Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (4)

Intervju: Srđan Srdić, pisac

Još uvek živimo u '93.

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Ne sećamo se poslednjih 67 godina sopstvene istorije, niko ništa ne zna i svi se prave ludi jer je tako najlakše: Srđan Srdić
Ne sećamo se poslednjih 67 godina sopstvene istorije, niko ništa ne zna i svi se prave ludi jer je tako najlakše: Srđan Srdić
Photo: LA

Koga ćemo mi, ovakvi, ikada interesovati? Sposobni smo za svakakva nedela, to znamo. Ipak, sposobni smo i za artističku artikulaciju sopstvenosti. I dalje umemo da govorimo. Jednog dana će samo to ostati

Književnu produkciju u Srbiji je tokom 2010. obeležilo nekoliko literarnih ekscesa koji jednako odstupaju, kako od modela eskapističke proze u pavićevskim baroknim predelima slikanim čajem, tako i od nac-žanra, toliko omiljenog među srbijanskim skribomanima stare garde. Antiutopijski roman Neznanom junaku Sretena Ugričića u književnom smislu je započeo godinu, u kojoj su objavljene knjige vredne pažnje i čitanja poput Pada Kolumbije Saše Ilića, Vođe Aleksandra Novakovića ili zbirke pripovedaka Srđana V. Tešina Ispod crte. Pisci navedenih knjiga na sebi svojstven način, kroz različite postupke i žanrove - preispituju stvarnost u kojoj živimo, ne spuštajući se pri tom na nivo onog Nabokovljevog ideološkog bofla.

Ista konstatacija važi i za Srđana Srdića (1977), pisca i urednika festivala kratke priče Kikinda Short, koji je 2010. godine objavio svoj prvi roman Mrtvo polje. Srdić se u ovoj knjizi hrabro uhvatio u koštac sa mrakom koji se spustio u Srbiji tokom poslednje decenije 20. stoleća, izbegavši ,međutim, da trivijalizuje tekst direktnim političkim komentarima. Eksperimentišući sa jezikom i formom, pisac pušta svoje likove da glavinjaju kroz vrelinu jednog avgustovskog dana 1993. godine, naizgled bez nekog smisla, da bi se na kraju svi sastali u jednoj vojvođanskoj varošici, gde će se i odigrati tragično razrešenje. Antička tragedija i subkultura iz dubokog andergraunda, Džojs i Kormak Makarti, klinč Erosa i Tanatosa - neki su od elemenata koje pisac Mrtvog polja uspeva da objedini. O novom romanu i onome što je bio povod da nastane, o savremenoj srbijanskoj književnosti i tome da li još uvek živimo u atmosferi Mrtvog polja, za e-Novine govori Srđan Srdić.

* Roman je objavljen u drugoj polovini prošle godine. Kako si do sada zadovoljan recepcijom u krugovima kritike, a kako je reagovala publika?

Mene su te stvari prilično iznenadile. Imao sam daleko manjih očekivanja. Onog momenta kad sam implementirao određenu vrstu muzike u roman, imao sam osećaj da ću doživeti sudbinu svih tih bendova. Dakle, da će onoliko ljudi koliko sluša takvu muziku zapravo čitati knjigu. Desilo se nešto sasvim suprotno. Na osnovu šest - sedam kritičkih tekstova koji su do sada objavljeni, to su reakcije koje prevazilaze svako moje očekivanje. Nije reč o tome da nisam imao poverenja u svoj tekst, već nisam očekivao da će se pojaviti taj broj čitalaca koji to čitaju onako kako sam ja želeo.

Sa druge strane, kada je reč o čitaocima kojima bavljenje književnošću nije profesija, bilo je onih koji odustanu posle 10-ak stranica, ali i onih koji su posle jednog ili dva čitanja došli do zaključka šta sam uradio i zbog čega to sve mora da izgleda baš na taj način i nikako drugačije. Ista situacija je i u regionu. Iz perspektive kompletnog andergraunda, kako sam zamišljao prostor u kojem se nalazim, više sam nego zadovoljan tim prvim romanom.

* Pomenuo si da su neki čitaoci odustali od čitanja već na samom početku. Šta je po tvom mišljenju razlog tome? Forma, sa kojom bespoštedno eksperimentišeš, tematika ili nešto treće?

Hajde da počnemo od ovog drugog: postoji onaj apriorni stav - ''ovaj opet priča o ratu, mi to ne želimo.'' Meni se učinilo da sa mnom niko ne želi da priča o stvarima koje su se dešavale direktno 1993. godine. Ja sam tada živeo u Vojvodini u kojoj su, na primer, postojale stalne restrikcije struje. Ni posle, evo, već 20 godina niko ne želi da priča o tome. Ja sam čitao knjige koje su o tome pisane, ali opet to nije bilo ono što se meni dešavalo. Nisam mogao da stvorim sliku sebe u svemu tome. Postoje situacije koje su toliko kompleksne i dramatične, koje su toliko neprijatne da ljudska svest i podsvest ne mogu da ih prihvate.

Onda sam došao do jezika. Shvatio sam da je nevolja u pisanju o tome u jeziku. Neorealistički koncept ne može nikako da iskaže situaciju u kojoj ja, na primer, putujem šinobusom 12 sati od Kikinde do Zrenjanina. To je potuno nezamislivo normalnom čoveku. Dok sam radio u školi, pričao sam o tome sa decom koja su rođena između '91. i '93. godine. Oni su me gledali kao stanovnika druge planete. Pretpostavljam da su mislili da najveći broj tih stvari izmišljam. Dakle, i takvu vrstu čitalaca mogu da razumem. Nije ovo knjiga koja će oduševiti ljubitelje bestselera ili ljude čiji je prag tolerancije znatno niži od mog. Sa druge strane, forma jeste zahtevna.

U školi sam učenicima pokušavao da objasnim da se književnost od antičkih vremena nije bavila sadržinom, već formom. Ne postoji ogroman broj neispričanih priča, već je bezbroj načina na koji moguće ispričati neku priču. Flober i Tolstoj rade istu stvar na dva načina, koji se u nekim tačkama čak i suprotstavljaju. Što su ljudi više u stanju da uživaju u tim formama - a to zahteva izvesna znanja - to su bliže onom kantovskom ''bezinteresnom dopadanju''. Sve drugo je prodor u socijalne sfere i iz te perspektive književnost nema nikakvu autonomiju i beznačajna je. Ne mislim da su francuski simbolistički pesnici uticali na socijalno stanje Francuske tog vremena. To se nije dešavalo čak ni sa velikim realističkim piscima. Uz određene izuzetke, niko od njih nije do te mere uspeo da interveniše u polju svakodnevice i društvenih okolnosti.

* Simbolisti možda nisu uticali na društvo, ali je jednim delom stvarnost u tom društvu uticala na simbolističku poetiku. Kao što je '93. uticala na tebe.

Stvarnost može da bude povod, ali ne može da konačno ishodište umetnosti. Ja ne objašnjavam nikome, niti mislim da niko nije toliko sa uma sišao da ne može da shvati šta se desilo '93. godine. Pa sam sad potreban ja 2011. da mu kao ''veliki mudrac'' tumačim taj deo socijalne stvarnosti i političku istoriju. To je jasno. Meni je to kao klincu od 16 godina bilo i više nego jasno. Onome kome to nije, nikada neće ni biti, sa mnom ili bez mene.

.
* Paolo, jedan od likova, zbog mobilizacije beži sa prijateljem iz Beograda u Kikindu. Paolova sestra Stela, alias Zvezdana, iz Kikinde se zaputila u Beograd. Čini se da svi imaju mogućnost izbora, ali tragičan ishod je neminovan, kao da su svi oni pod uticajem fatuma?

Zapravo Paolo ni ne beži. Da se on pita, on ne bi uradio ništa. On je u tom kontekstu najznačajniji od svih likova. On je uzeo taj poziv, mogao je da ga ne uzme, ali nije. On ne bi uradio ništa. Avangarda tako tumači stvari sa početka 20. veka. Želeo sam da preispitam tu ideju. Da li sada više nema tragičkih kapaciteta? Da li čovek koji se nalazi u tragičnim okolnostima može da reguje onako kako u Antici reaguju tragični junaci? On će na nagovor drugog junaka krenuti zato što mu je svejedno.

To me je interesovalo - tragički antički koncept. Imamo tragični konetkst, ali nemamo likove koji poseduju tragički kapacitet. Oni po svojim etičkim, moralni, spiritualnim svojstvima nešto slično junacima iz antičke Grčke. Oni nisu superiorni u odnosu na bilo šta i nemaju tu vrstu nadmoći u odnosu na sopstvenu okolinu. Oni se samo nalaze u okolnostima u kojima postoji više loših puteva. Postoji ta parabola u pretposlednjem poglavlju romana, koja je po mom ubeđenju suštinski ključ čitavog tog romana: ti možeš da se krećeš po svim tim putevima, ali na kraju će ishod biti isti. Na kraju te čeka Josijević sa svojim ljudima. Tragedija je zapravo u kontekstu, a ne u likovima.

* Paolov saputnik na putovanju je Pablo, momak koji je prihvatio vladajuću ideologiju.

Samo određene delove te ideologije. Posmatrao sam takve ljude. On je uzeo iz te ideologije ono što je njemu odgovaralo. On objašnjava kako ne želi da ide u vojsku, koja u to vreme čini ono što on misli da bi trebalo da čini, ali kao da to nije dovoljno. Pošto mu to nije dovoljno, potreban mu je Čukić koji je emanacija svih njegovih ideja. On se susreće sa sopstvenom ideologijom izvedenom praktično do krajnjih granica, do ivice svake konsekvence. Čukić je ono što bi on želeo da bude. I kada skrenu sa puta, Pablo kreće za njim, ne za nekim drugim. Dok je Paolu opet potpuno svejedno.

* Vojni kapetan Zoran Čukić, pojaviće se u svega dva poglavlja, iako će odigrati važnu ulogu. Međutim, na kraju poglavlja Obojena ptica, sešće u kamion i do kraja romana nemamo nikakvu informaciju o njemu. Zašto?

Bavio sam se estetikom road horor filma i generalno horor filma. Ako pogledaš prvi deo Karpenterove Noći veštica, Majkl Majers će pasti sa terase i posle dva minuta ga više neće biti. Do sledećeg nastavka. Kada Anton Čigur Kormaka Makartija bude ranjen, pošto ubije pedesetoro ljudi, dva dečaka će mu pomoći da ode i nigde ga više neće biti. Odnosno, biće ga svugde. Čukić, nažalost, nastavlja svoj put. On nema veze ni sa kakvim ideologijama, njega one čak nerviraju. On je samo pronašao kontekst u kome može da se realizuje. Sad je odjednom dozvoljeno ono što nikad ranije nije bilo. Sve moralne barikade su nestale. Sve ono što bi ga inače sputavalo, trenuci kada je bio kažnjavan i izvođen pred vojni sud - sada toga više nema. On je čak i u takvim okolnostima nešto krajnje neprihvatljivo, nešto sa čime niko drugi ne može da se saživi osim nekolicine onih koji su u čitavom tom ludilu ostali bez i najmanjeg dela razuma.

* Kao da nadležni Čukića ''guraju pod tepih''. Premeštaju ga iz jednog grada u drugi, ali sve se završava na tome.

Niko ne želi da se suočava sa takvim stvarima. Administracija ne može da reši probleme koji su ontološki. On će u svakom trenutku i na svakom mestu funkcionisati na jedan te isti način, ali je ono što je njegova nevolja izvan mogućnosti svakog administrativnog razrešenja. Nije toliko važno što taj sistem koji se raspada, stalno premešta Čukića želeći da od njega napravi nečiji drugi problem. Ta institucija funcioniše tako od svog osnivanja, pa evo sve do 2011. godine. Mi to znamo. Problem je što je Čukiću uopšte pružena prilika. Ne bi smelo da se dešava tako nešto. Takvi ljudi ne bi smeli da se pojavlju na svetlosti dana. Oni se pojavljuju samo u mukloj noćnoj tami.

* Gotovo svi likovi imaju problem u komunikaciji sa roditeljima. Paolo i Stela su najizraženiji, ali tu je i Pablo, zatim Zoran Čukić koji gaji užasan animozitet prema svom ocu, takođe vojnom licu?

Istorija je problem različitih generacija. Nasleđuju se norme, različiti imperativi, zločini, nerešene etičke nedoumice. Taj momenat u '93, godini je momenat u kome se mi pitamo ko sada glasa za ove ljude? Dobro se sećam toga. Niko ne glasa. Koga god si pitao da li će glasati za ljude koji vladaju ovom zemljom, odgovor je bio - ne, ne želim da glasam za njih, nikad nisam i ne bi mi palo na pamet da tako nešto uradim. A, onda se svi sećamo tog kontramitinga iz '96. godine. Problem je bio generacijski.

S tim što ja nisam želeo da pišem o političkim diferencijacijama, već o svim drugim mogućim. Ono što se dešava Paolu ili Steli, završava ipak na planu seksualnosti, nego na planu politike. To mi je bilo izuzetno interesantno. Bataj se bavio dosta erotizmom zla, erotizmom uopšte. Interesovalo me je koliko to može da formira autentičan književni lik. Kako to utiče na književne junake, čemu im doprinosi, šta im oduzima, u kom pravcu ih usmerava?

Photo: mojkutak.rs
* U sceni sahrane Pabla, Stela izgovara simboličnu rečenicu: ''Nije mi jasno kako su uspeli da iskopaju ovoliku raku po ovakvom vremenu. Verovatno su morali prvo da razbiju zemlju.'' Ti si u vreme razbijanja SFRJ bio tinejdžer. Kako si to doživeo?

Znaš, najgore je kad se saživiš sa nečim. Razmišljajući o tome, shvatio sam da tragične figure treba da potražim ne u svojoj generaciji, jer kod nas nije postojala izgrađena svest o svemu tome. Ja sa 14 godina nisam mogao da apstrahujem sve ono što se dešava, ali ljudi koji su bili pet - šest godina stariji od mene su preživeli najtežu moguću traumu. Pao je mrak i više se nije podigao. To je mene interesovalo.

Ono što smo mi videli je bilo jedno haotično ludilo u kome je bilo bitno snaći se. Ja sam putovao četiri godine tom prugom koju nam je u amanet svima ostavila Marija Terezija. Vozovi nisu dolazili, išli su 20 - 30 km na sat, spavao sam po železničkim stanicama. Svaki drugi dan ostajao sam bez novca koji je devalvirao, ali mislim da je nekome sa 16 godina lakše da sve to preživi, nego nekome sa 25 koga je još na vratima čekao vojni pozivar. Ja nisam pucao na ljude, niko na mene u tom trenutku nije pucao. To je bilo strašno. Strašno je i kada sa 16 godina provodiš svakog petka i ponedeljka 10 sati na železničkoj stanici, strašno je da nemaš struje, strašno je da gledaš leševe od jutra do mraka na dva-tri televizijska kanala. Strašno je da slušaš ludačke propovedi svakog dana ili da ti neko govori da mrziš nekoga. Ali je mnogo strašnije kad aktivno učestvuješ u svemu tome.

* Pomenuo si već estetiku road horora. Istovremeno, u knjizi ima bezbroj referenci na pesme andergraund bendova, koji uglavnom vuku inspiraciju iz horor žanra. Koliko je muzika uticala na nastanak romana i koja je njena uloga?

Uticala je mnogo. Poslužila mi je kao podtekst i kao soundtrack. Postoje ljudi koji su slušali ono što sam preporučio kao diskografiju i koji su tačno pratili određene scene. Iako nikada ranije nisu slušali drone ili tu vrstu industrial zvuka koji radi Godflesh, ti čitaoci su tačno osetili da se pored teksta dešavaju i potpuno drugačije stvari. Jer, mnogo je teže konkretizovati i zapisati ono što osećaš. Psihologija muzičke umetnosti je mnogo neizvesnija po pitanju ishoda od književnosti i njene estetike.

To je bio moj mali hir. S obzirom na ono šta slušam i u čemu najviše uživam, nisam imao puno sagovornika u životu. Mali broj ljudi želi da priča sa mnom o tome, jer izuzetno mali broj njih sluša takvu muziku. To je na neki način i posveta svim tim ljudima koji stvaraju tu muziku. Pitao sam se kako bi se osećali kada bi znali da sam u roman uključio njihove pesme. Verovatno dobro - eto, postoje oni koji su to slušali i uživali u tome. Meni je YouTube dao tu vrstu percepcije, da mogu da vidim bendove, na primer Khanate, koji sviraju za 10 ljudi. Sad je i to moguće. Onda sam pomislio, OK, onda postoji i knjiga za 10 čitalaca, ako je to njima u redu i meni je. Pokušao sam da se identifikujem sa takvim stvarima.

* Pored diskografije, na kraju romana nudiš i videografiju zastupljenu u knjizi. Prorok iz prvog poglavlja je, na primer, pravljen po modelu junaka iz filma Bratski ples, koji navodiš u videografiji. Gledajući film na YouTube-u, čitalac dobija još jednu dimenziju tog lika. Je li to bila zamisao?

Upravo. Ispričaću ti šta mi se desilo: pre nekoliko dana sam sreo tog čoveka na ulici u Kikindi. Prvi put mi je prišao i ispričao neku takođe sumanutu priču. Tražio mi je sitan novac, koji sam mu dao, nakon čega on meni kaže: ''Zdravo, Arkane!''

* Šta si pomislio tada?

To je nadrealno iskustvo. Bio sam oduševljen čitavog dana, to me je potpuno ispunilo srećom i zadovoljstvom. Zato što je apsurdno. Inače, taj film funkcioniše na više različitih planova. Genijalno je snimljen i u prvom i u drugom delu koji je de facto priča o Davidu i Golijatu. To je istinita priča, to se zaista desilo. Ništa u svemu tome nije izmišljeno. Ja sam njega gledao 90-ih godina, ne znam tačno šta mu se desilo, znam da je stradao na nekom od ratišta. Ta njegova opsesivna potreba da govori, te ludačke rečenice koje on izbacuje iz sebe smo mi slušali regularno. To je bio televizijski program, političke emisije. Ljudi su sedeli za onim okruglim stolovima, urlali, izbacivali neke besmislice iz sebe, a većina ljudi je verovala u sve to.

* Radnja romana najvećim delom je smeštena u '93. godinu. Epilog je, međutim, u 2004?

Zato što se '93. nikada nije završila. Sećam se, gledao sam fudbalsku utakmicu između Partizana i Sutjeske 17. marta 2004. Odjednom su navijači na južnom delu stadiona počeli da skandiraju ''Kosovo je Srbija''. Nikome nije bilo jasno šta se dešava. Nekoliko sati kasnije sam prolazio pored Crkve svetog Marka i video vozača koji stoji ispred tramvaja i ponovo osluškuje vesti o onome što smo već toliko puta preživeli. Tada sam shvatio da to nema još svoj epilog.

Pribegao sam pisanju kada sam shvatio da će mi teško ići sa većinom ljudi
Photo: LA
* U jednom delu knjige otac se obraća ćerki rečima: ''Na kraju, ostaje ti da se ne sećaš. Jednog dana će nas pitati, a mi ćemo se ne sećati.'' Koje su posledice te svesne amnezije koju živimo? Može li ovakva književnost da učini nešto po tom pitanju?

Ne može. Nikada nije, niti će moći da utiče. To što mi radimo je jedan luksuz koji je i dalje dopustiv. S obzirom na dobru volju izdavača, ja mogu da radim šta god hoću, ali to nikoga ne interesuje u socijalnom i političkom smislu. Svako ko misli da utiče, pravi katastrofalnu grešku u svojoj krajnjoj nameri. Prisustvujemo polemici u susednoj državi o tome koja je uloga pisca u društvu. Uloga pisca je samo da piše.

Mi živimo te posledice od jutra do mraka, i od mraka do sledećeg mraka. Mi se ničeg ne sećamo. Ne sećamo se poslednjih 67 godina sopstvene istorije. I niko ništa ne zna i svi se prave ludi. Jer, tako je najlakše.

* Pa ipak, u Mrtvom polju baviš se, između ostalog, slikom stvarnosti u kojoj smo živeli i koju još uvek živimo. Koliko je bitno da se kroz književnost progovori o stvarnosti i prošlosti, o ''teškim temama'', iako ona (književnost), kao što si i sam rekao, neće niti može promeniti svet?

Ne bih rekao sa sam ja najbolji promoter socijalnog u literaturi, iako stvari često ne izgledaju tako. Hteo sam da napišem tragediju, izabrao sam kontekst koji sam najbolje poznavao. Za mene je sve to bio pre svega ogroman formalni problem. Kako da se iskaže takva grozota? Šta je jezik tog vremena? Svaka generacija bolno insistira na ekskluzivnosti momenta u kom živi. Ne razumem to. Koga ćemo mi, ovakvi, ikada interesovati? Sposobni smo za svakakva nedela, to znamo. Ipak, sposobni smo i za artističku artikulaciju sopstvenosti. I dalje umemo da govorimo. Jednog dana će samo to ostati.

* Nekoliko kritičara je primetilo da si se, smeštivši radnju romana u jedan dan, naslonio na džojsovsku tradiciju. Istovremeno, prisutni su intertekstualnost, kao primer postmodernizma, i elementi antičke tragedije. Čije uticaje - one književne - primećuješ u svom radu?

Ne razmišljam o uticajima, već o interesovanjima. Opsednut sam čitanjem, sve češće čitam po nekoliko sasvim različitih knjiga istovremeno. Možda je u pitanju strah da ću ostati uskraćen za nešto veličanstveno. Henri Miler je dobro pisao o toj pojavi. Interesuju me najrazličitije stvari. Možda je Mrtvo polje zaista delom proizašlo iz Džojsa i Foknera. Navodio sam i Kosinskog, Bulatovića, to mi je bilo važno. Neprekidno osećam da otkrivam stvari. Dosta sam se bavio Mišimom u poslednje vreme, zatim Makartijem i Delilom. Sada me privlače romani Biljane Jovanović.

* U jednom razgovoru kažeš: ''Savremena srpska književnost nikoga ne interesuje. Pisci su čitaoci drugih pisaca. Nema tržišta ni interesa". Zbog čega je tako? Pomenuo si da si radio u školi, te me zanima viđenje iz tog ugla. Koliko su klinci zainteresovi za ono što im se predstavlja kao savremena srpska književnost?

Ta deca ne veruju ničemu i nikome. I to je u redu. Zašto bi bilo drugačije? Savremena literatura je samo deo savremenosti, jedan njen odeljak. A njima se savremenost ne dopada. I ne znaju šta bi sa tim. I sve im je lagodnije u tom neznanju. Društvo očekuje da oni ne znaju ništa. Da ne pokazuju inicijativu. Da se ne naprežu previše. I da ne misle. To je strahovito neprijatna tema. Tek će nam biti neprijatno zbog toga, svima nama koji ostanemo ovde.

* Tvoj roman je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu 2010. Koliko si pratio sve ono što se dešavalo pre i nakon proglašenja pobedničkog romana?

Pratio sam, naravno. Ljudi su umirali zbog te nagrade. Ko bi odoleo besplatnoj predstavi takvog cirkusa? A i po prvi put sam se našao u tome. Sledeći put će, ubeđen sam, biti daleko zamornije.

* Sreten Ugričić je javno povukao svoj roman iz konkurencije za NIN-ovu nagradu. Prethodno je Saša Ilić pozvao pisce da ne učestvuju na ovom konkursu, jer ta nagrada nosi diskutabilno simboličko nasleđe. Zbog čega je izostala tvoja reakcija?

Postoje razlike u metodi. Pisanje je ekstremno individualistička delatnost. Pribegao sam pisanju kada sam shvatio da će mi teško ići sa većinom ljudi. A onda se traži nekakvo zajedništvo. Nekakav konsenzus. Oko čega? Govori se o moralu. Malo ko se zapitao o vrednosti nagrađene knjige. Da li je ta knjiga đubre? Ne znam, došao sam do nje i nameravam da je pročitam. Ako je đubre, daj da govorimo o tome. Pusti moral. Ako postoji potreba da dođe do desimbolizacije, onda morate da delujete iz srca stvari, a ne da dobacite neku sa strane. To je ono što imam da kažem na zadatu temu. Ovako izgleda kao da ste poraženi i pre početka. Mora da se učestvuje. Šta donosi odustajanje? Na kraju, kakvo simboličko nasleđe?

Ko to čita, sve te semolj-romane? Lako je proveriti u ma kojoj biblioteci. Oni najgori pobednički romani, iz godina kada su činjene najveće nepravde autorima, mrtvi su i za najopskurnije istorije književnosti. Niko to ne čita. Niko ne zna ništa o ljudima koji su ih napisali. Andrić nije dobio tu nagradu. Selin nije dobio Gonkurovu nagradu. Koga briga? Uređivao sam program u kikindskoj biblioteci. Dođe Dežulović, bude desetak ljudi. Isto prođe i Arsenijević. Dođe Pištalo, desetak dana po dobijanju nagrade - stotine ljudi. Gotovo niko od prisutnih nije čak ni član biblioteke. Kaže lepo Gogolj, Sisoj Pafnutjevič i Makdonaljd Ivanovič… Sve su te nagrade u suštini samo magnet za jurodive. I to sa oročenim dejstvom. U istoriju uvek odlaze pravi pobednici. Selin, Andrić…

* U jednom razgovoru si pomenuo da radiš na novom romanu. Koliko će se razlikovati od Mrtvog polja kada je reč o formi, a koliko po pitanju teme?

Apsolutno. U drugom slučaju ne bih ni pristao na taj, drugi roman. Šta mi ostaje, ako oduzmem sebi pravo na igru?

 

star
Oceni
4.40
Ostali članci iz rubrike Kultura
Tagovi