Ološ napred, ostali stoj!

U slučaju napada na Pančića predsednik Tadić je svojom izjavom pokazao neverovatnu blaziranost, tako što je kukavički ološ proglasio Teofilovim neistomišljenicima! Hoću da verujem da je ta nesrećna izjava rezultat njegove nesmotrenosti i oprhvanosti brigama oko svih loših vesti koje su stizale čitave nedelje. Ne sumnjam da bi predsednik želeo da sve bude ok, lepo, složno, razumno, ali šta da se radi ako nije tako? Zar je zaboravio kakva je bila Srbija još otoič? Pretpostavljam kakve su njegove muke, naročito poslednje nedelje, ali stanje u društvu je dovoljno crno da se nešto hitno mora promeniti

Zbunjena brojnošću političkih događaja protekle nedelje, umesto da zašiljim pero i navalim na praznu elektronsku stranicu, odlučila sam da prvo pogledam muzički spot izvesnog Ekrema Jevrića okačen na You Tube i budem jedna od dva miliona posetilaca koji su čuli njegovu pesmu -„Kuća poso - poso kuća“. Njujorčanin Ekrem, očito naše gore list, onako krezub i napadnut od života, saopštava hrapavim glasom (koji je daleko od pevanja), „Evo sedim u Njujorku gradu, kuća poso, poso kuća, eto šta znam, ništa ne znam, a đe da znam“? Pa dalje peva „O Njujorku, ubila te tama, beton do betona, kroz ulice žena bataljona, kuća poso, poso kuća i eto šta znam, ništa ne znam.“ Ima još jedna važan stih gde kaže kako svuda traži ljude, ali ljudi nigde nema, svi su na „poso“. Tu se pesma razlikuje od naše stvarnosti, ali ima nečeg i u izrečenoj istini. Posle sam pogledala i intervju koji je dao povodom svoje planetarne popularnosti.

„Pesma“ je prevedena na brojne svetske jezike. Zalizane sjane kose, u odelu iz tridesetih godina prošlog veka, neverovatno oskudnog rečnika bez padeža, ovaj na izgled marginalac i životni gubitnik u pedesetim godinama svog života, fascinirao je ljude izrečenom istinom o vremenu u kojem živi. Dok otvara svoju dušu deluje smešno i lakrdijaški, ne ume ni da govori ni da peva, ali publika koja ga je čula veruje u ono što kaže! Istina je uvek jednostavna i prosta. Ili se masa ljudi svela na Ekremov nivo, te masovno doživljavaju njegovu sliku sveta? Šta god bilo, mi u Srbiji uvek imamo bar dve-tri istine, sve zavisi iz koje partije stižu.

Nemoguće mi je bilo šta dalje da kažem ili napišem, a da ne pomenem smišljeni, siledžijski napad na kolegu Teofila Pančića protekle nedelje. Zgrožena, zgađena, užasnuta, slutim da će se i ubuduće dešavati napadi na iskrene i poštene novinare i sve koji imaju petlju da otvoreno govore istinu. Ne verujem da je Teofil napadnut samo zbog svojih kolumni gde je istina zakon, mislim da barabe i ološ ne čitaju novine, ali su imali priliku da čuju Teofila na televiziji, ili javnim tribinama. Imali su priliku da uporede dve istine i izaberu onu koja je najglasnija, oficijelna i najčešće javno izgovorena.

Kada u Srbiji budu vladale pravda i istina, otkriveni i pohapšeni svi koji otvoreno zagovaraju mržnju i fašisoidne ideje, neće biti razloga za izmišljotine i laži kojima se služe i pojedinci u najvišim vrhovima vlasti, neki poslanici u parlamentu i sve moguće javne ličnosti koje u ime laži otvoreno zagovaraju progon istine, šireći mržnju i nasilje. Kad se bude obznanila prava i jedina istina, znaće se ko laže i stvara smutnju. Zašto bi uopšte neki novinar koji govori istinu bio meta huligana i ološa kad se zna kako se pošteno društvo obračunava sa ološem? Ali u Srbiji ološ uvek ima ako ne jednake šanse sa normalnima, onda je bar nekoliko koraka ispred.

U slučaju napada na Pančića predsednik Tadić je svojom izjavom pokazao neverovatnu blaziranost, tako što je kukavički ološ proglasio Teofilovim neistomišljenicima! Hoću da verujem da je ta nesrećna izjava rezultat njegove nesmotrenosti i oprhvanosti brigama oko svih loših vesti koje su stizale čitave nedelje. Ne sumnjam da bi predsednik želeo da sve bude ok, lepo, složno, razumno, ali šta da se radi ako nije tako? Zar je zaboravio kakva je bila Srbija još otoič? Pretpostavljam kakve su njegove muke, naročito poslednje nedelje, ali stanje u društvu je dovoljno crno da se nešto hitno mora promeniti. Izabrali smo ga verujući da ima snage da menja Srbiju i još uvek verujem da je moguće krenuti u veliko spremanje. Poslednja sednica parlamenta bila je smirenija, bez psovki, uvreda i skandala jer je lično bio prisutan svih 12 sati diskusije. To govori da predsednik mnogo toga može, samo ako hoće. Ili je bilo mirno zbog stava MSP koji se nekima činio nerešiv problem dosadašnjim političkim delovanjem Srbije?

U svakom slučaju niko nije priznao grešku, bilo je „nabeđivanja“ i sitnih podmetanja. Naravno da je predsednik Tadić branio i opravdavao šefa diplomatije Vuka Jeremića koji nije ništa radio na svoju ruku. Sve je smišljeno u njegovom kabinetu, kako tvrdi, pa nije trebalo tražiti krivce, već podršku za trenutnu havariju. Ipak sam se malo zgadila kada je portparolka DS Jelena Trivan počela da „veze“ svoj doprinos izglasavanju nove Rezolucije o Kosovu i rekla „treba da pokažemo jedinstvo pred narodom“. Kao da je citirala govor Gorice Gajević od pre desetak godina, a sumnjam da je se seća. Ne znam zašto mi je uvek muka na reč narod, valjda zato što se osećam građankom i što je jednom jedna vlast u Srbiji narod doživljavala kao glupu stoku i njime manipulisala. U svakom slučaju nastavlja se boj za Kosovo, a kakav će biti efekat saznaćemo. Dok nam savetima u toj nevolji pomažu Rusi i Kinezi, nadajmo se da će 55 zemalja sveta odložiti svoje priznanje nezavisnosti Kosova, a mi ostati na 69 koje su ga već priznale.

Negde sam pročitala izjavu Danice Drašković koja tvrdi da je predsednik Hrvatske Ivo Josipović uvredio Srbiju i njen parlament time što je na proslavi Dana ustanka naroda Hrvatske poistovetio četnike i ustaše i strpao ih u isti fašistički kontekst. Ne bih razglabala o sličnosti i razlikama, samo bih rekla da su i jedni i drugi uradili sve najgore na štetu i sramotu sopstvenog naroda. Istorija je zapisana i raspolaže činjenicama. Ništa ne vrede rehabilitacije, peticije, proglašenja i brijanja, antifašizam je počistio sve koji su bili na suprotnoj strani. Danica se ljuti na Josipovića i poziva na zakon o izjednačavanju pripadnika Ravnogorskog pokreta i partizana koji je pre neku godinu izglasao srpski parlament. Na našu opštu sramotu to se uistinu dogodilo i ne znam kako će se ikada ispraviti.

Neću nikada razumeti kako se dogodilo da se zbog nekoliko oficira koji su ipak shvatili šta znači četnički pokret i na vreme odande zbrisali, čitava vojska zločinaca, ubica i fašista rehabilituje. Nisu vredeli ni istorijski dokumenti ni činjenice da su četnici bili saradnici okupatora, ubijali i klali između ostalih i sopstveni narod, antifašisti su u Srbiji posle 50 godina „popustili“, da ne kažem popušili! To govori o ljudima na vlasti i na šta su sve spremni. Istina da četnici nisu imali logore i sistematski u njima ubijali, uopšte nije argument u njihovu korist. Srpski fašisti su se potrudili da tu činjenicu nadoknade pedeset godina kasnije u vremenu raspada Jugoslavije, samo sva sreća ti logori nisu dugo potrajali, pa su samim tim i žrtve bile manje. Svaki parlament na svetu ako hoće može sve svoje kurve proglasiti sveticama, ali to ne znači da su one uistinu ono što su dobile napismeno. Istina je samo jedna, a kad je jednom budemo konačno izgovorili, makar kreštavo „pevajući“ kao Ekrem Jevrić, neće biti neprimećena.