Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (28)

Intervju: Greta Sundberg, spisateljica

Beg u fašizam

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Napravljena je cela nova kultura koja počiva na fašističkim idealima a da je mi nismo ni svesni: Greta Sundberg
Napravljena je cela nova kultura koja počiva na fašističkim idealima a da je mi nismo ni svesni: Greta Sundberg
Photo: Dragan Kujundžić

Švedska više nije zemlja blagostanja, sigurno društvo kao što je bila nekada, do devedesetih godina, od kada je zemlja počela da tone u probleme, počeo je da se urušava ceo socijalni sistem, mislim da je to jedan od razloga za ekspanziju ovakvog pokreta. Veliki broj mladih ljudi je nezaposlen i taj broj raste, a nezadovoljni mladi ljudi o kojima društvo ne brine idealni su za manipulaciju pokretima poput neonacista, huligana i drugih ekstremističkih grupa

Dana 27. januara svet se seća žrtava holokausta, stravičnog zločina koji je promenio i zauvek obeležio istoriju ne samo 20. veka, nego celog čovečanstva. Datum sećanja je datum oslobađanja logora Aušvic Birkenau u Poljskoj, najveće fabrike smrti u vreme Drugog svetskog rata u kojoj je ubijeno preko milion ljudi.

Tačno 65 godina nakon oslobađanja logora Aušvic Birkenau, Evropa se bori sa demonima koji parazitiraju na ideologiji stvaralaca fašizma i nacizma. Samo nekoliko meseci ranije natpis sa ulaznih vrata logora “Rad oslobađa” ukraden je, a ispostavilo se da je to urađeno po narudžbi švedskih neonacista, no do samog naručioca istraga još nije stigla. Skrnavljenje mesta zločina, istovremeno mesta sećanja i opomene je čin koji je svakog normalnog ostavio bez reči, ali čin koji pokazuje da ima onih koji još uvek misle da su takvi zločini opravdani. Problem neonacističkih grupa uglavnom se veže za zemlje bivšeg Varšavskog pakta, Istočnu Evropu, dakle zemlje koje u tranziciji imaju problem velike nezaposlenosti, straha od gubitka tek vraćenog ili novostečenog identiteta i zemlje koje nisu u potpunosti raščistile sa sa prošlošću, sa nasleđem Drugog svetskog rata.

Međutim, činjenica da u Švedskoj, koja je ranije važila za zemlju blagostanja, kao i sve skandinavsne države, postoji jak neonacistički blok pokazuje da i razvijena društva koja neguju demokratske vrednosti polako počinje da nagriza crv mržnje prema svakoj drugosti. O problemu neonacističkih grupa, mladih, neshvaćenih i zapostavljenih ljudi, te o razlozima zbog kojih oni postaju ksenofobi i rasisti za e-novine govori Greta Sundberg, spisateljica i dramska pedagoškinja koja se bavi problemima mladih ljudi kroz kreativne radionice. Greta Sundberg je u Srbiji krajem 2009. godine promovisala knjigu “Budi čovek” u izdanju izdavačke kuće “Rende”, koja je napisana u monolozima a govori o troje mladih ljudi, od kojih je jedan mladić koji ima osećaj da nikome ne treba a drugi je mladić koji nema svoj identitet. Prvi je fašista, drugi će uz njega postati fašista, piča koja je prepoznatljiva u bilo kojem delu sveta.

* Knjiga “Budi čovek” priča je o izgubljenim mladim generacijama, o njihovoj potrazi za smislom, koji ovaj put nalaze u neonacizmu. Koliko veliki problem Švedska ima sa profašističkim grupama? Nedavno je objavljeno da je krađu natpisa "Rad oslobađa" organizovala švedska neonacistička grupa.

Sve je veći. Pre nego što sam krenula u Srbiju pročitala sam u medijima da su organizacije poput White power, udvostručili svoju aktivnost i to mahom na jugu zemlje, sever nema takvih problema. Na jugu Švedske, tradicionalno, imamo nacističke grupe i sve su jače. Sada zvanično imamo i stranku koja im je naklonjena – Švedske demokrate. Još nisu na vlasti, nema ih u parlamentu, ali su sve jači, broj njihovih pristalica se povećava konstantno. Veoma su konzervativni, stavovi su im na nivou srednjeg doba kada su u pitanju odnosi muškarca i žene, strance uopšte ne žele u svojoj zemlji ali u javnim nastupima ističu kako će brinuti o svima kada dođu na vlast. Međutim, to je propaganda, u pitanju je rasistička stranka koja pokušava da se dokopa vlasti. Mi 2010. godine imamo izbore i ja sam zaista uplašena kakvi će rezultati biti.

* Švedska se na Balkanu doživljavala kao zemlja blagostanja. Šta se desilo pa se mladi ljudi okreću fašizmu, zašto se sve više ljudi okreće stranci koja propagira rasizam i ksenofobiju?

Švedska više nije zemlja blagostanja, sigurno društvo kao što je bila nekada. Švedska to jeste bila sve do devedesetih godina, od kada je zemlja počela da tone u probleme, počeo je da se urušava ceo socijalni sistem, mislim da je to jedan od razloga za ekspanziju ovakvog pokreta. Veliki broj mladih ljudi je nezaposlen i taj broj raste, a nezadovoljni mladi ljudi o kojima društvo ne brine idealni su za manipulaciju pokretima poput fašista, neonacista i drugih ekstremističkih grupa.

* Organizujete kreativne radionice i na taj način radite sa mladim ljudima. Da li ste razgovarali sa onima koji su članovi neonacističkih grupa?

Neonacisti sa kojima sam razgovarala nisu učestvovali u radionicama. Neke od njih sam zvala da pričaju o svojim iskustvima, one koji su se izvukli iz celog pokreta. U Švedskoj imamo organizaciju koja se zove “Exit” i koja pomaže neonacistima koji žele da napuste takav način života. Zvala sam ih i razgovarala sa tri mlada čoveka. Njihove priče su veoma dragocene. Zbog toga sam i napisala najpre pozorišni komad, a onda i knjigu, kako bi pokazala šta fašizam radi mladim ljudima, a onda i upozorila da društvo mora da brine za njih, jer je njihovo lutanje u ekstreme krivica nebrige države za njih. U radionicama pokušavam da spojim ljude iz različitih društvenim slojeva koji se u drugim životnim okolnostima ne bi sreli.

Photo: Dragan Kujundžić
* Pomenuli ste organizaciju koja pomaže članovima neonacističkih grupa da izađu iz te priče. Koliko je opasno napustiti takve grupe?

Veoma. Oni koji napuštaju grupu smatraju se izdajnicima. Jedan momak sa kojim sam razgovarala je imao lažan identitet. Od kad je napustio svoju grupu morao je da promeni ime i prezime i da se preseli u drugi grad u Švedskoj. Bio je i fudbalski huligan, što je još jedan problem u Švedskoj. Mi sada imamo program za sprečavanje huliganstva. Pravi fanovi fudbala, navijači koji zaista vole svoj klub počeli su otvoreno da apeluju, da se bune i organizuju i Švedska danas pokušava na taj način da se obračuna sa nasiljem među navijačima. Po zakonu njima je zabranjeno da uđu na stadion, policija zna ko su, obeleženi su ali to ponekad ne funkcioniše. U Švedskoj je pre pet godina ubijen jedan momak, kao i u Srbiji nedavno i tada sam napisala dramu posvećenu tom događaju. U toku istraživanja za pisanje komada naletila sam na nešto što me šokiralo. Dobili smo novu vrstu huligana, to nisu mladići iz nižih socijalnih slojeva, nego iz dobrostojećih porodica, poput dece ambasadora i diplomata. Danju rade kao advokati, nose firmiranu garderobu iz Londona, a noću idu po ulicama ili stadionima i tuku ljude. To je potpuno neverovatno. Ušla sam na njihov forum i nisam mogla da verujem kakve se rasprave vode. Pričaju koji će parfem da stave za dogovorenu tuču. Napravljena je cela jedna kultura a da je mi skoro uopšte nismo svesni. To je jako opasno. To je kultura koja promiče mržnju prema različitosti, kultura u čijoj osnovi je mržnja prema Drugima koja može da dovede i do smrti. Šokiralo me koliko su opasni. Mislim da su pitanju nestabilni ljudi, mentalno bolesni, potpuno empatični.

* Ali veliki broj evropskih zemalja ima problem sa neonacističkim grupama. Švedska, Poljska. Češka, Srbija... To znači da imamo mnogo mladih, nestabilnih ljudi na ulicama, istovremeno jako ljutih. Šta nije u redu sa društvom kada su mladi ljudi toliko ljuti, pa čak i oni iz dobrostojećih porodica?

Mislim da to ima veze sa urušavanjem društvenog sistema vrednosti i nemoćnosti ljudi koji bi trebalo da se bave takvom decom, poput pedagoga, psihologa i psihijatara. Švedska je menjala poslednjih godina zakone u kojima je između ostalog bila definisana i briga za određene društvene grupe, poput narkomana, alkoholičara i sl. Danas ako si alkoholičar i imaš mentalne probleme, pošalju te na jednu kliniku za lečenje alkoholizma gde ti kažu da treba da ideš na drugu kliniku da tražiš pomoć psihijatra i tako redom. Mnogo mladih ljudi se nalazi prepušteno samima sebi, tu negde između, onda počinju sami sebi da pomažu tako što se, na primer, okrenu narkomaniji. Nisam sociolog, ali mislim da je problem što društvo ne brine na način na koji treba da brine, da ih uputi na pravi put, da im pokaže da imaju svoje mesto u tom društvu. Mi poslednje četiri godine imamo konzervativce na vlasti i sve je gore. Bolesni ljudi dobijaju veoma malo novaca i slabu zdravstvenu zaštitu, moraš da budeš snažan celo vreme, to je društvo jakih. A pre, ako si bio bolestan, društvo je moglo da ti pomogne i pomagalo je. Sada si skoro prepušten sam sebi. U Švedskoj ima dosta stranaca koji su došli u potrazi za boljim životom, uglavnom su siromašni i dobijaju socijalnu pomoć od države koja je nedovoljna, ali u poređenju sa Srbijom situacija je mnogo bolja. U svakom slučaju više ne gledamo na Švedsku kao na zemlju blagostanja, ta idilična slika je promenjena i ja želim to da pokažem i ovom knjigom, da ukažem na probleme sa kojima se bori društvo. Želim da ih isprovociram, da bi se ljudi probudili i bili aktivni. Hoću da kažu da ne može biti ovako, da traže da nešto mora da se promeni.

* U toku promocije knjige prikazan je dokumentarni film “Elita ili šljam” koji prati razgovore sa maturantima u Stokholmu i Beogradu. Tada smo mogli videti učenike beogradske gimnazije koji smatraju da se mora živeti po verskim pravilima i da žena mora da zna svoje mesto u društvu. Koliko je važno da umetnici rade sa mladim ljudima?

Mislim da je veoma važno. Ja radim na veoma aktivan način s njima, učim ih da sami budu aktivni, da imaju kritičko mišljenje, o sebi na prvom mestu, pa i o drugima tako da mogu da izgrade svoj stav. Inače su uglavnom pasivni, sede u klupama i samo primaju informacije. Dolazim iz teatra i želim da ih naučim da budu spontani, da dođu u kontakt sa svojim emocijama. Kad sam to radila u Kini, ljudi su bili zbunjeni kad sam htela da sklonim klupe i da sednemo u krug jer su naučili da se ponašaju po obrascima. Tako radim i sa mladima i sa decom. Ja pokušavam da ih naučim da se izražavaju, da budu kreativni. Nisam socijalni radnik da im pomognem u potpunosti, ali mogu da im dam ključ kako da shvate neke stvari, ali ne mislim da knjiga ili predstava može nešto iz temelja da promeni. Mogu da ih uputim, ponekad poželim da jesam socijalni radnik pa da im mogu pomoći još više jer moju knjigu sigurno neće kupiti neki huligan, neonacista ili mladi poblematični ljudi. To je tužno, jer kad odem u školu, vidim da ljudi imaju rasističke stavove, kada razgovaram i igram se s njima mogu da im ubacim crv sumnje u to njihovo stajalište, jer smatram da ljudi koji imaju rasističke ispade su ljudi koji nemaju mogućnosti, ljudi za kojima društvo nema potrebu i to je veliki razlog zašto postaju huligani ili se okreću ekstremističkim grupama, to je ta tačka u kojoj se njima može pomoći. Društvo treba da im pokaže da su potrebni u budućnosti, jer im niko ne govori šta da rade sa svojim životom.

U Švedskoj mi imamo veoma jake demokratske vrednosti, iako ih ne poštujemo s vremena na vreme, ali naše društvo jeste izgrađeno na njima. Ako bi neko u Švedskoj u razredu rekao kako svako treba imati svoje mesto u porodici i kako se trebaju poštovati verske norme, učenici bi odreagovali, pitali bi šta to pričaš. U Srbiji, kako se videlo i u filmu, nije tako. Takav stav deluje normalno i poželjno. To je zastrašujuće. Za razliku od švedskog, srpskom društvu takvi ljudi su glasni, verbalno ili fizički agresivni, dok ljudi sa drugačijim stavovima uglavnom tiho govore te stavove. Mladi i ljuti ljudi su kao šetajuće bombe.

* Koja je uloga umetnika u društvu?

Moje mišljenje je da treba da budemo veoma aktivni i da kao takvi učestvujemo u društvenom životu zemlje. Imam kolege koji su pasivni, nemaju dodira sa realnošću, sede kući i pišu ili slikaju, ali ja mislim da treba da izađem napolje, posebno u škole, u bolnice, čak i na ulice.... Pozorište treba da izađe vam zgrade pozorišta, da igra u školama, dopre do ljudi, i natera ih da zajedno stvaramo. Volim community theatre, posebno sa decom jer oni tada nauče jezik pozorišta. Mnogo mladih ljudi ne ide u pozorište, trebaš dobroobrazovane roditelje da ukažu deci na pozorište iili operu. Zato radim i kao dramski pedagog, moja misija je da edukujem mlade ljude, da ih naučim jeziku pozorišta ali ne samo njih, učim i nastavnike jer se mnogi od njih plaše pozorišta, ne razumeju ga i kao takvo ono ih plaši. To je veoma specijalan jezik i ljudi se nekada osećaju glupo jer ne razumeju. Moja misija je da ih naučim kako da razumeju pozorište.

* Zašto je to bitno?

Učiti ljude da imaju kritičko mišljenje i daje lepotu, istražuje i definiše lepotu, istražuje stvari koje do sada niste primećivali, otvara vidike, nove prostore a ja mislim da je to veoma važno. Ponekad daje i nadu. Nekada možete da osetite tugu ili samoću i da ste spašeni predstavom ili knjigom, možete da osetite da niste sami.

* Mislite li da umetnici smeju ili mogu da budu društveno neaktivni, neodgovorni?

Teško. Šta god da radiš u ovoj branši skoro je kao politička akcija. Ja pričam o umetnosti koja se oseća, ona je uvek društveno odgovorna i aktivna, mejnstrim me ne zanima.

star
Oceni
4.74
Ostali članci iz rubrike Kultura
Tagovi