Jubilej zemunske škole fašizma

Photo: Stanislav Milojković

Porodica zemunskih Hrvata opljačkana je i prognana pre ravno petnaest godina zbog delikta nepoželjne nacionalnosti, u čemu su učestvovali haški optuženik Vojislav Šešelj i vrh Srpske radikalne stranke, sada SNS. Sa ocem porodice razgovarali smo o beskrajnom sudskom procesu, nikad ostvarenim pravima i sećanju na Zemun

Ivan Barbalić, zemunski Hrvat, čiji su stan pre petnaest godina uzurpirali fašisti iz Srpske radikalne stranke, predvođeni Vojislavom Šešeljem i Aleksandrom Vučićem, podseća u razgovoru za e-Novine na neke detalje te pljačke sa prepoznatljivim fašističkim rukopisom. Danas Barbalić sa sinom Dariom živi u Baškoj na Krku, radi u hotelskoj trafici; njegova majka Danica, nosilac stanarskog prava na stanu u Ulici kapetana Radića Petrovića umrla je na Krku. Slučaj Barbalić je pred Ustavnim sudom, budući da je Četvrti osnovni sud u Beogradu zauzeo stav da Ivan Barbalić ne može da vodi postupak za povraćaj otetog stana, jer se pravo na zakup ne nasleđuje.

Dva puta su bile demonstracije šešeljevaca, na jednom snimku se vidi i Aleksandar Vučić među demonstrantima, daje izjavu u kojoj kaže da se ljudi spontano okupljaju, da Srpska radikalna stranka nema s tim veze

Podsetimo, u stan porodice Barbalić, na koji ona ima stanarsko pravo od 1946, upali su radikali Ljiljana Mijoković, danas Mihajlović, radnica zemunskog Poslovnog prostora, i njen muž Ognjen Mihajlović, šef izdavačke delatnosti Srpske radikalne stranke, priređivač nekoliko stotina pamfleta Vojislava Šešelja, poslanik u prethodnom sazivu Skupštine Srbije. Vojislav Šešelj je u svom fašističkom nastupu na televiziji rekao da “mali ustaša neće ići u srpsku školu” i mahao je putovnicom Darija Barbalića. Njegov telohranitelj pretukao je advokata Nikolu Barovića koji se Šešelju suprotstavio u tv duelu na Studiju B.

Tokom petnaestogodišnjeg procesa prvostepeni sud je jednom presudio u korist Barbalića, ali je ta presuda ukinuta. Klasičnom zamenom teza porodica Barbalić je dovedena u situaciju da dokazuje kako je živela u otetom stanu i kako nema “rešeno stambeno pitanje”. Ni postpetooktobarske vlasti nisu je spasile poniženja, opštinski javni pravobranilac Zemuna ostao je pri zahtevu te opštine da joj se vrati stan koji u međuvremenu potražuje.

“Otišli smo te 1997. 29. juna na godišnji odmor, majka, sin Dario koji je 90. godište i ja (u međuvremenu sam se razveo). Zvao me 1. 7. komšija i rekao da mi provaljuju u stan. Odmah smo angažirali prijatelje i krenuli natrag. Došli smo 3. ili 4, nismo mogli da uđemo u stan, obratili smo se policiji, potom sudu, sa nama je bio poznati advokat Nikola Barović koji nam je pomagao i zastupao nas. Već 5. jula dežurna sutkinja je donela rešenje da se oni isele iz našeg stana. Tada počinje proces, oni to ne poštuju, nekoliko puta se pokušava njihovo izbacivanje, jednom dolaze i trojica sudskih izvršitelja, ali policija ne šalje asistenciju. Dva puta su bile demonstracije šešeljevaca, na jednom snimku se vidi i Aleksandar Vučić među demonstrantima, daje izjavu u kojoj kaže da se ljudi spontano okupljaju, da Srpska radikalna stranka nema s tim veze. U svakom slučaju, sudske izvršitelje nekoliko puta sprečavaju da uđu u zgradu, a kamoli u stan. Svakoga dana iznose naše stvari, pljačkaju. To su odvozili malim kamionom sa registracijom Beli Manastir”, podseća Ivan Barbalić.

On konstatuje i to da se dolaskom nekadašnjih radikala na vlast u njegovom slučaju ništa nije promenilo.

“Svejedno mi je, ne bih se obratio predsedniku Republike, jer je rešenje mog slučaja stvar institucija. Nije stvar ni stranke, ni predsednika Republike. Ljudi koji su nasilno ušli u moj stan moraju da izađu iz njega i nemam zašto da se obraćam predsedniku, kao što se nisam obraćao ni prethodnom. Jer to je, neoborivo, jedna otimačina, pljačka. Sve je stvar suda Republike Srbije, nisam se obratio ni predsedniku Tadiću, čak se ni u Hrvatskoj nisam nikom obratio za ovih petnaet godina”, kategoričan je Barbalić.

* To je bila očigledna pljačka, da li je mogla da se spreči?

Tako su, u toj ulici, ušli u tri stana. To je čista, dokazana provala i krađa. Svi svedoci koji su se pojavili pred sudom su rekli šta je bilo u stanu. Ovi pljačkaši su rekli da su našli neki razbijenu stolicu i merdevine. Bili su vrlo bezobrazni, jer da nisu takvi, ne bi ni ulazili u tuđ stan.

* Jedini “dokaz” predsednika Skupštine opštine Zemun Vojislava Šešelja protiv Vas bila je Vaša nacionalnost. Otkad je Vaša porodica u Zemunu?

Moj deda je bio profesor u bivšoj Jugoslaviji, pre Drugog svetskog rata. Službovao je u Zagrebu, Subotici i u Novom Sadu. Dobio je premeštaj u Beograd 1933. i otad je živeo u Beogradu. Moj otac je završio Treću mušku gimnaziju, to je danas Osma beogradska. Do 1941. živeli su u Beogradu, deda je bio profesor biologije i kemije na Višoj učiteljskoj školi. U Zemun su se preselili 1941, deda je radio u Zemunskoj gimnaziji do 1948, kada je, relativno mlad, umro. Ne kao penzioner, nego “iz službe”. Moj otac je od 1946. radio kao profesor u Ekonomskoj školi. Oženio se 1945. mojom majkom koja je iz Zagreba. Od 1946. živeli su u istom stanu koji je dobio moj deda.. To je bio stan koji je, najverovatnije, nacionaliziran, kao i mnogi drugi. Imali su stanarsko pravo koje se prenosilo, nakon smrti moga dede na moju baku, potom na moga oca i nakon njegove smrti na moju majku.

Majka je radila u Dečjim vrtićima Zemuna kao šef računovodstva i finansijski direktor od pedesetih godina, sve do penzije. I otac i majka otišli su u penziju 1982, otac prvo kao profesor matematike i ekonomije, a poslednje četiri godine staža kao direktor. Ja sam u Zemunu završio školu i zaposlio se u Beogradskoj banci.

Nikada nismo nijedan dan bili van stana, čak smo od opštine dobili i ponudu za otkup. Šešelj je mahao papirima kojima je “dokazivao” da nismo platili račune, a na svakom od njih piše da je dostavljen na kućnu adresu i na banku, plaćao sam preko banke. A to se na televiziji nije videlo.

Otimanje života: Ivan Barbalić

Photo: Stanislav Milojković

* Da li se u Zemunu nekad pominjala Vaša nacionalna pripadnost?

Nikad, pa čak ni devedesetih, kada je počinjao rat. Zemun je nacionalno izmiješan, ima Hrvata, Nemaca, sada, doduše, zanemarljivo malo, ta se slika promenila. Ali nema starijih zemunskih porodica da poneko u njima nije Hrvat, Slovak, Nemac. Kao ilustraciju mogu da pomenem jedan odlazak sa prijateljima u Čortanovce, na proslavu Srpske nove godine, tada su se u Zemunu i Beogradu kafane zatvarale u osam navečer, pa smo išli u Čortanovce. Od nas devetnaestoro, trinaestoro je bilo onih kojima su roditelji Hrvati, ili bar jedno, otac ili majka. Meni su oboje roditelja bili Hrvati, ali mi je baka bila Srpkinja.

* Posle petnaest godina Vaš je život iz temelja promenjen. Šta Vam je danas, pri pomisli na rodni Zemun i stan koji Vam je otet, prva asocijacija?

Možda imam malo sreće. U glavi, u prirodi. Uvek kada razgovaram o tome sa prijateljima kažem da su svi Zemunci jako nostalgični kada je reč o njihovom gradu, ja sam, na kraju krajeva, punih 50 godina živeo u njemu, do 1999. I nemam tu nostalgiju, bar zasad. Zato kažem sreću, jer mislim da bi me ta nostalgija razarala.

Druga stvar, ja sam Zemunac i volim Zemun, voleo bih da odem tamo. Sada je već prošlo dosta vremena, ne bih se vratio za stalno, ostaću ovde, verovatno ću i neku penziju ostvariti za par godina. Ovde je Dario, ovde radi, navikli smo da živimo na moru. Hteo sam reći da bih volio da imam organiziran život, da imam tamo nešto gde mogu da odem. Kao što su moji roditelji kada su otišli u penziju, kao i mnogi iz ondašnje Jugoslavije živeli, dva – tri meseca u gradu, ostatak na moru.

* Dario je bio najpoznatiji mladi Zemunac, videli smo njegovu putovnicu kojom je mahao Šešelj...

Da, mladi ustaša. Imam Zemunske novine iz tog perioda, dugo nisam hteo da mu ih pokazujem, ali sada je već odrastao. To su slike putovnice, hrvatskog grba i slično. Šta da kažem, Dario je pokazao vršnjacima, a ovde ima i Albanaca, Bošnjaka, svi su prijatelji – nisu mogli da vjeruju.

* Vaši prijatelji i deo demokratske javnosti ustali su u Vašu odbranu?

Bez ikakve patetike, uvek to ističem. Veliki deo javnosti se pobunio, čak su afirnativno, ne u negativnom kontekstu, o slučaju Barbalić pisali i Večernje novosti i Politika koji su onda bili prorežimski listovi. Skočili su prijatelji, veliki deo javnosti, “Danas”, “Naša Borba”, Vreme”, Studio B, nezavisni intelektualci, organizovani su protesti deset dana za redom, to se nigde nije desilo. U Hrvatskoj je, na primer, bilo na hiljade slučajeva, pa nitko nije organizirao demonstracije, bilo je samo prijateljskog tapšanja po ramenu u stilu “Gledaj šta nam rade”. U Zemunu su bili transparenti, mom prijatelju sada pokojnom Ljuši (Ljubiša Rankov, aktivista Saveza nezavisnih građana “Za Zemun”, prim. aut.) su dva puta bacali bombu u dućan, imali su dosta neprijatnosti, pretnji. Moju bivšu ženu su zvali, imali smo to snimljeno, i najvulgarnije joj pretili, “kako se mogla udat' za ustašu”, da će je ubiti, zaklati, da imaju fotografije i dokumente. To je prestrašno. I na sudu su pretili, dolazili su neki bahati u čekaonicu pitali “Koga treba ovde da bijemo”. Polusvet, šta da kažem. Ovo je malo ogorčeno, ali tačno se zna na koji se deo ljudi odnosi.

* Da li ste se tada osećali kao žrtva? Znajući Vas iz tog vremena, odavali ste utisak savršeno staloženog čoveka.

Takav sam, zato sam maločas i rekao “na svu sreću”, ne znam šta bi bilo da me to razdire. Prošao je sav ovaj rat, koliko je stotina hiljada ljudi ubijeno, proterano, koliko porodica uništeno. Zločin se multiciplirao, koliko roditelja, koliko dece, najbliži, generacija iznad, generacija ispod. U svemu tome, mi smo prošli bez ogrebotine. Još smo za vreme rata i išli na more preko Mađarske. A neku cenu smo, ipak, platili tom ratu. I, ako je to cena, taj stan, ne daj Bože da je ubijen Dario, neko od familije, ili ja, onda je to najmanje. Najmanja cena koja se može platiti. Ne govorim o verbalnom, bilo je toga, to doživljam kao da smo igrali fudbal, pa vređali jedni druge.

Strašno je, ipak, doživeti takvu pljačku, tu je bilo i vrednih slika, porodičnog nakita, garderobe, sve što smo godinama kupovali, imali smo knjige stare više od sto godina, od mog pradede. Da i ne govorim o uspomenama, fotografijama, naši životi su izbrisani. Imam neke fotografije koje mi je dala bivša žena, gde sam sa Dariom, ali nema slika roditelja, njihov život ne postoji, nema mojih uspomena iz škole, sa prijateljima, sa izleta, ekskurzija. Sve je izbrisano, oteto...

* Šta danas radi Ivan Barbalić?

Radim u hotelu, u prodavnici novina, duhana, suvenira, kozmetike. To radim nekih sedam meseci godišnje, ne može od toga da se živi, pomaže mi familija, ovde su troškovi osetno veći u odnosu na Zagreb, cene su znatno više. Čekamo bolja vremena, ona će jednog dana i doći. Ali, ne žalim se. Ljudi koji su mladi nemaju posla, hotel koji zapošljava osamdesetak ljudi svake godine smanjuje broj zaposlenih, teško je zaposliti se i na određeno vreme.