Intervju Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

Intervju: Elizabet Rudinesko, istoričarka i teoretičarka

Porodica je najotpornija ćelija društva

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Photo: Goran Necin

Sredinom 20. veka, na vrhuncu sukoba između pojedinca i društva, porodica je označena kao jedan od stubova opresije, kolonizacije građanskih sloboda i ljudske seksualnosti. Danas za porodicom čeznu svi, "vole je, sanjaju i žele muškarci, žene i deca svih doba, svih seksualnih opredeljenja", konstatuje Elizabet Rudinesko, francuska istoričarka i teoretičarka psihoanalize u svojoj knjizi "Porodica u rasulu". Profesorka Rudinesko boravila je prošle sedmice u Beogradu i Novom Sadu u organizaciji Francuskog instituta, i sa publikom i kolegama razgovarala o obavezama društva da svakom ispuni želju za porodicom

Elizabet Rudinesko je doktor književnih nauka, istoričarka i direktorka istraživanja pri odeljenju za istoriju Univerziteta Pariz VII. Bila je član Pariske frojdovske škole (1969-1981) koju je osnovao Žak Lakan i gde se specijalizovala u psihijatriji. Održala je brojna predavanja, objavila desetine članaka i dvadesetak radova prevedenih u celom svetu. Među njima su Istorija psihoanalize u Francuskoj, biografija Žaka Lakana, Rečnik psihoanalize u saradnji sa Mišelom Plonom, dijalog sa Žakom Deridom pod naslovom O čemu sutra.... Predsednica je Međunarodnog društva istorije psihijatrije i psihoanalize, piše svoju hroniku u časopisu Le Monde des livres, članica je naučnog komiteta čaosopisa History of Psychiatry i Cliniques méditerranéennes. Takođe je članica Administrativnog saveta Fondacije za istraživanje psihijatrije.

* Porodica u rasulu napisana je pre deset godina – šta se u međuvremenu sve dogodilo sa porodicom, a šta sa grupama koje zagovaraju njenu tradicionalnu strukturu?

Knjiga je doživela novo izdanje pre godinu dana, i u međuvremenu se zaista mnogo toga dogodilo sa zapadnom odnosno svetskom porodicom. Promene su nesumnjive, pre svega one koje je porodici donela nauka. Razvoj medicinski potpomognutog začeća, između ostalog, surogat majke, parovima koji nemaju dece omogućio je biološko potomstvo uprkos ograničenjima. Prerano rođena deca sve su manje izložena rizicima, teške genetske poremećaje moguće je dijagnostifikovati u ranom fetalnom stadijumu, matične ćelije novorođenčadi moguće je koristiti za lečenje članova porodice. Ukratko, razvoj nauke izuzetno je doprineo unapređenju i zaštiti porodice.

Kad je reč o socijalnim odnosima, odnosima unutar porodice i odnosu društva prema porodici, najznačajnija promena se ogleda u zahtevu koji ispostavljaju homoseksualni parovi, da im se omogući zasnivanje porodice na istim pravnim osnovama kao heteroseksualnim, uključujući tu i pravo na potomstvo. Moja knjiga se pre deset godina završila sa tim pitanjem, a sada je ono još prisutnije.

Sem toga, statistike govore da je broj rekombinovanih porodica sve veći, odnosno sve je više razvoda i drugih i trećih brakova.

Sve ove promene porodica uspešno izdržava i očigledno opstaje.

* Kakve su političke posledice tih promena?

Zapravo, još ih nema. Postoje imaginarne političke posledice, različiti društveni i politički konflikti koji se rađaju iz tih promena, budući da svaka promena u porodičnoj strukturi nailazi na otpor. Javlja se strah da će zbog svih tih promena porodica nestati, da će rasti broj samohranih roditelja, da će deca biti sve nesrećnija, napuštena, da će biti sve više gej parova i sve manje novorođenih.

U nekim zemljama došlo je do značajnih promena u pravnom smislu – izjednačeno je pravo starateljstva roditelja nad decom, ponegde je čak proces otišao predaleko i očeve doveo u neravnopravan položaj u odnosu na majke nakon razvoda, ali i tu brzo dolazi do uravnoteženja. Takođe, deca se odgajaju i obrazuju sa mnogo više slobode, mnogo je manje autoriteta u školi, čitav niz propisa normira odnos prema deci; kriminalizovano je nasilje nad ženama i decom, bez obzira da li se vrši u porodici ili izvan nje.

Sve je to od izuzetnog značaja za porodicu, ali istina je da pažnju najviše privlači status homoseksualnih parova.

Verujem da će za dvadesetak godina ljudi na to gledati kao na uobičajenu stvar. Kad danas mladim ljudima kažete da je, recimo, borba za pravo na abortus bila duga i teška oni neće razumeti kako je jedno temeljno žensko pravo uopšte bilo predmet spora.

* Paralelno sa promenama porodice u društvenom okviru, odvijaju se i neokonzervativni procesi, koji iznova tabuiziraju emotivne, seksualne, društvene odnose unutar porodice i predstavu porodice u javnosti?

Savremeni zahtevi za novim oblicima porodice nisu liberterski, ne dolaze iz istog idejnog okvira o odbacivanju konvencionalnih društvenih odnosa, uključujući i porodicu, kakav je postojao sredinom 20. veka. U današnjem vremenu individualizacije, porodica se mnogim ljudima čini kao jedini bedem protiv nemilosrdnog tržišta. Porodica je mnogima postala novo utočište.

Istu potrebu za porodicom danas osećaju i homoseksualni i heteroseksualni parovi.

Otpor konzervativnih grupa je stalno prisutan, o čemu god da je reč. Mene lično iznenađuje uvid da, recimo, isti oni ljudi koji su se pre 12 godina žestoko protivili Građanskom paktu solidarnosti u Francuskoj (inicijativa koja je dovela do usvajanja zakona o građanskim partnerstvima za homoseksualce), danas potpuno podržavaju – malo fali pa će i oni ući u Pakt. Ali se sada žestoko protive potpunom pravnom izjednačavanju homo i hetero parova (inicijativa “brak za sve”) i usvajanju dece u homoseksualnim partnerstvima. Zakoni koji se tiču uređenja porodice i bračne zajednice u konstantnoj su evoluciji već neko vreme, a tim redom se može pratiti i pomeranje granice u onim grupama koje se protive promenama.

Photo: Goran Necin

Ali, vidite, takvu dinamiku u javnoj raspravi smo imali i osamdesetih godina, kada smo govorili o ukidanju smrtne kazne. U početku je 80 odsto Francuza bilo izričito protiv ukidanja smrtne kazne, danas je potpuno obrnuto. Onog trenutka kada se usvoji neki zakon i društvo se pokrene napred. To je zaista iznenađujuće, zar ne? Konzervativne struje su stalno prisutne, ali pokazuje se da kad se nešto usvoji kao nova, unapređujuća norma, društvo ide dalje, bez obzira na dojučerašnje sukobe. Recimo, 50tih je u Francuskoj bilo nezamislivo da predsednik bude razveden. Danas ne samo da ima razvedenih predsednika, već ima i onih koji nisu oženjeni. Kada sam ja išla u školu, 50-tih godina, bila sam jedino dete razvedenih roditelja i jedino dete čija majka radila, i to posao koji se tada smatrao muškim zanimanjem – bila je lekarka i šef osoblja u bolnici. To je tada delovalo neverovatno, idelani nametnuti model braka bio je žena u kući, domaćica, i muškarac koji radi za porodicu. A ja sam u tom smislu imala dva oca, i to iznad tada uobičajenog starosnog proseka, budući da su me roditelji dobili znatno kasnije. A to su danas sasvim uobičajene porodične karakteristike.

* Pravni i socijalni status porodice u većini zemalja bivše Jugoslavije podvrgnut je obrnutom, retrogradnom procesu čak i u odnosu na prava koja su postojala u bivšoj državi.

To se može desiti svuda u svetu. U istoriji postoje brojni primeri, a dešava se i danas, posebno u vreme političkih prevrata. Talas revolucije u postkomunističkim zemljama, gde je religija bila snažno potisnuta, doveo je do povratka konzervativnih verskih ideja. Svedoci smo prevrata u arapskim zemljama poslednjih godina, gde je prekid političkih diktatura oslobodio verski fundamentalizam. Porodica je izuzetno osetljiva na verski uticaj.

Očigledno je, međutim, kada se javljaju kontrarevolucionarni, nacionalistički i populistički pokreti, to je obično pokazatelj otpora prema napretku društva i naprednim idejama. U arapskim revolucijama društvo doživljava burnu transformaciju – tamo su na vlasti bile nepokolebljive diktature i do 40 godina, ljudi su već govorili da je podređenost i poslušnost deo arapskog mentaliteta; a onda je sve odjednom eksplodiralo i na scenu su istovremeno došli vrlo napredni i vrlo konzervativni pokreti. U Francuskoj je bilo sličnih ideja, doduše sa daleko manje dramatičnih sukoba, uporedo sa jačanjem Evropske unije. Redefiniše se suvernitet, granice postaju nestabilne i ljudi su se osećali kao da gube identitet. Sličan proces se odvija i u porodici, onog trenutka kad otac gubi suverenitet dolazi do krize, a to je uvek pokazatelj napretka, da nešto novo dolazi.

Konačno, po mom mišljenju, iz te situacije će se izaći, odnosi će se stabilizovati - što ne znači da u međuvremenu sukob ne može eskalirati do rata, što se i desilo u nekim arapskim zemljama a što ste i vi ranije doživeli.

* Ovde je kriza identiteta pogazila sva ljudska prava...

Da, na Balkanu je to slučaj odvajkada. U prošlosti Balkana vidljiva je konstantna kriza identiteta, to je istorija konstantnog sukoba manjina i raznih imperija. Imate carstvo koje okuplja manjine i onog trentuka kad carstvo oslabi ili nestane, manjine se nađu u međusobnom sukobu. Slično je bilo i sa raspadom Sovjetskog saveza kada se ispostavilo da su praktično sve bivše članice okrenute jedne protiv drugih. Bivša Jugoslavija je možda najdramatičniji primer nacionalističkih ratova za identitet, kakvi su vođeni u Prvom svetskom ratu.

* Kako članovi porodice trpe ekonomsku krizu, odnosno kako se konvencionalne porodične uloge poslednjih godina menjaju u skladu sa pomeranjem mesta sukoba između pojedinca i društva sa privatnog ka ekonomskom?

Precizinije, to je pitanje porodice u krizi kapitalizma, koja se ogleda u ekonomskoj krizi. Sa globalizacijom ljudi osećaju gubitak identiteta, i to se naravno odražava na porodicu. Sa druge strane, u Evropi je danas sasvim normalno da se Šveđanin oženi Italijankom, moguće su porodice u kojoj jedan član živi u Milanu a drugi u Berlinu, razdaljine su skraćene, komunikacija je neprekidna. Novi pritisci rađaju nove strategije.

* Kako se neevropske porodice snalaze u Evropi?

Porodice neevropskog porekla već se nakon jedne generacije integrišu u evropsko društvo. No, od standardne porodice u Evropi ništa se mnogo ne razlikuje porodica u Japanu, na primer. Reč je dakle o zemljama koje su dostigle određeni demokratski nivo pravne države, i sve imaju sličan model porodice. Problem sa kojim se suočavaju zapadne zemlje jeste starenje populacije – i tu se formulišu novi porodični problemi, recimo, kako poslati člana porodice u ustanovu za stara lica – dok sa druge strane ljudi sve češće postaju roditelji u poznom dobu. Danas je prosek godina za prvo roditeljstvo oko 30, nekad je to bilo oko 20. godine starosti.

Jedan model koji otežava integraciju u Evropi je poligamska porodica, koja je još uvek česta u Africi. Navešću vam jedan francuski primer – pre dve godine su ostrva Majota postala najnoviji, 101. francuski departman. Na Majoti je poligamija bila dozvoljena što se moralo ukinuti, da bi joj se dozvolila aneksija. I sada je za svaku sledeću generaciju poligamija zabranjena, ali postojeće porodice nisu rastavljene. Još jedan stari model su proširene porodice - dede i bake, roditelji, deca, ponekad tetke i ujaci - i to nije prepreka integraciji u pravni okvir po evropskom standardu. U evropskim okvirima posebno je osetljivo pitanje žene, bez obzira na porodični model - u Keniji, recimo, žena u proseku ima sedmoro dece, ima slučajeva u kojima žena praktično rađa neprestano tokom čitavog svog plodnog perioda u životu. Mnoge žene se udaju jako mlade, protiv svoje volje, i zbog toga je u Francuskoj nedavno pomerena starosna granica za brak - ranije je za devojčice ona bila 15 godina a sada je pomerena na uzrast od 17 godina, upravo da bi se sprečili prinudni brakovi.

To su, dakle, uslovno rečeno “neevropski” modeli, mada je već širom sveta tzv. nuklearna/ćelijska porodica postala standard. Kao poslednji bastion ostaju zemlje u kojima su iz verskih razloga zabranjeni mešoviti brakovi, te poligamski modeli, koji su danas već u opadanju. U Kini je porodicama strogim zakonom zabranjeno da imaju više od jednog deteta što je poražavajuće, sve je više dečaka i u jednom trenutku će biti nužna migracija žena u Kinu. Takođe su i u Indiji žene izložene jakom socijalnom pritisku da abortiraju ukoliko nose žensko dete, zatim društvena zabrana brakova između kasta, i tako dalje.

Model porodice koji nazivate evropskim je zapravo opšte društveni i podrazumeva neka temeljna načela: sloboda i pravo na brak, u koji svojom slobodnom voljom stupaju dve osobe, zatim garantovana prava deteta, pravo na sopstveno telo i slobodnu odluku o rađanju te prihvatanje mogućnosti rekombinovanja porodica.

* Razgovor vođen uz pomoć prevodioca Marka Drče; zahvaljujemo se Francuskom institutu u Beogradu

star
Oceni
4.38
Ostali članci iz rubrike Društvo