Kultura Recenzije
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (0)

Treći dan Sterijinog pozorja

Preispitivanje nacionalnog identiteta

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Treći dan Sterijinog pozorja, 25.maj, bio je posvećen preispitivanju nacionalnog identiteta. U 19 časova, na sceni Pozorišta mladih izvedena je predstava Rodoljupci  Jovana Sterije Popovića, u režiji Larija Zapije u izvođenju Narodnog pozorišta iz Užica, dok je u 21 sat, u zgradi NIS-a, igrana predstava Švabica u režiji Ane Đorđević Jugoslovenskog dramskog pozorišta

* Rodoljupci

Bez obzira na „večnu aktuelnost” dramskog teksta Roduljupci Jovana Sterije Popovića, čini se da je on u punoj meri dobio na sugestivnosti i istinitosti poslednje dve decenije na ovom prostoru. Grubo i očito, naše vreme je pokazalo kako se, iza velikih patriotskih fraza krije grabežljivost i pljačka, sebičnost i lični interes iza parola o dobru naroda. Nije zato čudo što su se režije ovog komada u skorije vreme prihvatili i neki kreativni i „osetljivi” duhovi poput Dejana Mijača, čija je predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu imala i odjeka i svoj puni smisao danas. No, ako je Mijačeva interpretacija, uz svu umetničku i ličnu zrelost, mogla da duboko tumači ovu pesimističku komediju, zanimljivo je da se ovoga teksta prihvatio i jedan njegov učenik kao što je Lari Zapija čije je režija ovog komada u Užičkom narodnom pozorištu zaslužila da se nađe na ovogodišnjem Pozorju. On je ovim izborom pokazao nesumnjivu smelost. Prvo, kao učenik Dejana Mijača, nije se bojao da da svoje originalno rediteljsko tumačenje i posle uspešne režije svog učitelja i, drugo, prihvatio se režije jednog klasičnog komada srpske dramske književnosti iako, s obzirom da je iz Rijeke, pripada ipak jednoj drugojačijoj sredini. No, istovremeno, ovim drugim je samo potvrdio da je i ta sredina zaražena istim „patriotskim boljkama” kao i ova ovde.

Za razliku od Mijačeve režije, interpretacija Larija Zapije ne donosi samo „pesimističku setu” koja je izvorno Sterijina. Ona je smišljeno grublja, spremna da direktno i ogoljeno prikaže svu nakaznost „patriotskog sveta”. Njihova moralna nakaznost se transformiše u fizičku, koja se jasno ističe na pozadini svedene scenografije (scenograf Vesna Štrbac) a lažnost njihovih ličnosti postaje vidljivija kroz stilizaciju. Pri tome je zanimljiv još jedan „iskorak” reditelja a to je da se izvorno muški likovi transformišu u ženske, što ostavlja prostor za višestruko tumačenje. Jedno od mugućih je, nesumnjivo, naglašavanje laži koja je duboko svojstvo ličnosti ovoga komada. Drugo - pitanje nedeterminisanosti rodnog identiteta danas i oslobođenog feminističkog pitanja stavlja na pozornicu žene kao glavne aktere, a muškarce u potčinjenu ulogu.
Lari Zapija uspostavlja novi jezik unutar Sterijinog komada osvestivši pitanja političkih previranja danas, a istovremeno neprolaznost i ciklično ponavljanje jačanja nacionalnog identitea. On predstavu počinje igrom reči RODOLJUBICE -RODOUBICE. Predstavljanje likova na samom početku drame  brehtijanskim manirom upućuje na distancirano sagledavanje problema. Iznenadni songovi i bezbrižno ponavljanje jednosložne reči RAT daju svemu nadrealno osećanje dečije igre.  Često menjanje nacionalne pripadnosti, prevrtljivosti ljudskog karaktera Lari Zapija analizira u okviru autoironijske prizme. Izostavljajući slovo v kod reči pravda, i ovakvim vizuelni rešenjem, Lari Zapija se poigrava sa ljudskom ostrašćenošću i prevarom prilikom odbrane nacionalnog identiteta.

*Švabica

e-Novine su svojevremeno prokomentirasale premijerno izvođenje (15. marta, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu na sceni Teatra Bojan Stupica) predstave Švabice (po pripovetci Laze Lazarevića) u režiji Ane Đorđević. Tom prilikom je pomenuto da izvedba ove pripovetke o neostvarenoj ljubavi između srpskog studenta u Berlinu i Nemice, u prvi mah izgledala kao sentimentalno vraćanje zaboravljenih kategorija: čistoj ljubavi, njenoj neostvarljivosti i patnji, uz povremena unutrašnja moralna previranja ali da se, kao i u samoj pripoveci, otvarao prostor za dublja društvena značenja.

Ovom prilikoma, kada se Švabica, s puno prava našla na 54. Pozorju, nije potrebno ponavljati sve što je u e-Novinama svojevremeno rečeno o ovoj predstavi, pogotovu ne o samom poznatom sadržaju iz koga rediteljka Ana Đorđević, sa merom koristeći žanrovske elemente melodrame, uspešno prikazuje jednu ljubavnu priču smeštenu u određeni društveni kontekst, koji će se pokazati kao odlučujući u nesretnom završetku te ljubavi. Jer glavni junak, Miša, uviđajući kakve su kulturne i društvene razlike između Nemačke i Srbije, u bojazni od mogućeg reagovanja svojih najbližih (naročito majke i sestre) na strankinju, u strahu i da bi njegova voljena patila u njoj stranoj sredini, odustaje od svoje ljubavi i napušta voljenu Anu.

No ono što je, čini mi se, neophodno ponoviti i prilikom izvođenja ove prestave na 54. Pozorju je da je ona, uprkos što je prividno reminiscencije davno prošlog vremena, aktuelna i danas. Tačno je da je u pozadini ove ljubavne drame jedan vid nacionalne muke kojom su bili opterećeni intelektualci tadašnje Srbije koja se „čupala” iz svoje zaostalosti. I u njoj, kao i u ostalim delovima Evrope, 19. vek bio je vek romantizma i buđenja nacionalne svesti. Ali ponos, koji je morao da bude neizbežan podsticaj takvom buđenju, sudarao se sa svešću o zaostalosti Srbije, stvarajući unutrašnju podvojenost, katkad i osećaj krivice kod onih koji su spoznali jedan drugi svet i koji su se plašili svoje „odrođenosti”.

U izvesnom smislu, slična dilema, često u daleko grubljem obliku, i retko u okviru samo jedne ljubavne storije, latentno postoji i danas. Takav strah od „odrođenosti” zahvatio je u prošlom vremenu i zaista „rafinirane” duhove a da ne govorimo o sirovom ispovedanju otpora prema svetu van našeg nacionalnog dvorišta. Svest o zaostalosti našeg društva, nespokojstvo pred njegovom modernizacijom, pretvara se, ponekad, bez suptilne duševne borbe koju preživljava glavni protagonista Švabice, Miša, u arogantnu netrpeljivost prema drugima i, paradoksalno, u glorifikaciju onih „nacionalnih svojstava” koja su se pokazala pogubna u skorašnjem vremenu.

star
Oceni
0
Ostali članci iz rubrike Recenzije
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak