Kolumna Petar Luković
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (53)

Smrt navijača: Boris Tadić se oglasio iz Slovenije

Moja ozbiljna dežela strogosti

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photomontage: Instruktor

Izjaviti, nakon smrti Francuza, da će "Srbija reagovati sa najvećom mogućom ozbiljnošću po principu strogosti", ima logičnog smisla koliko njegova izjava iz Ohaja da će "svako ko želi da iskaže svoje mišljenje i potvrdi identitet imati priliku da to uradi u Srbiji pod uslovom da ne ugrožava bezbednost i sigurnost drugih građana i države". Evo, Bris Taton je poverovao Tadiću, pokušao da "potvrdi identitet" i – kako je prošao? Nije prošao uopšte: ubijen je

"Srbija će reagovati sa najvećom mogućom ozbiljnošću po principu strogosti", izjavio je u zbunjenim trenucima vlastite ali zvanične posete Sloveniji predsednik Boris Tadić, nakon informativnog saznanja da je u beogradskoj bolnici umro Bris Taton, Francuz, navijač Tuluza, čija je jedina krivica u činjenici da je poverovao da će sedeći u najstrožem centru grada, na Obilićevom vencu, biti toliko bezbedan da ispije svoje poslednje piće pre nego što je nahrupila zločinačka horda navijača "Partizana" da ga, najsurovijim srpskim metodama, metalnim štanglama i bacanjem u rupu duboku devet metara – likvidira. Zato što je stranac, zato što ne govori srpski, zato što se usudio da dođe u Srpsku Zemlju u kojoj, očigledno, vladaju neki drugi varvarski zakoni, zato što je navijao za Tuluz a ne, recimo, za Partizan ili Crvenu zvezdu, jer nije bio ni grobar ni delija, već turista naivno uveren da je Beograd ipak, kako ono beše "svet" ili već tako nekako. Zato što nije "naš".

Smrt mladog Francuza ubijenog u Beogradu – ne samo da je politička strip ilustracija ovdašnjeg mainstream raspoloženja, nego je, mnogo važnije, dalekosežna poruka; činjenica da se napad huligana/fašista dogodio nekoliko dana uoči najavljene Parade ponosa (prvo zabranjene, potom otkazane), u atmosferi koja je podsećala na početak nekog od ratova u kojima je, ama baš svakom, Srbija najkrvavije učestvovala – bila je inicijalna kapisla za Demonstraciju Moći; kako objasniti činjenicu da u najstrožem centru centra grada Beograda tridesetak debilnih, napaljenih Srboida, naoružanih motkama, štanglama i letvama, razbije čitav kafić, prebije prisutne, nekog od njih toliko premlati da ovaj docnije umre – a da policije nigde nema na vidiku i da se svi prave blesavi, objašnjavajući da napad "nisu očekivali" ili "nisu znali" ili su "vrlo iznenađeni".

Svako ko živi u Beogradu zna da je iznenađenje nemoguće: ko se sve mesecima i godinama ne valja ovim pravoslavnim ulicama – obrazovci, oni vodozemci iz 1389.com, dverjani, karadžićevski otpad, stari i novi radikali, deklarisani fašisti, navijači svih nacističkih boja, gestapovski otpad oblikovan ljubavlju prema Draži Mihailoviću, četničke horde, mentalni bolesnici svih lobotomičnih boja, čitaoci-hodači Nove Srpske Fašističke Misli, bolesnici-komentatori iz "Politike", poremećena opozicija iz DSS i Nove Srbije, radikalni šešeljevski šljam – pa je sasvim realno da se desi ono što se desilo na Obilićevom vencu, zašto bi Bris Taton smeo da veruje i zbog svog verovanja životom platio da je Srbija "demokratska država" kad svi znamo da to nije istina?

Državni poljubček: Tadić & Turk
Photo: BETA/Daniel Novakovic
Da objasnim: Bris Taton nije samo žrtva terora pomahnitalih ludaka u duksevima s kapuljačom; Bris Taton je žrtva države Srbije – jer država Srbija makar u poslednjih mesec dana nije učinila ništa da zaštiti bilo koga – ni potencijalne učesnike Parade ponosa, ni Australijanca kojeg su prebili na Kalemegdanu, ni Poljakinju koju su išamarali jer im je ličila na lezbijku, ni Engleza na kojeg su pucali iz pištolja, ni Libijca prebijenog kod hotela "Metropol", onako, tek tako, why not, o Tatonu da ne govorimo: čovek je varvarski ubijen, kao totem-opomena tipa "Ovo je Srbija".

Tadićeva država koja nije u stanju da obezbedi sigurnost nekoliko stotina ljudi u Paradi ponosa – od svog neuspeha napravila je politički spektakl: papagajsko ponavljanje mantre upućeno učesnicima Parade da se "ne slažemo sa vašim vrednostima", pretvorilo se u totalnu kapitulaciju tipa Kumanovo 1999; imbecilna objašnjenja da se Parada ponosa mogla održati "na Ušću" ili "negde drugde", značila su da bi u planinama Homolja sve bilo "sigurno", jer tadićevsko-dačićevska policija ima samo jednu želju – da se ništa ne talasa, ne uznemirava, ne mrda, jer čuveni Srpski Narod voli mir, tišinu, prasetinu i klanje u strogoj privatnosti: dirni mu u huligansku intimu – i najebao si. A policija je tu zbog naroda. Ili, obratno, ako baš zakerate.

Što će reći da je predsednik Srbije Boki Taki ovom farsičnom izjavom live from Slovenia – promašio temu. Izjaviti, nakon smrti Francuza, da će "Srbija reagovati sa najvećom mogućom ozbiljnošću po principu strogosti", ima logičnog smisla koliko njegova izjava iz Ohaja da će "svako ko želi da iskaže svoje mišljenje i potvrdi identitet imati priliku da to uradi u Srbiji pod uslovom da ne ugrožava bezbednost i sigurnost drugih građana i države". Evo, Bris Taton je poverovao Tadiću, pokušao da "potvrdi identitet" i – kako je prošao? Nije prošao uopšte: ubijen je.

Šta političko-semantički znači Tadićevo mrmljanje "sa najvećom mogućom ozbiljnošću po principu strogosti", hoće li to Boki Taki da nam poruči da do sada nismo bili ozbiljni ali da sad okrećemo list, dosta je zajebancije, smrt ne može da čeka, zrelo je za strogost – ali, majstore Tadiću, zbog čega do sad niste bili strogi po principu strogosti, zašto mora da Francuz umre pa da primenimo principe "najveće mogućne ozbiljnosti", nije valjda da je sve do Tatonovog ubistva bilo totalno zezanje, šala i komika?

Predsednik se iz ljupke Slovenije pravi blesav: Zakon ne može biti manje stroži ili više stroži, manje ozbiljan ili neozbiljan, Zakon je – Zakon. Ovo oko "strogosti" je politički mig: primenite Zakon, jeste strog, ali moramo, baš sad. Da vide građani kako Boris Tadić brine o redu i miru, kako se Boris Tadić sekira kad je u Sloveniji, Klivlendu ili u Rumuniji; predsedniku je svejedno gde je – njemu je važno da "princip strogosti" zaživi kad on naredi, ali taj princip nije važio za Paradu ponosa ili za kafić na Obilićevom vencu gde je nesrećni Francuz skončao svoj život.

Umetnost praznine Borisa Tadića više ne zapanjuje; neko drugi bi na njegovom mestu prekinuo posetu Sloveniji, vratio se u Beograd, održao predsednički govor koji bi pod obavezom prenele sve TV stanice – a gde bi rekao da će u roku od 48 sati biti uhapšene sve fašističke skupine u Srbiji - najavio i pripretio uvođenjem Vanrednog stanja, obećao građanima potpunu bezbednost, mir i javni red, zakleo se da se ovako nešto kao na Obilićevom vencu nikad i nigde neće ponoviti, izveo Žandarmeriju na ulice, osigurao ono osećanje bezbednosti poznato u danima posle 12. marta 2003. kad je Beograd izgledao i bio najslobodniji i najbezbedniji grad na svetu...

I šta smo sada dobili?

Ništa. Tadića u hologramu koji nam obećava pravdu iz Slovenije. Uz usklike: Zelo te imam rad. Poljubček veliki! Me veseli!

star
Oceni
4.75
Ostali članci iz rubrike Petar Luković
image

Greatest shits srbijanskih duck-medija

Kukaju o cenzuri, a cenzurišu Tasovca

image

Poslednje e-pismo Stevanu Dojčinoviću

Kad ste KRIK pizda, suze same teku

image

Pljačkaši EU fondova: Bojana Maljević, Monte Money Pictures

Pola miliona evra nisu nikakve pare

image

Vidovdanska objava: Smrt našeg portala

In Memoriam: e-novine (2008-2016)

image

Otvorena škola za pačiće male

Direct Media Ga-Ga

image

Vrlo blago, otvoreno EU-pismo Vukašinu Obradoviću

Dečko koji obećava dobio dva miliona evra

Tagovi