Intervju Politika
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (14)

Intervju: Nenad Prokić

U politici nema autorskih prava

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Tanjug

Ideje koje je početkom devedesetih promovisala ona građanska Srbija koja se nije mirila sa zločinom, danas prihvataju stranke koje su tih godina bile izrazito nacionalističke. I to jeste paradoks. Ali, ne bi trebalo zbog toga žaliti. Naprotiv: trebalo bi to shvatiti kao neku vrstu zakasnele, ali ipak pobede građanskih snaga u Srbiji. Nije važno ko sprovodi ideje o modernizaciji, važno je da se one sprovode. U politici nema autorskih prava, i ne treba da ih bude. Verovatno je i efikasnije da ih sprovode oni koji su ih do juče odbacivali. Ako istraju u tome, to će biti znak da se Srbija zaista konačno promenila – kaže u intervjuu za BH “Dane” Nenad Prokić

Photo: Dragan Kujundžić

* Među prvima ste javno podržali vladu premijera Ivice Dačića.
To sam učinio posle stotinu dana rada Vlade, jer sam uvideo da svakako nije reč o kozmetici kada govorimo o iznenađujućem političkom kursu zvaničnog Beograda. Nikada nisam podržavao ličnosti; podržavao sam procese. A ova vlada te procese za sada vodi u pozitivnom smeru. Nažalost, dvanaestogodišnja vladavina takozvanih petooktobaraca završila je u agoniji, u korupciji i krađi koja se može uporediti sa genocidom. To je postala čak i jedna vrsta veoma komotne korupcije, dakle, demokratija shvaćena i prihvaćena kao - krađa. Ispostavilo se na kraju da ne samo da nije bilo Šestog oktobra, već da nije bilo ni Petog, da je to postao tek još jedan u nizu sasvim imaginarnih datuma u srpskoj istoriji. Peti oktobar nije uspeo da promeni ni same svoje protagoniste, a kamoli društvo. Političari nikli iz Petog oktobra su izneverili istraživački instinkt društva, a preuzeli su i većinu Miloševićevih naopakih načina upravljanja društvom i sopstvenim strankama.

* Da li su 5. oktobar u međuvremenu kompromitovali ljudi koji su ga pripremali i vodili ili su kompromitovane same ideje?
PROKIĆ
: Tu politiku je pre svih iskompromitovala Demokratska stranka, ali i svi oni koji su društvu preporučivali ono što nikad nisu ni pomislili da sprovedu u svojim strankama, iil na sebi. Ovde mislim i na Liberalno-demokratsku partiju, i na Čedomira Jovanovića i sve ostale iz tog tabora. Istovremeno, ideje koje je početkom devedesetih promovisala ona građanska Srbija koja se nije mirila sa zločinom, danas prihvataju stranke koje su tih godina bile izrazito nacionalističke. I to jeste paradoks. Ali, ne bi trebalo zbog toga žaliti. Naprotiv: trebalo bi to shvatiti kao neku vrstu zakasnele, ali ipak pobede građanskih snaga u Srbiji. Nije važno ko sprovodi ideje o modernizaciji, važno je da se one sprovode. U politici nema autorskih prava, i ne treba da ih bude. Verovatno je i efikasnije da ih sprovode oni koji su ih do juče odbacivali. Ako istraju u tome, to će biti znak da se Srbija zaista konačno promenila.

LDP je prošlost: Nenad Prokić i Vesna Pešić
Photo: kurir-info.rs

* Šta su to nacionalističke stranke na vlasti prihvatile od građanske Srbije?
PROKIĆ
: Pre svega ideju o neminovnosti evropskog puta i saznanje o pogubnosti insistiranja na prvenstvu politike etnicitetita. Činjenica je da je zahvaljujući postojanju Evropske unije, aktuelna srpska vlada dala svoju saglasnost kompromisu za Kosovo, što se do juče činilo neverovatnim. To govori, s jedne strane da EU uprkos krizama itekako ima i dalje svoju privlačnost, a s druge govori i o iznenađujuće pozitivnom preokretu kod dojučerašnjih tvrdih nacionalista u Srbiji. Doduše, kada samo pomislim da su i Srbija i bivše jugoslovenske republike tu vrstu sprovođenja ideje o nadnacionalnoj uniji imale još sa Titom, dođe mi da plačem. I to u okvirima mnogo veće ravnopravnosti među nacijama, nego što će ih Evropa ikad imati. Očigledno, našim političarima je bilo potrebno tragično mnogo vremena da shvate svetske neminovnosti. Da je bilo pameti, u EU smo mogli da uđemo početkom devedesetih, cela Jugoslavija. Amerikanci su 1948. godinu u Jugoslaviji proglasili najvažnijim događajem u XX veku posle kapitulacije Japana! Kakva preporuka za XXI vek! A onda, od te 1948. do one „kutije pune crva“- kako je, početkom devedesetih, američki državni sekretar, Džejms Bejker, nazvao SFRJ - šta se dogodilo? Bojim se da ne znamo nijedan odgovor koji nije sraman.

Sada se Srbija mučno priprema da uđe u Evropu kao trinaesto prase; i to u momentu kada je EU u krizi, a sama Srbija u veoma teškoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji. Propustili smo najbolje godine za ulazak, bićemo periferija periferije u uniji, jer se ona cepa na sever i jug, slično kao i Jugoslavija svojevremeno. Srbija nikad ne propusti priliku da propusti priliku. Ali, i to je bolje od svega ostalog. Jer, to sve ostalo se svodi na izolaciju. Probali smo je već i videli koliko nije naivno igrati se na taj način.

Kasno je za suze: Boris Tadić, bivši
Photo: Stock

* Pored evropskog puta, ima li još nešto zbog čega je Vlada premijera Dačića zaslužila Vašu podršku?
PROKIĆ
: Borba protiv korupcije i obnovljena sposobnost pregovaranja sa svetom su još dva razloga. Takozvani svet je imao krajnje negativno iskustvo sa Borisom Tadićem koji je u Briselu govorio jedno, u Moskvi drugo, u Vašingtonu treće, a četvrto u Beogradu. O iskustvu tog istog sveta sa onima pre Tadića da i ne govorim. Ovoj vladi se na evropskim i svetskim adresama veruje daleko više nego što je iko mogao da zamisli. Veruje im se i u Srbiji, i oni su budući da imaju toliku podršku u biračkom telu, možda  u prilici da sprovedu sve ono što nisu mogli ili smeli oni koji su na tim mestima bili pre njih. Zašto Boris Tadić nije uhapsio Miroslava Miškovića?

* Zašto?
PROKIĆ
: Zato što nije imao kapacitet. Za razliku od Tadićeve, ova vlada ga očigledno ima. Ona ume svoje poteze da objasni društvu tako da ih ono i prihvati. Ta sposobnost proističe iz iskrenosti s kojom se nastupa, iz istine koja se govori i u najtežim situacijama, kao i odsustva onog odvratnog kalkulisanja lažnim mitovima i naricanja nad svetskom nepravdom - od kojeg se uglavnom sastojala srpska politika tokom poslednje dve decenije. Da je Tadić potpisao briselski sporazum, opet bi gorele ambasade u Beogradu, to govori o odsustvu njegovog kapaciteta. Dačić i Vučić se ne ustežu da odlučno nastupe i prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kojoj su se političari u Srbiji donedavno uglavnom ulagivali, i to toliko da je Crkva umislila kako ona treba da vodi državnu politiku. Tadić i Koštunica, pa čak i Đinđić, podilazili su Crkvi kako bi učvrstili svoju vlast, a to je nepošten i opasan manevar u sekularnoj državi. Tvrdim, dakle, da je reč o pozitivnim procesima koje građanska Srbija mora da podrži. Najzad, tom podrškom ovu vlast na neki način i dodatno obavezujemo.

* Zaista mislite da premijera Dačića i potpredsjednika Vučića na bilo koji način obavezuje podrška građanske Srbije“?
PROKIĆ
: Njihova nekadašnja politika je poražena, i zato su se i oni promenili. Mislim da su i dalje nacionalisti, ali sa bitno promenjenim prioritetima. Toliko promenjenim, da bih skoro i sam mogao da budem takav nacionalista. U njihovom je interesu da uvažavaju mišljenja onih na čija stanovišta i sami dolaze, doduše sa tragičnim zakašnjenjima. Svet je ovu Vladu podržao kao nijednu prethodnu i bilo bi odlično da tu podršku upotrebe kako bi pomirili one dve Srbije koje je tokom prethodne dve decenije razdvajala svojevrsna „gvozdena zavesa“. Oni mogu da izaberu da budu promoteri novog patriotizma koji će biti zasnovan na ekonomiji, na bezbednijem životu, boljem standardu građana, na prijateljstvu sa susedima i svetom, pravovremenom usklađenošću sa svetskim procesima - a ne na fantazijama o Dušanovom carstvu i tobožnjoj brizi za nacion koja onda omogućava svojim protagonistima da opelješe sopstvenu državu. Veoma bi bilo važno i da region prihvati nove impulse iz Srbije.

Odnos prema Bosni moraće da bude drugačiji: Nenad Prokić
Photo: Stock

* I podrži Vladu premijera Dačića?!
PROKIĆ
: Svestan sam da, kao i mi ovde, ceo region pamti šta su najbitniji ljudi u ovoj vladi, kao i Predsednik Srbije, govorili i činili devedesetih; ali, život mora dalje. U Srbiji za sad nema ništa bolje. Za umanjivanje sumnjičavosti je, naravno, potrebna i izvesna hrabrost. Hrvatska je u početku zauzela oštar stav, ali sada vidimo znake omekšavanja. Hrvatski zvaničnici su dugo bili u zabludi da je Boris Tadić najbolji političar koga je Srbija mogla da dobije. Taman posla da je tako!

* I ne samo  oni.
PROKIĆ
: Mislili su valjda i Bosanci. Bez obzira na činjenicu da je Tadić sve vreme vodio politiku „ali“: pravili smo zločine, ali su ih pravili i drugi; Srebrenica je strašan zločin, ali ne i genocid; podržavamo jedinstvenu Bosnu, ali dozvoljavamo Dodiku da se često meša i u unutrašnje poslove Srbije...

Draža mu Rusija od Srbije: Dodik Mile, Šumnjak
Photo: Stock

*A danas?
PROKIĆ
: Odnos zvaničnog Beograda prema Miloradu Dodiku, a time i prema BIH, nije jasno definisan. Videli smo da nedavno na Oplencu, tokom repatrijacije posmrtnih ostataka poslednjeg jugoslovenskog kralja, do prestonaslednika Aleksandra nije sedeo predsednik Tomislav Nikolić, nego Milorad Dodik.To je guranje prsta u oko, koje se direktno nadovezuje za nedavnu izjavu vladike Grigorija da su Srbi iz Bosne najbolji Srbi. Što ne samo da je glupost, nego i nekakav interni rasizam. Konačno, ako već govorimo o Miloradu Dodiku, on u ovom momentu ne može biti poželjan partner Srbiji i zbog činjenice da se trenutno nalazi u obrnutom procesu od onoga u kome se nalazi aktuelna vlada u Beogradu. Milorad Dodik svojevremeno je, za razliku od nekadašnjih Miloševićevih i Šešeljevih nacionalista, krenuo sa punom podrškom Zapada kao jedan od lidera Reformskih snaga Ante Markovića - a danas zagovara politiku ljubljenja u usta sa Rusima. To je proces u suprotnom smeru od onog koji imaju aktuelni političari u Srbiji; oni imaju očiglednu jaku podršku EU i SAD, a donedavno nisu mogli ni da sanjaju o njoj. Aleksandru Vučiču, dakle, Dodik ne može biti „partner“ kakav je bio Borisu Tadiću. Odnos Srbije sa Bosnom i Hercegovinom, a time i sa Republikom Srpskom uskoro će morati da dobija jasnije obrise, baš kao što su i sa Kosovom.

* Na koji način?
PROKIĆ:
Ova vlast ima prilično jasan stav prema Kosovu - potpisala je briselski sporazum; odnosi sa Crnom Gorom, koje je Tadić uspeo da dovede na najniži novo, su u usponu; sa Hrvatima se situacija popravlja nakon kratkog zahlađenja... Voleo bih kada bi i politički vrh Bosne i Hercegovine, kao i njeni građani, bez obzira na sve što se u prošlosti događalo, ovoj vladi dali šansu. Tim pre što će Srbija, dobije li uskoro datum za početak pregovora sa EU, i na pitanje odnosa sa BiHi RS morati da pruži jasne odgovore. I to na način na koji od nje očekuju Evropa i SAD.

Šetnja za Zorana Đinđića: Nenad Prokić (prvi sleva)
Photo: Dragan Kujundžić

* Kad ste rekli da ova vlast ima šansu da smiri tenzije između dvije Srbije, zar ne mislite da se takozvana druga Srbija podijelila upravo po pitanju podrške aktuelnoj vlasti: dok vi tražite razumijevanje, drugi dio te Srbije za tako nešto neće ni da čuje.
PROKIĆ
: Sklerotične paleozoik politike će uvek biti, i ona će uvek zauvek insistirati na sto puta poraženoj politici. I onda će to nazivati svojom doslednošću. Međutim, poraženih političkih sanjarenja nema samo u takozvanoj Prvoj Srbiji. I Druga ih je puna. Živimo svi u buđavoj sobi i svi se osećamo na buđ. Ima i onih u njoj koji insistiraju da sve u Srbiji prvo bude sređeno: i korupcija, i sudstvo, i zdravstvo, i kultura, i fudbal, i umetničko klizanje na ledu - kako bi oni konačno mogli da daju svoju plemenitu podršku - koja će onda u tim carskim uslovima biti i sasvim suvišna i nevažna. To su, recimo, između ostalih, i "beli listići", oni koji se gnušaju glasanja, i to će činiti sve dok beli anđeli ne slete s neba, kako bi se pozabavili politikom u Srbiji. Jednom biti beli listić možda i ima nekog smisla, ali na kraju krajeva sloboda se ipak nalazi u glasačkim kutijama - kao što smo videli na iznenađujući način i na poslednjim izborima. Nije moja podrška zlatna poluga, pa da je čuvam u sefu ili pod jastukom. Podržavam dok su procesi dobri, ne podržavam ako procesi nisu dobri. Konačno, ne samo aktuelna vlast, već i svi u Srbiji bi sa mnogo čime iz svoje političke prakse imali da se obračunaju. Kao i da se javno odreknu mnogih delanja i nedelanja, a onda i da se lepo izvine i obećaju kako to više nikad neće raditi.

Ako smo imali hrabrosti da tolerišemo nezamislivo pljačkanje zemlje tokom vlasti „petooktobaraca“, neka sada imamo hrabrosti da pokažemo i zrnce razumevanja za potpuno legitimnu političku promenu koju su napravili predstavnici bivših nacionalističkih stranaka. Nisu samo Dačić i Vučić obavezni da se obračunavaju sa sopstvenom prošlošću; to je i obaveza onih koji su na krilima 5. oktobra 2000. ostrugali ovu zemlju do kostiju, onih koji nisu učinili ništa pametno kada je reč o rešavanju kosovskog pitanja, dok su pritom koliko su mogli usporavali i sve poslove oko evropske agende Srbije.

* Čekajte!... Zar nemaju pravo oni koji upozoravaju na opasnost od „putinizacije Srbije“? Jedan čovjek polako preuzima svu vlast u zemlji?
PROKIĆ
: Bojim se da je trenutno ovo vrh racionalnosti za koju su sposobni srpsko društvo i srpska država - koja je u mnogo čemu još uvek ona ista zemljoradnička zadruga, kakva je i bila u svom nastanku. Nebrojene su opasnosti koje vrebaju. Moćni lobiji u Srbiji mogu da "izbuše" ovu vlast, baš kao i što su i prethodne. Ima naznaka da se to već i događa. Zatim, ekonomska situacija je katastrofalna. Samo onaj ko tome može da doskoči, ima mogućnost da postane ozbiljna politička sila. Ima još uvek mnogo onih u Srbiji koji jedva čekaju da se ovaj preokret uruši, pa da mogu opet da potkradaju svoje građane i sopstvenu državu, kao i da sve to ponovo nazivaju pravoslavnim patriotizmom. Ako se to desi, Srbija se više nikada neće oporaviti. Nestaće. Eto, ispostavilo se da je greška što smo smatrali da samo određene grupe ljudi u Srbiji imaju tapiju da zastupaju demokratiju.

Godine iza nas: Nenad Prokić
Photo: Stock

* Kakva je to greška?
PROKIĆ
: To je ono pogrešno verovanje, koje su mnogi u Srbiji imali, i to često baš i bolji među nama, da evropsku demokratiju u Srbiji može da zastupa samo Demokratska stranka, ili eventualno i poneki njen nazovi napredni derivat - kakav je trebalo da bude i LDP. Svi ti naši favoriti demokratije u Srbiji sada se raspadaju zbog unutrašnjih partijskih problema; a koji su nastali zbog toga što demokratije unutar tih stranaka nije uopšte ni bilo. To su tipične liderske stranke, pitekantropusi demokratije, koji su društvu preporučivali ono što nisu bili spremni ni da isprobaju na sebi. Čini se da je više unutrašnje demokratije bilo u nacionalno obojenim strankama, nego u takozvanim demokratskim.

* Spekuliše se da ćete uskoro postati „Vučićev ambasador“...
PROKIĆ
: Beogradska čaršija ne može da zamisli da uopšte postoji neko ko je spreman da podržava bilo šta i bilo koga, a da pritom nema neku ličnu korist i da nije korumpiran. To je ujedno ekvivalent i razlog njene propasti.

* Dakle, nećete biti ambasador?
PROKIĆ
: Posle Pravnog fakulteta sam upisao i dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, kako bih izbegao da budem činovnik, pa zar da sad da pokleknem?! Nisam takvu ponudu ni dobio, pa nemam šta ni da odbijam. Ali, valjda je i logično da vlast poziva nekog ko je podržava, a ne onoga ko njene poteze osuđuje. Šta bi tu uopšte bilo čudno?

* Dobro, recite mi konkretno: kada smo poslednji put razgovarali, prije godinu i po – bili ste poslanik Liberalno demokratske partije, čiji ste i osnivač– oštro ste kritikovali politiku Aleksandra Vučića. Šta se promijenilo, pa ga danas toliko branite?
PROKIĆ
: Uvek birate između onog što je u ponudi. U to vreme, Vučić je bio deo nepromenjenih radikala Vojsilava Šešelja ili naprednjaka Tome Nikolića, koji su promenili ime, dok su politiku promenili tek s dolaskom na vlast. Ovaj Vučić i onaj Vučić, možda fizički liče jedan na drugog, ali njihove politike nemaju nikakve sličnosti. To znači da se čovek može menjati nabolje. Ukoliko neko ko je dovodio srpski narod do nesreće i katastrofe promeni mišljenje i delovanje - to vrlo dobro govori o njemu, znači da je počeo da nastupa razumno i pametno, i tome se jako radujem.

* A LDP? Je li se ona snašla?
PROKIĆ
: Kada se desi ovakav politički cunami, normalno je da svi izgube tlo pod nogama, pa i argumente za politiku koje vode. Ako se tome doda okolnost da današnja politika u svetu ne prepoznaje klasične podele na levicu i desnicu, da su se pojmovi izmešali, da su petooktobarci vodili ubitačno jalovu politiku, da je konkretno LDP kiksnula pre svega na unutar-partijskom planu, jer je od samog početka bila striktno liderska stranka, u kojoj nijedna odluka nikada nije doneta mimo volje njenog predsednika - onda nije ni čudno zašto su se "petooktobarske" stranke, među njima i LDP, srozale. Međutim, ne treba za njima žaliti. Ako nameravaju da se i dalje bave politikom, moraju pre svega same da se promene. Prvo da promene svoje lidere, što je skoro nezamisliva pojava u životu političkih stranaka u Srbiji. A zatim i da se odreknu nakaznih načina svoje unutrašnje organizacije. Zasluga LDP je svojevremeno bila uvođenje hrabre i oštre retorike u politički život Srbije. Taj nekada nezamislivi rečnik o Kosovu i Evropi, o susedima i ratovima - danas su manje ili više svi prihvatili, a dojučerašnji ljuti protivnici ga i realizuju. U Evropu će nas uvesti bivše nacionalističke i još uvek liderske stranke. Odgovor građanske Srbije treba da bude postavljanje novog izazova sadašnjoj vlasti, onog izazova koji će opet jednog dana biti neminovno prihvaćen od većine u Srbiji: stvaranje jake političke stranke u Srbiji, koja neće biti liderska, i koja će uneti sasvim novi kvalitet u politički život Srbije. Kakva bi to  bila evropska Srbija, uostalom, kada ne bi bila u stanju da stvori takav izazov?

Važno da je veselo: Čedomir Jovanović, LDP
Photo: istina.ldp.rs

* Zašto ste trpjeli samovlašće u stranci? Ostavku ste podnijeli tek 2012?
PROKIĆ
: Poslednje tri godine sam se osećao loše u LDP-u. Nije jednostavno izaći iz stranke koju ste osnovali i sa kojom ste prošli milon kilometara po Srbiji i trpeli velike pritiske zajedno sa svima, zbog politike koju ste vodili. Poslednja izborna kampanja je, međutim, bila sramotno narcisoidna, uklanjani su svi koji su izražavali bilo kakvo nezadovoljstvo, poslušnički mehanizam se ustanovio kao jedini postojeći. Predsedništvo se nije sastajalo dve godine, pa je o koalicijama i listama odlučivao kabinet predsednika i niko više. Bilo je i ranije svega toga, ali nije bilo velikih političkih grešaka predsednika. A kada je počeo da ih pravi, nije bilo izgrađenog mehanizma u stranci da te greške spreči, ili ih ispravi. Pola stranke je otišlo, ne samo ja. Jer, ne možete pričati o liberalizmu i demokratiji, a živeti i organizovati stranku po istim onim principima koji su upropastili celo društvo. Žao mi je, ali otišli smo jer smo predsednika počeli da smatramo notornim i beznadežnim slučajem. Nismo više mogli da podnesemo ni tu bolesnu unutrašnju strukturu, koju je bilo apsolutno nemogućno promeniti. LDP je islužio svoje, udavio se u podaničkom mentalitetu, kao i cela Srbija. Nije više drugačiji i nije potreban nikome, osim svome predsedniku i kamarili oko njega. I političke stranke naravno imaju rok trajanja.

* Čedomir Jovanović je, inače, Vaš bivši student na Akademiji dramskih umetnosti. Nedavno je, u intervjuu nedeljniku Vreme, rekao kako ste godinama vodili „slepački život“. Jeste li?
PROKIĆ
: Rekao je kako sam vodio „slepački život“, jer sam se eto borio za nekakve ideale i nikad nisam ništa od te borbe profitirao, pa mi je kao dosadilo i, kako bih dobio neku funkciju ili apanažu - danas dobro govorim o novoj vlasti. To je logika Čedomira Jovanovića, koja otkriva izvesni životni prioritet. I njegov pogled na društvo, na politiku, na život. Nadam se i da onih sedam godina koje sam proveo u LDP-u ubraja u taj slepački životni staž.

Uprkos sramnom vremenu u kome smo svi živeli - mnogi među nama su stalno nešto pokušavali, od Beogradskog kruga, preko Foruma pisaca ili Liberalno demokratske partije, na protestima i mitinzima, u svojim dramama, romanima, govorima i člancima, u svojim neslaganjima i nemirenjima sa glupošću i zločinom. Ni u čemu skoro nismo uspeli, pa se može možda zaista i reći da smo slepci. Ali, ako se nečije slepaštvo meri koeficijentima materijalne koristi izvučene iz propagiranja visokih ideala - slepac jesam, a takav ću bogami i ostati.

* Nedostaje li Vam politika?
PROKIĆ
: Nikada nisam ni bio političar. Ne želeći da postanem deo mase koja nema svoju profesiju, pa se zato bavi politikom i iz nje ne može nikada da ode - profesorskog posla se nisam odrekao ni dok sam bio poslanik i "bavio" se politikom. I, da se još jednom vratim na nas „slepce“: kada smo početkom devedesetih osnovali antiratni Beogradski krug, bili smo čisti autsajderi; danas neke od naših ideja počinju da žive kod onih koji su nam u to vreme bili žestoki protivnici. Ali, kada od Vučića ili Ivice Dačića ovih dana čujete da ponavljaju ono što smo sve vreme govorili Filip David ili ja, i zbog čega smo devedesetih proglašavani za izdajnike, pa zar to nije svojevrsna pobeda? Izvinite, nama druga nije ni potrebna.

* Intervju, sa dozvolom Nenada Prokića, prenosimo iz prijateljskih BH Dana

 

star
Oceni
4.42
Ostali članci iz rubrike Politika
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak