Ignorisanje "Hajke" na Đinđića

Negativna slika o Đinđiću se stvarala od prvih izbora

Photo: Dragan Kujundžić

“Nemački čovek, plaćenik, izdajnik, sluga i potrčko zapadnih moćnika, Amerikanaca i Nemaca, bili su samo neki od klišea vezanih za Zorana Đinđića”, kaže u razgovoru za e-novine Velimir Ćurgus Kazimir, čija knjiga “Hajka” analizira medijske napade na premijera Srbije Zorana Đinđića uoči atentata izvedenog 12. marta 2003. “Pa čak i kad je ubijen, širena je glasina da su ga ubili Amerikanci jer je prišao previše Nemcima, odnosno Nemci jer je prišao previše Amerikancima. To su klišei koji su uličarski, ali ovde su prolazili”, dodaje on

Javnost u Srbiji retko se seti pokojnog premijera Zorana Đinđića. Najčešće je to na godišnjicu njegovog ubistva 12. marta, ređe na godišnjicu promena 5. oktobra. Atentatori su osuđeni na 40 godina zatvora, što je nedavno potvrdio i Vrhovni sud Srbije. Međutim, politička pozadina ubistva prvog demokratski izabranog premijera Srbijenikada nije utvrđena . Oni koji su napadali Đinđića i na njegov račun iznosili lavinu optužbi da je izdajica, strani plaćenik... nikada nisu odgovarali za iznesene tvrdnje. Upravo nas na njih podseća knjiga “Hajka”, Velimira Ćurgus Kazimira, direktora Medijske dokumentacije Ebart, koja se mogla naći i na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, a koja je iz štampe izašla pre mesec dana.

* Kakvo je interesovanje medija za vašu knjigu? Da li je RTS, o čijem sadašnjem direktoru Aleksandru Tijaniću pišete u knjizi, objavio vest da je knjiga izašla? “Kurir”, “Press”?

Kod nekih medija ono postoji a kod nekih kao da se apsolutno ništa nije desilo. Očigledan je rascep, koji postoji u našem društvu, ne samo u političkom pogledu nego i u nekom dubljem civilizacijskom – suočavanje sa prošlošću, bilo da je ona krajnje lična i građanska, ovde se teško odvija. Mediji koje spominjete nisu pustili nijednu informaciju, što me ne iznenađuje. “Blic”, koji se dosta razlikuje od vremena kad je izlazio čuveni “Blic News” (urednik Željko Cvijanović, op.aut.), koji je bio deo orkestrirane kampanje protiv Zorana Đinđića, je objavio tekst da je izašla “Hajka”, ali šireg prikaza nije bilo. U knjizi se, inače, ne bavim kritikom već kampanjom vođenom protiv Đinđićeve vlade. Inače, većina ozbiljnih medija pridržavala se strategije da budu malo izvan problema, da se ne zameraju a da se ne vide da podržavaju posebno snažno politiku Zorana Đinđića i njegove Vlade.

* Bilo je sumnji da će vaša prva analiza medijskih napada na Vladu Zorana Đinđića “Zoran Đinđić u štampanim medijima januar 2001 – 12. mart 2003” biti iskorišćena za progon novinara?

Kada smo radili tu prvu analizu bili smo izloženi veoma snažnom pritisku od strane pojedinih novinara i medija – posebno se tu isticala jedna koleginica iz NIN-a, koja me je optužila da pravim novu Belu knjigu poput Šuvara. Odgovorio sam joj da to nije slučaj već da može da posluži za obrnuto. To znači da će biti objavljeni svi tekstovi i da će svako lako moći da pronađe sebe, citira sebe ili da ga drugi citira onako kako je on napisao a da to nije demantovao. Pritisak su vršile i javne ličnosti i političari, pa čak i takozvani saveznici Zorana Đinđića.

* U njoj nisu obuhvaćeni svi mediji? Koji su njeni nedostaci?

Tada se nismo bavili pisanjem onih medija sa manjim tiražom, koji su sada našli mesta u Hajci. Ti mediji jesu bili manje tiražni i u tom smislu manje uticajni, ali, njihov uticaj je išao drugom linijom. Drugi mediji su prepričavali, citirali i širili glasine koje su st

Tijanić se posebno isticao u hajci

Photo: Dragan Kujundžić

varali “Identitet”, “ID”, “Panorama”, crnogorski “Dan”, “Politika Ekspres”, “Srpska reč”... Trebalo je utvrditi broj tekstova, da li su pozitivni, negativni ili neutralni a na osnovu potpuno objektivnih principa. Međutim, tu se nije moglo ući dublje u poruke i analize njihovih sadržaja.

* Kada je počela da se stvara negativna slika o Zoranu Đinđiću?

Početkom 2003. bio je krešendo napada na Đinđića. Međutim negativna slika o samom Zoranu Đinđiću stvarala se bukvalno od prvih višestranačkih izbora početkom devedesetih godina. Ona je ga je pratila do smrti 12. marta 2003. Znači, sve ono što se desilo posle 5. oktobra 2000. bila je nadogradnja na tu vrstu satanizacije Zorana Đinđića, koji je prvo strani plaćenik, zatim nemački čovek (nema goreg prokletstva u Srbiji), onda neko ko je do te mere bio vlastoljubiv i koji je sve pred sobom uništavao i gazio. Na to je dodat kriminal, sa kojim je Zoran Đinđić bio navodno povezan. Optuživan je i za likvidacije pojedinih ljudi, čime je pojačan utisak da je osoba bez skrupula i da se sprema da vlada sa mnogo više nasilja nego Slobodan Milošević. To su posebno tvrdili ljudi koji su bili iz Miloševićeve okoline i njegovi ministri, koji kažu da je Đinđić “novi Sloba” i da nam predstoji diktatura, što je rekao Tijanić.

Imate Vojislava Koštunicu koji tokom predizborne kampanje u dijalogu sa Miroljubom Labusom kaže da je Đinđić upleten u neke kriminalne radnje. Kad ga Labus pita otkuda mu ti podaci, on kaže kako to piše u štampi. Znači, neko ko je predsednik (SRJ, prim. aut.) i ko je pritom pravnik i pravni stručnjak sebi dozvoljava da se javno poziva na ono što pišu tabloidi i razne novine sumnjivog karaktera.

* Kako je moguće da Koštunica nikada nije pozvan na odgovornost zbog iznete tvrdnje da je Zoran Đinđić eksponent mafije?

Ovde postoji strašan problem između odgovornosti za javnu izgovorenu reč i prava na slobodu izražavanja. Kao novinar, naravno da se prvo zalažem za pravo na slobodu izražavanja, ali, isto tako smatram da je odgovornost za javno iznete sumnje nešto čime bi moralo da se pozabavi Tužilaštvo, koje se, kao i pravosudni sistem, time bavilo tek kada su se stvari politički raščistile i kad je pobednik određene procese mogao da diktira politički. Postavio sam jedno pitanje koje zvuči retorički a vrlo je praktično: Šta je od tih bogatstava, da ne spominjem kupovinu Koka-kole i Ušća, ostalo? Koliko se sećam, na ostavinskoj raspravi bilo je reči o 40.000 evra i to je sve što je ostalo od materijalnih dobara. Za razliku od nekih njegovih kritičara i političara čije se bogatstvo za poslednjih šest-sedam godina ne uvećalo nego udesetostručilo.

* Spominjete da je Stanko Subotić, čije ime se i sada vezuje za Đinđića, svoje poslovne interese u Srbiji ostvario nakon ubistva premijera?

Upravo tako. Subotić je kupio distributivnu mrežu “Politike” u vreme Vlade Vojislava Koštunice. Đinđić je uradio taj jedan nepromišljeni gest - korišćenje aviona Stanka Subotića, iz idealističkih motiva da uštedi državi. Ne bih komentarisao kako se danas troše sredstva iz budžeta ali bih rekao da su iz jedne, možda nedovoljno promišljene odluke, jer očigledno nije razmišljao o posledicama i reakcijama koje će se javiti u delu naše javnosti, koji je jedva dočekao takav potez, napravljena je čitava priča o tome da je Zoran Đinđić bio deo neke duvanske mafije. Mi znamo da je ona postojala uz saradnju sa vlastima. To nije mafija koja je mogla da funkcioniše bez saradnje sa vlastima.

* Kad je krenula priča o vezama Đinđića i duvanske mafije?

To je krenulo upravo preko pokojnog Ive Pukanića i njegovog “Nacionala”. Čudan je medijski put kako je priča iz “Nacionala” dospela u crnogorski “Dan”, a iz njega u srpsku štampu. Tu se pojavljuje i fotografija aviona u “Panorami”. Odjednom se to pretvara u jednu veliku aferu i danas vidimo da se u njoj pominju samo Milo Đukanović, aktuelni premijer Crne Gore, i Stanko Subotić, koji je u Švajcarskoj. Tu se više ne pominje Marko Milošević, Mihalj Kertes, bez čije saradnje cigare ne bi mogle da ulaze i izlaze iz Srbije. Ne vidimo sve aktere u toj aferi, ali svakako vidimo da Đinđića više nema nigde, niti ga iko pominje. Ne zbog toga što je mrtav već zbog toga što on nikada nije bio deo tog posla.

* U avgustu 2001. ubijen je Momir Gavrilović, bivši operativac Državne bezbednosti. Kako je izbila ta afera? Koštunica izjavljuje da ne želi da veruje da je Gavrilović ubijen zato što je došao u kabinet predsednika SRJ, tj. njegov.

To je jedna strašna afera koja ni do danas policijski nije razrešena. Tu postoje razne sumnje, kasnije se odigralo i ubistvo šefa beogradske policije Buhe, ali do pravog suđenja i razrešenja nije došlo. Imamo previše zagonetnih stvari a to su zagonetke koje traju već 20 godina. Ovde je počelo da se ubija već 90-ih godina i te sačekuše nisu izum nove demokratske vlasti već su posledica dugogodišnje kriminalizacije društva i spajanja službi i kriminalnih grupa.Ubistvo Gavrilovića je direktno izbacilo na površinu tu vrstu optužbi protiv Đinđića da stoji maltene iza organizovanih kriminalnih ubistava, što je samo besmisleno nego i do kraja beskrupulozno.

* Postavljate pitanje zbog čega Gavrilović nije otišao u Tužilaštvo?

To je jedna dosta mutna priča, koji su to podaci koje je dao? On je čovek iz službe, njega ne povezujemo sa kriminalom. To znači da je njegovo ubistvo ima veze, rekao bih, sa odnosima unutar službe. Tu vidite da štampa i opozicione partije, pogotovo DSS, jedva čekaju da se nešto tako desi da bi iskoristili za kampanju. Imate gomilu izjava koje nemaju veze s mozgom a koje su lajavo intonirane prema Vladi i prema Đinđiću a koje su ili potpuno izmišljene ili su poluistine ili je reč o interpretacijama koje su potpuno iskrivljene.

* Kako su mediji ispratili pobunu Crvenih beretki u novembru 2001. godine?

"Nacional" je bio najdoslednijiu napadima

Photo: Dragan Kujundžić

Mediji su se osetili ili uplašeno pa su bili vrlo uzdržani ili su navijali za legionare kao patriote i junake. Veliku podršku dala im je DSS. Ništa od toga ne bi postojalo da nije bila tako snažna politička podrška. Jeste dramatično da se blokira deo puta, a sa druge strane mi smo se tad suočili sa strašnom stvarnošću a to je da su vlast i Zoran Đinđić na njenom vrhu bili užasno slabi. Nisu raspolagali sredstvima, ljudima, silom koja bi mogla da se suprotstavi toj razularenoj bandi. Imam utisak ali nemam podatke i činjenice, da je druga strana itekako bila spremna na krvoproliće.

* Malo više od godinu dana kasnije, u januaru 2003, dolazi to pismo Milorada Ulemeka Legije, koje su svi morali da objave.

Ono dolazi u presudnom trenutku kada je Čume progovorio i kad samo što nije usvojen zakon o zaštićenom svedoku, na osnovu koga je Ljubiša Buha trebalo da svedoči. Čume će otvoriti tu pandorinu kutiju u kojoj su politička ubistva iz vremena Slobodana Miloševića ali i zločini, organizovani kriminal koji trenutno postoji u Srbiji. Respekt medija prema Legiji je prosto neshvatljiv. Imali su ga i pripadnici službi bezbednosti koji nisu mogli da ga spreče, da ga uhapse, razoružaju. On je bio čovek za koga su svi znali da je spreman na sve i da za njega ljudski život ne predstavlja neku veliku vrednost.

* Pisao je i anonimna pisma, koja su pronađena u njegovom kompjuteru?

Ona nikada nisu izašla a trebalo je da budu podrška njegovom pismu. On se tom prilikom prilagođava i u njima se predstavlja kao muškarac, žena, (ne)obrazovana osoba. Međutim, kada piše Labusu, Montgomeriju, obraća im se pod pravim imenom i onda nudi svoje “dobre” usluge a njegovo iskustvo je tako veliko da može da pomogne u borbi protiv islamskog terorizma, Al-Kaide...Tu je stručnjak koji bi mogao da mnogo uradi za bezbednost SAD.

* Koje novine su se posebno isticale u napadima na Đinđića?

Svakako “Nacional”, koji je tu najdosledniji i imao je najveći uticaj. Ali, ne bi treba ni da zanemarimo saopštenja koja su objavljivana bukvalno u svim novinama. Očigledno je da nije postojao nijedan drugi politički zadatak nego izmišljati povode da bi se napadao Đinđić.

* U “Nacionalu” je pisala i Danica Drašković. Pišete o njenoj ličnoj netrpeljivosti prema pokojnom premijeru.

To nije nikakva tajna, to se zna i to se videlo odavno, još 1996. kada je posle kratkog gradonačelnikovanja Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog gradonačelnika Beograda, došlo do puča, smene Đinđića i koalicije SPO sa SPS. To je bila posledica, to se dobro zna, lične omraze Danice Drašković prema Zoranu Đinđiću. Tu su neke stare mržnje, frustracije se predužile i u vreme kada Slobodan Milošević više nije bio na vlasti. Verovatno i to što SPO nije učestvovao u DOS-u doprineo toj vrsti frustracije.

* Kako je moguće da u “Srpskoj reči”, koju izdaje SPO, dobije toliki prostor Gradiša Katić, prijatelj Spasojevića i Ulemeka, koji su kao članovi “zemunskog klana” osumnjičeni za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi i na Ibarskoj magistrali, kada su poginula četvorica članova SPO?

Vrlo malo znam o tome kako su ti ljudi kao što je Gradiša Katić uspevali da prođu i kod osoba koje politički i lično sigurno ne bi smele da imaju neke simpatije prema njima. Meni je to neshvatljivo, zaista. Na putu do glavnog urednika “Identiteta”, Katić je za “Blic” napisao dnevnik i panegirik Legiji sa juga Srbije, gde je proveo nekoliko dana u vreme pobune u Preševskoj dolini. Taj dnevnik koji je izlazio u nekoliko nastavaka je primer duboke ljubavi na prvi pogled ali i iza toga stoje određeni interesi, verovatno i političko uverenje. Taj interes se lako prepoznao onda kad je Spasojević odlučio da pokrene novine. Katić se preporučio kao neko ko razume šta je srpski patriotizam. Katićevo gostovanje na RTS-u 12. marta 2008. je za mene bilo potpuno fascinantno, da pozovu čoveka koji je do te mere bio umešan ako ne u zaveru a onda u medijsku zaveru protiv Zorana Đinđića.

* U “Identitetu” je prisutan Šešelj sa svojim optužbama.

Šešelj je u Zemunu kao i Spasojević, bez obzira što se sad demantuje da je bilo veza između njih. Stari Zemunci vrlo dobro znaju da je Šešelj itekako bio u bliskim odnosima sa Spasojevićem i da je na određeni način mogao da računa na njih. To je vreme kad Šešelj, kome je važan publicitet, može da dobije prostor u “Identitetu”, koji je na svoj poznati način iskoristio.

Tirnanić je pravio karikaturu o Đinđiću kao japijevcu, koji je došao sa Zapada

Photo: Dragan Kujundžić

Tijanić je osoba koja je neosporno vrlo vešta i sposobna. Čini mi se da je njegov animozitet prema Zoranu Đinđiću pre svega lične prirode i da je on posledica određenog razočarenja i neostvarenih očekivanja. Da li su bila opravdana ili ne, u to ne ulazim, ali bes i animozitet, koji je Tijanić pokazao tokom premijerskog mandata Zorana Đinđića, bio je izuzetno uticajan. Ne treba zaboraviti da je on u tom trenutku bio i savetnik za medije Vojislava Koštunice i da je sigurno imao prolaz, uticaj i mogućnosti da određene medije ispilotira i usmeri. Verujem da je učestvovao u spinovanju određenih afera.

* Kojih?

Pretpostavljam pre svega afere “Gavrilović”, duvanske afere, koje su pocepale Srbiju na dva dela – jedna koja je u Đinđiću videla demokratski izabranog, sposobnog i drugu, koja je u njemu videla nekakvog polukriminalca, čoveka beskrupuloznog i spremnog da gazi sve ispred sebe. Mislim da je sahrana Zorana Đinđića pokopala tu podelu. Pa, ako ona danas postoji ona se odnosi na nekih desetak odsto građana koji verovatno nisu svesni gde žive.

* Da li očekujete da će Tijanić obratiti Vrhovnom sudu, kao u slučaju knjige “Slučaj službenika Aleksandra Tijanića”, koju je izdao YUCOM, pošto ste u “Hajci” objavili šta je pisao protiv Đinđića?

Ne očekujem, ovde su integralni citati. Trudio sam se da budem što je moguće objektivniji prema svakome, pa i prema Aleksandru Tijaniću. Na kraju krajeva pisao sam i o pokojnom Bogdanu Tirnaniću, s kim sam bio kolega jedno vreme i koji se, međutim, poslednjih 10, 15 godina promenio i nije više bio onaj novinar koga smo poznavali.

* O Đinđiću je pisao i Đorđe Vukadinović, glavni i odgovorni urednik “Nove srpske političke misli”?

On je čovek koji nije voleo Zorana Đinđića ne samo lično, nego bih rekao kulturološki. To je slučaj i sa Tirnanićem i ljudima koji su kritikovali Đinđića kao predstavnika nečega što je strano Srbiji. Oni su stalno pravili tu karikaturu o Đinđiću kao japijevcu, koji je došao sa Zapada... To su bile kritike bez alternative, pljuvanje. Nijedan od tih kritičara nije rekao zašto se nije uradilo ovo, bolje je da se uradi ono. Neki ljudi su mislili da sam radio analizu svih kritički napisanih tekstova o Zoranu Đinđiću. To nije tačno. U ovoj analizi se ne nalaze tekstovi kritike, kao što su oni koji kritikuju uvoz nafte preko NIS-a, što je bio monopol. To nisu napadi nego kritika. Vrlo razlikujem kampanju malicioznu i negativnu od kritike, koja predlaže alternative, kao što su otvaranje tržišta...Niti ja tvrdim da su sve odluke, i političke i kadrovske bile ispravne i dobre, ali to je jedna druga tema o kojoj ćemo jednog dana na jedan drugi način pričati.