Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (5)

Intervju: Jasmina Tešanović, spisateljica i aktivistkinja

Ratni zločin na maternjem jeziku

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Imala sam privilegiju da čujem jezik ratnog zločina na maternjem: Jasmina Tešanović
Imala sam privilegiju da čujem jezik ratnog zločina na maternjem: Jasmina Tešanović
Photo: Dragan Kujundžić

Ono što se završilo Srebrenicom bilo je pravljenje jedne predklime, proizvodnja neprijatelja neke druge kulture. Kod nas su Muslimani bili iskontruisani kao najgori, pa Hrvati, da ne pričam o Albancima. Od kad je Milošević došao na vlast bilo je najnormalnije koristiti izraze balije, šiptari, ustaše, to su već u školi moje kćerke bile normalne reči. U moje vreme to nije postojalo. Dakle, prvo napraviš takav proces, konstruišeš neprijatelja, kasnije iz te povišene atmosfere ugroženosti, straha, mržnje, pretnji, ljude možeš da mobilišeš na bilo šta i navedes na bilo šta.

Šta se desi u nečijoj svesti da se u jednom trenutku od porodičnog čoveka pretvori u zver koja je u stanju da ubije bez žaljenja, odnosno kako dobar čovek postaje loš? Bili smo svedoci vremena kada su dobri ljudi postajali zli, a danas gledamo mnoge preobraćenike i nemamo odgovor na to pitanje. Živimo u društvu koje je duboko podeljeno, na one koji takve ljude gledaju kao heroje, i one koji ih gledaju kao zločince. Dnevničke beleške Jasmine Tešanović sa suđenja pripadnicima specijalne jedinice Škorpioni, osuđenim za niz ratnih zločina, među kojima i u učešću u genocidu nad Bošnjacima u Srebrenici, govore upravo o tome: o motivima, namerama, odnosu počinilaca i žrtava te kako i zašto ponekad loši momci postaju dobri, a dobri loši.
U knjizi  „Škorpioni - dizajn zločina” čitalac neće naći ispovest o zločinu koji se desio 1995. godine. Neće naći ni ispovesti onih koje još uvek, 14 godina posle, ne znaju za grobove svojih najmilijih, ali će pročitati koliko je velika, hrabra i jaka njihova borba da se dođe do istine. Jasmina Tešanović piše o, do sada nevidljivim detaljima u odnosu zločinaca i žrtava, piše o susretima porodica obe strane, njihovom odnosu koji se stvarao tokom suđenja pripadnicima „Škorpiona” u Beogradu, te odnosu policije i sudstva prema njima. Kroz detalje poput načina oblačenja, emotivnih reakcija na detalje iznesene u sudnici te bizarnih susreta u toaletu Specijalnog suda, Tešanovićka istovremeno priča o najvećem zločinu posle Drugog svetskog rata u Evropi i o posledicama po društvo čija vlast sa tim zločinom zvanično ne želi da se suoči.  

* Pratili ste suđenje grupi pripadnika „Škorpiona“ u Specijalnom sudu u Beogradu. Kako ste došli na ideju da odete tamo?
Sasvim slučajno. Vratila sam se iz Amerike dan ranije, pitala sam svoje Žene u crnom šta se dešava u Beogradu, rekle su mi da je počelo suđenje Škorpionima, i da su došle majke Srebrenice da svedoče. Trebale su na osnovu snimaka da prepoznaju svoju ubijenu rodbinu. Bile su toliko hrabre da dođu iz Srebrenice, gde žive svih ovih godina, u Beograd i da stanu ispred ljudi koji su im ubili decu, braću, muževe, očeve...Posle 10 godina nisu otkrivena tela njihovih najmilijih, a one žive u sredini pod pretnjama ljudi koji su učestvovali u genocidu, bilo im je prećeno što idu u Beograd da svedoče. Zato smo mi kao grupa, odlučile da im pomognemo, da im pružimo bar moralnu podršku našim prisustvom, tako da sam ja otišla kao aktivistkinja. Nisam mislila da ću pisati o tome. Pomislila sam, istorija mi se dešava bukvalno iza ćoška, nisam razmišljala da li će to biti prijatno ili neprijatno, nego da je to moja dužnost.

* Kakvi su bili prvi utisci, ulazak u Specijalni sud, susret porodica ubijenih i optuženih?
Novi sud je izgledao hi tech, vidi se da su uložili dosta novaca u njega. Ono što sam osetila kad sam ušla u sudnicu, gde su bile porodice optuženih, majke Srebrenice, i mi ŽUC, bila je neprijatnost. Sedimo svi zajedno, i porodice žrtava i porodice optuženih, ima jedno staklo koje nas deli od optuženih i tužilaštva, pola metra su daleko od nas. Rekla sam sebi kad sam sve videla, ovo je više od Šekspira, ovo je nešto što se dešava u mojoj kući, na mom maternjem jeziku. Često kažem da sam imala privilegiju da čujem jezik zločina na maternjem jeziku. Ono što me impresioniralo nije bio pravni deo, mene je zanimao drugi i treći plan. Drugi plan je šta se dešava na tom ljudskom planu u sudnici, koja je dinamika ljudske grupe. Mi smo godinu i po dana svaki dan dolazili u tu sudnicu, ostavljali svoje lične predmete na ulazu, i postajali deo psihodrame. Sedeli bi unutra po 10 sati, živeli, uzdisali, plakali, svađali se. To je užasno potresno. Kada gledaš snimke kako  maltretiraju zarobljenike, to traje 40 minuta, i na kraju ih ubiju, uz psovke, ponižavanja... Škorpioni to gledaju, njihova rodbina to gleda, majke to gledaju i ne možeš da gledaš bez reakcije. Nekome se otme uzdah, neko krene da plače, onda se neko od optuženih okrene pa pita šta plačete, onda policajci ulete pa kažu „nema rasprave među publikom“. Mi smo bili publika a suđenje spektakl.

* Kako ste izdržavali pritisak suđenja?
Prvo što bismo uradile posle 10 sati provedenih u sudnici, jeste da se najedemo, napijemo, smirimo, da postanemo ljudi kakvi smo bili pre nego što smo tog jutra ušli u sud, da povratimo tu humanu dimenziju. Nama je to bilo kao da radimo u rudniku. To te toliko fizički iscrpi, ta količina nestvarne nehumanosti, slušaš kako se o tim zločinima govori na jedan tehnički način, a taj ljudski deo je potpuno zanemaren, čak i akteri cele priče moraju da govore na jedan tehnički način. Recimo, na pitanje zašto mislite da je taj dečko vaš sin, majka mora da odgovori, to su njegove patike, to je taj oblik glave... To je strašno za nekoga ko nije u to rutinski upućen. Moj muž se pitao zašto ja to radim, a ja sam se pitala zašto to niko ne radi, zašto niko od naših pisaca koji ceo život pišu o istoriji i Srbima, ne sedne i ne piše o ovome.

* Šta mislite zašto nisu pisali?
Nema tu nekog naročitog  odgovora. Najočiglednije je da je genocid jedna  banalna faktička istina.  Naši pisci kad se bave istorijom  konstruišu uglavnom mitove i nacionalizam. Kao takve ja ih duboko prezirem i zbog njih sam počela da pišem. Kao neko ko dugo živi u inostranstvu ja sebi nisam dozvoljavala da pišem o Srbiji i Srbima, mene je zanimalo žensko pismo, nikada nacionlna pripadnost. Nažalost, došle su devedesete. Kada sam videla šta oni ovde pišu, kao da ne žive u Srbiji, nego u nebeskom narodu, onda sam shvatila da ako ne pišem ja i ljudi kao ja, sve će se zaboraviti i falsifikovati. U to vreme izlazile su neverovatne budalaste iskontruisane knjige, kao da ne živiš u Beogradu. Živela sam u Knez Mihailovoj, gledala one četnike koji su šetali centrom grada dobrovoljce i šešeljevce i arkanovce u centru Beograda. Samo nekoliko godina ranije živeti u Knez Mihailovoj je bilo kao da živiš u Rimu, i sada, kad se sve promenilo, niko o tome ne piše. Niko ne piše o drugaricama iz razreda moje kćerke koje su postale sponzoruše i mene je to strašno pogađalo. Ja te stvari, taj realan život koji mi se dešavao pred očima, nisam nalazila u tim knjigama. Sve je bilo po principu, treba im vremena da se napiše istorija.

* Mislite da su čekali istorijsku distancu?
Ne znam šta su čekali. Ja nemam tu distancu, pišem uz puno emotivnosti. Pisala sam odmah na engleskom, bez obzira što sam sve slušala na našem jeziku. Zaista taj jezik ratnog zločina na maternjem, to nisu samo reči to je body language, to je to što taj čovek izgovara, rečenice poput „ta gamad muslimanska“. To i moj poštar kaže, ili neko u radnji ili je govorio u vreme kada se gradio taj nacionalizam. U redu, Škorpioni su bili ti koji su učestvovali u genocidu u Srebrenici, ali je neko napravio tu atmosferu i to je bio deo naše kulture i još uvek je deo naše kulture. Još uvek se 11. jul, koji je u Evropi proglašen Danom žalosti, u Srbiji ne priznaje.

* Zbog čega je još uvek Srbiji, koja je na putu ka EU, dozvoljeno da se tako ponaša?
Generalna atmosfera u svetu potiče malo i iz Haškog tribunala. Letos su uništeni dokazi u tribunalu, to je bio prvorazredni  skandal. To, recimo, nije Srbija uradila, mogli smo da očekujemo da jeste ali nije. Uradili su to u Hagu, mestu koje treba tim nesrećnim ženama da donese neku pravdu i mir. Udruženje majki je veoma nezadovoljno atmosferom i načinom na koji se prihvataju rodbine žrtava. Sve se to radi kao da se zataškava. Slušamo rečenice tipa nema dovoljno dokaza, a ljudi su nestali i našli su grobnice. Kakve još dokaze trebaju?

Photo: Dragan Kujundžić
* Da se vratimo na suđenje. Kako je teklo?
Sasvim dobro do presude da Srbija nije kriva za genocid. Nisam mazohista i ne prihvatam da sam antipatriota. Imam ovde porodicu, dete, neću da me iko optužuje da govorim sa antisrpskog gledišta. Baš zato što nisam mazohista želim da se napravi razlika, da se zna ko je izdao naređenje i ko je to radio a ko to nije radio, ne želim da moje dete plaća doživotno ono što je neko drugi uradio u njegovo ime. To suđenje je krenulo naopačke, i na kraju je izbio incident. Sudija je prvo pravila ekcese a zatim bila smenjena. Zašto je to tako u Srbiji ja ne znam. Kada dolazim vidim da Beograd izgleda lepše, renovira se ali ljudi su nasilni, to nisu ljudi koji su zadovoljni svojim životom. U vreme suđenja ja sam se  lako identifikovala sa majkama žrtava, iako ne mogu da zamislim taj bol i činilo mi se da mi se to desilo da bi se ubila, mada čovek nikada ne može da zamisli bol koji može da pretrpi i da podnese. Ono što je mene interesovalo je šta se dešava u glavama optuženih, način na koji su oni pričali. Recimo nisu hteli da pogledaju majke. Jedan se izvinjavao, jedan se nije izvinjavao, bio je nadobudan do kraja. Međutim, postoje ljudi koji iz neke tvrdoglavosti ne mogu sebi da dozvole da priznaju da je njihov narod uradio nešto loše.

* Zašto?
Zato što je to jedino dozvoljeno ponašanje. Stvorena je takva atmosfera da je normalno misliti tako. Navešću jedan primer. Došla sam iz Milana autobusom, iza mene su sedeli troje mladih ljudi, dečko iz Niša od 19 godina, jedna devojka iz Niša od 22, i devojka iz Aranđelovca koja je imala 24 godine. Taj dečko ide na svadbu, kupio je Armani cipele i odelo, i kreće da priča kako je Svetlana Ražnatović kraljica, nema veze što je udata za Arkana, kako priča sa političarima... Devojka u sredini, koja ima 22 godine, kaže mu ’Pa dobro kako možeš o Ceci da pričaš, to je za džibere, ja više slušam  hrvatsku muziku, Magazin naprimer',  na šta ova treća iz Aranđelovca, krene blagim tonom o svim srpskim ubistvima, svim masovnim grobnicama. Ispade da ona zna više nego ja. Pomislim ona je rođena kad je sve to krenulo, nije iz Beograda. Gde je ona to čula, to ne možeš da čitaš po štampi, morao je neko da te uči svaki dan. Onda sam pomislila da je to presek Srbije danas. Ono što je bilo zanimljivo, njih troje se nisu svađali. U mojoj generaciji, mi bi oči povadili na tu temu. To nije bila njihova tačka bola i identiteta. Njihova tačka bola je što žive u inostranstvu gde su građani drugog reda, što su emotivno vezani za Srbiju, jedva čekaju da se vrate, a znaju da im je u Italiji bolje. Na kraju su zaključili „jebena Srbija, jebena Italija”. Oni su druga generacija koja je žrtva ove politike, nastavljene sa Tadićem. U jednom trenutku sam se okrenula da pogledam tu devojčicu koja tako pametno priča, međutim ona se postidela, uplašila. Shvatila je da sam je čula ali nije znala kako ću reagovati. Takav stav izaziva strah. Recimo taj momak sa Armani odelom, on se svog stava ne stidi, to je poželjan stav u Srbiji, ali ta devojka se plaši jer njene reči nisu dobrodošle. Nije to lako izreći, mada priznajem da je još teže ćutati.

* Kniga ima interesantan naziv „Dizajn zločina“. Kako je dizajniran zločin Škorpiona u Srebrenici?
To je pomalo ironičan naslov.  U poslednje vreme sve je dizajn, pa i zločin, mada naučila sam mnogo o svemu što se dešavalo i potpuno je jasno da je akcija genocida u Srebrenici pripremljena. Prvo što mi je prošlo kroz glavu kad sam čula šta se desilo, a saznala sam odmah nakon što se desilo jer su mi javile prijateljice iz Bosne, bilo je tehničko pitanje, kako su uspeli za tri dana da ubiju osam hiljada ljudi i da to sakriju. Tu je potrebna jedna dobra organizacija a Srbija nije zemlja koja dobro organizuje. To je bilo prvo pitanje i zato sam stavila taj naslov.  Ne želim da dajem nikakve odgovore ovom knjigom, to je moj zapis vremena, ono što sam čula i videla. To što mi je sad prilepljeno da sam ekspert za genocid jeste što sam živela u kulturi u kojoj nisam mogla da ne naučim to što sam videla, a ono što sam naučila, jeste da su to univerzalni procesi, bez obzira što sam to videla na maternjem jeziku. Mislim da je to proces identičan, i politički i kulturni,  koji se dešava drugde i dešavaće se. Kad je knjiga izašla u Italiji napravila sam okrugli sto na temu genocida. Više se ne vezujem samo za Srbiju, pozivam druge ljude koji su se bavili istim stvarima u drugim kulturama. Tada vidiš koliko su to slične pojave, kako se to organizuje, sprema, zataškava, i kako se  kasnije zaboravlja. Zapitaš se, ako je to nešto tako jednostavno i predvidljivo onda se  može i sprečiti, zašto nije sprečeno. Ono što se završilo Srebrenicim bilo je pravljenje jedne predklime, proizvodnja neprijatelja neke druge kulture. Kod nas su Muslimani bili  iskontruisani kao najgori, pa Hrvati, da ne pričam o Albancima. Od kad je Milošević došao na vlast bilo je najnormalnije koristiti izraze balije, šiptari, ustaše, to su već u školi moje kćerke bile normalne reči. U moje vreme to nije postojalo. Dakle, prvo napraviš takav proces, konstruišeš neprijatelja, kasnije iz te povišene atmosfere ugroženosti, straha, mržnje, pretnji, ljude možeš da mobilišeš na bilo šta i navedes na bilo šta. I u Čečeniji je bilo isto, za to je Ana Politkovska ubijena, jer je razotkrila princip mržnje, samu logiku ratnog zločina. Iz razgovora sa drugim narodima o genocidu shvatila sam da je  militaristička logika  patrijarhalna. Zato sam knjigu pisala ženskim pismom, iz ženskog ugla. Muž mi je rekao kako neke od rečenica koje su izgovarali Škorpioni nisu toliko strašne, jer ih muškarci između sebe koriste kad su u ratu. Žene i deca su većinom žrtve  u ratu, njihov glas se nikada ne čuje. Zato sam ja pisala sa ženske pozicije.

One, žene optuženih, nisu plakale, mi smo bile žene koje kukaju, a one su bile dostojanstvene
Photo: Dragan Kujundžić
* Kako su se ponašale žene i majke zločinaca i žrtava na suđenju? U knjizi pominjete njihovu garderobu, osornost žena optuženih i strah majki žrtava.
Bili smo u tim tesnim hodnicima, uvek smo se mešale. Majke iz Bosne su bile u nošnji, ali ne sve. Videla se razlika. U Italiji postoji emsija pod nazivom „Koliko koštaš“. Novinari uzmu neku javnu ličnost pa analiziraju koliko im košta svaki deo garderoba. Svako od te rodbine optuženih je koštao nekoliko hiljada evra, a mi po nekoliko desetina evra. Žene optuženih su sedele u ulozi pobednika, bile su uobražene, nadobudne, kao da su bile na strani pravde, a mi smo bili u ulozi krivca. To se primećivalo, mi smo bili manji od makovog zrna. One su sedele napred, a mi pozadi pa sam se ja pobunila i sela napred. Onda se jedna od njih pobunila šta ću ja među njima pa sam pitala „A ko ste vi?”. Jedan dan kad sam sela napred, žena za koju sam mislila da je jedna od naših, dozvolila mi je da sednem u prve redove i posle sam shvatila da je ona majka od jedne žena udate za Škorpiona. Rekla mi je „Život su nam upropastili ali šta da radimo, moja kćerka s njim ima decu“. Loše su reagovali i policajci koji su nas čuvali. Meni je njihovo ponašanje bilo zanimljivo, jer su se na neki način identifikovali sa Škorpionima koji su takođe bili policija. Identifikovali su se zato što su nosili uniformu, moglo je i njima da dođe takvo naređenje. U njihovim pogledima gledala sam šta bi radili, lomili su se dok su slušali. Uglavnom su bili strožiji prema nama nego prema porodicama optuženih. Kad se zaplače neko, govorili su „Tišina, nema plakanja u sudnici“. One, žene optuženih, nisu plakale, mi smo bile žene koje kukaju, a one su bile dostojanstvene.

* Pominjete i lošeg momka koji je postao dobar. Postoje li dobri momci koji su postali loši?
Postoje, naravno. Ja sam to ironično rekla jer je taj momak to uradio da bi skinuo sebi kaznu. Bila sam spremna da mu poverujem, mada je stvarno tvrdio da se pokajao, poverovala bi mu da je išao dalje. Mogao je da ispriča i drugačiju priču,  ali se nije odvojio od ideologije Škorpiona,  samo se odvojio od tog čina koji nije trebalo da uradi, ali od ostalog, ne. Bilo je nekoliko svedoka koji su bili Škorpioni i koji su pozvani da na sud. Među njima je bio jedan mučenik koji se pravio da je Škorpion a nije bio. Bilo mi ga je žao. Njemu je to bio izvor identiteta i hrane, možda bi ga ubili da nije bio s njima. Za nekoliko njih sam videla da su pod pretnjom mobilisani, vlasti su ih mobilisale, mnogi su bili pod pretnjom smrti, neki dok su svedočili nisu smeli ni da govore. Čula sam kad je komandant Slobodan Medić Boca pretio „Imamo još ljudi napolju!“. To su verovatno dobri momci koji su postali zli. Da li su im ruke krvave,  da li su ubijali, ne mogu da procenim. Bio je jedan momak koji je bio siroče, otac mu je stradao u ratu i komšija ga je sa 17 godja stavio u Škorpione, taj dobri komšija. On je sada profesionalni kriminalac, to se vidi, sada posle 10 godina izučio je zanat. To je takođe dobar momak koji je postao loš, i njih je bilo mnogo.

* U Srbiji je nedavno otkazana Parada ponosa. Mnogi su to prokomentarisali kao poraz država pred huliganima.  
Tačno sam došla na povorku u Beograd, zgrožena atmosferom koja je vladala u Srbiji. Dok sam dolazila sa aerodroma, čitala sam grafite po zidovima: velike, nedirnute danima. Niko od vlasti se nije setio da ih obriše. U medijima se stvar zalaufavala, sa zločinačkom prozivkom Srpske pravoslavne crkve, koja je, da podsetim, blagosiljala i Škorpione i pedofile među svojim redovima. Pretnje su bile odvratne i skaradne, ali mi smo bili spremni da ginemo na paradi, mada iskreno rečeno i ne bi mi bilo prvi put da u takvoj atmosferi izlazim na trg. Učestovala sam u prvoj Povorci ponosa 2001. godine, progon je trajao čitav dan po celom Beogradu. trčali su za nama, tukli nas, pljuvali i to individualno, ne samo Obrazovci već i takozvani pošteni građani. Tada je na Trg republike izašlo 700 klerofašista. Danas bih rekla da su ti „pošteni” građani postali tiha većina. Klerofašističke grupe obavljaju prljav posao, tuku i ubijaju a tiha većina, uključujući i policiju i vladu manipuliše i skuplja neke poene. U atmosferi koju sam zatekla u Beogradu očekivala sam ministra policije i predsednika Srbije, dakle, Ivicu Dačića i Borisa Tadića da stanu fizički ispred Povorke ponosa: možda sam naivna ali sam ubeđena da oni ne znaju šta su time propustili kad su poeni u pitanju. To i jeste jedan od problema naše vlasti, što nemaju pojma, što nemaju vizije.

* Nekoliko dana pre Parade i posle nje, nekoliko stranaca je pretučeno u gradu, a jedan od njih, Bris Taton, umro je od povreda zadobijenih batinama. Strah je učinio svoje i Beograd je u jednom trenutku postao grad u kojem nije bilo prijatno uveče sam prošetati. Kako se osećate kada čujete ovakve priče o Beogradu? Kako su u Italiji i SAD informisali javnost o smrti Brisa Tatona?
Bila sam u Srbiji kad se dogodilo ubistvo Francuza. Pošto je moj muž Amerikanac dobili smo obaveštenje iz američke ambasade da be zobzira što je Begrad još uvek bezbedan grad, da valja biti oprezniji. Iako baš nisam ljubitelj ambasada niti zvanične politike nijedna zemlje, primetila sam da kad idemo ulicom ja ga ućutkujem, da se ne čuje da govorimo engleski. Onda sam poludela kad sam shvatila šta mi se dešava. Stigli su me; i klerofašisti i ksenofobi i svetska diplomatija: koliko god da sam bila spremna da ginem nekoliko sati za slobodu govora i življenja, amputirali su mi tu istu, i to mimo parade u mojoj svakodnevici. Upravo tako se to i radi, tako ljudi postaju deo totalitarnog sistema zasnovanog na strahu za druge, I taj strah valja uvek razbijati. Roditelji ubijenog francuskog mladića jasno su rekli da je homofobija ubila njihovog sina: jer homofobija nikad ne ide sama, ona ide u nacionalizam, klerofašizam i nasilje.

* Zbog smrti Tatona vlast je, uz građane, izašla na ulice da prošeta protiv nasilja a najavili su da će zabraniti nacionalističke grupe. Da li je to predstava za mase ili ozbiljan korak države u borbi protiv huligana?
To je ozbiljan pokušaj da se zataška poreklo nasilja, taj izlazak vlade sa svećama i najave koje povlače filozofske pravne rasprave o zabranama. Ej, gde ste vi sa vlasti dok se stvari dešavaju na terenu?! Godine 2001. nije bilo policije, godine 2009. takođe: na terenu se nalazimo uvek mi sami aktivisti, a  vlast s televizije kalkuliše: let them fight it out, to je engleska poslovica.

* Bili ste u Srbiji u maju. Dolazite ponovo nakon pet meseci. Osete li se potresi koje smo prošli za to vreme?
Mnogo me pogađa stanje mojih prijatelja. I oni koji nisu bili radikalni, sada se radikalizuju svesni da ne postoji više u Srbiji takozvana levica, kao ni zdrav razum i neka građanska srčanost i moral. Levica, doduše, nestaje svuda po svetu i ja za to nemam reči. U Italiji takozvane „ronde” od po troje „poštenih” građana jure po ulicama strance, naročito obojene i prebijaju ih. U Rimu tako rade sa homoseksualcima. Razlika između Italije i Srbije je što kod nas, gde država maltene ne postoji, gde svest građana nije prošla kroz civilizacijski proces ne samo 21. veka već i 20., ta vrsta nasilja može veoma lako da se pretvori u zakon i jedinu vladavinu koja se sprovodi.

star
Oceni
4.12
Ostali članci iz rubrike Kultura