Svedok propadanja

Sizifov posao nije starogrčki mit nego aksiom nad aksiomima. Ja sam se dva puta u životu ponadao da je ovaj svet moguće bar malo popraviti - '68. i 5. oktobra 2000, kažem bar malo, jer nigde, ni u jednoj zemlji realsocijalizma ne postoji kult pisaca kao što je Dobrica Ćosić, stare piramide su srušene. Ali ni takav sitan poduhvat kao što je rušenje palanačke svesti jednog palančanina mi nismo bili u stanju učiniti

Tajne svoje književne radionice za e-novine otkriva pesnik i pisac Predrag Čudić i podseća: šta je nekada značila literatura a šta cenzura, kako se ko dovijao na tadašnjoj književnoj sceni u igrama za decu i odrasle, kako je to biti osuđen zbog knjige i to na Vrhovnom sudu i kako je to biti ambasador, i dalje, ko koga još uvek farba, sa ili bez humora i ima li to sve nekoga smisla ili smo džabe krečili.

*Relativnost podele pisanja za decu ili za tzv. odrasle kod Vas je, osim zbog kvaliteta dečije poezije koju svi uzrasti mogu čitati sa zadovoljstvom, naglašena i svesnim ugrađivanjem duplog dna u knjige za decu, kako ste sami govorili. Iz knjige Smešni junaci uzmimo samo pesme Knjige, knjige... i Kritika izveštačenog rodoljublja, u kojoj možemo prepoznati portrete dva naša barda, dok u drugim pesmama i neke Vaše prijatelje kao što su pokojni Milan Milišić, Vojislav Donić. Koliko je ta praksa Vaš lični izum, zašto ste to radili, da li je to radio još neko sem Vas i koliko je zadovoljstvo postaviti takvu tekstualnu minu? Kada ona eksplodira?
Poezija za decu, koju smo pisali u senci D. Radovića, nisam tu bio usamljen, po meni je morala imati još nešto, nešto više od onog što je do tad bila: rimovana pedagogija, moralno političko vaspitanje u stilu M. Alečković & comp. Naravno, Radovićeva poezija je bila zarazno dobra, ali bilo je i lekova protiv te zaraze. Za mene, recimo, ta otrežnjavajuća pilula je bila Radovićeva pesma o maloj ptici koja peva kraj Titovog krova i prozora... kad se Tito od rada umori da ga moja pesma razgovori. Ako si hteo da postojiš morao si napisati pristupnu pesmu. Takve opasne laži za decu morali ste prevazići nekakvim kontra sredstvima. Moje pesme o mojim prijateljima, bile su igre sa malom dozom otrova, kako bi pesmi dale dimenziju života, a prijateljima samo poboljšale opšti imunitet. Umetnost mora biti, mora poći od ličnog kako biste uopšte imali razloga da pišete. Pesnici ne pišu feljtone, niti pobedničke istorije. Mada, naša je poezija puna patriotiskih lagarija. Epistole u stihu postoje odvajkada, ali moji prijatelji, sa svojim vrlinama i slabostima, kojima sam ih slao, živeli su i žive samo jednom, ja sam pisao za njih i o njima i ako se to u jednom trenutku naše književne istorije čini novim onda je to samo plus, nikako minus.  

*U dečijoj poeziji postigli ste sasvim ozbiljne stvari baš zbog granica žanra. Romantičarska čežnja za beskrajem, neograničenost imaginacije u klasičnom smislu (Budišina buđenja), vrhunska satira društva (Dugme lutalica) kao i druge velike pesničke ideje mogu se tako bez patetike i u snažnom i širokom zamahu, pisanjem kao za decu, odživeti, sprovesti i u naša oskudna, štura, antimetafizička vremena?
Kad živite u najboljem od svih mogućih svetova, pritom jednopartijskom jednoumlju, pa još i nesvrstanom, gde se nesvrstani okupljaju oko Broza da bi ukrali pelcer doživotne vladavine, i gde cenzura metastazira te ubija samu sebe, setite se samo kako su se republike nadmetale u otvaranju prihvatilišta za proskribovane iz bratskih republika i kad je, najzad, hvala bogu, sasvim solidna potrošnja poezije za decu, a cenzura prezaposlena, onda možete osetiti zadovoljstvo što ste rekli i nešto od šireg značaja. Tako sam u pomenutoj radio-operi za decu napisao Ne pitaj nas zašto nam je sve mračno i tmurno, jeste mračno al je zato sto odsto sigurno. A to se kao događa u kneževini miševa. I, eto, to je Zoran Radmilović svojim neponovljim glasom govorio preko državnog radija u nedeljnom terminu za dečiju dramu. Nije da nisu primetili oni to, cenzura je bila višeslojna, ali su ćutali, jer i ćutanje može biti u funkciji cenzure, marginalizovanje je sredstvo, vrlo efikasno sredstvo cenzure. No, kad su me najzad dočekali na nož za sečenje hartije, zbog  Ljudskih slabosti, zamislite, hteli su i društvo i pisce bez ljudskih slabosti, onda su prekinuli emitovanje već snimljenih radio emisija za decu, upravo tog Budišu za Dobro jutro, deco. Novopatriote bi rekle i trebalo ga je prekinuti jer je sigurno mislio na Dražena Budišu. Već sam rekao da stvari književnosti traže podsticaje ličnog, da ne kažem privatnog, bio sam okružen decom mojih prijatelja, gledao sam ih kako skupa sa mojim sinom rastu, to je osnovni i pravi moto svega što sam uradio za decu. Ako se osvrnete onda ćete se setiti koliko je sjajnih pisaca koji su formirali književnost za decu i sve te knjige imaju dupli šav. Eto, danas toliko popularni D. Harms, bio je progonjen i sklonište je nalazio u časopisu za decu.

*Sudski slučaj koji se desio povodom Vašeg kratkog i urnebesno smešnog, kritičkog romana Ljudske slabosti (1978) posebno je zanimljiv. Suđeno Vam je i morali ste čak finansirati i uništavanje celokupnog tiraža knjige. Njena otvorena ideološka subverzivnost i danas izgleda preoštro da bi se mogla podneti od zvaničnih struktura. I Danilo Kiš i Nikola Milošević probali su da Vam pomognu u žalbi kod Vrhovnog suda. Čita se ova knjiga kao svojevrstan zapis iz (našeg samoupravnog) podzemlja, jednako duhovit, podsmešljiv, kao i kod Dostojevskog, pa i radikalniji od njegovih Zapisa. Kako ste uopšte mislili da će knjiga proći pre nego je objavljena? Je li u to vreme, dok je Broz još bio živ, bilo književnih provokacija slične snage?
Pisac uglavnom zna šta piše i sluti recepciju službenih organa nekim svojim čulom koje se posebno dobro razvija u despotijama kakva je bila naša, sad vele Periklovo doba i tako pokušavaju poništiti svaku želju za novim i boljim. Pisao sam tu knjigu pre i posle '68, nešto sam objavljivao u Studentu, Student je tada bio odličan i Đ. Vuković je bio odličan urednik, ali su i tu uleteli Vučelićevi pisci bezbednjaci, 1969. (vidi redakciju Studenta posle smene A. Ilića i A. Hodžića). Znao sam, dakle, odlično moguće posledice, takozvane konsekvence, ali sam verovao u snagu mojih književnih argumenata: aluziju, persiflažu, grotesku, hiperbolu, i sve drugo čime se pisac koristi da bi rekao ono što je zabranjeno. Odneo sam to Prosveti '72. godine. Tamo su prozu čitali Ivan V. Lalić, Svetlana Velmar Janković i jedan moj vrli ispisnik i danas često pominjan zbog svojih vrlina. Rekao sam supruzi, ako mi prime roman imaćemo bar za godinu dana kirije, ako ne prime možda ću ja imati besplatan smeštaj za izvesno vreme. Ivan V. Lalić mi je rekao u posebnoj sobici da bi on voleo da ponudim knjigu pesama dogodine, a da ovo, Ljudske slabosti, tada se to zvalo Udžbenik srećnog života ne širim dalje. I, stvarno, već posle samo sedam godina objavili su mi zbirku Drug đavo i opet su se periklovci grdno prepali, jer se nekim đavolskim marifetlucima sinhronizacije pomenuti roman sa svim svojim nepodobštinama pojavio gotovo u isto vreme u izdanju Slobodana Mašića, jedinog nezavisnog izdavača. Vrhovni sud Srbije, kao krajnja istanca, i pored stručnog mišljenja Danila Kiša i Nikole Miloševića, i sjajne odbrane Srđe Popovića: Ljudske slabosti su roman, dakle, fikcija... Sud je potvrdio  presudu Okružnog suda, presuda je navedena u knjizi S. Popovića, ja sam ne bez ponosa mogu reći da sam jedan od njegovih slučajeva, kao Artukovići. Šta ćete više! Neprijatelj samoupravljanja koji naše društvo prikazuje kao moralno i materijalno propalo i uznemirava javnost. Da je propalo jeste, da sam to napisao pre trideset i kusur godina, jesam, javnost koja je imala pameti bila je odavno uznemirena. I još sam skupa s Vama živi svedok propadanja. Šta ćete više od jednog liričara.     

*Prvo poglavlje knjige Saveti mladom piscu ili književna početnica posvetili ste sećanju na druženje sa Danilom Kišem. Naučili ste neke važne stvari u ličnom kontaktu sa njim. Koliko je važno da postoje ljudi koji mogu biti reperi, kao jake ličnosti i stvaraoci, za mlađe autore? Može li njihov nedostatak biti fatalan za književne generacije? Ko je još odigrao značajnu ulogu u Vašem formiranju kao pesnika i pisca?
U vreme moje književne mladosti još uvek su postojale književne kafane, Klub književnika, Gradska kafana, Madera, Mažestik, tu su dolazili zvanični pisci, a mi studenti pisci imali smo Kolarac, Moravu, Stambol kapiju i Lipa i Prešernova klet, one su bile kao poslednja šansa za sve skupa. To su bili poligoni i katedre, ili ste slušali starije ili ste polemisali sa sebi sličnim. Kada je lepa književnost postala najtrivijalnija roba, kada su postmodernisti i njihovi predhodnici književnu borbu zamenili telefonskim domunđavanjem onda je javni interes kulture postao tajnim tržištem, onda je na radost budala koji misle da je stvaranje uzimanje a ne davanje, nastupila pandemija nagrada.

Kiša sam viđao na tim poligonima i zapisao sam ponešto od toga, ali pisanje o ljudima koji hoćeš-nećeš postaju vremenom mit vrlo je frustrirajuće. Čim se počnete obazirati na obzire, na sve obzire koje ste dužni poštovati od dobrog pisanja nema ništa. Sve se pretvara u gomilu fraza. Pravi razgovori su uvek kao radost stvaranja. Imao sam takvih susreta u prošlosti sa Milišićem i Kišom, pa i drugim piscima od Vardara pa do Triglava.

Pisac ne može biti Mali Princ, on je društveno biće, ali to ne znači da se mora posvetiti svojim korenima i metanisati, jer je takva ljubav, budući duhovna, po definiciji sterilna. Značajnu ulogu u mom životu su odigrali svi oni koji su pomerali granice već osvojenog književnog prostora.

*Intenzivno ste se družili s Milanom Milišićem, Mirjanom Stefanović, Ibrahimom Hadžićem, Vojislavom Donićem i drugima. Koliko je značajna komunikacija između različitih duhova? Može li se ovde govoriti o nekakvoj književnoj generaciji s obzirom, na primer, na knjigu (neobjavljene) međusobne pesničke prepiske Poslanice bizonima u kojoj su i neke pesme koje ste objavili i u drugim svojim knjigama?
Druženje u mladosti, kada ste puni neslućenih mogućnosti energije zablude, većim je delom kao nekakava književna radionica i u tom smislu i ta knjiga, Poslanice bizonima, jeste aluzija na jednu grešku u prepisivanju klasičnog programa književne lektire Dubrovčanina koji je sedeći  na seminaru za Svetsku književnost u Takovskoj 34 još u mislima lutao Kuperovim prerijama.     

*U svom tekstu Postmodernisti i njihova prava iz 1995. godine pisali ste o njihovom tzv. sukobu s tradicionalistima razobličavajući jednu borbu za moć a ne i za literaturu. U međuvremenu smo videli i osetili primenjeni postmodernizam kroz ukidanje odgovornosti za bilo šta, korupciju društva a posebno književne scene. Granice između teksta i sveta, etike i estetike, zamagljene su, živimo nadrealno, uz turbo fašizam. Nisu li to sve uspesi beskrajne i neodgovorne lakoće uživanja u tekstu i moći? Na našoj književnoj i političkoj sceni samo su bogovi, ljudi nema? Jedan ste od onih koji otvoreno pišu o mnogim našim naci bardovima.
Kada na javnom mestu vlast, recimo u parku, ofarba klupe, onda napišu: Ne diraj!
Međutim, ljudi ne vide da oni od farbanja stvarnosti više nemaju vremena da farbaju klupe, misle, što da farbamo klupe kad farbamo sve. Koje je pravo ostalo raji, kao i uvek pravo da bude kriva. Postmodernisti i tradicionalisti, pa to su servisi za mazanje i farbanje. Pa i ta polemika o kojoj sam nešto rekao bila je samo to. U našem javnom životu svuda je ispisano imperativom: Sveže ofarbano! Ne diraj! I kad pogledate oko sebe, da nema pisaca oko Betona naš svet bi bio bolji i od onog Kandidovog.

*U pesmi Kako bih pisao kad bih pisao govorite o svojoj idealnoj Knjizi, u malarmeovskom smislu, kao o Velikom delu i poentirate:

I čitajući, čitajući besomučno
Tragah za svojom knjigom
I nalazih u knjigama vrednim
Da majstori misle na mene,
Pokatkad, tek da shvatim
Da nisam sam na svetu,
Ali da knjigu moju
Još niko napisao nije.
I nade je sve manje
Da ću sudbinu svoju kao
Jeftino džepno izdanje
Listati bez mnogo muke
Zahvalan nekom drugom.

Kiš posle otkrića Adija nije imao potrebu da piše poeziju. Dao je u prevodu svoj pesnički dar ali i u svojoj prozi. Kako ste zadovoljni svojim opusom? Planovi?
Ako pesnik živi malo duže, pa još ako tridesetak godina provede u Biblioteci, pa još i ako je po prirodi komotan, da ne kažem lenj, pa još ako veruje u literaturu, onda je normalno da se nada da će svoju knjigu naći negde na polici i da je dovoljno da samo uloži napor čitanja. Ali to ne biva, svoju knjigu morate napisati sami, i pisac u suštini piše samo jednu knjigu, što je plodniji to je neuspešniji, kvantitet tu ne igra ulogu kao kod Marksa. Tu nema marksizma, ali lenjinizam ako je to od lenjosti, to je nešto drugo. Dakle, prvo sam mislio da će kritičarima biti lakše ako im sam napišem moju poetiku. U prvoj knjizi to je verovanje u emotivnu sliku, kao neki imažizam posle imažizma, potom sam verovao da je to angažovanost u besklasnom društvu punom nepravdi i otuđenja, potom sam, eto, tražio nekog ko će umesto mene uraditi moj zadatak, na moju veliku žalost nisam ga našao.

Ja sam u situaciji da se niko previše ne zanima za moje rukopise malo mojom krivicom, a malo krivicom opšteg stanja u našoj kulturi. Imam utisak, čitajući šta se ovde piše, da mora doći do smaka sveta. U trci autodidakta ja ne učestvujem jer me je sramota. Književna scena kod nas najavljuje smak sveta. Kamijevski autodidakti su na sceni, oni su zaslužni umetnici i manipulanti.

*Govoreći o nužnosti revalorizacije srpske književne scene u tekstu Srpska književna piramida (1995) kažete: "Nesposobnost jednog naroda da uspostavi etičke, pa samim tim i estetičke principe govori samo o izgubljenoj perspektivi i tmurnoj budućnosti jednog sveta u kojem posle svega što ga je snašlo nema ni truna kajanja. A da i ne govorimo o jednom ozbiljnom osvrtu na dosadašnji i još uvek važeći sistem vrednosti. ... to nije ništa drugo nego tragedija koja teče u nedogled." Ima li nade?
Antikultura se pod ruku sa antipolitikom priprema da zavlada definitivno ovim svetom. Kakav politički prosperitet očekujemo od odsustva svakog napora imenovanja pravim imenom bilo koje pojave u društvu? Bezimenost je naše novo božanstvo.

Kad mi navedete taj tekst i godinu objavljivanja i sami vidite kako Sizifov posao nije starogrčki mit nego aksiom nad aksiomima. Ja sam se dva puta u životu ponadao da je ovaj svet moguće bar malo popraviti - '68. i 5. oktobra 2000, kažem bar malo, jer nigde, ni u jednoj zemlji realsocijalizma ne postoji kult pisaca kao što je Dobrica Ćosić, stare piramide su srušene. Ali ni takav sitan poduhvat kao što je rušenje palanačke svesti jednog palančanina mi nismo bili u stanju učiniti. Kod nas kao što i sami vidite sve je isto, mi smo junaci stripa Nikad robom.  Ali, ipak bih baš voleo da vidim kako studentima sada predaju Antonija Isakovića i drugove.

*Kako vidite svoje ambasadorsko službovanje u Mađarskoj? Da li je bilo koristi od tog privremenog samoubistva i za koga? Filip David je odbio ambasadorsko mesto u Izraelu. Basara, Velikić, kao i Vi, krenuli stopama nekadašnje srpske diplomatije? Kako taj posao izgleda danas, iznutra? Približite nam razloge za takvo angažovanje pri Koštuničinoj vladi?
To je jedno fantastično iskustvo za pisca. Ovo fantastično čitajte kako hoćete. Što se tiče mojih kolega, to je stvar njihovog izbora prihvatiti ili ne. Nisam sklon da iz tog izvlačim nekakave posebne zaključke. Neosporno je da je nekadašnja diplomatija bila sasvim drugačija već i zbog velike modernizacije sredstava komunikacija. Ali, koliko god leteli, kontaktirali, stvari malih zemalja sporo, presporo idu nabolje. Dakle, postoji samo jedno pravilo, kakva zemlja takva i diplomatija.

*Završimo sa humorom koji je nešto što preovlađuje u Vašem delu, makar bio i onaj najcrnji. Duhovitost je, čini se, nešto bez čega ne bih mogao da zamislim Vaše pisanje. Odakle dolazi ta potreba, koji su Vaši uzori? Smeh je izgleda kao jedina moguća terapija za preživljavanje na ovim prostorima, za ostajanje ljudskim bićem? Pisali ste o Kišovoj bufoneriji. Nije li najbolje definicija čoveka: Kaži mi čemu se smeješ i reći ću ti ko si? Nije li tu Vinaver bio dobar učitelj? Parodija, pastiš, dopisivanje, dopevavanje.
Osim što se istinski divim Vinaverovom talentu, on nije bio moj uzor već i zbog toga što sam ga upoznao veoma kasno. Jedini veliki uzor za mene je bio i ostao Gogolj jer sam ga čitao u pravo vreme, u ranoj mladosti, zatim bih vam mogao nabrajati i nabrajati. Ali postoje činjenice oko vas koje su podsticaji. Bilo gde da krenete na put vi vidite naselje pa groblje ili obrnutim redom prođete pored groblja i uđete u naselje, selo ili grad svejedno. I, recite mi, šta je to, koji je to književni žanr - tragedija ili komedija. Ja bezuspešno pokušavam to da razumem, da pomirim ta dva ljudska staništa.