The Fabulous Furry Freak Brothers forever

Počeo sam da crtam braću Freak 1967. u Austinu, Texas. Od samog početka sam primetio da se mnogima taj strip izuzetno dopada. Objavljivao sam ga u nedeljnim „underground“ novinama iz Austina koje su se zvale „The Rag“. U New Yorku je u to vreme postojao „East Village Other“, u Los Angelesu „LA Free Press“, u Berkleyu, California „The Berkley Barb“, dok je u Detroitu izlazio „Detroit Free Press“. U isto vreme postojao je i studentski časopis po imenu „Fang“ koji je uređivao Terry Gilliam, kasnije jeden od Monty Pythona, u to vreme student na „Occidental college“ u Los Angelesu. Charles Alverson je takođe imao časopis u Los Angelesu koji se zvao „Garter“. Bilo je to jako živo vreme. Nijedan od svih tih časopisa danas na žalost ne postoji

Gilbert Shelton, sedamdesetdvogodišnji autor legendarnih „underground“ stripova poput serijala o famoznoj braći Freak („The Fabulous Furry Freak Brothers“) i podserijala o mačku debelog Fredija („Fat Freddy's Cat“) čiji se kreativni rad proteže na više od pet decenija, nedavno je (zajedno s drugom hodajućom ikonom „underground“ stripa, Robertom Crumbom, te suprugama, strip-autorkama Lorom Fountain i Alinom Kominsky-Crumb) gostovao na desetom Međunarodnom salonu stripa u Beogradu. Razgovarali smo neposredno pre njegovog nastupa u velikoj sali beogradskog SKC-a pred mnogobrojnim fanovima svih generacija.

*Kad sam pre neki dan, u razgovoru s Robertom Crumbom, spomenuo termin „underground strip“ on mi je rekao, otprilike: „Znaš, tako ga zovu iako u njemu zapravo nema baš ničeg 'underground'. Ti stripovi nikada nisu zabranjivani. Bili su svakako provokativni za kulturni i politički mainstream ali nikada nisu bili s druge strane zakona.“ Dakle, moje pitanje je da li biste vi vrstu stripa kojom se Crumb i vi, ali i mnogi drugi, bavite okarakterisali kao „underground“?
Crumb je u pravu. To je netačan naziv. Više volimo termin „alternativna izdanja“. U pojedinim slučajevima bilo je teško prodavati te stripove pa ih to možda čini pomalo „underground“, rekao bih. U prodavnicama stripova uvek su ih držali ispod tezge (under the counter).

*Znači, „under-the-counter stripovi“ onda?
„Under-the-counter“, da (smeh). Poenta je bila u tome da ih se mala deca ne dočepaju. To je ponekad umelo da predstavlja problem – prodaja underground stripova mlađima od 18 godina. Knjižaru „City Lights“ u San Franciscu čiji je vlasnik Lawrence Ferlinghetti neko je prijavio policiji zato što je prodavala Crumbov „Zap Comix“. I morali su da plate kaznu od 400$ ali su nastavili da ih prodaju nakon čega su vlasti na čitavu stvar potpuno zaboravile. Ali to je u stvari samo jedan od malog broja sličnih primera. Nijedan umetnik praktično nikada nije bio proganjan zbog crtanja stripova.

*Da li možete da kažete koje su to osnovne odlike jednog „underground stripa“.
Jasne distinkcije u stvari ne postoje. Ali, kako ja to vidim, ono što neki strip čini „underground stripom“ jeste činjenica da je objavljen kao samizdat. Samizdat-izdanja su bila naš prirodni format zato što ste u njima mogli da radite šta god vas je volja. Cenzura nije postojala.

*Kako je došlo do toga da ste odlučili da sami objavljujete svoje stripove i tako doslovno uzmete stvar u svoje ruke?
Imao sam strip-časopis „Wonder Wart-Hog Quarterly“ koji je objavljivao pravi izdavač. Štampao je 140.000 primeraka koji su distribuirani putem normalnog distributera. Ali nisu prodali mnogo kopija zato što se distributer nije dovoljno potrudio. To je zato što distributeri ne vole nove stvari. I tako je „Wonder Wart-Hog Quarterly“ prestao da postoji nakon dva broja a izdavač je bankrotirao. Tada sam odlučio da sve radim sam. Najpre sam pokrenuo „Feds 'n' Heads Comics“ u Austinu, Texas. A 1969. zajedno s trojicom prijatelja, Fredom Toddom, Daveom Moriatyjem i Jackom Jacksonom, osnovao sam štampariju i izdavačku kuću „Rip Off Press“ u San Franciscu. Naše prvo izdanje bila je antologija mog stripa „The Fabulous Furry Freak Brothers“. I prodali smo mnogo primeraka a naša kuća je bila izuzetno uspešna u narednih nekoliko godina. Tada smo objavljivali Roberta Crumba, Jacka Jacksona i Franka Stacka, moje radove kao i većinu drugih underground strip crtača koji su u to doba živeli u San Franciscu. A iz nekog razloga gotovo svi su se u jednom trenutku doselili tu. Bill Griffith, Art Spiegelman, Spain Rodriguez, S. Clay Wilson, ali takođe Rick Griffin, Victor Moscoso, kao i momci iz „Zap Comixa“. U San Franciscu je u vreme kad sam se ja tamo preselio takođe živela i velika grupa Teksašana, ljudi iz Austina, najviše zbog muzičkog biznisa, poput „Avalon Ballroom“ ili Janis Joplin koja se takođe doselila tu iz Teksasa. Ona je tada bila u bandu koji se zvao „The 13^th Floor Elevators“. Držali smo se zajedno. Bili smo poput grupe izbeglica.

*Poznavali ste Janis Joplin još iz teksaških dana?
Da. Studirali smo u isto vreme na univerzitetu u Austinu. Ona je u to vreme pevala isključivo folk. Studirala je glumu. Ja sam studirao umetnost. A bilo je to doba kada je folk postao jako popularan i ona je bila lokalna folk zvezda. Jednom sam joj tražio da otpeva neku rock'n'roll numeru. A ona mi je odbrusila (imitira snažan, čvrst glas): „Mi folk umetnici ne radimo rock!“ (smeh.)

*Pre nego što ste počeli sa samostalnim izdavaštvom i preselili se u San Francisco radili ste sve te provokativne i prilično radikalne stvari još početkom šezdesetih uglavnom u studentskim časopisima u Texasu koji je inače poznat po svojoj naklonjenosti konzervativnim vrednostima. Da li to znači da je atmosfera tamo bila značajno različita u to doba od, na primer, New Yorka? Ili – San Francisca?
Naravno, ali ne u gradu Austinu. U Austinu se nalazi univerzitet tako da je taj grad definitivno progresivniji od ostatka države. Povremeno je dolazilo do određenih problema, mada retko. Najranije radove zaista sam objavljivao u studentskoj štampi. Prve dve epizode „Wonder Wart-Hoga“, tako, objavio sam u školskom humorističkom časopisu „Bacchanal“ koji su osnovali studenti-urednici zvaničnog studentskog lista „Texas Ranger“ nakon što su odatle bili izbačeni zbog psovke koju su „prošvercovali“ u jednoj od ilustracija i koja je, naravno, bila otkrivena. Bilo je to 1962. Nakon što sam nešto kasnije i ja postao urednik „Texas Rangera“ nastavio sam tu da objavljujem svoju strip-seriju.

*Ko je (ili šta) u to vreme u najvećoj meri uticao na vas?
Oh, časopis „Mad“ Harveya Kurtzmana, definitivno. On je radio parodiju Supermana, strip pod nazivom „Superduper Man“ koji je crtao Wallace Wood i to spada u velika remek-dela satire tog perioda. Imali su bitku između Supermana i Captaina Marvela (smeh). Kurtzman je bio od izuzetne pomoći svima nama mladim strip-crtačima u to vreme. Objavljivao je radove mnogih mladih umetnika u svom časopisu „Help!“. Nije mnogo plaćao – 35$ po strani – ali mi smo bili srećni što nam se radovi objavljuju u pravom časopisu koji se distribuira širom Sjedinjenih Država.

*I, dakle, kako ste uznapredovali od „Wonder Wart-Hog“ do vaše životne kreacije - „The Fabulous Furry Freak Brothers“? I od studentske štampe do sopstvenih izdanja?
Preko „underground“ štampe. Počeo sam da crtam braću Freak 1967. u Austinu, Texas. Od samog početka sam primetio da se mnogima taj strip izuzetno dopada. Objavljivao sam ga u nedeljnim „underground“ novinama iz Austina koje su se zvale „The Rag“. U New Yorku je u to vreme postojao „East Village Other“, u Los Angelesu „LA Free Press“, u Berkleyu, California „The Berkley Barb“, dok je u Detroitu izlazio „Detroit Free Press“. U isto vreme postojao je i studentski časopis po imenu „Fang“ koji je uređivao Terry Gilliam, kasnije jeden od Monty Pythona, u to vreme student na „Occidental college“ u Los Angelesu. Charles Alverson je takođe imao časopis u Los Angelesu koji se zvao „Garter“. Bilo je to jako živo vreme. Nijedan od svih tih časopisa danas na žalost ne postoji.

*Zašto? Da li se sve to u međuvremenu preselilo na Internet i pretvorilo u blogove, internet stranice itd ili se naprosto ugasilo jer više za takve stvari nema interesovanja?
Ne znam. Iskreno, ne zanimaju me mnogo sve te nove tehnologije. Koristim email, ali ne blogujem i ne tweetujem i ne textujem. Nemam ni Facebook stranicu. U Parizu gde živim nedavno je zatvorena čuvena knjižara specijalizovana za knjige na engleskom jeziku, „The Village Voice“. Objasnili su mi: „Ne samo da nam je prodaja strahovito opala već se i čitav kraj promenio, od književnog u modni.“ Tako da sve to zajedno zvuči poprilično obeshrabrujuće.

*Već gotovo pune tri decenije živite u Francuskoj. Da li ste u kontaktu s francuskim strip-autorima?
Donekle. Poznajem dosta strip-crtača, ali nisam baš u kontaktu s trenutnom scenom. Ranije sam redovno pratio francuske strip-časopise poput „Fluide Glacial“ i „L'Écho des Savanes“ pa sam imao neku predstavu ali danas – ne, ne znam šta se događa. Ali zanima me evropski strip, i to najviše zbog drugačijeg smisla za humor. Britanci po meni imaju najbolji smisao za humor. Domišljati su i vispreni. Nema toliko visprenih Amerikanaca. Samo nekoliko. Na primer dnevni strip „Doonesburry“ Garryja Trudeaua i „Calvin i Hobbes“ Billa Wattersona premda je on prestao s radom. Legendarni „Peanuts“ Charlesa M. Schulza zaista je bio veoma duhovit. Mort Walker je i dalje smešan. Još uvek je živ iako pretpostavljam da mu danas sin pomaže da crta stripove (smeh). Ali ne pratim više šta se događa u ovom trenutku. Po meni, novi momci su Peter Bagge i Dan Clowes ali oni danas verovatno imaju preko pedeset godina (smeh).

*Na čemu trenutno radite?
Radim na novoj seriji koja se zove „Not Quite Dead“ o jednom rock'n'roll bandu u saradnji s francuskim crtačem Picom. Do sad smo uradili pet ili šest nastavaka. „Not Quite Dead“ nije tako popularan kao braća Freak ali mislim da samo treba da guramo dalje pa bi se moglo dogoditi da i ovaj strip takođe postigne uspeh.

*I na kraju, šta se događa s onim animiranim filmom o braći Freak pod nazivom „The Grass Roots“? Kao da je cela večnost prošla otkad je najavljivan i ništa.
Da, još uvek nisu sakupili novac. Kompanija koja proizvodi taj animirani film koristi starovremenu tehnologiju „stop-action“ animacije a čini mi se da investitori nisu sigurni da žele da investiraju u nekakvu staru tehnologiju kojom se proizvodi animirani film o drogiranim anti-socijalnim hipicima iz praistorije (smeh). Film inače radi čuveni „Aardman Animations Studios“ iz Bristola u Engleskoj. Poznati su po animiranom filmu „Chicken Run“ i seriji „Wallace and Gromit“ i jako jako duhoviti.

*Ali hoće li film ikada biti gotov? To i ne bi bilo prvi put da su filmska prava na braću Freak prodata i da se ništa nije dogodilo.
Tako je. U stvari, moj agent je prodao prava na braću Freak već osam ili devet puta i nikada se ništa nije dogodilo. Tako da su se prava uvek vraćala meni, a i novac je ostajao. U izvesnom smislu možda je tako i bolje (smeh).

*Intervju objavljen u Jutarnjem listu prenosimo uz dopuštenje autora