Intervju Društvo
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (18)

Intervju: Dragana Vučković, Povorka ponosa

Kakvu smo sliku ostavili deci?

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
Sve šta se dešavalo je dobar temelj za dalji rad
Sve šta se dešavalo je dobar temelj za dalji rad
Photo: Dragan Kujundžić

Onog momenta kada se u vrhu vlasti, a tu mislim na predsednika, čitavu vladu stvori i kreira takva atmosfera da Tužilaštvo i nadležni organi svima koje otvoreno prete uzvrate, onog momenta kada se političari bez ustezanja počnu zalagati za ljudska prava, e tog momenta ćemo moći da kažemo da smo okrenuli novi list. To mora da se desi.

Srbija je definitivno pokazala svoje pravo lice. Iz mračnih ulica i podruma na svetlo su izmilile razne spodobe sakrivene iza brige za porodične vrednosti, zdrava srpska pokoljenja, što nikako nije novost. Država je međutim negirala njihovo postojanje, omalovažavala kritike demokratske javnosti, pa čak i podsticala njihovo divljaštvo. Još su nam urezane u sećanje scene paljenja američke, slovenačke ambasade, uništavanje grada što je okarakterisano kao normalna reakcija nakon otimanja Kosova.

Najavljena Povorka ponosa kao da je podigla tepih ispod kojeg se godinama krio taj mračni polusvet. “Povorka ponosa je izazvala tektonske poremećaje i zapravo je bila povod”, rekla je u razgovoru za e-novine Dragana Vučković, predstavnica organizatora Parade, tri dana nakon njene zabrane. Čedo koje su stvarali međutim nije mrtvo, naprotiv.

* Kakav je osećaj nakon svega? Malo vremena je prošlo i možda se problem može sagledati realnije sa manje emocija.

Ja sam tužna, meni je to dominantno osećanje. Ne mogu i dalje iz toga da izađem i da nekako svedem sve te mesece koje smo proveli organizujući jedan događaj koji se na kraju nije ni desio i da je odluka o tome da se zabrani uručena tačno 24 sata pre nego je trebalo da se desi.

* Da li je bilo nagoveštaja da bi do zabrane moglo doći i pre?

Jeste nekoliko dana ranije. Tri dana ranije na operativnim sastancima sa policijom krenula je opstrukcija svega šta je bilo dogovoreno, odnosno onog najvažnijeg dogovorenog dela operativnog plana bezbednosti učesnika skupa - od samog dolaska na skup preko toga na koji način učesnici bi ulazili u povorku na Plato, pošto je sve bilo organizovano, preko šetnje Vasinom, pa sve do povratka. Insistirali smo da Plato pri povratku bude čist i čuvan, to nam odjednom nije bilo garantovano, baš kao ni razvoz učesnika sa skupa. Bilo je planirano da se autobusima većina učesnika skloni, kao i da se napravi sigurno mesto za neke učesnike kao što su govornici i aktivisti. U jednom momentu nam je na pitanje kako da ih osiguramo ako bude potrebe rečeno “Kud koji mili moji”.

Ono šta je možda najstrašnije je što nam je rešenje MUP-a uručeno kada je već bilo kasno da većinu stranaca otkažemo i da im javimo na vreme da Povorke neće ni biti. Onda smo čitav vikend u haosu morali da iskordinišemo sve, da im javimo da se čuvaju jer je u subotu i nedelju nasilnika bilo svuda, i po centru, na aerodromu su viđeni skinhedsi pa smo morali da zovemo policiju...

* Koliko je zapravo učesnika trebalo da bude? U javnosti se govorilo o 500 učesnika, ali mi se čini da je interesovanje bilo mnogo veće.

Vlast nas podržala i uporedo opstisala
Photo: Dragan Kujundžić

Preraslo je očekivanja i trebalo je da bude oko 1.000 ljudi. Samo akreditovanih novinara, fotoreportera i snimatelja je bilo oko 170, trebalo je da dođe i 270 gosiju iz inostranstva, zatim tu su i brojni gosti iz unutrašnjosti, nevladine organizacije, omladine političkih partija...Kako se putem medija pojačavala ta podrška povećavao se i broj zainteresovanih. Poslednja dva dana smo imali podršku i od predsednika Tadića, i od premijera Cvetkovića i policije...oglašavali su se predstavnici vlasti, a paralelno sa tim na sastancima sa policijom išla je opstrukcija.

* Dakle, podrška vlasti je bila povezana sa opstrukcijama?

Naravno, sve je povezano.

* Misliš li da je izlazak pojedinih organizacija poput Kvirije, pa čak i Gej strejt alijanse doprinelo slabljenju pokreta i organizacije?

Ne mislim da bi doneli drugačiji rezultat. GSA nije bila uključena u rad organizacionog odbora ali je bila uključena u sam proces na drugačiji način, bila je uključena u deo programa. Trebalo je na skupu da govori i Boris Miličević. Oni jesu bili uključeni. Proces pravljenja Pride-a je težak, pionirski posao. LGBT scena se pokazala kao jedna demokratična scena a organizacioni odbor je telo u kojem su se odluke donosile većinom glasova. I da, postojala su neslaganja i unutar nas koji smo ostali u odboru. Nismo se naravno uvek slagali sa svim odlukama i neke su bile jako teške za doneti, i neki koraci jako teški za napraviti. Zamena je teza i trivija baviti se time ko je izašao iz odbora i ko je u odbor ušao. Odjednom je najveći problem postao, ne ni nasilje, ne ni diskriminacija, nego to - da li je Kvirija u odboru ili nije. A naravno da se mediji nisu bavili time kada su neke druge organizacije pristupale odboru, ali su zato tri dana pisali o tome zašto je Kvirija napustila organizacioni odbor. To je oduzelo medijskog prostora, oduzelo je puno energije. Mi smo verovatno svi naučili lekciju, ali smatram da je to možda uticalo na odziv učesnika, da stvorimo neku pozitivniju sliku u medijima, ali na ono šta se dešavalo na kraju - rešenje MUP-a, odluka da se skup na Platou zabrani i da se jedino može organizovati na Ušću, to apsolutno nema nikakve veze sa tim koja je organizacija učestvovala u organizacionom odboru. To ima veze sa mnogo, mnogo većim i krupnijim stvarima koje su tema društva i države, tužilaštva, pravosudnih organa, odnosno jednog ogromnog nečinjenja tih ključnih karika u sistemu.

* Kako se približavao datum održavanja Povorke ponosa Beograd je postao sve opasnije mesto za bitisanje, a sve je kuluminiralo napadom na Francuze na Obilićevom vencu. Policija je konkretne korake preduzela tek od nedelje. Ima li mesta teoriji zavere?

Povorka ponosa je izazvala tektonske poremećaje i zapravo je bila povod, kao kad se digne tepih. Sve što se dugo godina skrivalo pod tepihom izašlo je na videlo. Kako se Povorka približavala nasilje je eskaliralo. Zapravo, Povorka je prevazišla sebe i svoje ciljeve i ono šta je trebalo da bude. Pitanje LGBT prava nam je pokazalo da ovo društvo ima suštinski problem sa nasiljem. Ne verujem da je tu bilo ikakve zavere.

* Kako komentarišeš Tužilaštvo koje je pretnje upućene učesnicima Povorke okarakterisalo kao “polemičke tonove”?

Mislim da je to izjava koja najviše uznemiruje, da je to najskandaloznija izjava koju sam čula u poslednje vreme, a naslušala sam se svakakvih. To su opasne stvari, opasno je relativizovati pretnje smrću. Izuzetno je opasno da poziv na linč gej populacije, otvorenu najavu da će se tog i tog dana na tom i tom mestu učiniti krivično delo, da se to okarakteriše kao polemički ton. Tu leži koren svih ovih slučajeva nasilja, prebijanja... Tu je problem. Onog momenta kada se u vrhu vlasti, a tu mislim na predsednika, čitavu vladu, stvori i kreira takva atmosfera da Tužilaštvo i nadležni organi svima koji otvoreno prete uzvrate, onog momenta kada se političari bez ustezanja počnu zalagati za ljudska prava, e tog momenta ćemo moći da kažemo da smo okrenuli novi list. To mora da se desi.

Sa jedne strane, Tužilaštvo i pravosuđe treba ozbiljno da krenu da rade svoj posao i sa druge strane ministri, kada izražavaju nekakvu podršku ljudskim pravima ne započinju svoju rečenicu sa „ja ne delim njihova uverenja ali eto, mi smo stvorili Zakon o zabrani diskriminacije i neka ih. Ja ne smatram da je potrebno organizovati paradu ali mi ne možemo nikome to da zabranimo“. E, ta stalna potreba da kažu da ne pripadaju gej ili lezbo populaciji, da se ne sumnja u njihovu seksualnu orijentaciju - to je ono što nije podržavajuće, to nije afirmacija. „Mi ne bismo, ali mi moramo njima to da dozvolimo“. To je problem.

* Mislim da je problem pre svega dodvoravanje javnosti, odnosno biračima.

Naravno. „Da se razumemo, ja to ne bih nikad ali moramo, zakon kaže“.

* Da, uvek se vraćaju na Antidiskriminaconi zakon za koji svi znamo na koji način je usvojen.

Onog momenta kada se političari bez ustezanja počnu zalagati za ljudska prava moći ćemo da kažemo da smo okrenuli novi list
Photo: Dragan Kujundžić

To je upravo slika i prilika zemlje. Prvo smo ga jedva doneli, posle onog skandaloznog povlačenja iz skupštinske procedure na inicijativu tradicionalnih crkava, a sad kad smo ga doneli - šta ćemo? Nećemo da ga primenimo, samo ćemo da se pozivamo na njega kada baš moramo da se oglasimo o ljudskim pravima. Hajde da ga vidimo na delu. To je mrtvo slovo na papiru i ništa ne znači. Povorka ponosa je između ostalog bila test za primenu Zakona o zabrani diskriminacije. Tu se palo i tu nema sumnje.

* Koliko je Povorka ponosa u svojoj ideji bila i politička poruka?

Dosta. Ja ne želim da verujem da živimo u društvu u kojem je u redu da nekom pretite, da nasilje bude legitiman obrazac ponašanja. Ja javno želim u to da ne verujem. Mislim da i nije tako već da je Povorka bila okidač da se strovali lavina koja je već bila tu. Ali zato sada treba da se ova situacija iskoristi, kada vidimo šta sve ne valja odmah da počnemo da rešavamo probleme.

* Postavilo se pitanje da li su nasilnici jači od države? Postoji opravdana opasnost da se dalje nastavi sa destrukcijama, čak su najavljivani i napadi na gej klubove.

Ne znam da li su jači od države, ali znam da je bitka izgubljena. Ako država ne može 2009. godine da osigura bezbednost učesnicima skupa za 1.000 ljudi u centru glavnog grada nego je prinuđena da zabrani skup, a da se ljudi okupe daleko, na livadi, onda stvari stvarno ne stoje dobro i postoji opasnost.

* Koliko je akcija hapšenja usmerena ka pravcu dokazivanja da nasilnici nisu jači od države, a koliko ka stvarnoj želji da se problem reši?

Sve se uvek svodi na policiju koja radi svoj posao. To može bolje ali smo mi sa policijom imali dobru saradnju. Ne mislim da je MUP doneo rešenje da nam zabrani okupljanje, da su ministar i direktor policije seli i to odlučili. Mislim da je hapšenje OK ali ako znamo da su vođe uhapšene zbog kršenja javnog reda i mira i da su protiv njih podignute prekršajne prijave mi nemamo suštinu. To je isto kao kad pojačam muziku a komšija se buni, dođe mi policija i napiše mi istu prijavu. Na isti način odgovara neko ko sluša preglasnu muziku i neko ko preti smrću, sprema molotovljeve koktele, praćke... suštinski ova hapšenja ne znače ništa.

Moram da kažem da postoji zakon. Član 387 Krivičnog zakona, član 2 kaže da svako ko preti grupi lica zbog zalaganja za ravnopravnost dobija kaznu od 6 meseci do godinu dana. Sve imamo, samo ne primenu.

* Za razliku od Sarajeva i Beograda, Zagreb je napravio iskorak i već osmu godinu organizuju Zagreb pride.

Nisam merila stepen nasilnosti desničarskih, tradicionalnih grupa, niti čitala neka sociološka istraživanja. Ali kada je 2002. godine održan prvi Zagreb pride na čelo povorke stao je ministar policije a Povorku je finansirao i sam grad. Već na prvoj povorci država je jasno poslala poruku, ministar je svojim telom garantovao sigurnost... Da li možeš da zamisliš da je grad Beograd finansirao Povorku? Ne, bilo je suprotno. Gradonačelnik je bio neko ko nije podržavao povorku, a stav države, afirmativne izjave, uz mnogo ograđivanja su stizale tri dana pre. To čak ništa nije značilo.

* Sada su izjave snažnije. Koliko to sada znači?

Jesu, otvorenije su, osuđuju nasilje ali one moraju da budu konstantne, to mora da bude praksa a ne incident pred neki događaj. To mora da bude nešto što će morati da brane kao svoj sistem vrednosti, kao obavezu. Obaveza je premijera, predsednika da promovišu pravo na različitost, da to bude njihov izbor. Oni to moraju svaki dan da ponavljaju. Imajući u vidu koliko ovo društvo ima problema sa nasiljem predsednik Tadić u svakoj svojoj izjavi od sada pa na dalje ima zadatak da koristi svoju poziciju kao legitimitet da ohrabruje i podržava borbu za ljudska prava. Izjave tri dana pred povorku možemo da koristimo kao temelj za rad na dalje.

Suštinski, hapšenja ne znače ništa
Photo: Dragan Kujundžić
* Ovde je sve stavljeno u kontekst loše slike koja je poslata iz Beograda u svetu.

To je promašaj. Moramo da se pogledamo u ogledalo i shvatimo kakvi smo. Kada budemo prestali da na spomen genocida u Srebrenici govorimo „a šta su oni nama radili“, kada budemo prestali da pravdamo sopstvene zločine tuđim postupcima, tog momenta nam neće na prvom mestu biti kakva je slika otišla u svet nego kakva je slika otišla deci koja rastu u ovom društvu.

* Šta dalje?

Ono što sledi jeste pravljenje platforme LGBT scene. Svi će biti pozvani da učestvuju u izgradnji. Povorka ponosa će se svakako praviti kao deo te platforme, jer to je delić ceolokupne akcije za poboljšanje položaja gej i lezbejske populacije. Svakako da ćemo zajedno sa svim drugim nevladinim organizacijama za ljudska prava vršiti konstantan pritisak na državu da uradi sve šta je potrebno da se više nikada ne desi da policija ne može da garantuje bezbednost svojim građanima u glavnom gradu Srbije.

* Rekla si da je i ovo što se desilo pobeda gej i lezbejske populacije?

Mislim da jeste, jer se za ovih par meseci i od početka godine uradilo mnogo toga. Možemo da budemo tužni, nezadovoljni, ljuti, ali mislim da je spolna orijentacija konačno došla na društveno političku agendu i da više nikad neće biti van nje. Usvajanjem Zakona protiv diskriminacije niko ne može da ignoriše to pitanje. Sve što se dešavalo je dobar temelj za sve što treba dalje da se radi.

star
Oceni
2.92
Ostali članci iz rubrike Društvo