Dogodine u susednoj Prištini!

Photo: EPA

Svaki naš svršeni osnovac čipovan je neporecivim, takoreći plebiscitarno prihvaćenim, istorijskim istinama: da smo mi istok zapadu i zapad istoku, nezaobilazna planetarna raskrsnica i, kao takvi, predmet sveopšte zavisti; da bez nas ne bi bila slomljena ni austro-ugarska, ni turska imperija, ni Hitler, ni Staljin, ni pobeđen NATO; da je bilo dovoljno da jedan naš golobradi junoša hitne bombu iz kućne radinosti na mrskog zavojevača i prouzroči onaj pičvajz od Prvog svetskog rata. Ergo, nedvojbeno je da zaslužujemo počasno mesto u svetskoj istoriji i status nezaobilaznog faktora u njenom kreiranju

Lako je bilo dok si klinja. Tad si mogao biti siguran da si najlepši, najbolji i najpametniji, jer kome ćeš verovati, ako ne rođenim roditeljima?! Ali kad porasteš, stvari se bitno menjaju, budući da okolina odbija da primeti da si poseban i predodređen za velika dela, pa joj to moraš nekako dati do znanja, ali pažljivo biranim rečima, da ne ispadneš još jedan Napoleon iz ustanove zatvorenog tipa.

Na moju neizmernu radost, dve megaeksponirane zvezde naše aktuelne političke scene uspele su da savladaju urođenu skromnost i, dočaravajući konture svoje buduće državničke misije, odvažno se pozvale na vizionarsku bliskost sa Čerčilom i Kenedijem. Ohrabrena njihovim primerom, rešila sam da se i sama autujem i, bez lažnog snebivanja, priznam svoje duhovno srodstvo sa slavnim Hemingvejem. Evo i dokaza: kao i on, živela sam pored reke i pecala ribe, usput pisala za jedan dečji list, a bila i beznadežno navučena na rum. Doduše, onaj u čokoladnim kuglicama.

Dežurni zavidljivci jedva su dočekali da slučaj pomenute dvojice proprate posprdnim opaskama iz žanra „mnogo mačku goveđa glava“. Srećom, ubedljiva većina medijskih saslužnika se uzdržala od smehotresa, poštujući vekovnu narodnu tradiciju koja, kao referentnu meru poređenja, uvek i u svemu, priznaje samo one najveće, najznačajnije i najmoćnije. Što nije bez razloga, a evo i zašto.

Svaki naš svršeni osnovac čipovan je neporecivim, takoreći plebiscitarno prihvaćenim, istorijskim istinama: da smo mi istok zapadu i zapad istoku, nezaobilazna planetarna raskrsnica i, kao takvi, predmet sveopšte zavisti; da bez nas ne bi bila slomljena ni austro-ugarska, ni turska imperija, ni Hitler, ni Staljin, ni pobeđen NATO; da je bilo dovoljno da jedan naš golobradi junoša hitne bombu iz kućne radinosti na mrskog zavojevača i prouzroči onaj pičvajz od Prvog svetskog rata. Ergo, nedvojbeno je da zaslužujemo počasno mesto u svetskoj istoriji i status nezaobilaznog faktora u njenom kreiranju.

Photo: Rade Marković

Imajući navedeno u vidu, logično je što smatramo savršeno irelevantnom činjenicu da nas je, statistički gledano, manje nego stanovnika Čikaga ili glavnog grada Perua, a čak duplo manje od Sulejmanovog Istanbula. Ni Hristovih pravednika nije bilo ni za osrednji bataljon, pa su opet ušli u Bibliju. Naš istorijski kvalitet nacionalnog bića daleko nadmašuje tuđe kvantitete, što nam daje pravo da se merimo samo sa prvoligašima na planeti.

U takve, svakako, ne spadaju, recimo, tamo neki novokomponovani Estonci, čija je država tek odskora ušla u punoletstvo, makar imali onih 30% akademaca među populacijom. Jasna je stvar da je to samo zato što su im službe za štancovanje lažnih diploma bile produktivnije od naših.

Možda ima neko zrnce istine u gunđanju pučanstva da nam je standard afrički, ali tu prestaje svaka sličnost s tim, nama dalekim, tribalnim zemljama, uprkos činjenici da su i njih njihovi „Turci“ kinjili neku stotinu kolonijalnih godina.

Evo, recimo, ni prijateljska Angola, u kojoj uveliko gastarbajteriše čak 100.000 Portugalaca, ne može se meriti s nama, makar joj nafta šikljala iz svakog krtičnjaka.

Ni sa Kenijom, razumljivo, nemamo ničeg zajedničkog, naročito u domenu demokratskih sloboda. Dok u Najrobiju novčano kažnjavaju nesrećnika koji na ulici čačka nos, u našoj metropoli možeš da šetaš pit-bula po dečjem parku, razbijaš inventar po stadionima, „zighajluješ“ do mile volje prigodom proslave mature.

A tek koliko smo posvećeniji vernici od Kenijaca... Tamo svaka šuša može da otvori privatnu crkvu, pa je konkurencija nemilosrdna, a favoriti su vlasnici koji uspeju da angažuju najboljeg di-džeja koji će svojom plej listom da privuče najviše fanova. Kod nas je, hvala Ustavu, konkurencija državnoj crkvi zakonom onemogućena, pa su vernici pošteđeni iskušenja da Očenaš i liturgiju zamene nekim nekanonskim cajkama.

Eto zato mi nemamo nikakve sličnosti sa tom neistorijskom boranijom diljem Globusa.

Ali zato imamo sa onima koji kroje sudbinu sveta, pa nam priliči da, primenjujući njihove recepte, štitimo svoje državotvorne interese, od kojih je očuvanje Srca Srbije, ili bar jedne njegove pretkomore, od prioritetnog i najvitalnijeg patriJotskog značaja za budućnost nacije. Jedino se nikako nismo mogli odlučiti koji nam strateški metod u postizanju tog cilja najviše odgovara.

Još nije zaboravljeno kako smo se onomad zapalili za onaj „blic krig“ britanske krune na Maldivima, ali se ubrzo ispostavilo da to baš i nije bilo „konačno rešenje“ i da se stvari, u dogledno vreme, mogu naglavce obrnuti jednim običnim, zakonski sprovedenim, referendumom o otcepljenju i prisajedinjenju etničkoj matici.

Photo: FoNet/EPA

Na naše beskrajno razočaranje, sve češće slušamo da je sličan slučaj i sa Severnom Irskom, Baskijom, Katalonijom, Korzikom, kao i Kvebekom, te da nikome od njihovih vlada ne pada na pamet da poteže artiljeriju na sopstvene građane, ukoliko separatistički nastrojen etnicitet obezbedi referendumsku većinu na nekom budućem, ustavno regulisanom, izjašnjavanju. Na stranu što se „istorija bolesti“ svakog pomenutog slučaja drastično razlikuje od naše, pa nikakva „medicina“ kolektivnog spektra dejstva nije analogno primenjiva na terenu.

Stoga su priče „i mi ćemo tako“ vremenom utihnule, da bi ih, u poslednje vreme, zamenila utešna strategija o dve Nemačke koje su, nakon nekoliko decenija, ipak dočekale dan ponovnog ujedinjenja. Istina, zasad je ostao neprimećen jedan „mali“ detalj koji bitno narušava idilu pravedničkih sabornosnih snova - u pomenutom uglednom primeru radilo se o istom narodu i obostranoj želji da se živi zajedno.

No, ne treba se predavati, savetuju oni najsrčaniji. Vele, Jevreji, naši sapatnici po istorijskom stradalništvu, to znaju najbolje. Ako je njima upalilo s onom pozdravnom mantrom „Dogodine u Jerusalimu!“, eto nade da se i mi jednog dana, na istu foru, vratimo u Prištinu kao neprikosnoveni gospodari.

Ono, jeste da kolektivna odlučnost i upornost ima svoju spiritualnu težinu, ali naš jevrejski uzor je, ipak, bio u nedostižnoj prednosti, jer je sve vreme imao bezuslovnu podršku Amera, a i nikada nije palio njihovu ambasadu.

Pa, šta da se radi?!

Ništa, sve je već urađeno i fusnotirano. Dobitni tip – iz keca u dvojku. Uostalom, ni Englezima nije bilo lako da se odreknu onolike Indije, Francuzima Alžira ili Špancima Argentine.

Ako mene pitate, i ja mislim da je najbezbolnije da nam neki Rasim, duboko saosećajnim glasom, saopšti definitivnu dijagnozu: da se učinilo sve što se moglo i da niko nije kriv za one „gradi-ruši“ barikade, još manje za ultimativne tačke Kumanovskog sporazuma i njihovu razradu u Ahtisarijevom notesu, te da je pravi čas da pokažemo svetu kako smo, ovoga puta izistinski, rešeni da budemo faktor stabilnosti u regionu. Pa ako nas se sete - sete, kad budu odlučivali o dodeli raznih fondovskih gaža i donacija.

I da ne zaboravim..

Dogodine u Prištini!

Bezbeli, turistički, prijateljski, s dobrim namerama i otvorenog srca prema susedima.