Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Intervju: Sanja Mitrović, rediteljka

Umetnost nije dekoracija

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Udo Akemann

“Umetnost je uvek refleksija društva. Bez postavljanja pitanja koja su krucijalna za sadašnju situaciju, bez stalnog preispitivanja sopstvene pozicije u odnosu na društvo, umetnost postaje dekorativna. U tom slušaju više volim da odem u prirodu i uživam u slikama koje mi ona pruža nego u artificijelno stvorenim predstavama koje pokušavaju da me dirnu.”, kaže za e-novine Sanja Mitrović, umetnica koju će beogradska publika uskoro moći da gleda u reprizi predstave čiji koncept i režiju potpisuje, “Will You Ever Be Happy Again?” urađenoj u ko-produkciji Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda i Hetveem pozorišta iz Holandije

Može li pojedinac biti sretan nakon ratova, razaranja i ubijanja i da li se neprijatna istorija ostavlja u nasleđe sledećim generacijama da se njome bave – neke su od tema za razmišljanje koje će u predstavi Will You Ever Be Happy Again? beogradskoj publici ponuditi srpska rediteljka i izvođačica koja živi i radi u Amsterdamu, Sanja Mitrović, 25. juna, u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD). Nakon premijere na BITEF-u 2008. godine i nastupa po Holandiji, Srbiji i Francuskoj, srpska publika će ponovo imati prilike da vidi predstavu. Sanja Mitrović istražuje na koji način nacionalnost utiče na identitet pojedinca kroz sopstveno sećanje, ali i priču njenog kolege na sceni, izvođača Jochena Stechmanna. Nemački izvođač koristi se uspomenama njegove porodice iz perioda posle Drugog svetskog rata i tokom hladnog rata. Srpska izvođacica vraća se u sopstveno detinjstvo tokom osamdesetih godina, seća se etničkih sukoba i raspada bivše Jugoslavije, sve do skorašnjeg iskustva sticanja holandskog državljanstva. Uzajamno odražavajući svoje različite kulturne i istorijske pozadine, oni pokušavaju da rasvetle način na koji posmatramo druge, i potrebu da pronađemo sebe u očima drugoga. Pored publike u Beogradu, ovaj jedinstveni komad, imaće priliku da vidi i publika u Domu kulture u Preševu, gde će predstava biti odigrana 27. juna. Predstava je trenutno na evropskoj turneji i prate je izvanredne reakcije kako publike tako i kritike. Za ovu godinu planirana su gostovanja u Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Bosni i Hercegovini, a sledeće godine se očekuje i holandska turneja.

* Will You Ever Be Happy Again? prikazuje nacionalizam u društvima koja su kao gubitnici izašli iz osvajačkih ratova? Postoji li „opšti obrazac“ ozdravljenja društva i misliš li da Srbija može da „uči“ na iskustvu Nemačke?


Verujem da je za „ozdravljenje društva” lična odgovornost bitnija od bilo čega drugog. Meni je primer Nemačke bio zanimljiv jer sam želela da postavim pitanje da li je moguće da se pronađe zajednički jezik kojim bismo govorili o onome što se desilo, umesto da u tišini čekamo sledeću generaciju koja će, možda, biti spremna da to učini. Da li je i nama potrebno da krenemo od tog tzv. nultog momenta, kao Nemačka pre šezdeset godina, ili je možda bolje da pokušamo da preispitamo već danas sopstvenu poziciju u odnosu na nedavnu istoriju?

* Koliko se kroz bavljenje/suočavanje sa nacionalnom istorijom umetnik moze suočiti sa sopstvenom istorijom i da li pojedinac oblikuje istorijske okolnosti ili one oblikuju njega?


Period velikih revolucija je prošao, sada smo u određenim socijalnim promenama na koje teško da možemo da utičemo kao pojedinci. Upravo je odnos između kolektivnog i individualnog ono što me zanima, u kojoj meri smo definisani okruženjem i koliko, i kako, možemo da utičemo na njega.Pitanje istorije je kompleksno pitanje. Naravno da pisanje i beleženje istorije zavisi uvek od onoga koji piše. Drugo je pitanje u kojoj smo meri određeni ličnim istorijama, a u kojoj kolektivnom ili nacionalnom istorijom, i kakvi identiteti nastaju s istorijskim prtljagom koji svako nosi sa sobom. Jedan od centralnih motiva moje predstave jeste potreba da se razume šta je ono što nas određuje kao pojedince, a koji je, i da li uopšte postoji, neki “kolektivni” identitet kojim smo svi zajedno determinisani, preko događaja koji su deo kolektivne memorije, kao što je to na primer Drugi svetski rat.

* Pored trenuto aktuelne predstave u jednom od tvojih ranijih performansi Book Once Read Make A Good Bullet Proofing tinejdžeri se uživljavaju u ulogu terorista i kažeš da su to radili sa neverovatnom lakoćom. Koliko je njima (a i odraslima) teško da primete gde prestaje područje bezazlene igre i počinje zlo?


Meni su dečje igre uvek velika inspiracija. Naivnost s kojom deca posmatraju svet često se romantizuje od strane odraslih, kao nešto čisto i neiskvareno, ali ona može da bude i opasna. Bilo koja vrsta isključivosti je opasna, pogotovo ako govorimo o kolektivnim fenomenima kada je teško preduprediti negativne posledice, kao što je to na primer nacionalizam koji je akutni problem u čitavoj Evropi – Engleska, Francuska i Nemačka samo su neki od aktuelnih primera.U svim svojim predstavam bavim se dokumentarnim i imaginarnim, i granicom između njih koju je, ponekad, teško povući. Dok sam živela u Srbiji tokom devedesetih, često sam se se osećala kao karakter u nekoj nadrealnoj predstavi koju režiraju ljudi koji zapravo ne postoje. Toliko sam, možda, pokušavala da negiram određene pojave, da mi se zamišljeno često činilo stvarnijim od stvarnog. Zato je teatar idealno mesto na kome možemo da preispitujemo realnost u kojoj živimo jer nam otvara vrata imaginarnog.Zbog toga pri opisu poslednje predstave, Will You Ever Be Happy Again?, koristim termin “docu-tale”, kao definiciju najbližu vrsti pozorišta koje me prvenstveno zanima. “Docu–“ kao dokumentarno, što može da bude i autobiografsko i “tale” kao priča ili bajka. U svakom slučaju nesto što nas uvodi u prostor imaginaciie. Političko je za mene i personalno i poetično u isto vreme i te granice se gube kroz teatralizaciju realnosti.                                                        

* Kazeš da je nacionalizam trenutno akutni problem u čitavoj Evropi. Da li u tom kontekstu, porast nacionalizma u Srbiji, posebno kod mlađih ljudi, deceniju po završetku ratova ne smatraš karakteristikom posleratnog područja?
                                                                                                                     

Teško mi je da govorim o ovoj temi osim iz jedine perspektive koja mi je dostupna, iz perspektive emigranta. Pozicija emigranta je gotovo luksuzna pozicija, ali u isto vreme i vrlo usamljena. Fizička distanca dozvoljava drugačije sagledavanje situacije u “maternjoj” zemlji i time pruža mogućnost “objektivnijeg” pogleda na sopstvenu prošlost i sadašnjost. Odlazak u Holandiju 2001. godine je za mene bio trenutak u kome su ovakve vrste suočavanja postale svakodnevna nužnost. U većini situacija osećala sam se kao neka vrsta ambasadora sopstvene zemlje, i ta me je “uloga” često zbunjivala. Šta je bilo to sto sam ja navodno predstavljala i koliko je imalo veze sa mojim privatnim svetom, mojim intimnim osećanjima? Mislim da me iz ovog razloga teme individualnog i kolektivnog toliko fasciniraju.

Ne mogu da komentarišem specifične slučajeve porasta nacionalizma u Srbiji jer jednostavno trenutno ne živim tamo, ali porast nacionalizma nije karakterističan samo za Srbiju. To je opšti evropski fenomen koji je naročito došao do izražaja tokom nedavnih izbora za Evropski parlament u kojima su u većini zemalja desničarske i ultra-desničarske partije ostvarile prethodno nezabeležene uspehe. Ovo je naravno rezultat kombinacije više faktora, opšte apatije i anksioznosti podstaknute svetskom ekonomskom krizom koja stvara klimu pogodnu za bujanje konzervativizma u svim obličjima. U opštijem smislu, to je posledica neobuzdavanog kapitalizma i potrebe da se u eri globalnih migracija ljudi i kapitala definiše novi evropski identitet, što na žalost često vodi posezanju za “čistim” identitetima i opasnoj retorici rase i sukoba civilizacija.
                                                                                                                                                                                                                           * Teme tvojih radova su ratovi, ubistva, nacionalizam...Veruješ li u larpurlartizam u savremenoj umetnosti ili smatraš da umetnost mora imati društveno politički angažman? Kolika je zaista moć socijalno angažovanih umetnika?

photo/kultura/intervju/sanja_mitrovic/Sanja_Mitrovic_01_a_878848443.jpg
Photo: Srđan Veljović

Za mene je umetnost uvek refleksija društva. Umetnost radi umetnosti je koncept koji, meni lično, ne znači puno. Bez veze sa aktuelnim okruženjem, bez postavljanja pitanja koja su krucijalna za sadašnju situaciju, bez stalnog preispitivanja sopstvene pozicije u odnosu na društvo, umetnost postaje dekorativna. U tom slučaju više volim da odem u prirodu i uživam u slikama koje mi ona pruža nego u artificijelno stvorenim predstavama koje pokušavaju da me dirnu. Ne znam da li umetnost nužno mora da bude politički angažovana, ali definitivno mora da bude angažovana. U eri u kojoj televizija i internet određuju masovni ukus, teško je uočiti rezultate angažovane umetnosti. Mislim da je sadržaj ili tema još uvek bitan element koji treba da podvučemo da bismo se udaljili od formalizma kao od jedinog umetnički priznatog izraza. Trenutno predajem predmet pod nazivom Aktuelno pozorište studentima treće godine na Pozorišnoj akademiji u Amsterdamu na kojoj sam i sama studirala. Uvek pokušavam da zajedno sa njima odgovorim na pitanje zašto određenu predstavu radimo sada, u ovom istorijskom trenutku, zašto je to važno.

Upravo sam se vratila sa festivala mladih evropskih reditelja u Strazburu na kome smo igrali Will You Ever Be Happy Again?. Tokom jednog od razgovora neko iz publike je primetio da se predstave umetnika iz Istočne Evrope znatno razlikuju od predstava umetnika iz Zapadne Evrope upravo po temama koje odabiraju. Za mene sadržaj jeste jako bitan i forma uvek proizilazi iz teme kojom se bavim, ali ne mislim da je moguće praviti strogu podelu između njih, niti mislim da je podela Evrope na Istočnu i Zapadnu više validna.

* Will You Ever Be Happy Again? je imao svoje premijere na BITEF-u, u Hetveem pozorištu u Amsterdamu i na Premieres Festivalu u Strazburu. Da li se i po čemu razlikuju reakcije publike u evropskim izvođenjiima i na Balkanu i kakve reakcije očekujes sada u Beogradu i Preševu?

Pošto se predstava bavi specifičnim istorijskim momentima, naravno da su scene koje direktno podsećaju na period devedesetih bile u Srbiji emotivno najintenzivnije. Radujem se ponovnom igranju u CZKD-u u kojem se osećam “kao kod kuće”. Posebno me zanima kako će predstava biti prihvaćena u Preševu, i naročito u Nemačkoj gde imamo zakazana gostovanja na jesen.

Iako je holandska turneja zakazana za proleće sledeće godine, u nekoliko dosadašnjih izvođenja publici u Holandiji je bilo zanimljivo da posmatra nedavnu istoriju Srbije iz perspektive pojedinca i da pokuša da preispita sopstvene predrasude. Pošto Holandija istorijski nije toliko bila pogođena ratovima, zanimali su ih delovi u kojima se direktno postavlja pitanje integracije (jer je za njih taj problem trenutno važniji od pitanje krivice koje se, naizgled, ni ne postavlja, osim u slučaju Srebrenice) i lične perspektive nasuprot nacionalnoj perspektivi. Lično iskustvo se, inače, u umetnosti u Holandiji mnogo više stavlja u prvi plan nego, na primer, u Srbiji.

U Strazburu je predstava doživela veliki uspeh. Iako ni Francuska nema preveliku potrebu da preispituje sopstvenu krivicu, publika je primila predstavu jako emotivno. U našim pričama ljudi su prepoznavali iskustva sa kojima mogu da se identifikuju. Na primer, poslednja scena u kojoj uzvikujemo pesme navijača fudbalskih klubova iz Nemačke i Srbije (od pozitivnih, gotovo lirskih, navijačkih pesama do krajnje nacionalističkih i rasističkih) imala je velikog odjeka kao slika bliska današnjoj Evropi – Evropi preplavljenoj nacionalizmom i mržnjom.

* Da li činjenica da si stekla državljanstvo jedne evropske zemlje čini da budeš happy again? Otvara li evropski pasoš više vrata ili je u svetu plesnog teatra to pitanje indvidualnog angažovanja?

Pitanje “Will You Ever Be Happy Again?” je ono koje uvek iznova postavljam sebi i publici kojoj se obraćam – da li nakon svih zločina, ratova i ubijanja možemo, kao pojednici, ponovo biti srećni. Evropski pasoš jeste olakšica u smislu kretanja iz prostog razloga što mi za mnoge zemlje nisu potrebne vize i to mi, prividno, pruža osećaj slobode. Samo državljanstvo ne otvara više vrata. Za mene je mera uspeha u onome čime se bavim intenzitet potrebe da ne zatvaram oči pred “neprijatim” prizorima i temama, i želje da se hvatam u koštac sa pitanjima o kojima često radije ne bismo želeli da mislimo.

 

 

 

 

 

 

star
Oceni
4.57
Ostali članci iz rubrike Kultura
Tagovi