Intervju Kultura
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Intervju: Aleksandra Mančić, prevodilac i autor (1)

Prevođenje je čin pobune

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Prevodilac na putu i radnom mestu: Aleksandra Mančić u Devinu (Dvinu)
Prevodilac na putu i radnom mestu: Aleksandra Mančić u Devinu (Dvinu)
Photo: LA

Ako ste mislili da je sve odneo vrag, da moramo robovati medijskim sadržajima koji nam prazne biće i ostavljaju nas besne i očajne, nemoćne, pravo je vreme da se podsetite ili saznate da ima stvari koje su ipak iznad i ispod svega, u tišini, i čekaju i gledaju sve nas, hteli mi to ili ne. Šta na te „večne teme“, pojma „boga“ i božanskog, prevođenja kao bitno ljudske kategorije, odnosa mistike i književnosti, ima da kaže prevodilac i autor izuzetnih knjiga Aleksandra Mančić, jedna od najkompetentnijih osoba, od onih koje se uopšte bave ovom sofisticiranom problematikom na pravi način, iskreno, strastveno, stručno i bez predrasuda, saznajte u ekskluzivnom intervjuu za e-novine

Neposredan povod za razgovor je činjenica da je Aleksandra Mančić dobitnica nagrade "Nikola Milošević" za 2015. godinu, za najbolju knjigu iz oblasti filozofije, esejistike i teorije književnosti i umetnosti radio Beograda 2, za delo „Đordano Bruno i komunikacija: prevođenje ideja“. Filozofija i eros oslobađanja od stega svake dogme Đordana Bruna čine se danas potrebniji nego ikada, jer kao da ništa nismo naučili u vekovima posle javnog crkvenog spaljivanja ovog fascinantnog, jedinstvenog mislioca i mistika. Aleksandra Mančić, koja je prevela dve knjige Đordana Bruna, podseća nas na njegov duhovni testament i govori o najpoznatijim misticima mediteranskog kruga, otkrivajući nam činjenicu da su upravo mistici avangardisti i pankeri religiozne i humanističke misli, nemoguća deca, ali i duhovna elita svoga doba, mudri, racionalni i uspešni utemeljitelji institucija, ne dakle onako kako se zamišljaju, nego sasvim revolucionarno i pre svega po sebe - opasni, što je sve tematka njene nadahnute knjige „Prstom anđela po snegu: ogled iz mistike“. Takođe, koliko je u mistici i religioznom iskustvu važno telo, ljubav, i gde možemo danas naći autentični misticizam, onaj koji pomera granice poimanja sveta, u svim žanrovima, na filmu, na netu i drugde, poslušajmo izvrsnu Aleksandru Mančić.

Dr Aleksandra Mančić je i viši naučni saradnik u Institutu za književnost i umetnost, gde radi od 2008. godine. Rođena je u Beogradu, diplomirala i magistrirala na grupi za Španski jezik i književnost, na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je kao predavač na Filološkom fakultetu u Beogradu (1988-1998) i kao gostujući predavač na Autonomnom univerzitetu u Madridu (1989-1991). Učestvovala u osnivanju Kolegijuma za evropske jezike (1998), ogranka Centra za studije kulture, udruženog u Alternativnu akademsku obrazovnu mrežu (AAOM). Bavila se proučavanjem problema prevođenja i nastave prevođenja. Na AAOM, bila je koordinator kurseva „Odnosi dominacije između kultura – Prevođenje i manipulacija“, i „Prevođenje kao proces interkulturnog označavanja“ (1999-2000). Osnovala je i uređivala je biblioteku Prevođenje i mišljenje, u izdanju AAOM (2000-2005).

U okviru teorije prevođenja, njena interesovanja usmerena su na prevod i prevođenje u svetlu problematike ideologije književnog teksta; misao o prevođenju i njen odnos prema filozofiji; međukulturnu komunikaciju; etiku i poetiku književnog prevoda; razvoj prevođenja i misli o prevođenju u srpskoj kulturi; prevođenje između srpske i mediteranskih književnosti (španske, francuske, italijanske) u rano moderno doba.

Autor je sedam knjiga o torijskim problemima prevođenja i međukulturne razmene, kao i stotinak stručnih tekstova. Prevela je niz knjiga sa španskog, francuskog, italijanskog i engleskog jezika. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije od 1994. godine.

Neke od autorskih knjige koje je objavila su: Preverzije: ogledi o španskim prevodima iz srpske književnosti (1999), Moje telo nije obmana mašte: Servantesove veštice (2009), Prevod i kritika (2010), Prstom anđela po snegu: ogled iz mistike (2010), Vetrenjače na jeziku: dnevnik prevođenja Don Kihota (2012), Stvari koje nas prevazilaze: uvod u prevođenje ideja (2013), Đordano Bruno i komunikacija: prevođenje ideja (2015). Od značajnijih prevoda mogu se izdvojiti prevodi teorijskih, esejističkih i filozofskih knjiga autora kao što su: Cvetan Todorov, Žak Derida, Hose Ortega i Gaset; knjige autora mistike i hermetike: Tereza iz Avile, Mišel de Serto, Fulkaneli, Lav Jevrejin, Migel de Molinos, Brat Luis de Leon, August Strindberg, Sor Huana Ines de la Kruz; klasičnih autora: Đordano Bruno (npr. najnovije Svrgavanje pobedonosne zveri : dijalozi o moralu, 2015); Migel de Servantes, Tirso de Molina; iz savremene književnosti: Hulio Kortasar, Ernesto Sabato, Horhe Luis Borhes, Mario Vargas Ljosa, Dejvid Foster Valas, Žan Žene, Roberto Arlt, Kamilo Hose Sela.

Izvor: www.knjizara.com

*Kao prvo, čestitke na nagradi, siguran sam da je otišla u prave ruke s obzirom na Vaš posvećenički i ne mali prevodilački i autorski opus do sada. U nagrađenoj knjizi o Đordanu Brunu i preko nam potrebnoj komunikaciji pišete: „Prevođenje je temeljni uslov kulture, možda i temeljni uslov ljudskog postojanja.“ Izgleda da je sve prevođenje, prevodimo svet koji nas okružuje u nama znane moguće pojmove i kategorije, sami sebe, sebi i drugima, druge kulture, od prvog svesnog časa mi stalno prevodimo i kreiramo smisao. Recite nam nešto o životu i radu prevodilaca kod nas, o glavnim problemima, o onom prozaičnom i verujem mukotrpnom putu te, posebno poslednjih decenija devastirane, struke u nas.

Pa, mislim da je najbolje da vam odgovorim pričom koja bi mogla poslužiti kao parabola, poučna priča, ili alegorija, a koja nas vraća u vreme Đordana Bruna, mada ja nijednog trenutka ne gubim iz vida današnje vreme. Prevođenje je dobilo sasvim drugačije značenje kada su donete odluke Tridentskog sabora koje su proglasile Jeronimov prevod Biblije, Vulgatu, za autentičan tekst Svetog pisma. Učenje biblijskih jezika – hebrejskog, grčkog... – postalo je nepotrebno. Ukinuta je doslovnost, ali je ukinut i izvorni jezik. Sveti spisi pretvoreni su u emanaciju božanstva Svetog Duha. Prevod je proglašen za original i njegovo dalje prevođenje je zabranjeno. Mnoštvo je svedeno na jedino, a to jedino, u ovom slučaju davnašnji prevod nekadašnjeg mnoštva, postavljeno kao nepromenljivi i nepomerljivi korpus, koji u svojoj nepromenljivosti polako postaje savršeno nerazumljiv. Jedan od vidova pobune protiv takvog jedinog (koje je zapravo sušta suprotnost Brunovom Jednom) bila je mističarska pustolovina ćutanja koje želi da postane izraz neizrecivog Božijeg jezika. I dok je Vatikan u natezanjima sa protestantima zabranjivao i u indeks zabranjenih knjiga najpre stavio samo protestantske prevode, a ne prevode Biblije na narodne jezike uopšte, Španija je kao katolička država zabranila sve prevode i prevođenje biblijskih tekstova, i na španski jezik, i na jezike naroda u Novom svetu, među koje je samo nekoliko decenija ranije krenula da kroz prevođenje širi hrišćanstvo, s punim uverenjem u svoju božansku misiju. Do kraja XVI veka, državna administracija Španije uspela je da potpuno izbriše, ukine, zatre prevođenje Biblije. Na kraju XVI veka pisanje narodnim jezikom o božanskim stvarima postalo je bezmalo greh. Zapravo, pisati čitljivo postalo je sumnjiva stvar. A Bruno, mislilac iz Italije, tog „novopaganskog legla“, kako su je u Španiji u to doba zvali službenici Inkvizicije, našao se u tom svetu koji odjednom počinje da zabranjuje prevođenje, i njegov odgovor na to morao je biti javno propovedanje teze da je prevođenje izvor sveg znanja. Prevođenje je, dakle, i čin pobune. Da ne bi bilo zabune o čemu zapravo govorim, od sveg srca na ovom mestu preuzimam reči filozofa Ivana Milenkovića, iz njegovog teksta nedavno objavljenog u Politici, u polemici povodom naučne politike u državi Srbiji na početku XXI veka, koja od svojih naučnika traži da naučne radove pišu na engleskom jeziku: „Samo na svome jeziku filozof može da artikuliše bitne stvari kako za sopstveni kulturni kontekst, tako i na opštoj ravni, jer on nije predstavnik firme za proizvodnju kugličnih ležajeva, nego onaj ko radi na živom jeziku, kao hirurg koji operiše na kucajućem srcu. Inicijativa ministarstva ravna je predlogu da hirurg izvoli operisati na živom srcu, ali bez srca, ako je moguće. I što više takvih operacija obavi dobiće više bodova i biće adekvatnije nagrađen. (Na ovom mestu pojavljuje se novi momenat od presudnog značaja za određenu kulturu: prevođenje. Prevođenje, dakle, a ne pisanje na stranom jeziku. Prevođenje na engleski i sa engleskog obogaćuje domaću kulturu, pisanje na engleskom je osiromašuje.)“

*Možete li nam bar u grubim crtama objasniti kako prevodite? Da li postoji neki utvrđen postupak, šta Vas vodi, intuicija, zanimljivost teksta, mogućnost dobrog transponovanja, izazov? Stanislav Vinaver je dopisivao Rablea i rekao da on bolje zvuči na srpskom nego u prevodu na savremeni francuski. U čemu je za vas alhemija prevođenja? Šta je dobar prevod? Prevodili ste najrazličitije tekstove, vrlo zahtevne, filozofske i mističarske, Servatesa, kao i vickaste i savremene poput Huan Manuel de Prada (Pičke).

Ako je o mojim prevodima i misticizmu reč, onda bih spomenula i Čudo ruže Žana Ženea, ili Zaborav Dejvida Fostera Volasa, ili Ernesta Sabata, Hulija Kortasara... Prevodila sam, dakako, i pisce sasvim drugačije nastrojene, kao Vargasa Ljosu, ili spomenutog Pradu, međutim, pisci u kojima prepoznajem mističarske obrise posebno me privlače. Prevođenje mističara je naročito iskustvo, jer treba osetiti zavodljivost njihovih nedorečenih i čak nedokučivih rečenica, uplesti se u njihovu nerazmrsivu misao, potrebno je iskusiti tu „iskustvenu nauku“ misticizma, ali se i postaviti na distanci: to je paradoks poput onog Didroovog paradoksa o glumcu, koji mora osetiti lik, ali se od njega mora distancirati da bi mogao zaista dobro da ga odglumi. Potreban je nekakav ironijski otklon, ali je još potrebniji i neki post-ironijski otklon. Gde su granice stvarnog komuniciranja među ljudima? Neostvarena komunikacija je dramatična, to ja vidim kao jedan od razloga iz kojih je Bruno za svoju filozofiju tražio dramski izraz. Treba obnavljati čuđenje pred tekstom: čuđenje pred tekstom doziva prevođenje. Tekst koji iziskuje da se u njega veruje duboko je književan po svojoj prirodi, i Brunov stil pisanja filozofije jeste dodatni poziv da mu verujemo. Kao i poziv na prevođenje, u mnogim smislovima. S druge strane, Brunova rečenica ume da preuzme rastrzanu, razgranatu, ili razbarušenu strukturu, po stilu sasvim nalik mističarskim tekstovima Tereze iz Avile, na primer.

Nezaustavljivi eros saznavanja: Đordano Bruno
Photo: www.thehistoryblog.com

*Vaša nagrađena knjiga "Đordano Bruno i komunikacija: prevođenje ideja" podseća nas na važnost lika i dela Đordana Bruna, na njegovu subverzivnost i u današnjem vremenu, jer otkrivate da je i dan-danas od kreacionista cenzurisan i spaljivan uvek ponovo, na primeru on line Enciklopedije filozofije Univerziteta Stanford. Kažete da Bruno prihvata beskonačnost sa oduševljenjem, ne sa užasom poput npr. Paskala. Propovedao je on sasvim savremenu ideju dinamičnosti čoveka kao bića, promenljivost kao jedinu konstantu Univerzuma, verovao je u beskrajni broj mogućnosti i svetova, pogleda na svet, ja bih rekao, i zbog svega toga kritikovao zvanične institucije svog vremena. Kažete „Nama, danas i ovde, potrebna je Brunova kritika institucija.“ Naš svet kao da ide u suprotnom smeru, na žalost.

Svet je uvek sklon da ide „u suprotnom smeru, na žalost“, ali uvek postoje i ljudi koji imaju otvorenije vizije. Čovekov je zadatak da čini sve što može, to je Brunov nauk. Brunov je nauk i to da smo uvek stariji od naših predaka, stariji za njihovo iskustvo, i to je onda veća odgovornost. Brunova etika je prometejska etika, ali je isto tako i protejska. Međutim, već više puta sam ponovila, ali možda nije na odmet da ponovim još jednom: Đordano Bruno je svojim moćima pamćenja i svojim provokativnim idejama o beskonačnosti svemira stekao slavu neortodoksnog mislioca, i neminovno navukao na sebe gnev Inkvizicije, branio svoje ideje i svoje pravo da ih se ne odrekne do samog kraja, što mu nikada nije oprošteno. Živ je spaljen, kao jeretik, zajedno sa svim svojim knjigama, na lomači na Cvetnom trgu u Rimu, 17. februara 1600. godine. Njegovo ime čak i posle četiri veka nastavlja da izaziva polemike i među naučnicima. Brunovo delo svojevrsni je obračun sa vladajućim predrasudama doba u kojem je živeo, predrasudama što ih šire i održavaju institucije koje je čovek stvorio radi međusobnog opštenja, radi komunikacije: država, crkva, univerzitet... Institucije koje su osnova uređenog društva, i koje, upravo zato da bi ostale sredstva civilizovane komunikacije, moraju uvek iznova biti izlagane kritici.

*Đordano Bruno kako ste ga predstavili nezaustavljivi je eros saznanja i delanja, ljubavi i prakse pre svega, on samo daje i ništa ne uzima, oslobađa za sve, on se pita „Šta čovek može?“ a ne „Šta čovek jeste?“. Pokazujete da se u stvari radi o mistiku posebne vrste? O onom ko veruje da je ekonomija spasenja lišena svog jedinstvenog središta. On nam približava ono božansko koje nam je „bliže nego što smo to sami sebi“, jer za Bruna je slika, imaginacija, posrednik između čula i intelekta. Navodite termine kao što su postmagijski racionalizam, eros apstrakcije, reforma nebesa... u stvari, zanosni i zaneseni mistik Đordano Bruno, onaj ko otvara vrata beskraja, nepodnošljiv je za svako vreme koje se plaši sebe i želi da se ograniči?

Da, tako je. Da bismo se razumeli o kakvom misticizmu je kod Bruna reč, najpre moram nešto da objasnim. Kada kažem da je Bruno u izvesnom smislu mističar, uvek imam u vidu da je Bruno filozof, i da se o mistici kod Bruna može govoriti na način na koji se može govoriti o mistici kod Spinoze, na primer, ili kod Ničea, ili kod Deride. Bruno je, pri tom, u mnogom smislu moderan filozof, i to se možda najbolje vidi u njegovoj filozofiji nauke. Postoji u istoriji nauke izvestan „istoriografski mit“, sasvim sličan onome koji postoji u istoriografiji o hrišćanstvu, rešen da Brunu pripiše mnogo manji značaj nego što on zaista ima. Brunova teorija beskonačnog univerzuma, međutim, ne oslanja se samo, pa ni prevashodno, na teološke razloge, niti na etički misticizam ljubavi, nego pre svega upravo na naučne razloge atomističke fizike i kosmologije, teorije impetusa, nova astronomska posmatranja kometa koja je opisao Tiho Brahe, itd. Matematika beskonačnog, koju Bruno razvija na osnovu Nikole Kuzanskog, jeste simbolička mathesis koja mu omogućava da prenese u brojke-simbole saglasja između dela i celine, ideju svega u svemu. Bruno u svoj filozofski sistem uvodi i termin „grč“, po smislu blizak pojmu Mahnitosti (Furore), Oduševljenja (Entusiasmo) i Zanosa (Rapto), što je najviši trenutak kontemplacije. Tu ideju preuzima od Nikole Kuzanskog, a kod Bruna je to i nezaustavljivi eros saznavanja i delanja, ljubavi i prakse. Njegovo posmatranje i iz tog posmatranja proistekla vizija beskonačnog Univerzuma u Brunovom filozofskom sistemu iziskuju i nove postavke morala prema kojima će se u tom beskonačnom Univerzumu čovek upravljati, i na kojima će graditi svoje institucije. Ta i takva Brunova mističnost bila je uzrok mnogih potresa na zemlji, u zemaljskom svetu.

Aleksandra Mančić sa Pesoom u Lisabonu
Photo: LA

*U knjizi Prstom anđela po snegu: ogled iz mistike (2010) skicirate razgranatu i bogatu tradiciju mističara, bogotražitelja, od Dionisija Areopagita do modernih vremena, pa i u drugim žanrovima, npr. u filmovima Andreja Tarkovskog. Šta je glavna osobina mističnog teksta? Mistik govori o neshvatljivom, o onome o čemu se ne može govoriti?

Klasični mističarski tekstovi iz XVI i XVII veka nisu tekstovi koji teološki sistem na izdisaju hoće da zamene novim sistemom znanja ili drugim utvrđenim mestima moći. Misticizam je subverzivan način mišljenja, potpuno drugačiji pristup hrišćanskoj tradiciji. To nije korpus doktrina, nego praksa, delanje. Jezik kretanja podrazumeva stalne prestupe preko utvrđenih tačaka. Upravo zato što jezik mističara jeste pokušaj da se stupi u dodir sa apsolutom, on može da kaže samo ono što je apsolutno, odnosno nesputano. Pošto je predmet mističarskog teksta beskonačan, takav tekst je uvek samo „nepostojana metafora onoga što je nedostupno“. Subverzivnost misticizma predstavljena je kroz temu stalnih odlazaka. Ljudi čiji životi su govorili o drugosti suštinski misterioznog Boga nisu našli svoje mesto u modernom dobu. Mističari su prihvatili izazov izgovorene reči, i time se pomerili ka oblasti fabule. Njihova solidarnost je solidarnost svih jezika koji su nastavili da govore, čiji je diskurs nalik govoru deteta, žene, neukog, ludaka, anđela, ili tela.

Postoje određene paralele koje se mogu povući između misticizma XVI i XVII veka i sadašnjeg vremena. Svet postaje sve neprozirniji i nečitljiviji. U odgovor na to razočaranje, oni koje nazivamo mističari hteli su da izmisle drugačije mesto, mesto koje nije potpuno oblikovano. To je samo priča o putovanju koje je nužno fragmentarno i ne dozvoljava da bude konačno ispitano. Mističarska književnost nudi puteve svakome ko traži putokaze kako da se izgubi, i put da se nikad ne vrati. Zato što je apokalipsa uvek moja lična apokalipsa, lično iskustvo je nezamenljivo i za mističara, kao i za umetnika. A ako je o mističarskoj umetnosti u XX veku reč, celokupna filmografija Andreja Tarkovskog, ili Larsa fon Trira – koje vidim kao umetnike koji hoće na filmsko platno da prenesu svoja mističarska iskustva – jesu traganja za putevima kojima čovek može da se izgubi... i u tom smislu, mistična.

Drugi deo intervjua u subotu, 2. aprila.

star
Oceni
4.53
Ostali članci iz rubrike Kultura
image

Intervju sa Jadrankom Stojaković iz 1975.

O pjevanju i gitari

image

Intervju: Aleksandra Mančić, prevodilac i autor (2)

Oslobađanje od nametnutog mišljenja i ponašanja

image

Intervju: Aleksandra Mančić, prevodilac i autor (1)

Prevođenje je čin pobune

image

Intervju: Dragan Velikić, pisac

Što sam stariji, manje izmišljam

image

Intervju: Igor Marojević

Knjigom do pripadnosti srednjem sloju

image

Intervju: Neven Ušumović, pisac

Ne dopuštam likovima da tek tako izvrše samoubojstvo

Tagovi
Nema tagova za ovaj članak