Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (10)

Intervju: Lenos Hristidis, pisac

Grci su ološ kao i svi drugi

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Stock

Grčka je jedna od najlepših zemalja koju sam video, ali, na žalost, okupirana Grcima. Još imaju taj glupi kompleks superiornosti, sa svojim moćnim antičkim precima i svojom 2000 godina starom civilizacijom. Kad se sve to pomeša sa realnim nedostatkom edukacije dobijamo nepodnošljiv i umarajuć narod

Povodom prve knjige koja je objavljena na srpskom jeziku  „Srećan broj doktora Bua i druge letnje bajke“, upriličen je razgovor s grčkim piscem Lenosom Hristidisem. Rođen u Frankfurtu 1968, Hristidis je napisao deset knjiga od kojih su tri drame koje se izvode u nacionalnim pozorištima u Atini i Solunu. Smatra se jednim od najboljih savremenih grčkih komediografa. Njegove knjige prožete su humorom i atmosferom dobrog i kritičkog raspoloženja.

*Koliko je važna činjenica to što si rođen u Frankfurtu?
Činjenica da sam se rodio u Frankfurtu nije važna, to je bila jedina stvar koju sam mogao da smislim kad sam pisao biografiju za prvu knjigu. Zapravo, u Nemačkoj sam bio samo tri meseca, moji majka i otac su otišli u dobrovoljni egzil za vreme Hunte koja je trajala od 1967. do 1974. Majka je pevala sa Mikisom Teodorakisom u vreme kad je to bilo opasno raditi, tako da su pobegli u Holandiju, moj otac je tamo bio reditelj i predavao je dramu u Amsterdamu, pa sam se tako slučajno rodio u Frankfurtu. Majka je nakon mog rođenja otišla na svetsku koncenrtnu turneju protiv Hunte sa Teodorakisom, a ja sam ostao sa dadiljom par meseci u Frankfurtu,  zatim par godina u Amsterdamu. Kada razmišljam o tome, mislim da mi se sviđa da se definišem činjenicom da nisam rođen u Grčkoj.

*Često putuješ i to na duže. Gde je tvoja kuća?
Mnogo sam putovao još od kad sam bio klinac i izgleda da ne mogu da prestanem. Putovanje je jedini način da se osetim slobodnim - daleko od svega, bliže sebi. Nakon nekog vremena uvek poželim da se vratim kući, na moj udobni kauč, mojim filmovima, muzici, prijateljima. Ali za mene ne postoji slobodniji trenutak od onoga kad sam u avionu iznad okeana i pijuckam sok od paradajza. Domovina je Grčka, kao tebi Srbija. To je ono mesto gde ti je porodica i gde su ti prijatelji i stvari koje su ti bliske - zvuci, muzika, hrana, lica, događaji, stavovi. Ali je meni uvek olakšanje kada ostavim to iza sebe. Grčka je jedna od najlepših zemalja koju sam video, ali na žalost okupirana Grcima. A Grci su ološ kao i svi ostali, i još imaju taj glupi kompleks superiornosti, sa svojim moćnim antičkim precima i svojom 2000 godina starom civilizacijom. Kad se sve to pomeša sa  realnim nedostatkom edukacije dobijamo nepodnošljiv i umarajuć narod.

Mislim da će buduće generacije imati veće šanse da ovo poboljšaju, i to zbog interneta koji ti na brz način pokaže tu jednostavnu činjenicu da postoje i druge zemlje, civilizacije i ljudi na zemlji pored tvog prokletog sela.

*Taj kompleks superiornosti ogleda se takođe i u odnosu prema imigrantima. Kako objašnjavaš grčku ksenofobiju?
Mogu samo da ti ispričam jednu priču. Bio sam u selu koje volim i u koje idem već dvadeset godina (to je zapravo selo iz priče „Češki doktor“) i moji lokalni prijatelji su mi pričali o tome kako ljudi tamo tretiraju Albance i kako im je rečeno da ne mogu da dolaze u kafanu. I ja pitam: „Pa daj, tu je bre F. koji je bio imigrant u Nemačkoj dvadeset godina i koji zna kroz šta ti ljudi prolaze“. Svi su se nasmejali i rekli mi da je F. zapravo i bio osoba koja je Albancima zabranila da dolaze u kafanu. Je l’ razumeš? Ja ne.

Sve je stvar obrazovanja, stvarno. Mi ga nemamo. Sve što je ozbiljno i važno naučio sam u porodici,  među prijateljima, i ličnim angažovanjem. Škola je mesto u kome samo naučiš da je biti Grk ono što je najbolje za tebe i to je sve. I tako odrasteš i ne postaneš najbolji i onda kriviš Jevreje i Albance i Amerikance i Turke i crnce i gejeve i fanove Olimpijakosa i žene (ako si muškarac) i muškarce (ako si žena).

Grčki mediji ne izveštavaju o problemima, oni su deo problema. Skandali o kojima jedino i izveštavaju su beskorisni, zato što se ne rešavaju, ništa na kraju iz njih ne proizilazi, niko ne biva kažnjen, niko se ne kaje za ono što je učinio, u većini slučajeva „loši momci“ se samo promovišu ili čak bivaju nagrađeni

*Ovo su drugi izbori u poslednje četiri godine u Grčkoj. Iako je Grčka u EU, situacija podseća na Srbiju. Šta se događa?
Za „pametne i lukave“ grčke lokalne šefove, EU je bila i verovatno je i dalje način da se uzme novac od „glupih“ Evropljana. Tipa, reći ćemo im da ćemo nekako potrošiti novac, a zapravo ćemo ga zadržati, tako da su se u prvim godinama mnogi ti „šefovi“ obogatili, a onda je EU shvatila da grčkim političarima ne može da se veruje i presekla im finansijske tokove. Ali za prosečnog Grka biti deo nečeg većeg je na neki način dobro čak iako on toga nije svestan, jer kao što sam već rekao, mi smo rođeni da verujemo da smo sami na svetu i da su svi protiv nas zato što su ljubomorni na našu veliku kulturu i naše - podjednako velike penise. Ali nismo samo mi kao nacija odgovorni za to stanje. Kada su 1821, super sile Engleska, Francuska i Rusija poželele da unište Otomansko carstvo morale su da stvore nove nacije bez ili sa vrlo malo nacionalne svesti (verovatno te to podseća na nešto?). Tako da su smislili kada je Grčka u pitanju da to bude Istorija, jer je to jedina stvar koju smo imali. Naravno, pastiri koji su živeli u to vreme ovde ništa zajedničko sa Aleksandrom, Homerom i Partenonom nisu imali. Iznenada, dobili smo sve te pastire kojima je ubačena ideja da oni zapravo nisu pastiri već ponosni sinovi, unuci i dalji rođaci Perikla, Demostenisa i Pitagore, imena za koja oni sami nikad nisu čuli, ali izgledalo je kao da ih Evropljani poštuju. Tako smo čitav nacionalni identitet suštinski izgradili na laži: mi smo svi sinovi Sokrata (ali nismo gej). Sad, ta iluzija može biti korisna nekoliko godina ili za vreme rata, ali ako držiš 200 godina ljude u verovanju da si najbolji i da svako može da te poljubi u dupe, pre ili kasnije shvatićeš da to nije tako i bićeš depresivan. Nacionalno. Postaćeš predmet sprdnje. Nacionalni.

*Gde je mesto grčkih medija, možda i najgorih koje sam videla?
Grčki mediji ne izveštavaju o problemima, oni su deo problema. Skandali o kojima jedino i izveštavaju su beskorisni, zato što se ne rešavaju, ništa na kraju iz njih ne proizilazi, niko ne biva kažnjen, niko se ne kaje za ono što je učinio, u većini slučajeva „loši momci“ se samo promovišu ili čak bivaju nagrađeni. Stvar sa grčkom politikom nije u tome da neki ljudi koji su u najvišim društvenim krugovima kradu pare od siromašnih. To se događa u svim zapadnim zemljama - i u istočnim, koliko znam. Moćni uvek uzimaju lovu iz džepova siromašnih. Problem u Grčkoj u poslednjih deset i više godina, jeste što se moćnim ljudima potpuno jebe što ćemo mi to znati. Nekako ti to rade u lice, a čak iako ih uhvate na delu oni samo promrljaju kao „da, u redu, dao sam crkvi pet planina a oni su meni dali pet miliona, a šta to TEBE briga?“ i kažu ti da odjebeš. A mediji mogu napraviti haos par dana oko toga, nakon čega pređu na sledeću aktuelnu vest, bilo da je to neki rat ili rođenje nove pande u pekinškom zoo vrtu. Tako da se ljudi sada ne samo osećaju slabim i malim u odnosu na moćne autoritete, već se osećaju i smešno zato što ih tretiraju ne samo kao siromašne i beznačajne već takođe kao idiote. To je osećaj totalne bespomoćnosti. To je ono što se desilo prošlog decembra kada je glupa policija ubila onog dečka. Svi su znali da taj pandur neće biti kažnjen - i nije - zato što se tako igra igra, ako si na Našoj Strani možeš da radiš šta god hoćeš - kradeš, ubijaš, bez ikakvih posledica. U poslednjih 15 godina političari i mediji su na istoj strani, u istom su poslu, u takvoj interakciji da su nerazdvojni.

*S druge strane, Grčka je skoro jedina zemlja u kojoj ljudi stalno izlaze na ulice i protestuju. Ali običan Grk nimalo ne poštuje one koji glasno i besno iskazuju svoje stavove u odnosu na socijalnu i političku situaciju, bez obzira na činjenicu da su oni jedini koji govore umesto tog istog običnog Grka. Zbog čega nemaju podršku, ili makar zašto nisu podržali sopstvenu decu na ulicama prošlog decembra?
Grčka nije jedina zemlja u kojoj postoje ljudi koji su na ulicama, tu su i Francuska, Italija, Španija i druge. Naša jedina, ali prilično ozbiljna „tradicija“ je „Politehnio“, koji se dogodio 1973, ali drugačije od ostalih zemalja i njihovih revolucionarnih trenutaka maja 1968. U Grčkoj se dogodilo da su studenti, odnosno Univerzitet, bili protiv Hunte. Bila je velika pobuna, tenkovi Hunte ušli su na fakultet i tom prilikom pobili 30-40 ljudi, ne zna se tačno. Ali ta pobuna dovela je do svrgavanja Hunte, i nečeg još važnijeg - od tada je zabranjen ulazak policiji i vojsci na Fakultet, što je veoma bitno. Politički mainstream je u tom trenutku prihvatio dobijanje nezavisnosti univerziteta u tom smislu, tolerisao i zapravo pokušao da proguta tu pobunu i - mnogi članovi Komunističke partije (KKE) i Pasoka su pokušavali da se povežu sa njima, mnogi studentski predvodnici takođe su se učlanili u Pasok i KKE.

Nakon toga, mainstream političari su počeli da se osećaju pomalo nelagodno povodom tog fenomena - dakle studenata i mladih ljudi, koji imaju sklonište u koje policija ne može da uđe, njima se to naravno ne dopada, ali u njihovim jednostavnim umovima to je na neki način povezano sa padom Hunte, što je bila.. hm.. dobra stvar. Tako je taj pokret dobio na neki način „opravdanje“ i postao moćniji nego u drugim zemljama, iako nikada do ovog decembra nije bilo pokušaja ustanka.

Photo: Stock

Jedan pisac sa Islanda jednom mi je rekao da su 90%  ljudi u svim zemljama budale i ja stvarno živim sa tom činjenicom u glavi. Ono što ti ljudi hoće je samo sopstveno dobro i jebe im se za bilo šta drugo. Tako da su za većinu ti koji lome ili demonstriraju samo vandali ili zavrenici (postojala je devedesetih godina suluda teorija  da su anarhisti tajni članovi PASOK-a ili sadašnja da su to deca bogataša koja dolaze na demonstracije u limuzinama, vozač im otvara vrata, dodaje molotovljev koktel, oni ga bace na pandure, vrate se u limuzinu, vozač zatvori vrata i odveze ih u vilu na još jedan martini). I naravno, oni ne mogu povezati svoju decu sa dečakom koji je ubijen jer je „to bila baraba koja je odlazila na sumnjiva mesta, moj sin se nikada ne bi našao u takvom društvu.“ Znaš već: idioti.

*Izgleda kao da je „ustanak“ iz decembra 2008, kao i nada u promenu propala?
Po mom mišljenju to u decembru nije uopšte propalo. Ono što je za mene bilo bitno jeste da je čitava jedna nova generacija razumela kako sistem funkcioniše i nažalost ubija jednog petnaestogodišnjaka. Izostanak kazne doneo je gorku poruku. Ja sam zapravo bio na uglu pored, kad je žrtva prethodne generacije, jedan drugi šesnaestogodišnjak, Mihalis Kaltezas, poginuo na Egzarhiji, 1986, ubijen takođe od strane policajca, koji takođe nije bio kažnjen. Imao sam sedamnaest godina i razumeo sam poruku.

Ja to vidim ovako: gomila mladih je popizdela jer je osetila nepravdu, jer je videla ružno lice države i suprotstavila se tome kamenjem. Naravno da to nije značilo da je otpočeo ustanak ali to me je podsetilo na ono što moj izdavač kaže za bestselere: „Ako je neku glupu knjigu kupilo milion ljudi koji nikada ne čitaju knjige, nekima od tih ljudi će se dopasti i pročitaće možda neku drugu knjigu, pa još jednu“. I to je to. Pobeda. I ovo je slično, ako su se hiljade mladih ljudi širom zemlje okupili i počeli da razmišljaju onda smo pobedili.

*Da li misliš da književnost treba da je politički angažovana? Da li možeš da zamisliš sebe u nekoj političkoj partiji?
Književnost je umetnost. Umetnost je način da učiniš ljude boljima, znači da je politička. Pripadam levoj strani na političkom spektru i do sada nijedna partija nije dobila moju punu podršku. Nažalost, suviše sam star da zamišljam situacije i druge letnje bajke.

*Kako se osećaš kao neko ko se bavi umetnošću i kulturom u zemlji kojoj do toga baš i nije stalo?
Odnos između moderne Grčke i kulture je sasvim suprotan onome u antičkoj Grčkoj. Sada ne postoji nikakav mainstream interes za umetnost. A da bi imao novac i pažnju treba ti mainstream. Međutim, ministri kulture u Grčkoj su klovnovi. Verovatno se sećaš skandala Zahopulos: čovek bio je ministar kulture Grčke i raspoređivao milione koje je davala Evropska unija za kulturu, uglavnom pravoslavnoj crkvi i njihovim lažnim klubovima „kulture“ i drugim sličnim lažnim klubovima iza kojih su stajali poslanici ili njihove supruge – postao je zvezda tabloida nakon otkrivanja priče da je imao oralni seks sa sekretaricom, a potom pokušao samoubistvo. Govorimo, dakle, o ministru kulture! Meni zapravo ne smeta što živim u zemlji koju kultura ne zanima, i tu pomaže internet, tako da se ne moraš osećati tako izolovano, kao recimo pre dvadeset godina, zato sada možeš da budeš član većeg društva nego što je tvoje malo selo.

*Šta misliš o grčkoj savremenoj književnosti?
Moderna grčka književnost je, nažalost, u najmanju ruku - dosadna. I trudi se da bude „moderna“. To je oponašanje cinizma iz devedesetih kao što je Bret Easton Ellis, ali bez humora. To je kao pravljenje Tarantinovog filma bez elementa zabave. Samo neki ljudi koji psuju jedni druge i gledaju u svoje penise. Dosadno. Ne znam šta knjigu čini velikom. Mislim, ne znam ništa o lovu na kitove, ali „Mobi Dik“ je jedan od najboljih romana ikada napisanih, sa preko 100 stranica detaljnog opisa kita. Ako bi neko počeo da mi priča u kafani 45 minuta o delovima kita, najverovatnije bih se ubio teškim, smrtonosnim drogama. Ali u ovoj knjizi ti želiš da znaš sve o kitovima, harpunima i ostalim stvarima. Zašto? Zato što ti se sviđaju priča, ljudi, karakteri. Ima nečega što je tu interesantno. U savremenoj grčkoj književnosti, to nešto fali.

*A priča o formi i sadržaju?
Priča između forme i sadržaja je jednostavna: većina knjiga su već napisane (mislim da je rekao Henri Miler). To znači da možeš da se baviš nekom značajnom temom, kao što je ljubav, smrt ili rat, ali to ne znači da će tvoja knjiga sama po sebi biti zanimljiva zbog toga i samo zbog toga što je tvoja tema „ispravna“ ili „velika“. Značajno je da nađeš jedan način da kažeš svoju priču tako da bude  interesantno onima koji čitaju a naročito tebi koji pišeš. Tu upada forma. Evo i primera: bilo jednom da je premijer jedne zemlje (ne govorimo imena) bio nazivan od strane paranovinara raznim imenima i optužen da ima vezu sa svojom tadašnjom sekretaricom. Od tog događaja smislio sam jedan, recimo, politički triler o jednom visokom vođi koji ima vezu sa svojom sekretaricom i onda tajna vlada koja zapravo vlada zemljom pomoću njega koji im je marioneta odlučuje da pošalje jednog „teroristu“ (koji ne zna da ga iskorišćavaju) da digne u vazduh sekretaricu, i da se tako oslobode moguće sramote od mogućeg otkrivanja „veze“ i istovremeno da simpatijom ljudi dobiju predstojeće izbore. Klasična tema, o kojoj je puno pisano, provokacija. Kad sam počeo da razmišljam gde da to smestim, prva misao - i najlakša, u Grčku, sad. To bi međutim, značilo da govorim o konkretnom premijeru i konkretnoj sekretarici i konkretnim delovima tajne vlade. Naravno nisam hteo da se bavim tim govnima jer je moja tema bila provokacija a ne to da li je premijer gej. Onda sam pomisilio da ga stavim da bude predsednik Amerike. I opet bi to bio Klinton (tada) i naravno politički trileri u Americi su se pisali i pisali sa zadivljujućim rezultatima. Ostavio sam malo po strani i posle sam ponovo razmislio i shvatio da je problem vreme. Ako bi bilo savremeno gde god da se stavi momentalno će izneti na videlo ljude koji vladaju u to vreme. Ako međutim tu istoriju staviš malo dalje u vreme, odmah ćeš izbeći svaku vremensku insinuaciju i priča će se ticati samo onog što jeste, političke amoralnosti, makijavelizama, licemerja itd. Oduvek sam veleo naučnu fantastiku i ideja da pišem u toj omiljenoj formi bila je ono što je sve dovelo na svoje mesto. Na kraju je od toga postao roman „Odmor u Helandu“. To sam mislio, dakle, kada sam rekao da je forma značajnija od poruke. Dok nisam našao formu u kojoj ću to ispričati bila bi to jedna prosta, klasična, dosadna, „negde sam je već čuo“ priča.

*U knjizi koja je objavljena na srpskom „Srećan broj doktora Bua i druge letnje bajke“, ne obrađuju se velike teme koje pominješ. Šta misliš o knjizi koja je napisana pre deset godina?
Ne slažem se da u „Srećnom broju doktora Bua“ ne pišem o velikoj temi. Glavna tema je prijateljstvo, koja je jedna od najznačajnijih tema ikada. Doktora Bua čitam i nakon mnogo godina stvarno mi se sviđa. Znam da zvuči glupo da to pisac kaže, ali ta knjiga je prilično biografska, u smislu da je uglavnom zasnovana na stvarima koje su se dogodile ljudima koji su postojali i koji na sreću postoje još uvek. Sve priče imaju veze sa divnim uspomenama mojih omiljenih mesta.

*Ne mogu da se setim mnogo knjiga koje su me nasmejale, ali „Srećan broj doktora Bua i druge letnje bajke“ je svakako jedna od njih. Da li je smeh pokretačka energija?
Uvek se nekako događalo da se i sa najozbiljnijim „stvarima“ zezam. Tako živim, tako i radim.

* Autor intervjua Tea Nikolić prevela je i objavila knjigu „Srećan broj doktora Bua i druge letnje bajke“

star
Oceni
4.71
Ostali članci iz rubrike Kultura
Tagovi