Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (144)

Intervju: Radmila Karlaš, autorka „Četvorolisne djeteline“

Milorad Dodik je domaći izdajnik i pljačkaš!

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Ja sam apatrid, čovjek bez domovine, ja je više nemam definitivno, živim u nekoj zemlji koja postoji samo u mom sjećanju: Radmila Karlaš
Ja sam apatrid, čovjek bez domovine, ja je više nemam definitivno, živim u nekoj zemlji koja postoji samo u mom sjećanju: Radmila Karlaš
Photo: Dinko Gruhonjić

Čovjek će u drugima prepoznavati upravo one loše osobine koje zapravo on sam nosi. A u stvari moramo da razgrnemo taj mrak, ne podnosim mrak. A glupost i zlo nanose mrak, to je toliko banalno. Moramo shvatiti da smo svi mi Bosna i Hercegovina, da Bosna i Hercegovina nije nešto imaginarno. Naša zemlja je bolesna, što znači da smo i mi bolesni. Kada mi ozdravimo, ozdraviće i Bosna. Biće teško, trajaće generacijama, ali jednom se mora početi…

"Četvorolisna djetelina" je prvi roman iz Republike Srpske koji otvoreno govori o zločinima koji su u njoj počinjeni nad Bošnjacima, o etničkom čišćenju u spisateljičinom gradu i temama o kojima se u većini slučajeva ćutalo u tom delu Bosne i Hercegovine.

Na u Novom Sadu koja je održana u četvrtak, 5. novembra, Teofil Pančić pohvalio je Karlaševu zato što se u romanu usudila da imenuje zlo. “I dalje živimo u situaciji kada zlo postaje poželjno i legalno, i kada se zlo predstavlja kao vrlina”, rekao je Pančić. Književnik Nedim Sejdinović ocenio je da će na ovim prostorima i praunuci plaćati ceh za zločine koji su počinjeni. “Na ovom prostoru nema mesta za partiotizam, jer se svaki patriotizam ovde završava ratnim zločinima i masovnim grobnicama”, rekao je Sejdinović.

Radmila Karlaš je bivša novinarka, ali se iz novinarstva povukla pre tri godine. Radila je za mnoge svetske i domaće elektronske i štampane medije, poput Glasa Amerike, BBC-ja, WDR-a, Sarajevskog svijeta, BH Dana i VIN-a, kao i za Amnesti internešenel (Amnesty International). Zbog svog javnog angažmana u zemlji i svetu, kao bespoštedni kritičar i oponent akterima razdora i nacionalističkog politikanstva na teritoriji bivše Jugoslavije, neretko je bila i u neposrednoj životnoj opasnosti u rodnom gradu Banjalluci

* U jednom intervjuu kazala si da su “male ćundare” (mali penisi, prim.aut.) jedan od mogućih uzroka zala koja su počinjena u ratu…

Pa da, zlo se manifestuje na razne načine, ono je u čovjeku i prije rata i u ratu. I onda kada bude rat onda taj neko ko ima kompleks male ćundare to ispoljava na taj način da se nekom najebe majke. Zašto je neko silovao, zašto je neko pljačkao? Pa zato što rade najniži nagoni koji su nesankcionisani, zato što je zli duh pušten iz boce. A tu je i taj jadni, smušeni libido. Bez obzira što će mu ćundara ostati mala, zlo je počinjeno.

* Znači, zlo mu neće pomoći kod erekcije?

Sigurno mu neće pomoći, džaba mu bilo!

* Kazala si na promociji knjige u Novom Sadu da se osećaš kao i cela Bosna i Hercegovina: razoreno. Da li si za ovih 14 godina od famoznog Dejtona uspela da pokrpiš rane?

Ja sam zapravo naučila da živim s tim što mi je rat učinio, i meni i mojim Bosancima i Hercegovcima. Kao što je razarana moja zemlja, mi smo s njom razarani i moramo biti spremni na to da s tim ranama živimo do kraja života, s tim ožiljcima koji užasno bole na svaku i najmanju asocijaciju na rat. A pogotovo boli u situaciji neizmirenih računa, kada je zlo još uvek živo, kada nije bilo denacifikacije, kroz koju je, recimo, prošla Njemačka nakon Drugog svetskog rata. Umjesto toga, zlo nam se danas pojavljuje u drugom obliku, zbog čega će svaki normalan čovjek i u grob sa sobom ponijeti sopstvenu iskasapljenu dušu.

* A kako je uopšte moguće živeti bez pravde?

Teško je, ali čovjek mora naći neki svoj modus da opstane u tom svemu, da li kroz sopstveni mikrokosmos, da li kroz djelovanje, da li kroz to što će reći “Ja neću da budem takav!” Možeš se boriti i kroz riječi, jer su riječi napravile haos na ovim prostorima pa kako su napravile haos, tako mogu da naprave i nešto što nije haos.

Alergična sam na ljudsku glupost, ali sam najviše alergična na licemjerje. Ovdje fali pameti, ovdje fali reda. A često se oni koji imaju malo pameti postaju licemjerni pa se ponašaju onako kako im dnevna politika nalaže. Manje zamjeram onima koji ne znaju o čemu se radi pa iz neznanja nasjedaju na neke stereotipe. Ali, oni koji znaju sve a manipulišu time, daleko su opasniji od ovih drugih jadnika.

* Da li ti zaista veruješ da ovde ima ljudi koji ne znaju šta se desilo?

Ima ljudi koji definitivno ne žele da se suoče s tim… S druge strane, i oni koji su direktno učestvovali u tom zlu ili su ga podržavali, i dan-danas brane to, žele da imaju opravdanje za sve što se desilo. Njima je jako teško da prihvate saznanje da sve to što se desilo, sve te porušene kuće i uništeni životi - da je sve to učinjeno bez ikakvog smisla. Suočavanje je zapravo najteže. Ali, hajdemo upaliti reflektore i osvijetliti zlo! A da li je teško živjeti u takvom okruženju? Pa naravno da jeste.

* A da li bi se to tvoje okruženje moglo nazvati fašističkim?

Naravno da se mogu vući paralele. To se može i naučno dokazati!

* Recimo, u slučaju same Srebrenice čak je i Vlada RS, doduše pod pritiskom, utvrdila da ima oko 20.000 osoba koje su na ovaj ili na onaj način bile direktno uključene u genocid. Kada se to pomnoži sa brojem članova porodice, prijatelja, kolega, komšija…, koji su neminovno znali šta se desilo u Srebrenici, dolazimo do zapanjujućih cifara onih koji su kolaborirali sa najužasnijim od svih zločina… Može li se onda u RS govoriti o kolektivnoj odgovornosti za zlo?

Mislim da ne može. Nije Branko Karlaš, moj otac, počinio nikakvo zlo. Hajde da poimence prozovemo svih tih 20.000 ljudi. Naravno da shvatam da je to nemoguća misija. Uostalom, i poslije Nirnberškog procesa je toliko nacista pobeglo pa je Simon Vizental čitav život posvetio proganjanju nacista, ali su svejedno neki izbjegli ruci pravde. Društvene okolnosti u BiH definitivno ne idu na ruku da se imena zlikovaca objave i da se i dalje tvrdi da zlo nije počinjeno.

* Ali, stanovnici Srbije i RS su u velikoj većini podržali zlo, tako što su glasali za Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića… Očigledno je da, bez obzira ako imaš medije, vojsku, policiju, novce…, nije moguće počiniti genocid bez tih by-standersa, bez tih “običnih ljudi” koji odobravaju - da li akcijom ili nečinjenjem – pripremu i sprovođenje genocida…

Da, to su vrlo teški mehanizmi… Uzroci zbog kojih se vode ratovi su potpuno neki drugi, a ideologija je nešto drugo. Kada se stvara ideologija, ona se vrlo perfidno osmišljava i u taj koloplet uvlači veliki broj ljudi. To nije ništa novo u istoriji čovječanstva. I tu opet dolazimo do malih ćundara, do ljudi kod kojih rade najniže moguće strasti. Kod nekoga radi strah, koji je osnov svake patologije, i kojeg podgrijavaju. Kod nekog radi zavist… Najtragičnije je kada ljudi nakon toliko godina vjeruju novinama koje su pod određenom šapom. Da ne pričamo o tome koliko su ljudi uopšte pismeni i koliko misle svojom glavom.

* A koliko je taj običan čovek zapravo saučesnik? Jer ukoliko jeste, onda je savršeno razumljivo što ne želi da se suoči sa prošlosti…

Običan čovjek traži opravdanje za ono što mu se desilo. Ima i onih koji su razočarani, koji priznaju da ovo ništa ne valja, da nema pobjednika, da jednostavno ne znaju zašto su ljudi izginuli, zašto su ostali bez svega, zašto ne žive normalan život… Kad rat krene mljeti i kada prorade ti mehanizmi, onda se običan čovjek svrstava u stado, u kojem je toplo ali malo smrducka. Iskreno, ja sam precijenila čovjeka, misleći da će uspjeti izbjeći te zamke.

* Neko je jednom rekao da je Bosna i Hercegovina u vrlo nezavidnoj situaciji, jer su joj susedi Srbija i Hrvatska pa je to kao da birate između tumora i leukemije…

Naravno! Ja se potpuno slažem s tim. Samo nas nemojte više braniti, molim vas! Ostavite nas na miru! Ali, i dan-danas smo svjedoci negativne politike tih naših susjeda. S tim što ne treba zaboraviti ni domaće izdajnike. A iza svega toga, kad se sve to razgrne, ne stoji ništa drugo nego jedna obična pljačka, jedan odvratni interes.

Photo: Dinko Gruhonjić
* Kad smo već kod domaćih izdajnika, Milorad Dodik je dočekao Biljanu Plavšić i poslao avion po nju…

Pa da. On je koristio avion koji je kupio niko ne zna kako, odnosno od budžetskih sredstava, od našeg novca, sigurno ga nije kupio od svojih para. Dodik se ponašao bahato i u tom slučaju. Ali, nije bitan Milorad Dodik, već okolnosti koje su ga izrodile. Ako te okolnosti opstanu, umjesto Dodika će opet doći drugi Dodik.

* A šta je uzrok za te okolnosti?

Vrlo jednostavno: mi nismo čak ni u fazi prvobitne akumulacije kapitala, već u jednoj notornoj pljačkaškoj fazi. U pitanju je jedna obična pljačka koja se stalno zamagljuje nekakvom ideologijom, koja treba običnog čovjeka da zavede, da ne bi razmišljao o tome da nema od čega da živi i da nema šta da jede.

* A kako bi Biljanu Plavšić dočekali danas u Banjaluci?

Pa vjerovatno bi bilo ljudi koji bi izašli da je dočekaju kao “ženu-žrtvu”, jer i dalje ima dosta ljudi koji razmišljaju glavom Milorada Dodika. Ali, ja neću da razmišljam o njima, već o onoj svjesnoj manjini, koja kaže: “Mi smo gladni, dosta nam je bacanja prašine u oči”.

* Imaš li ti problem s tim što izgovaramo ime “Republika Srpska” manje-više bez problema, iako znamo ko joj je dao ime i na kakvim je zločinima nastala?

Ja sam apatrid, ja sam čovjek bez domovine, ja je više nemam definitivno. Živim u nekoj zemlji koja postoji samo u mom sjećanju. Bez obzira što živim u Banjaluci, u Bosni i Hercegovini. Takva razorena Bosna i Hercegovina je nešto što je toliko opustošeno, tragično i jadno da se ja stvarno pitam gdje je moja zemlja? Moja zemlja je ostala u meni.

* A šta ćemo sa klincima koji se rađaju u Republici Srpskoj, u Federaciji, u Herceg-Bosni?

Klinci su jednostavno produkt vremena i takvi su kakvi jesu. Zato imamo to što imamo: svako se priklonio svom stadu, svome toru pa imamo erupciju nacionalnog i vjerskog zanosa. A sve to se nosi iz kuće. Blizu je istini teza da su penzioneri najliberalniji dijelovi društva u BiH a studenti najekstremniji nacionalisti.

U BiH ništa nije raščišćeno, i dalje se živi u lažima. A Bosna i Hercegovina je stradalnik i žrtva, definitivno.

* Malo je bilo onih koji su imali hrabrosti da se otvoreno suprotstave etničkom čišćenju. Moju baku su, recimo, u Drugom svjetskom ratu spasili banjalučki Muslimani i Hrvati, koji su pisali peticiju Anti Paveliću protiv streljanja viđenih banjalučkih Srba. U ovom ratu moja mešovita familija nije imala takvu pomoć u Banjaluci. Izgleda da je ovaj rat bio daleko beščasniji od onog, malo je bilo ljudi?

Pa jeste, ali bilo je ljudi. Ja poznajem ljude koji su rizikovali život spašavajući neke druge ljude, nekih drugih nacionalnosti. Poznajem ljude kojima su bubrezi odbijani da bi ih se natjeralo u rat… Ali, o tim ljudima niko ne piše, oni su u zapećku, a herojima se proglašavaju zločinci.

* Je li možda problem Bosne što ovaj put nije bilo partizana?

Jeste, fale nam partizani, fale nam partizani…

* Kako pronaći tu četvorolisnu detelinu, te izgubljene partizane?

Izgubljene partizane treba tražiti prvo u sebi pa tek onda u drugima. Ja sam optimista. Željela sam da poručim ljudima da prvo u sebi pronadju tu četvorolisnu djetelinu, da očiste sebe od svih mogućih balasta jer tek onda mogu da idu dalje. Ja sam uvijek gledala da prvo očistim svoj sopstveni prag. Mene apsolutno ne interesuje da li će neko u Sarajevu ili nekom drugom mjestu to isto da učini. Polazim od same sebe, jer se prvo sa samim sobom mora dobro raščistiti da bi se mogli suočavati sa onim što se dešava oko nas.

* Ali, uvek je bilo slađe proviriti kroz komšijin prozor…

To je ljudski mehanizam koji je aktuelan otkako je svijeta i vijeka. Čovjek će u drugima prepoznavati upravo one loše osobine koje zapravo on sam nosi. A u stvari moramo da razgrnemo taj mrak, ne podnosim mrak. A glupost i zlo nanose mrak, to je toliko banalno. Moramo shvatiti da smo svi mi Bosna i Hercegovina, da Bosna i Hercegovina nije nešto imaginarno. Naša zemlja je bolesna, što znači da smo i mi bolesni. Kada mi ozdravimo, ozdraviće i Bosna. Biće teško, trajaće generacijama, ali jednom se mora početi…

star
Oceni
3.53
Ostali članci iz rubrike Kultura