Holiday ili Holy Day

PHOTO: STOCK

Socijalni život prosečnog Irca svodi se na pab, pab i možda pab. Bioskop i pozorište postoje kao oblici socijalne aktivnosti, ali ne mogu se ni meriti s pabom. Kult kafea, gde bi se sedelo i ispijala kafa, što je dominantno na kontinentu, u Irskoj jednostavno ne postoji

Piše: Aleksandar Stošić

Za one koji ne znaju engleski jezik, naslov predstavlja igru reči izuzetno interesantnu ovih dana u Irskoj povodom proslave Velikog petka i Uskrsa. Naime, reč holiday znači „odmor“, dok holy day znači „sveti dan“, a ovdašnje javno mnjenje žestoko je podeljeno oko uloge irskog društva u ovim hrišćanskim blagdanima.

Nekoliko činjenica treba znati da bi se razumela priča. Prvo, Irska je izrazito verska zemlja, a odlazak u crkvu na nedeljnu misu i dalje nepisana porodična obaveza. Crkva u Irskoj i dalje je jedan od najznačajniijih političkih faktora.

Drugo, kao i svi severni narodi, Irci vole, ono što bi se reklo, da popiju po koju više, onako bez posebnog razloga. Tačnije, postoji razlog – zato što je vikend! Ako bi trebalo da budem politički korektan, rekao bih da neumereno piju. Ne staju, od trenutka kada uđu u pab pa sve do momenta napuštanja! Zašto, pitate se. Pa ne postoji naročito poseban razlog, jednostavno tako im je usađeno u tradiciju.

Obično, na kraju radne nedelje pitaju vas kolege kako ćete provesti vikend. Vi im odgovorite da ćete sedeti kući, jer vam je, na primer, dete dobilo temperaturu. Njihov odgovor će izgledati otprilike ovako: „Znači, dva-tri pića pred spavanje?“, uz obavezan vragolasti smešak. Probao sam nekoliko puta da im objasnim da nemam običaj da pijem pivo baš svaki put kada izlazim, nisu me razumeli te sam odustao od mokrenja uz vetar i priklonio se stadu. „Da, nažalost, ovog vikenda samo dva-tri pivca. Biće bolje sledeće nedelje“, rekao bih.

Danas, na Veliki petak, otišao sam u kupovinu u obližnji Tesco i primetio da je odeljenje s alkoholnim pićima zatvoreno. Setio sam se da Irci nekad, nisam još uspeo da uhvatim kad, otvaraju ta odeljenja samo na nekoliko sati. Onda sam produžio do jedne bakalnice, gde obično kupujem „hand made“ proizvode – povrće i voće, neki džem ili med i domaće pogače – jer, kao i svakom balkanskom iksanu, i meni organizam ište domaću kuhinju. U toj bakalnici nalaze se čitavom dužinom zida rafovi s vinima. Videh jedno, belo, na lepom popustu, stavih ga u korpu, kada mi utom prilazi prodavačica. Pomislih isprva da je časna sestra, tako mi se skrušila i skupila ruke, jedva da joj čujem glas, pa mi tiho ali s puno autoriteta odbrusi da je danas Veliki petak i da ne mogu da kupim tu lepu flašu belog vina.

Bi me isprva blam, jer sam se setio da me je isti takav blam obuzeo i prošle godine, s tim što me je ovaj put bilo više sramota od samog sebe jer sam zaboravio ta pravila nego od te „časnice“ za kasom. Žena je doduše bila vrlo fina, znala je da sam stranac i da verovatno ne znam baš sve propise i običaje, pa je sve prošlo bez neke velike frke.

Međutim, dok sam se vraćao kući, na radiju je išla jedna od onih emisija kakvih ima i kod nas, tipa „Želje, čestitke i pozdravi“. Ali, za razliku od Srbije, kod njih se ne sluša neka šund muzika, nego recimo za proslavu 32 godine braka, oni će vam pustiti „Love is in the Air“. Uopšte, Irci vole emisije tog tipa. I tako, jedna za drugom ređale su se najepše želje i čestitke povodom Velikog petka, s obaveznim akcentom na kraju čestitke da se od onog kome se čestitka šalje traži bezuslovno opijanje tokom večeri. To izgleda otprilike ovako: „Morisu želim srećan Veliki petak, obilan i lep porodičan ručak koji će zaliti desetinama pinti 'ginisa'“. I tako u krug, menja se samo ime. Za 25 minuta vožnje, moji novi sugrađani poželeli su jedno drugom barem pola fabrike Ginisa za to veče.

A onda nastupa eufemizam godine, ako mene neko nešto pita. Voditelj, verovatno i sam već omamljen penušavom fatamorganom, ali ipak zauzdan moralnim bičem javnog mnjenja, konstatuje kako Irci nisu navučeni na alkohol (alcohol addicted) nego „vole dobar provod“. Odao ga je smeh na kraju.

Irska, kao do skora veoma konzervativno društvo, neguje patrijarhalne tradicije, barem one koje i dan danas može. Jer, pod naletom proklamacije ljudskih prava od raznih društvenih institucija, zemlja je bila primorana da se odrekne nekoliko svojih anahronih, if you ask me, eksluzivnih tradicija. Ipak, o njima neki drugi put.

Uzdržavanje od alkohola u vreme crkvenih praznika, posebno za Božić, na Sv. Patrika i na Veliki petak, bila je jedna od tih, „prohibicija“ pod patronatom Crkve, ali je i to polako nestajalo s pojavom boraca za ljudska prava kao i plimnim talasom ekonomske logike. Doduše, dok je Sv. Patrik nagrabusio totalno, jer je to sada postao popularni praznik za zgrtanje novca od turizma, dotle Veliki petak i dalje odoleva.

Pabovi tog dana ne rade, u prodavnicama je zabranjeno prodavati alkohol, tako da osim ako nemate kućne zalihe, možete se pozdraviti s čašicom za taj dan. Za običnog, posebno neverujućeg Irca, to može da bude veoma frustrirajuće iskustvo. Socijalni život prosečnog Irca svodi se na pab, pab i možda pab. Bioskop i pozorište postoje kao oblici socijalne aktivnosti, ali ne mogu se ni meriti s pabom. Kult kafea, gde bi se sedelo i ispijala kafa, što je dominantno na kontinentu, u Irskoj jednostavno ne postoji.

Mnogi mladi Irci prilično su razočarani u vlast koja je pod pritiskom Katoličke crkve (poznato vam je to, je l’ da?) 2000. godine donela Zakon o alkoholu, gde se zabranjuje prodaja i konzumiranje alkohola na Veliki petak. Čuo sam jednom prilikom mladog čoveka koji se žalio da bi voleo da prestane da pije, ali da ne zna šta bi onda radio sa svojim društvenim životom, pošto svi njegovi prijatelji idu samo u pab.

Ono što ovoj groteski daje posebnu draž jeste objašnjenje zvaničnih autoriteta da pabovi moraju biti zatvoreni, dok prodavnice ne smeju da prodaju alkohol zbog uskršnjeg posta. To ipak ne važi za mesare ili lance brze hrane, niti za restorane koji uprkos postu rade bez ikakvih crkveno-državnih prohibicija.

A Veliki četvrtak? E, to je dan kada prodavci alkoholnih pića zgrću milione evra od podaje alkohola. Ljudi ipak moraju da se obezbede nekako, da imaju šta da rade posle podnevne mise.