Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Intervju: Marko Kostić, reditelj

Ko odlučuje o novcu za domaće filmove?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Čini se da imamo jedinstvenu cenzuru (bez odgovornosti) i filmsku hijerarhiju koja uzima energiju od malih autora: Marko Kostić
Čini se da imamo jedinstvenu cenzuru (bez odgovornosti) i filmsku hijerarhiju koja uzima energiju od malih autora: Marko Kostić
Photo: Željko Jovanović

Očigledan je stav Ministarstva kulture, pa i odgovornih lica u kinematografiji, da ne treba ugrožavati autorsku slobodu svojih kolega. Taj bi stav bio bi još tolerantniji kad bi Ministarstvo sišlo sa vlasti! Ni u nacrtu Zakona o kinematografiji, niti u bilo kojoj javnoj formi nisam video kakav to hipotetički film država hoće da finansira. Bez državne direktive da se snimi taj jasno određeni film, ne postoji mogućnost da se autori tome povinuju, niti, pak, suprotstave takvoj želji nalaženjem alternativnog finansiranja! Svojom kreativnom i političkom ambivalencijom, oni koji odlučuju o kinematografiji, zapravo onemogućavaju stvaranje alternativnih finansijskih mreža koje bi pomagale kulturi.

Marko Kostić, beogradski filmski reditelj, kritičar, esejista i dobitnik mnogih međunarodnih i domaćih nagrada za dečji film Princ od papira, nedavno je postavljen za člana Komisije povodom konkursa Filmskog centra Srbije (FSC) za dodelu sredstava za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih filmova za 2010 godinu. Zajedno sa njim u komisiji su bili filmski producent, kritičar i novinar Nenad Dukić i reditelj Oleg Novković. Komisija je odabrala sedam projekata, dok je na Upravnom odboru FCS - a odlučeno da samo njih pet dobije sredstva, i to: Ustanička ulica Gorana Gajića, Top je bio vreo Slobodana Skerlića, Ničije dete Stefana Arsenijevića, Krugovi Srdana Golubovića i Bajaco bluz Lazara Ristovskog. Ovim povodom smo razgovarali sa Kostićem o radu u komisiji, šta se desilo sa preostala dva projekta i o problemima srpske kinematografije.

* Recite nam nešto o detaljima rada u komisiji? Ko bira članove komisije, koliko je bilo projekata i da li su stizali pod šiframa, kako se ne bi znalo ko je autor kog projekta? Šta se dešava pošto ih pročitate?

Komisiju bira Upravni odbor Filmskog centra Srbije.Zaista ne znam kako je došlo do toga da ja budem jedan od izabranih članova ovogodišnje komisije. S obzirom da sam kao reditelj nagrađivan u poslednjih dve godine, a bavim se i filmskom teorijom, mislio sam da je to normalno pa se nisam posebno raspitivao za razloge. Na FCS - ovom, tj. republičkom konkursu nema prenemaganja sa šiframa i projekti se prijavljuju pod imenima autora. Ove godine bilo ih je 86. Kad su svi članovi komisije pročitali sve scenarije, pričali smo o onima koji su na svakog od nas ostavili dobar utisak. Onda smo sastavili sopstvene, pojedinačne liste favorita, a oni projekti koji su se našli na listama više od jednog člana komisije, ušli su u konačnu, zajedničku listu. Konačnu, barem što se komisije tiče.

* Da li postoje unapred određeni kriterijumi za biranje projekata i koji su? Koji su vaši lični kriterijumi?

To je pravo pitanje. Kriterijumi su postojali, ali oni su administrativno-pravne prirode. Najupadljviji je onaj u kojem se naglašava da je festivalski potencijal projekta mnogo bitniji od bioskopskog. Sa tim se lično slažem, ali na žalost ne postoje kreativni kriterijumi, niti dramaturški, pa ni politički. Očigledan je stav Ministarstva kulture, pa i odgovornih lica u kinematografiji, da ne treba ugrožavati autorsku slobodu svojih kolega. Taj bi stav bio bi još tolerantniji kad bi Ministarstvo sišlo sa vlasti! Ni u nacrtu Zakona o kinematografiji, niti u bilo kojoj javnoj formi nisam video kakav to hipotetički film država hoće da finansira. Bez državne direktive da se snimi taj jasno određeni film, ne postoji mogućnost da se autori tome povinuju, niti, pak, suprotstave takvoj želji nalaženjem alternativnog finansiranja! Svojom kreativnom i političkom ambivalencijom, oni koji odlučuju o kinematografiji, zapravo onemogućavaju stvaranje alternativnih finansijskih mreža koje bi pomagale kulturi. Ta igra, u kojoj Ministarstvo načelno poštuje svaki umetnički izraz, zapravo vrlo liči na krađu ideja koje će, potom, država sama da realizuje. Demokratsko uređenje ne znači da treba ukinuti demokratske kriterijume. Šta je sa ugroženim manjinama, sa antiratnim porukama, sa širenjem mira i tolerancije…? Ništa od toga ne postoji u zvaničnim državnim aktima u vezi sa kinematografijom. Da li bi nametanje takvih kriterijuma bilo nedemokratsko?!

Photo: LA
* Da li u okviru rada komisije postoje lični favoriti u smislu rođačko-kumovsko-prijateljskih veza, tj. da li ste tako nešto primetili kod kolega ili samog sebe?

Za druge članove komisije ne znam, ali što se mene tiče, prijateljske veze na izvestan način jesu povezane sa mojim odlukama. Pozvan sam u komisiju kao aktivan profesionalac u srpskoj kinematografiji, pa nije neobično što mnoge talentovane autore lično poznajem, mnoge od prijavljenih scenarija sam i ranije čitao i za najbolje od njih se zalagao. Na kraju sam, nekima od njih, dao glas. Član komisije koji nema već izgrađen kontakt sa najboljim scenaristima, ne može se nazvati profesionalno aktivnim, samim tim kompetentnim, za ovo zaduženje.

* Na osnovu čega je Upravni odbor posle vaše odluke izbacio neke projekte koje ste odabrali? Zašto su neke zadržali, a neke odbacili? Da li vi kao komisija posle svog rada imate ikakvo pravo glasa?

Razlozi za odluke različiti su od projekta do projekta. Bila mi je čast što mi je FCS dodelio mogućnost odlučivanja i odgovornost člana komisije, ali onda sam shvatio da komisija ima samo odgovornost, a da je moć odlučivanja na Upravnom odboru i na uticajnim kanditatima Konkursa. Neprijatno sam iznenađen reakcijama određenih autora kao što su Srđan Dragojević ili Dinko Tucaković. Oni su uticali na pojedine članove Upravnog odbora FCS-a, a uz političku podršku pojedinih struktura DS-a, i uslovili da im Upravni odbor odobri sredstva, mimo odluka komisije, što im je konačno i pošlo za rukom. Kako su finansijska sredstva za kinematografiju ograničena, da bi se ovim autorima izašlo u susret, sa liste odabranih morali su da se izbace neki od legitimnih projekata koje je komisija odabrala. To se pre svega odnosi na projekat Maje Miloš Klip, po svoj prilici zato što je autorka najmlađa i politički najbezopasnija, a takođe i projekat Drugi krug Vladislave Vojnović zbog toga što sam ja, navodno, prekršio etički kodeks, kada sam njoj, kao njen povremeni saradnik, dao svoj glas. Vladislava i ja jesmo sarađivali i istina je da je trebalo da ja režiram Drugi krug, pre godinu i po dana, da je projekat tada dobio sredstva na Konkursu FCS-a ili Gradskog sekretarijata za kulturu. Pošto nije, ja sam se odrekao svog učešća u projektu i ne mogu da kažem da to nisam shvatio kao svojevrsno žrtvovanje. Tako sam dao glas Vladislavinom Drugom krugu, jednom od najboljih scenarija, a inače nastavku nagrađivanog Princa od papira. Nisam bio jedini član komisije koji je dao glas tom projektu, a mislim da bi bilo malo sumanuto da se suzdržim od glasanja, samo zbog toga što poznajem autorku i već dugo smatram da je scenario sjajan. Uz to, Drugi krug je svojevremeno dobio simboličnu podršku FCS - a za razvoj scenarija, a naglašeno je da na projekte koji su dobili takvu podršku obratimo posebnu pažnju i damo im malu prednost.

Onda je, pod istim, pomenutim pritiscima, poslata tužba vladinoj pravnoj Komisiji za sukob interesa, da pronađe neregularnost u mojoj odluci. Vladina Komisija je, naravno, procenila da nema sukoba interesa, ali su i pored toga odluke Komisije promenjene. Sve se to događalo bez mog znanja i bilo kakvog konsultovanja, kao što je i ceo pravni spor pokrenut mimo mog znanja. Sve pomenuto, saznao sam retrogardno, nezvaničnim putevima. Ukratko, reklo bi se da su konačne odluke Upravnog odbora FSC-a donesene pod pritiscima pojedinih nezadovoljnih kandidata u odnosu na koje Upravni odbor nema potreban autoritet.

Da sam sve ovo mogao da pretpostavim, možda ne bih, a možda, ipak, i bih prihvatio zaduženje člana komisije FCS-a. Ali, mora da bude zvanično rečeno kakvu to pomoć FSC želi kad angažuje komisiju! Ovako, kao da imamo jedinstvenu cenzuru (bez odgovornosti) i filmsku hijerarhiju koja uzima energiju od malih autora, umesto da bude obrnuto, da manje slavni autori crpe snagu i podršku od uticajnih kolega.

FSC je značajno i visoko telo, ali kojem očigledno treba pomoć sa svih strana, u svakom smislu. Ja sam i dalje, spreman, da im, ako zatraže, pomognem, ako već ne odlukama, onda kreativnim savetom ili kulturnim planom. Tj. na usluzi sam svakome, ko čak i samo na rečima, želi da pomogne srpskoj kinematografiji.

* Donet je Nacrt zakona o kinematografiji. Koji je vaš stav i da li ste prisustvovali tribini u FCS-u tim povodom?

Na tribini povodom Nacrta zakona o kinematografiji pričalo se o kontroverznom članu, po kojem Ministarstvo zadržava diskriminaciono pravo da 25 % budžeta namenjenog filmskoj umetnosti dodeli tzv. projektu od izuzetnog značaja. Za razliku od mnogih mojih kolega, ja nisam protiv toga da država deli pare kome hoće. Ali tada se unapred moraju znati kriterijumi. Mora da bude jasno i glasno saopšteno KAKAV je to projekat od izuzetnog značaja da bi scenaristi imali uže određenje o čemu da pišu ako imaju ambicije da tih izuzetno značajnih 25 % dobije njihovo delo. Čak i ako bi država htela da “namesti” te pare autorima koje ona želi iz nekih vanfilmskih razloga, i ti odabrani srećnici bi, u tom slučaju, morali da se pomuče pa da svojim delima odgovore na javno poznate kriterijume. U tom slučaju, kad je takvo delo završeno i kad se prikaže, jasnije bi se znalo da li je autor uspeo ili nije. Takođe, kada bi kriterijumi postojali, svi problematični pravni termini i definicije iz Nacrta, bili bi jasniji u tom kontekstu.

Članovi Upravnog odbora FCS, uključujući predsednika Mikija Manojlovića često navode kako su promene u kinematografiji njihov imperativ. Nikakva želja za promenom ne vidi se iz njihovih odluka, u nacrtu ili van njega. Takođe, u izjavama navode, kako svi mi zajedno imamo isti interes, da pomognemo kinematografiji. Pa, ni Kinezi, ne verujem da su protiv te ideje, pa to ne znači da dele interes sa srpskom kinematografijom. Različiti su interesi onih reditelja koji ne uspevaju da snime prvi film i onih, međunarodno priznatih kolega u upravi. Zato kinematografske tribine liče na igru gluvih telefona, gde se stvarni motivi ne vide, pa zato niko i ne postavlja pravo pitanje. Baš zato, Ministarstvo za kulturu, ili bilo koje pomoćno telo Ministarstva, mora da ima svoj umetnički motiv, ugao i cilj.

Ne toj istoj tribini bilo je, posledično, najviše pravnih termina. Čudno je da kada treba da pričamo o suštini naših profesionalnih problema, mi umetnici moramo da koristimo pravni rečnik. Zar ne bi trebalo da ističemo umetničke zahteve profesije, a da pravnici razmišljaju kako da naše kreativne stavove i jezik, uobličen u pravnu formu? Pomalo je smešno slušati filmadžije kad ubedljivost njihovog iskaza u debati zavisi prvenstveno od toga koliko su pravno potkovani.

Photo: LA
* Kada biste odlučivali o celukupnoj kinematografiji za sledeću godinu, šta biste predložili?

Stavio bih akcenat na tzv. film epohe. Najgledaniji srpski film u ovom veku, a i uopšte, je Zona Zamfirova i to može biti dobar putokaz. Tvrdnja da su filmovi čija je radnja smeštena u prošlost, skupi, nije sasvim tačna, a to usamljen, a nažalost i nemaštovit primer serija Zdravka Šotre, potvrđuje. Bilo bi dobro kada bi se filmske ekipe sjedinile sa Šotrinom ekipom i snimale na istim lokacijama na kojima je i on snimao. Onda bih pozvao scenariste da napišu različite celine, za buduće filmove i serije, snimljene na tim istim objektima. Tako bi se napravila svojevrsna B produkcija, sa scenografijom balkanske Srbije iz prve polovine 20 veka. Insistirao bih da svaki film ili epizodu pise više scenarista; dozvolio bih postojanje različitih kreativnih struja, estetskih i ideoloških, koja bi smišljala različite zaplete, na istom prostoru. Dakle, različiti scenariji za istu scenografiju. Time bi se dobio kontinuitet različitih ideja, postavljen na istoj estetskoj platformi. To bi ostvarilo ono što je suštinsko za kinematografiju, a to je SERIJA različitih, univerzalnih ideja, sa istim, lokalnim, zajedničkim imeniteljem. Publika bi bila nadražena mogućnošću da vidi simboličke nijanse koje se nastavljaju, a koje bi mogla da uporedi sa prethodnim ili sa budućim nastavkom. Nastala bi potražnja koja nije partikularna od filma do filma, već oblikuje širu celinu koja je publici data na uvid. Neki od tih filmova zaradili bi više, neki manje, ali bi bili podesniji za festivale, zavisno od scenarija. Takođe, svi oni zajedno, nosili bi edukativni, istorijski nivo, ali i slobodu da se u istoriju ubaci fikcija, koja bi unapredila simboličku svest publike, stvorila vezivna umetnička tkiva između prošlosti i sadašnjosti, što i jeste osnovni zadatak kulture. Ali, od takvog, kao i od bilo kakvog drugog umetničkog plana daleko smo i teorijski, a kamoli praktično.

******

Do zaključenja ovog teksta, nismo dobili tražene odgovore od Srđana Dragojevića i Mikija Manojlovića. Stigao je samo odgovor od Dinka Tucakovića koji objavljujemo u celosti. e-Novine će odgovore druge dvojice, ukoliko ih bude, objaviti odmah.

Takođe smo saznali da su nakon sednice Upravnog odbora ostavke podneli članovi Goran Pitić, Aleksandar Vlahović i Branimir Dimitrijević. Ovo nam je potvrđeno u FCS-u i objavljeno je na sajtu Vlade Srbije, ali još uvek nismo došli do detalja.

Komentar Dinka Tucakovića:

Sramno je da mladi čovek kao Marko Kostić, prekrši sve moralne kodekse, i kao član komisije, ugazi u dosada neviđen sukob interesa. On i ne poriče da je za projekat Drugi Krug već dobio sredstva za razvoj scenarija sa Vladislavom Vojnović (!) i da je to nastavak filma Princ od papira koji je on režirao, i da je s tim projektom učestvovao prošle godine kao reditelj (!). Dakle, prvi put u istoriji konkursa, dao je pare sam sebi. Naš pravni savetnik sklon je da tvrdi da ovde ima osnova i za krivičnu odgovornost tačnije za dela obmane i protivpravnog sticanja dobiti, jer, naime, za ovaj projekat je podneta kalkulacija od 1.500.000 evra a kasnije je u pismu UO FCS dramatično smanjeno na 400.000 evra. Sada ćemo, naravno, ovomo da pridodamo i krivično delo klevete koje se odnosi na pasus o vezama i DS ako to bude objavljeno kao deo intervjua.

Što se nas tiče, ekipe filma Doktor Rej i đavoli u produkciji Viktorija filma polemike nema i neće biti, a van toga, vidim beskrupuloznog mladog čoveka koji želi da do sledećeg filma dođe po svaku cemu, što je ironija za nekog ko se navodno bavi žanrom dečijeg filma.

star
Oceni
3.80
Ostali članci iz rubrike Kultura
image

Intervju sa Jadrankom Stojaković iz 1975.

O pjevanju i gitari

image

Intervju: Aleksandra Mančić, prevodilac i autor (2)

Oslobađanje od nametnutog mišljenja i ponašanja

image

Intervju: Aleksandra Mančić, prevodilac i autor (1)

Prevođenje je čin pobune

image

Intervju: Dragan Velikić, pisac

Što sam stariji, manje izmišljam

image

Intervju: Igor Marojević

Knjigom do pripadnosti srednjem sloju

image

Intervju: Neven Ušumović, pisac

Ne dopuštam likovima da tek tako izvrše samoubojstvo