali članci iz rubrike Knjigofilija