Zemun je kičma radikala

Photo: DEJAN KOŽUL

Bila je samo jedna nezvanična promocija u Rotari klubu u Zemunu. Od promocije sam odustao jer je krenula kampanja, a knjigu su mogli da zloupotrebe DSS i radikali. Tada to nisam želeo, ali ne znači da ne mislim da ne treba otvoriti Dosije, jer se samo njegovim otvaranjem može zatvoriti jedna tamna strana istorije Zemuna. Nisam još našao vremena i snage da organizujem promociju, a i da jesam, u Zemunu nemam gde. Ne postoji javni kulturni prostor gde bih mogao tako nešto da organizujem.

U izbornoj noći, 24. septembra 2000. godine, ispred biračkog mesta na kojem sam ubedljivom većinom pobedio na izborima za lokalnu Skupštinu, posle prebrojavanja glasova, obratio mi se moj radikalski protivkandidat, Nikola Janković rečima: „Ako nas ne počistite u narednih šest meseci, klatno će se vratiti, a mi nećemo imati milosti.“ Ovu izjavu sam shvatio vrlo ozbiljno, na sprečavanju ovakvog vraćanja klatna sam zasnivao uređivačku politiku Hronike ali, na žalost, u tome sam ostao usamljen. Događaji koji su usledeli pokazali su da se i posle osam godina od istorijskog petog oktobra, nad društvom u Srbiji zlokobno šire orlovska krila starih i novih podela, besova, kriminala i bezobzirnosti...

Ovo je deo predgovora Dragana Stojkovića glavnog urednika Hronike za Zemun, novina čija su 92 broja, u periodu od 1999. do 2003, otvoreno pisala o životu u Zemunu, pokušavajući da spreče vraćanje klatna i povraćaj radikala u život. Stojković je ujedno i jedan od lidera Saveza nezavisnih građana Zemuna (SNGZ), lokalne političke organizacije koja se usprotivila radikalima 1997. u poznatim slučajevima deložacije porodice Barbalić, koja se ni nakon 11 godina nije vratila na svoj posed. SNGZ čini grupu grupa građana koju su radikali nazivali ustašama, a demokrate izdajnicima i sa kojima se DOS-ova vlast obračunala oduzimanjem mandata, samo zato što su ukazivali na brojne kriminalne radnje. Zbog svog kritičkog stava, Stojković je čak i oklevetan da je sarađivao sa Zemunskim klanom.
Pet godina nakon poslednjeg broja Hronike, Stojković se odlučio na štampanje Dosijea Zemun, knjige za koju kaže da je pokušaj da se izborom tekstova objavljenih u Hronici za Zemun pomogne u traženju odgovora na pitanje: Kako se dogodilo da DOS, koja je na izborima u septembru 2000. u Skupštini opštine Zemun osvojila 61 od 70 odborničkih mesta, na sledeći izborima 2004. dobije manje od polovine mandata i omogući povratak SRS na vlast? Knjiga se pojavila za vreme predizborne kampanje, ali, kako Stojković kaže, on nije želeo da pravi bilo kakvu promociju, jer je postojala opasnost da radikali i narodnjaci iskoriste njene navode u borbi protiv DS.

Demokrate su, u međuvremenu, ponovo izgubile Zemun, najviše svojom greškom, a zarad opšteg dobra u život vraćaju Miloševićeve saradnike i učenike, pod parolom nacionalnog pomirenja. Stojkovićeva želja je da pokaže kako su počinioci raznih nedela (zloupotrebe vlasti), počinjenih do 2000, prošli nekažnjeno, ko im je i kako to omogućio. S obzirom na to da u Zemunu ne postoji kulturni prostor za promociju knjige, kao i da je Beograd poprilično nezainteresovan, e-Novine objavljuju intervju sa Draganom Stojkovićem, u nadi da će ovaj razgovor pomoći njemu da promoviše knjigu, a nama da shvatimo zašto je Zemun kičma radikalizma, klerikalizma, fašizma... i na koji način možemo taj prelepi deo Beograda da vratimo njegovim građanima.

*Kome je zapravo namenjena vaša knjiga?

Pre svega novinarima i političarima koji ne znaju šta se dešavalo u Zemunu, pa uvek ponovo polaze od početka i ponavljaju greške prethodnika. Pogotovo što su svi ovi problemi otvoreni, odnosno još uvek su aktuelni. Ako ništa drugo, mislim da će nekim istoričarima, u budućnosti, Dosije poslužiti kao svojevrsna istorijska građa u kojoj će naći primere za pojave koje su se u ovom periodu dešavale u celoj Srbiji. Knjiga se završava vrlo simptomatično – 20. decembra 2003. Na fotografiji Boris Tadić sa Nebojšom Simonovićem, predsednikom opštinskog odbora DS, i Aleksandrom Ražnatovićem, Arkanovim rođakom, u nekoj predizbornoj kampanji, idu ulicama Zemuna. Fotografiju prate rečenice: Nosilac liste DS, Boris Tadić, očigledno nije bio upoznat sa lokalnim prilikama, pa se prepustio organizatorima. Pojavljivanje u javnosti, na zemunskim ulicama, trgovima i šetalištima, u društvu kompromitovanih lokalnih političara, sigurno mu neće služiti na čast, a što se tiče predizborne kampanje, može imati samo kontraproduktivan rezultat. Nažalost, neće biti vremena da se, kao u slučaju Nede Arnerić, Boris Tadić izvinjava Zemuncima i kaže kako „nije znao" i Posle izbora, neki do sada prezazueti političari i funkcioneri imaće vremena na pretek da listajući stare brojeve Hronike potraže odgovor na mnoga pitanja koja će posle izbora ostati. Posle toga je Zemun izgubljen, kao što je to bio slučaj i sada, a DS pravi vladu sa SPS. U ovoj knjizi se može naći odgovor zašto se to desilo, a u epilogu se kaže da uvek ima nade da se prljav veš opere javnim pokazivanjem i izvinjenjem građanima, da bi se moglo izaći na crtu radikalima. Međutim, u DS neće da priznaju da je Nebojša Simonović kriminalac koji je u bekstvu i da se izvine građanima. Regrutuju se novi mangupi i zato se Zemun i gubi.

Smisao knjige je bio da se po oblastima sakupe stvari u periodu od četiri godine, kada je izlazila Hronika. Tu su priče o slučaju Barbalić, kulturi, Zemunikumu, Šilerovoj, Magistratu... Među prvima smo pisali o grafitima, a prvi tekst o grafitu Obraza koji je objavljen u Beogradu bio je 9. decembra 2000, dakle odmah nakon 5. oktobra. Započeo je specijalni rat grafitima, pa je na zemunskom Zavičajnom muzeju napisano Đinđić babojebac, Korać peder, G 17 Pljus... Ti grafiti stajali su četiri godine na zidovima, a tek kad je Zoran ubijen obrisan je onaj koji se odnosi na njega. Kad je na zgradi opštine osvanuo grafit da neki Miša prima mito, to se odmah se pere (plaća se oko 300 evra) i to u dva navrata. Ostavljali su neoprane grafite Nož, žica, Srebrenica i Smrt Muslimanima, a sve to vreme u Zemunu je bila demokratska vlast.

*Knjiga je objavljena u februaru ove godine, međutim promocije još nije bilo?

Bila je samo jedna nezvanična promocija u Rotari klubu u Zemunu. Od promocije sam odustao jer je krenula kampanja, a knjigu su mogli da zloupotrebe DSS i radikali. Tada to nisam želeo, ali to ne znači da ne mislim da ne treba otvoriti Dosije, jer se samo njegovim otvaranjem može zatvoriti jedna tamna strana istorije Zemuna. Nisam još našao vremena i snage da organizujem promociju, a i da jesam, u Zemunu nemam gde. Ne postoji javni kulturni prostor gde bih mogao tako nešto da organizujem.

*Možda je bilo nade pre ovogodišnjih izbora da će se stvari izmeniti i da radikali neće ponovo voditi Zemun. To bi možda pomoglo da se nađe neki prostor za promociju?

Da, a to je i jedan od razloga što sam se ponovo uključio u izbore, potpuno neplanirano. Naša organizacija (Savez nezavisnih građana Zemuna op.a.) je zamrla sa radom poslednjih godina. Rezignacija zbog toka događaja u političkom životu Srbije posle ubistva Zorana Đinđića bila je veća od političkih ambicija naših članova. Meni je zbog pisanja u Hronici u maju 2002. oduzet mandat odbornika, kao i još jednom članu SNGZ, koji je bio, kako demokrate rekoše, kolateralna šteta. Prethodno je i u biltenu Opštinskog odbora DS najavljeno razračunavanje sa Draganom Stojkovićem. Oni su legalizovali sva nedela SRS, o čemu smo mi pisali. Recimo, tržni centar Zemunikum je nelegalni radikalski projekat koji su demokrate legalizovale, zatim Magistrat, Stara kapetanija... sva divlja gradnja po Zemunu, nezakonito prodavanje državnog zemljišta... sve je ostalo nekažnjeno. Čak i sitnice poput toga da su kupovali pištolje za obezbeđenje od opštinskih para. Nijedna krivična prijava protiv radikala nije procesuirana do kraja. Otkrio sam tajne veze i poštedu radikala u Zemunu i zbog toga sam bio kažnjen oduzimanjem mandata.

*Koliki je bio uticaj Hronike u tom periodu?

Najveći tiraž je bio oko 2 do 3 hiljade. Svaki broj je čitalo još dvoje, troje ljudi. Hronika je bila samo svedočanstvo i potvrda onoga što su Zemunci videli oko sebe. Nije Hronika bila medij sa velikim tiražom, ali je imala ugled među građanima. Između ostalog, možda i zahvaljujući našem pisanju, izlaznost u Zemunu na izborima 2004. godine je bila 33%. Dakle, građani Zemuna su bili svesni svega šta se radilo, kaznili su DOS apstinencijom, zbog čega su se radikali i vratili. Hronika je prestala da izlazi u decembru 2003, tada sam obustavio politički rad. Nakon svega toga, tužili su me i demokrate i radikali...

*Koji su još razlozi vašem ponovnom političkom angažmanu?

Neposredno pred ove izbore, pojavila se grupa građana Zemunski pokret (ZEMPO). Počeli su ljudi da me zovu i raspituju se da li je to onaj naš pokret iz 1997. Nisam imao pojma o čemu se radi, a osim toga uopšte nisam imao potrebu da učestvujem na izborima. Saznam da je osnivač ZEMPO izvesni Miša Krstić, čovek koji je 1999/2000. bio direktor škole Dimitrije Davidović i koji je učenici napravio dete, zbog čega je posle morao da se njom oženi. Reč je o čoveku koji je pištoljem proganjao profesore koji su hteli da osnuju sindikat, koji je bio kandidat na listi JUL-a u septembru 2000. U dvorištu škole je radio kafić za koji se javno sumnjalo da se u njemu prodavala droga. Zbog svega toga, Krstić je smenjen sa mesta direktora 2001. Posle toga, neko ga je postavio za direktora preduzeća INEX-UKUS, koje je takođe upropastio. Zemunci ga, dakle, znaju kao bitangu. On i izvesni čovek iz Karićevog PSS, sada pričaju da je taj ZEMPO nastavak onoga što je radio SNGZ iz 1997! A poznato je da su tri odbornika PSS za velike novce omogućili radikalsku vlast nakon prošlih izbora. Morali smo da se ogradimo od toga. Štampali smo letke i uputili apel evropskoj opoziciji Zemuna da idu na zajedničku listu. LDP je imao svojih problema, nisu nam se javili, a u poslednji čas smo prišli Tadićevoj listi. Progutali smo žabu i pored svega što je bilo između mene i DS (oduzimanje madata, klevete da sam u Zemunskom klanu...) prešao sam preko svega i prišao im sa SNGZ. Maksimalno sam im podržao kampanju, radio sam im prospekt sa sloganom Beograd je uvek imao svoj evropski Zemun, organizovao pisanje tekstova u dnevnoj štampi, objavio i sam nekoliko tekstova u listu Danas. Međutim, 20 dana pred izbore, pojavljuje se Vuk Dinčić, predsednik opštinskog odbora DS i traži da obustavimo kampanju. Saznam da je Miša Krstić preko neke veze otišao kod Đilasa i obećao mu da će im prići ako pređu cenzus. Nama se obustavlja kampanja, ZEMPO dobija termine na TV Studio B, što smo i mi tražili, ali nismo dobili. Oni su imali sve – pare, zastave, tamburaše na štandu, prostoriju Gradskog poslovnog prostora, čiji je direktor Veroljub Jovančević iz DSS. Dobili su prostor na dva meseca, a kad su prošli izbori, prostor je izdat nekom drugom. Reč je očiglednoj instalaciji kako bi se odvukli glasovi građana od naše liste, međutim, Đilas je naseo na priču. Odvukli su 3.800 glasova, ali zahvaljujući tome što smo podelili nekoliko hiljada letaka i objasnili građanima o kome se zapravo radi, nisu prošli cenzus za 400 glasova. Kako se DS poneo prema meni, govori i podatak da sam bio šesti na listi, a nisam ušao ni u odbornike. Drago mi je zbog toga na kraju. Svoju savest i ugled sam sačuvao, angažovao sam se, dao sve od sebe... Sačuvao sam se i od neke blamaže jer bi svi pripisivali ZEMPO meni.

*Zbog svega će i naredne četiri godine radikali biti na vlasti. Šta će to značiti za Zemun?

Dalje tavorenje. Zemun tavori već 20, 30 godina. Postao je jedna provincijalna palanka bez ikakvog javnog, društvenog i kulturnog života. Ima jedan divan pasus koji je Isidora Sekulić napisala u Hronici palanačkog groblja, u pripoveci koja se zove Grci. Tu je opisala Zemun kao budžak, ćošak u koje vetar nanosi lišće... i danas se u Zemunu skupljaju razni ljudi, skrivaju se kao to lišće, jer je Zemun jedna palanka.

*U jednom razgovoru ste rekli da je Zemun kičma desnice. Zašto?

Tu su instalirani i tu im je centralna tačka, i to ne samo zato što im je tu sedište, već i zato što je tu naseljeno više desetina hiljada ljudi iz Hrvatske i Bosne, koji su zavedeni Šešeljevom pričom. Ti ljudi se ovde trajno naseljavaju i predstavljaju osnov za opstanak radikala. Njihova glavna koncentracija je u Batajnici i prema Zemun polju... Razlika u glasovima za radikale je bila oko 6.000 glasova, a ta razlika je napravljena u Batajnici. Zemun ima oko 12.000 birača više nego na prošlim izborima, što znači da su mnogi dobili državljanstva u tom periodu. Tu postoji neka koordinacija jer i u Beogradu ima oko 70.000 birača više, a najveći skok je u predelima gde su pobeđivali radikali. Oni su ovde i strateški, a ne samo politički, skoncentrisani. U Zemunu postoji jako uporište Srpske pravoslavne crkve. Ne zaboravimo da je Filaret iz Zemuna počeo da dejstvuje, a tu je i Boža Bakajlić, sekretar Beogradske eparhije, bosanski kadar i čovek koji je krajnje eksponiran kao Šešeljev pristalica, koji je na propovedima napadao Hroniku. Osim toga, njegov glavni drugi sveštenik je iz familije Karadžićeve žene, pop Zelen. Legija je finansirao obnovu krova na Nikolajevskoj crkvi, a jedna od retkih zgrada koje su odmah vraćene crkvi bio je Srpski dom, sa idejom da tu bude Vladičanski dvor, da od Zemuna, na raznim nivoima centara, naprave semenište tvrdog nacionalističkog jezgra desnice.

Nacionalizam je težišna tačka srpskog političkog čvora i sve niti su u rukama Srpske pravoslavne crkve. Mislim da je pogrešno što se protiv toga nastupa samo sa stanovišta ateizma, koji se ipak nije pokazao kao dovoljno efikasan u borbi protiv ovog zla. Treba razmisliti o tome i prisetiti se da je Isus Hrist, sa svojom porukom, bio kosmopolita, i da tamo gde je živa ova hrišćanska poruka, nema nacionalizma. Isto tako, poruke Isusa Hrista su socijalne prirode, upućene su odnosima bogatih prema siromašnima... i etičke u mnogim drugim aspektima života. Srpska pravoslavna crkva se (kao i druge nacionalne crkve) potpuno odvojila od izvornih hrišćanskih načela i, u potpunoj suprotnosti sa njima, širi nacionalistički otrov. Ona se bavi nacionalnom politikom, a ne svojim poslom, evangelizacijom. Ona je sušta suprotnost Isusu Hristu! Srpski narod, onaj koji se deklariše kao verni, pravoslavni, treba da shvati da njegove najveće svetinje nisu na Kosovu, nego u Jerusalimu... Kad to shvate i kad na druge narode budu gledali kao na dostojne poštovanja i ljubavi, bez obzira na naciju i veru i iskustva prošlosti, onda možemo da se nadamo iskrenom pristupu uklapanja u međunarodnu zajednicu.

*Sve navedeno zvuči poprilično obeshrabrujuće, barem za one koji nisu naklonjeni radikalima?

Zemun ima toliko potencijala. Toliko su radikali napravili loših stvari u Zemunu da su zbog toga mogli da budu procesuirani, kažnjeni i odstranjeni iz politike još 2000. Ovako mogu da pričaju da je osam godina prošlo, a da nisu odgovarali jer nisu ništa skrivili. Za to još uvek postoji mogućnost. Evo samo jedan primer - građevina na Trgu pobede je srušena i, naravno, investitor se žalio, odnosno tužio opštinu Zemun i vlast DOS-a što mu je to srušila. Na sudu je dobio odštetu od milion evra. Imao je sve opštinske i državne papire, doveden je u zabludu i imao je pravni osnov da ih tuži. Problem je što su državni organi izdavali nelegalne, nezakonite dozvole. Zašto niko od radikalskih opštinskih funkcionera nije odgovarao za izdavanje takvih dozvola? Proces je završen pre godinu dana, a s obzirom na to da Opština nije imala para, dala mu je građevinsko zemljište u Batajnici. Štampao sam letke sa pitanjem Aleksandru Vučiću – koliko je obdaništa moglo da bude sagrađeno za tih milion evra? Od tog placa su mogli da naprave 20 obdaništa. Letke niko nije hteo da štampa, a pitam se zašto tu činjenicu DS i njihov genije Šaper nisu iskoristili u kampanji? Zašto ta istina ne može da dopre do Beograda. Beograd neće da čuje, ne interesuje ga Zemun. On je preko Save, on je Austro-Ugarska, on je ustaški, radikalski, kriminalni... Odnos Beograda i politike prema Zemunu i radikalskom zlu je tako nemaran, prosto, kao da je u pitanju prodaja Zemuna u nekoj trgovini. Kičma se radikalima na tim stvarima može lako slomiti. Dovoljno je samo da se aktiviraju, da se primenjuju zakoni, i njima će biti sasečena krila.

S druge strane, Zemun ima fantastične razvojne potencijale u svojoj kulturnoj istoriji, značajne za Beograd, koji nikako da ih prepozna. Sve što je evropsko u arhitekturi, što je celina, sačuvano je u Zemunu. Zemun može da bude turistička Meka. Kad se dovedu turisti brodom podno Kalemegdana, moraš da ih dovedeš u Zemun da vide da smo mi bili deo Evrope. To Beogradu nedostaje. Od interesa za Beograda je da ukrasi Zemun, da mu otvori muzeje...