Intervju Politika
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (7)

Svedok vremena: Dejan Jeremić, kolumnista Istinomera

Ko bi danas smeo Đinđića da pogleda u oči?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Preživeli smo devet godina eksperimenata: Dejan Jeremić, izveštač sa suđenja Đinđićevim ubicama
Preživeli smo devet godina eksperimenata: Dejan Jeremić, izveštač sa suđenja Đinđićevim ubicama
Photo: LA

Desetu godišnjicu od ubistva svog prvog demokratskog premijera, Srbija dočekuje u svojevrsnom paradoksu. U deceniji koja je za nama, ideje koje nam je u nasleđe ostavio Zoran Đinđić, kompromitovali su upravo oni političari koji su se najviše pozivali na njegovo ime, dok su ih na kraju, pod pritiskom neumoljive relanosti, u svoje naručje prigrlili njegovi nekadašnji najveći protivnici. Povodom mračnog jubileja koji ovih dana obeležavamo, o današnjem stanju u Srbiji i događajima koji su iza nas, razgovarali smo sa autentičnim svedokom vremena - Dejanom Jeremićem, kolumnistom sajta Istinomer i autorom nedavno objavljene knjige “O jagodama i krvi” koja predstavlja dragoceno pisano svedočanstvo o svemu što nam se događalo u poslednjih nekoliko godina

Kako biste danas, deset godina nakon ubistva Zorana Đinđića, opisali razliku između politike u vreme njegove vlade i u periodu posle njegove fizičke likvidacije?

Dejan Jeremić: Nebo i zemlja. Politika Zorana Đinđića nije uporediva ni sa jednom čije smo eksperimente jedva preživeli poslednjih devet godina. Kažem devet, jer naš sunovrat počinje 2004. godine, odlaskom vlade koju je, posle Đinđićeve smrti, vodio Zoran Živković. Svako poređenje sa onim što je Đinđić umeo, znao i radio – a u čemu je zverski zaustavljen – obesmišljava njegov doprinos ozdravljenju društva. Ni posle deset godina nismo se oporavili, čak su nas kreatori “narodnog opstanka i spasa” onemogućavali da se povratimo od šoka, gurajući nas u kaljugu koja je njihovo jedino prirodno stanište. Deset godina kasnije mi smo deset godina stariji, i još u blatu.

Vi ste u novinarskim krugovima ostali upamćeni kao jedan od izveštača koji je deo svoje karijere isključivo posvetio praćenju suđenja za ubistvo prvog demokratskog premijera Srbije. Kako danas gledate na ishod i domete tog suđenja i okolnost da je do danas ostala nerasvetljena politička pozadina ubistva?

Kaljuga kao prirodno stanište: Vojislav Koštunica, kreator politike povratka u srednji vek
Photo: Stock

Dejan Jeremić: Presuda atentatorima zadovoljila je samo prvo poluvreme procesa za ubistvo; egzekutor, organizatori i pomagači su osuđeni i gotovo svi na robiji, ali sudski još nije dokazano ko su inspiratori i nalogodavci ubistva premijera. Godinama sam pratio i proučavao svaki detalj povezan sa atentatom na premijera Đinđića, suđenje je bilo samo završni čin tog ubistva, mnogo je zanimljivije ono što se događalo pre atentata i tu treba tražiti pozadinu ubistva. Kandidata za ljude iz senke ima mnogo, jer su mnogi posle ubistva profitirali, neki, doduše, sticajem okolnosti, ali neki sigurno zbog činjenice da su takav sled događaja želeli. Čak i oni koji su znali šta će se 12. marta dogoditi, a okrenuli su glavu ili zažmureli nad činjenicom da će neki banditi ubiti premijera, treba da odgovaraju za saučesništvo u atentatu zbog krivičnog dela nečinjenja. To se u skorijoj budućnosti, nažalost, neće dogoditi jer ne postoji niko ko bi sve te prste umešane u ubistvo razmrsio. Osim ako se prvooptuženi Milorad Ulemek Legija ne pokaje i odluči da progovori.

Kako Vam politički, društveno, ekonomski, pa i kulturološki Srbija izgleda danas, 10 godina posle atentata?

Dejan Jeremić: Sve što ste nabrojali degradirano je i devastirano. Politiku vodi reinkarnacija onoga što je 5. oktobra 2000. godine trebalo da bude bačeno na smetlište istorije, a društvo vapi za vrednosnim sistemom, jer raspadnuto nema nikakav uticaj na kretanja. Ekonomija je odavno na dnu sa kog nas ubeđuju da evo, samo što nismo, izašli iz krize. A o kulturi u Srbiji govoriti danas, isto je što i govoriti o Srbiji kao fudbalskoj velesili. Obe su treća liga, kloaka. Kulturološki model sveden je na estetiku ordinarnog šunda koji produkuje sve ono čega bi se ozbiljna država trebalo da stidi. Pošto ovo nije ta i takva država, u njoj vladaju dezorijentacija i haos, samo je kriminal organizovan.

Da li se danas, deset godina nakon fizičke eliminacije Zorana Đinđića iz političkog života Srbije još sećate njegovih poruka i čuvenih metafora? Koliko su njegove poruke danas žive i da li nam možete izdvojiti neku koja je obeležila i vreme posle njega?

Političar koji je budućnost video jasnije od drugih: Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer Srbije
Photo: Stock

Dejan Jeremić: “Gledajte u budućnost. Tamo ćemo se sastati, vi i ja!” Ima li jasnije poruke od ove? Postoji još jedna, izgovorena u Parlamentu, upućena retrogradnim snagama, proverenim političkim kornjačama: “Ko vama daje pravo da budete umorni u ime ovog naroda? Ako ste umorni, idite pa spavajte!” Dovoljno je zamisliti se nad ovim što je Đinđić izgovorio, pa videti kako izgleda naš susret s budućnošću, i kako izgleda naš susret s njim posle deset godina. Malo je onih koji bi danas smeli da ga pogledaju u oči.

Kao kolumnista Istinomera revnosno ste pratili “učinke” vlasti Borisa Tadića i Demokratske stranke, a taj posao ste nastavili i nakon promene vlasti. Da li je danas, osam meseci nakon formiranja nove vlade moguće praviti poređenja učinaka Cvetković-Dačićevog kabineta sa novom Dačić-Vučićevom vladom?

Dejan Jeremić: Ako isključimo kozmetiku, neke razlike i nema. Osim što je Dačić avanzovao. Za njegovo napredovanje u službi, odgovornost snose njegovi prethodni koalicioni partneri koji su ga i vratili u život onim ljubakanjem posle potpisivanja nekakve deklaracije o međustranačkom pomirenju. I u ovoj vladi, kao i u prethodnoj, sedi Mlađan Dinkić kojem je Aleksandar Vučić, ne tako davno, pripremao odelo iz zatvorskog fundusa. Koliko se da videti, Dinkić još šeta u konfekcijskom odelu i agituje o virtuelnim radnim mestima i proizvodnji čarapa i veša koji će da nas spasu gladi, golotinje i nazeba. Pitanje je samo kada će početi da podriva i ogovara sadašnje partnere u vladi, što mu je do sada, kao retko šta, išlo od ruke. U tom smilu, poređenje te dve vlade izgleda kao večno vraćanje istog.

Mnogi su posle ubistva profitirali: Vojislav Koštunica i Boris Tadić, politički profiteri
Photo: EPA

S obzirom da ste jedan od boljih poznavalaca političkih prilika u Srbiji i dragoceni svedok burnih vremena koja smo preturili preko naših pleća, koji su Vam događaji, ljudi ili period ostali upamćeni kao najviše inspirativni za kolumne koje pišete?

Dejan Jeremić: Žalosno je to što se nama sve loše ponavlja. Otuda sadržaj mojih kolumni ne zastareva, jer su glupost i nesposobnost onih koji su delegirani da nam kroje sudbinu kosmičke kategorije – beskonačne su. Gotovo da nema dnevnog događaja koji ne zaslužuje kritiku, malo je, nažalost, onih koji predstavljaju svetao primer. I kad se takav dogodi, mi ga slavimo kao da smo dobili na lutriji. Nisam srećan zbog te činjenice, a ni zbog toga što to što nam se događa najviše inspiriše za analizu, kritiku i komentar. Više bih voleo da pišem o npr. strip-junacima koji deluju pozitivno na odrastanje i sazrevanje generacija nego o ovima koji su ispali iz lošeg filma. Koji su samo režirali.

Koji su to, po vašem mišljenju, ključni problemi sa kojima se Srbija danas suočava?

Dejan Jeremić: Nedostatak ideje i modela mišljenja. To su kategorije koje su svojstvene pravim lučonošama koje u poslednjih devet godina ne videsmo. Ovo sve više liči na Domanovićevog vođu, na čarobnog frulaša za kojim ide zavedena masa. Slepilo se podrazumeva. Svi ostali problemi neminovno su proizvod slepila.

Slepilo se podrazumeva: Čarobni frulaš i zavedena masa
Photo: BETA

Postoji gotovo nepodeljeno mišljenje da je jedan od najjasnijih pokazatelja nedovršenosti naše demokratije zapravo nepostojanje kritičke demokratske javnosti. Kako biste, kao čovek sa velikim iskustvom u radu u medijima, opisali današnju medijsku scenu Srbije?

Dejan Jeremić: Mediji su danas kao mleko, ne u smislu da su pitki i neophodni za život, nego u smislu zatrovanosti. Razlikuju se samo u količini novinarskog “aflatoksina” kojim su kontaminirani. To, naravno, ne znači da je novinarstvo ikada bilo na zelenoj grani, ali joj je, u nekim ranijim vremenima, za nijansu bilo bliže. Za takvo stanje u medijima odgovornost snose svi društveni činioci: politika, kriminal, tajne službe, tajkuni, netransparentna vlasnička struktura, finansijeri iz senke, svi koji su stavili šapu na medije… Najveći krivci su, međutim, novinari koji pristaju na podaništvo, pretvoriviši se u glasnogovornike centara moći i interesnih grupa. Mediji su odreda estrada, poligon propiranja biografija i prljavog veša, šou biznis koji je uništio osnovno načelo novinarstva. Lepo pisanje, ono o kojem je govorio Danilo Kiš, ne postoji ni u formi ni u sadržaju.

Da li nakon svih lomova koji su nastali u prethodnom periodu i zida u koji smo, čini se, udarili, izlaz iz postojeće situacije vidite u prekomponovanju već postojećih političkih aktera ili u dolasku neke nove generacije političara i nastupu nekih novih političkih snaga?

Photo: Stock

Dejan Jeremić: Dosta nam je i prekomponovanih i novokomponovanih. To je u narodu poznatije kao priča o presipanju i šupljem. Od takvih, jedva da opstajemo. Naravno da postoje ljudi koji se nisu okušali u politici, a koji mogu da budu snaga i energija nekog budućeg društva. Onog društva za koje se zalagao i Zoran Đinđić. Tu pre svih mislim na Novu stranku koja se poslednjih nekoliko meseci konstituiše i koju će predstavljati ljudi koji, osim Zorana Živkovića, nisu politički bili angažovani, a poseduju profesionalni i društveni kredibilitet. Ono što čujem i vidim da ta stranka ima i na čemu bazira svoju politiku, jeste upravo ono o čemu smo ovde razgovarali – ideja i vizija.

I za kraj, dva omiljena negativna junaka Vaših kolumni jesu Mlađan Dinkić i Vuk Jeremić. Kako biste opisali ta dva, slobodno možemo reći, politička fenomena?

Dejan Jeremić: Daleko su oni od omiljenih likova, oni su samo reprezenti loše politike, pa shodno tome, sami se “nameštaju”. Ne bih im davao ni epitet fenomena, jer je to suviše krupna i značajna kvalifikacija za takve “junake”. Njih dvojica su samo deo mase njima sličnih, zalutalih u vremenu i stvarnosti, ljudi dekadentne političke pismenosti bez ideje i vizije. Oni su predstavnici politike opštih mesta, proizvođači lažnih nadanja, a kad im se pruži prilika onda nas posvađaju sa svetom, podižu Potemkinova sela, ukratko, oni su sve ono što Srbiji budućnosti nije potrebno.

star
Oceni
4.48
Ostali članci iz rubrike Politika
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak