Svako društvo je malo šizoidno

PHOTO: LIČNA ARHIVA

Vladislava Vojnović, pesnikinja, dramaturg, filmski kritičar, pisac knjige i scenarista filma Princ od papira koji je nedavno, iseckan u četiri nastavka, emitovan na RTS-u, za e-novine govori o tome kako je napisala ovaj nagrađeni roman i film, u kome se prepliću sudbine jedne devojčice, sasvim očajnog umetnika dobre duše, pripadnika državne bezbednosti i mnogih drugih, što je ispripovedano iz vizure devojčice koja, pomoću onog što je zakuvala i sada mora da kusa, shvata šta znači biti odgovoran i odrastao

Vladislava nam daje dobar recept kako se nositi sa ljudima koji nam zagorčavaju život, i kao i u svojoj poeziji, otvoreno govori o problemima roditeljstva, feminizma, socijalne pravde, filmske kritike, odnosu selo-grad i o tome koliko je pristojno i dobro biti subverzivan. I kao što je Princ od papira jedan, takoreći porodični i prijateljski poduhvat, Vladislava Vojnović, najžešći kritičar lošeg roditeljstva ipak svoju snagu i smisao crpi najviše iz kruga bliskih osoba, suočavajući se sa institucijama države kako zna i ume, kao i svi mi, uostalom.

*Pođimo od vašeg najnovijeg uspeha, filma i romana Princ od papira. Neki su već zapazili da se ne radi o klasičnoj knjizi za decu i mlade, već i da sasvim odrasli čitaoci mogu uživati i dosta saznati iz nje. I film to potvrđuje. Izgleda da vam je posebno pogodna ta pozicija kobajagi naivne a u stvari sasvim zrele perspektive pripovedanja, na granici žanrova? Knjiga je ispričana iz perspektive devojčice koja se pokazuje kao pravi spin doktor, pametnija je od odraslih koji su zaslepljeni i korumpirani, i pri tom ona ne gubi na svojoj autentičnosti? Dakle, kažite nam nešto o tom mestu govora, svojoj sposobnosti da se uspešno uživite u takav lik i progovorite iz njega.
Imam ja jednu pesmu u kojoj kažem „kćerka sam advokata i majstor sam zanata od kojeg nema goreg“. Ne samo da sam kćerka, nego sam i unuka advokata! Nisu moj deda i otac bili bog-zna-kako uspešni u smislu otimanja para narodu, tj. nisu me socijalno odredili, ali me jesu odredili na jedan drugi način. Od kad znam za sebe bila sam u dodiru sa relativnošću istine i tog tzv. mesta govora. U zavisnosti da li je na strani tužitelja ili tuženog, muža ili žene, države ili pojedinca, sistema ili pobunjenika, advokat mrtav hladan menja tačku govora, uživljava se u nju i daje sve od sebe da ubedi sud u svoju verziju priče. To je nešto veoma dramaturško u sudskom procesu i ritualu. Možda je malo više pozorišno, nego što je filmsko ili literarno, ali je svakako vrlo značajno za narativno shvatanje života i sveta.

Možda bi neko pomislio da tu ima puno profesionalnog građanskog licemerja i da je stvar sumnjiva po pitanju etike, ali tu stupa na snagu drugi deo onih stihova, ono da sam majstor inata. Ta mi je linija bliska po majci i njenoj familiji koja je iz hrvatske Krajine, a tu nije bilo nikakve relativizacije, belo je belo kao svež sneg, a crno je crno kao najtamniji mrak. Što je, kad ga okrenemo na posao pisca, priča o žanrovskom pripovedanju. A žanrovsko pripovedanje je poprilično propalo, što od prirodne starosti, što od posmodernizma koji se u XX veku zapatio u svim domenima stvaralaštva. I, šta je meni ostalo? Dečja književnost u koju sam se spontano, a totalno uputila budući da sam majka sada već jedanaestogodišnje Milice Spasojević koja je uvek volela da joj se čita i priča.

*I u vašoj poeziji postoji misao da su deca mudrija od tzv. odraslih. Racionalnija, maštovitija, nekorumpirana, celovitija, otvorenijeg uma i srca; njima se svet tzv. zrelih može učiniti plošan i glup, kao da sa godinama gubimo svu tu slojevitost ličnosti umesto da je razvijamo. Krivite roditelje, društvo, lošu tradiciju zbog takvog rezultata koji na kraju daje mrtve mašine, a ne ljudska bića. Gde sve vidite strategije otpora tom pogubnom procesu?
Vidim ih svuda gde je na delu ljudska inteligencija tj. osetljivost i dosetljivost, ali, naravno, pre svega u umetnosti. Uopšte ne znam kako žive ljudi koji se ne bave stvaralaštvom. Ja bih umrla da idem na posao za platu, da platu trošim kad nisam na poslu i opet idem na posao. Moja glad za strukturom je takva da jedino stalno dodajući smisao stvarima mogu da ih preživim. To ide po sistemu: „O.K, ovaj čovek npr. nije dobar, on me sad maltretira, a da vidimo kako bi to bilo da je reč o filmu ili romanu. Mogla bih da mu kažem sve ono što sad prećutkujem, a posledice bi bile...“ I tako ja preživim lošeg učitelja, primitivnog psihologa, nesavesnog lekara, korumpiranog policajca! Onda on nekad postane deo mog pisanja, nekad ne postane, ali uvek bude deo mog konstruktivnog mišljenja. I onda ga ne mrzim, nego mi prosto dođe da mu se zahvalim za inspiraciju!

*Ne primećuje se poseban napor u menjanju literarnog žanra kod vas, sa poezije lako prelazite na prozu i dramu, rekao bih, i na kritiku. Kako odlučujete da nešto što vas zaokuplja treba da postane baš proza, poezija ili nešto treće?
Pa i nema nikakvog napora! Kad sam emocionalno podstaknuta nečim vrlo ličnim ili opštim, a što me najličnije pogađa, napišem pesmu. To se, u stvari, dešava u onim trenucima u kojima sam nekada kao veoma mlada pisala dnevnik. Samo što je dnevnik često bivao banalan u svojoj faktografičnosti, a meni i pomalo besmislen... Zar nije besmisleno ako pišete, a 100% ste sigurni da to nikom nikad nećete pokazivati? Moje pesme su to isto, samo malo šifrovano da se akteri ne uvrede, a da čitaoci imaju o čemu da misle. Proza je sasvim druga stvar: u mom slučaju to je sve ono što bi bilo film da se ima para i mogućnosti; a pošto se nema, još mi je moj dragi i pokojni profesor Živojin Pavlović rekao da sednem i da pišem prozu koju će scenaristička vizuelnost i dramatičnost učiniti samo boljom, nego kad bih ja bila neko ko sve to što piše ne vidi tako jasno. Nešto treće su kritike i eseji koje pišem zato što razmišljam i o delima drugih ljudi, a, eto, imam to formalno obrazovanje koje me je naučilo da objašnjavam zašto mislim da je nešto dobro, a nešto loše.

*Napisali ste dobre pesme o svojoj percepciji (beogradskog) snobizma, akademizma i institucionalnog nihilizma. Šta mislite, koji su najveći izvori te tzv. elite? Kakav tip ličnosti je tu posebno pogodan i odakle se regrutuju ti ljudi koji uprkos (humanističkom) obrazovanju često ne pokazuju znake humanosti? Kako sa njima komunicirati, na kraju krajeva? Izgleda da je lakše sporazumeti se sa neukima nego sa korumpiranom inteligencijom? Da li je to blisko onoj ideji da je po prvi put čovečanstvo doživelo da ima visokoobrazovane idiote? Znači, pitanje humanosti u današnjoj civilizaciji.
Uh... Jednom smo moj prijatelj, reditelj Marko Kostić i ja, gledajući svoja posla, tj. sedeći i ćaskajući o životu i svetu počeli da pravimo listu ljudi u našoj zemlji bez kojih bi svet bio mnogo bolji. Mislim, nije to bila neka fašistoidna igra, nego prosto zamišljanje kako bi bilo da se neki uvaženi tipovi nisu nikad ni rodili. Bilo je tu, osim političara i administrativaca, i akademika, pisaca, psihijatara, profesora... Humanost je i inače jedna nazloupotrebljavana reč koja skoro da je, nesretna, izgubila značenje. Lično verujem da čovek može da bude zaista human samo u najužem smislu te reči, tamo gde odmah po svom činu vidi i njegov rezultat. Kad ne uplaćujete pare na žiro račun velike humanitarne organizacije nego vidite goluždravo dete kako pere šoferšajbne na semaforu i date mu džemper i jabuku. Sve ostalo treba da radi država i to ne iz neke, ah, humanosti, nego zato što joj je to osnovni posao.

*Problem komunikacije se ukazuje kao centralan kod vas. Predmet vaše najjače kritike su roditelji, njihov položaj, stav i uticaj na decu. Svi smo prošli tu torturu i izvukli neke zaključke. Koji su vaši, kako ne ponoviti greške, može li se biti uspešan roditelj i kako se to vidi, procenjuje? Da li deca treba surovo i nepristrasno da ocene svoje roditelje, na kraju?
Deca moraju na nešto da se oslone, bilo kao na štaku ili drugo pomagalo dok su mala i slaba, bilo da se o nešto odupru uzimajući zalet za dalje. To „dalje“, naravno, može biti sasvim suprotno od smera iz kojeg dolazi roditeljska polazišna tačka, ali to i tako više ne spada u domen roditeljske jurisdikcije, nego dečje – jer odrastanje podrazumeva preuzimanje odgovornosti za sebe. Trebalo ili netrebalo, deca uglavnom ocenjuju roditelje i, koliko ja vidim, u tom ocenjivanju su poštena koliko i svi ocenjivači: u zavisnosti od sopstvene bistrine i širine svojih pogleda. Sita sam se napisala o tome da oprostiti roditeljima, nažalost, često znači osloboditi sebe za iste isticijate greške koje zatim činite prema svojoj deci. Tako je sigurno lakše. Ali, recimo, da moj lični put, i prema slučajnostima, a i po mojim svesnim i namernim opredeljenjima, nikad nije bio linija manjeg otpora. Šta je tu sve pogrešno može već sada da kaže Milica, a tek će imati šta da kaže u godinama koje dolaze, to znam.

*Ženska perspektiva je nešto veoma osvešćeno u vašim pesmama. Na nekoliko mesta ograđujete se od feminizma, ukazujući na drugačiji put za emancipaciju i žene i muškarca. Koje su vaše zamerke feministkinjama i kako vidite mogućnost poboljšanja odnosa među polovima? Ili to sve vidite u nekoj široj slici?
Da bismo videli da li sam ja feministkinja ili nisam, morali bismo prvo da definišemo feminizam. Naravno da sam radikalno „za“ kad su u pitanju jednaka prava za muškarce i žene, za jednake plate, jednake mogućnosti i jednaku slobodu odlučivanja ili participiranja u upravljanju sistemima... Ali, s druge strane, moj lični život, osim pisanja, izgleda identično kao život mojih baka: kuvam, mesim kolače, perem, peglam, spremam kuću, pravim zimnicu, zvocam a ne lupam šakom po stolu, totalno sam žena svom mužu i totalno sam majka svom detetu. Čak sam, kad zrelo razmislim, i materijalno zavisna od muža. Mada me to, opet, nije sprečilo da se razvedem od prethodnog muža, tj. moja emancipacija je, valjda, u neustrašenosti od muškaraca, ali i u neustrašenosti pred idejom života bez muškarca. A sve to što radim kao moje bake, radim zato što mi se takav život više sviđa i ne bih podnela da jedemo makar šta što bi moj muž skuvao ili da živim u higijenskim uslovima koje bi mi obezbedio muž kao osoba koja čisti kuću. Uostalom, ja mnoge stvari radim zato što sam bolja, a ne zato što sam slaba. Odbijanje žena da prihvate svoje ženske društveno konstruisane uloge svakako je posledica traumatične ženske prošlosti, ali dokazivanje svoje emancipacije npr. nekuvanjem meni izgleda kao dokazivanje seksualnog morala frigidnošću.

*Problem umetnika kod vas je lepo obrađen, njegova pozicija u malograđanskom društvu, nepristajanje na opštu priču, ideologiju, ma koja ona bila. Osećate li se i sami kao nepodobni, kao ona koja se ne uklapa jer govori iskreno šta ima na pameti, i procenjuje sve svojom glavom bez obzira na posledice? Koliki kompromis je dozvoljen a da se sačuva nezavisna pozicija? Da li sa godinama čovek postaje licemerniji? Gde su granice nepristajanja? Pišete o samoći, neretko. Šta je kreativno ludilo pojedinca a šta destruktivno ludilo čitavog društva?
Kao što odrastajući čovek postaje drugačiji, tako postaje drugačiji i stareći. Nenad Milošević, opet jedan moj prijatelj, lekar, odavno mi je rekao da je jedna od glavnih teškoća života u tome što se prioriteti menjaju. Pa vam odjednom nije najvažnije da kažete baš sve što mislite: em vas i tako i onako malo ko razume, izgledate tu i tamo kao verbalni egzibicionista, a još i škodite sebi u vrlo konkretnom smislu! Sve po sistemu „naljutilo se seljače na selo, pa odseklo sebi onu stvar“! Kad više niste sasvim mladi, nije dobro da se i dalje ponašate kao sasvim mladi. Kao da ste još u špil-hoznama. Ima tu toj tzv. iskrenosti nečeg a la „Šta se desilo s Bebi Džejn“ Roberta Aldricha, filma koji me je zauvek prepao svojim štimungom i naterao me da se konstantno autocenzurišem u smislu ozbiljnog razmatranja šta je to što priliči mom uzrastu i položaju. Iako taj film nije o tome, nego o nečem sasvim drugom.

Što se kreativnog ludila tiče, ja uopšte u to ne verujem i volim razumne ljude. Ima umetnika koji su bili i duševni bolesnici, ali to ne treba nikog da obavezuje na duševnu bolest ukoliko je rešio da slika, piše... A društvo u celini, hm, možda svako društvo, a možda samo naše (ne znam, nisam živela u drugim zemljama, a sve ostalo što čovek vidi nije dovoljno za tu spoznaju) kanda jes’ malo šizoidno. Mislim, taj rascep unutar ličnosti koji postoji kod šizofrenije valjda i nastaje tako što vi jedno vidite, a kao drugo vam se predstavlja. Vi vidite jednu situaciju koja pogoduje onom vicu o Slobi Miloševiću koji je na onom svetu dobio televizor i kad je video siutaciju u Srbiji razvikao se „Koga vi zezate, pa ja uopšte nisam umro!“, a ovamo vam se govori da samo što nismo završili sa najkrucijalnijim promenama u društvu. Vidite Kosovo koje je otišlo još za vreme Tita, a govori vam se da je ono deo Srbije. Vidite kriminalce kako postaju bogati i ugledni, a kako pošteni ljudi iz dana u dan propadaju, a govori vam se da vi treba da nastavite s poštenjem i platite, recimo, dupli ili izmišljeni info-stan, sve moguće poreze, preskupe rekreativne nastave u koje su se ugradili svi živi...

*Koliko ste zadovoljni svojim već dvodecenijskim pisanjem filmske kritike? Kakva je korist od toga, da li je to, prema vašem mišljenju, uticalo pozitivno na nekog ili na nešto? Kažite nam nešto o svom piomanju filma kao umetnosti. To je još jedan način umetničkog izražavanja u kome ste se snažno odredili, našli?
Meni su neki filmski kritičari bili važni u životu – mislim meni kao čitaocu. Bio je u Zagrebu pre 20 godina neki Darko Zupčević, pisao je za tamošnji televizijski časopis „Studio“ (nešto kao naše „TV-novosti“), ali kritike filmova sa bioskopskog repertoara. Nekako se tad dešavalo da filmovi često igraju prvo u Zagrebu, pa tek onda u Beogradu i onda sam ja, čitajući, Zupčevića odmah znala šta dolazi: ako on kaže da je film dobar, to znači da se meni neće nimalo svideti i to baš iz istih razloga koje je on naveo! I obratno. To je opet ona tačka pripovedanja o kojoj smo govorili na početku. Naravno, ima, bilo je i biće kritičara s kojima se slažem i čije mišljenje mi takođe mnogo znači i u izboru filma za gledanje i u ličnom procenjivanju.

E, kakva li sam ja kao kritičar, to stvarno ne mogu da kažem. Zahvaljujući forumima i blogovima znam da me neki vole, a neki ne mogu da me smisle, ali mislim da ni to nije neka objektivna referenca jer da biste pisali po forumima i blogovima morate imati svojevrsnu strukturu ličnosti, a svi drugačiji ne izražavaju se na taj način, pa o njihovom procenjivanju ništa ne znamo. A film – eh, to je za mene kao moj muž Miloš Spasojević: životna ljubav! Ne prva, ne idealna, ne bez kriza, ali značajna do te mere da mogu slobodno da kažem da me velikim delom određuje kao privatnu, kao profesionalnu i kao umetničku ličnost. Bez te ljubavi i svih znanja do kojih vas ljubav dovodi (a onda zbog tih znanja opet i sama ljubav postaje veća), ja ne bih bila ja.

*Pekić je govorio kako on jedino mrzi i jedino voli grad, prema selu nema nikakav odnos. Nešto slično se čita i kod vas. Najviše vas pogađa njegova neuređenost i nečistoća, inače ste zaljubljenik grada, urbane nervoze i kreativnosti? O svojoj perspektivi dođoša pisali ste. Fascinacija Beogradom za nekog ko dolazi iz malog mesta sigurno je velika i traje dugo? Koji su duhovni potencijali jednog velegrada?
Sad ste me zaprepastili! Čak sam pitala i muža da li on misli da sam urbofilična osoba. I on kaže da jesam! E, stvarno svašta! Mislim, ja sam osoba koja se odlično snalazi sa cepanjem drva, loženjem šporeta, čišćenjem snega, kupanjem u nezagrejanom kupatilu ili u dvorištu, domaćim i divljim životinjama, ne cičim od miševa i zmija, ne bojim se pauka, volim da spavam u mrklom mraku i gluvoj tišini, obožavam krike divljih gusaka kad se noću sele na jug, miris tek zacepljenog klipa mladog kukuruza, rosu, slanu, svice... E, sad, činjenica je da se ne snalazim sa gajenjem životinja za jelo i sa nehigijenom i sa primitivizmom, ali selo ne mora da bude takvo. Ideju sela sam uvek doživljavala kao primarnost, a ne kao primitivnost.

Ima tu idealizma, ali šta ću, nisam imala nikog baš na selu pa da mi se nešto tu ne sviđa – ja sam iz Bele Crkve, a ona je kakva-takva varoš. Tamo sam volela i volim mnogo toga, za početak lepotu i blizinu prirode i zainteresovanost ljudi jednih za druge. Nisam volela malograđanštinu, a ni fanatični otpor malograđanštini što često možete da vidite u malim mestima. A Beograd me privlačio ogromnom snagom mojih iluzija da će mi se spontano otvoriti i da ću u njega skliznuti kao ruka u rukavicu, baš po meri. I jesam skliznula u njega tako, ali samo tokom školovanja i ludovanja. A kad je trebalo da postanem nešto, tu je počelo da škripi – naprosto nisam bila ničije dete, nego me donela roda. Ali to nema toliko veze sa pričom selo-grad, nego sa vrstom funkcionisanja i povezivanja u okviru jednog, paradoksalno, veoma palanačkog mentaliteta prestonice i radom kojekakvih ovako ili onako organizovanih krugova, klanova i svih tih, za paranoju dušu dalih službi.

*Kako vidite sadašnji društveni i politički trenutak? Kuda smo se uputili kao zajednica ako smo uopšte negde jasno krenuli?
Sadašnji trenutak je dosta težak i komplikovan. I dugo traje. Ja za bolji i ne znam, a nisam mala, pa nije logično da očekujem da ta sadašnjost neće nastaviti da traje i dalje. U našoj zemlji imate stalno tu jednu te istu situaciju da se npr. gorivo prodaje na ulicama, iz plastičnih flaša i kanistera, a da je to zabranjeno zakonom. I sad, vi možete da se držite zakona i nikad da ne vozite automobil. To bi bilo i zdravo i dobro i protiv zagađenja, ali samo onda kad bi se svi toga pridržavali, a ne samo „ovce“. A ostali, bili oni „vukovi“ ili „kerovi“, svejedno, sipaju li sipaju taj benzin i samo jure. Lepo vidite svojim očima: sipaju ga kriminalci, policajci, pošteni građani, inteligencija, ma svi. Onda vi kažete, dobro, to je samo kobajagi zabranjeno, a u stvari, tako se to radi, pa kako rade svi tako ću i ja. E, a onda jedan dan dođu i pohapse i prodavce i kupce i, ako nemate sreće, i vas koji ste npr. sipali samo par mililitara za upaljač ili niste ni sipali, nego ste razgledali fenomen!

Mi smo, na primer, snimili taj igrani film za decu „Princ od papira“ iako niko od nas (producenata, autora, ekipe) nije potomak Titovih ljudi, ni njihovih naslednika, ni glasnih, a promišljenih protivnika, ni ništa takvo. Nije nam bilo lako. Namučili smo se iz sve snage. Ja sam npr. napisala scenario, bila producent, kuvala za ekipu, zaustavljala saobraćaj, radila scenografiju, jurila pare, molila ljude da rade za nas bez honorara i tako to. I napravili smo dobar film, prikazan je na četrdesetak međunarodnih festivala, dobio je 9 međunarodnih nagrada, ja sam dobila nagradu za scenario u Vrnjačkoj Banji i nagradu Zmajevih dečjih igara za istoimeni roman kao najbolji u 2008... Žutu banku nismo zaradili, nismo ni isplatili honorare autorskoj ekipi: nije plaćen reditelj Marko Kostić, nije plaćen direktor fotografije Miloš Spasojević, nije plaćena montažerka Neda Spasojević, nije plaćena glavna glumica Milica Spasojević, nisu plaćeni scenarista, scenograf i producent (što sam sve ja), nije plaćen glavni objekat snimanja koji je bio naša kuća... No, mi imamo delo i kroz to delo imamo i satisfakciju.

A onda, paz’te sad, ide dramski, a i žanrovski obrt – meni je na Veliku Subotu, kao direktorki naše producentske kuće, a i idejnom vođi svega toga stigao poziv da se javim u finansijsku policiju! I šta mislite kako bi njima izgledalo da im kažem koliki smo posao uradili s potpunom svešću da je finansijski neisplativ? I da je to sa umetnošću najčešće tako. Da u ljudima koji pišu, slikaju, plešu, obično gori ta čudnovata vatra koja gori sama od sebe i sama zbog sebe; vatra zbog koje skoro da biste platili da radite umesto da naplaćujete svoj rad, što ne razumeju ni psiholozi, a kamoli policajci. A zakonodavca takođe ta stvar ič ne interesuje i njemu je isto proizvodite li vi lampe, veš-mašine, tovljene životinje ili pravite filmove, knjige, pozorišne predstave. I šta ja sad mogu da vam kažem kuda smo se zaputili, a da nije psovka?! Malo toga ili nimalo. Te stoga, kako kaže Vitgenstein, kog sam čitala u hrvatskom prevodu, „o čemu se ne može govoriti, o tome se mora šutjeti“.