Kratka istorija užasa

Ima li uopšte nečeg groznog što u Srbiji nije počelo na Ušću? Šezdesetih godina zgrada CK bila je simbol „samoupravnog socijalizma”, građevinski znak tadašnjeg napretka; već 1988. Ušće je postalo pobedničko postolje za Slobodana Miloševića i njegove mitingaše; marta 1991. predsednikove pristalice umalo nisu započele građanski rat usred Beograda... a onda je zgrada CK prešla u ruke Mirjane Marković, potom razorena za vreme bombardovanja, da bi se danas Ušće, sa pripadajućim objektima, pretvorilo u sinonim za šoping molove po visokim standardima potrošačkog društva

Pišu: Bojan Tončić & Dejan Kožul

Do šoping centra bio je dug put: prvo smo mi rođeni šezdeset i neke saznali za Ušće kao za toponim Parka prijateljstva, gde su nesvrstani i svrstani sadili drvca, a onda saznali i da je to jedna od najvažnijih automobilskih staza bivše Jugoslavije, gde su Komnenović i kolege osvajali prve trofeje. Onda smo poodrasli i shvatili da je tu neka zgrada koja je vrlo važna za našu domovinu; jezikom fakata nalazi se u opštini Novi Beograd, u Bloku 16, jedna je od najviših zgrada na Balkanu, visoka 134 metra. Tek, zna se da je u toj zgradi koja je završena 1965. bio Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije. Ta se građevina zvala Palata društveno-političkih organizacija, a u narodu se odomaćila kao CK.

A bile su tu sve DPO, Savez komunista, Savez socijalističke omladine, Socijalistički savez radnog naroda, Savez boraca Narodnooslobodilačog rata. Starije kolege s nostalgijom pričaju kako se tu ozbiljno radilo, izveštavalo sa važnih sednica i sastanaka na kojima se odlučivalo o sudbini pučanstva, kao i nekih medija (recimo, Borba Stanislava Marinkovića, koja se već s kraja osamdesetih priklonila razumu i profesionalizmu). Dobro se, kažu, za sitne pare jelo i pilo u restoranu na 22. spratu koji je bio vrhunski. Tu su se sretali funkcioneri iz svih republika bivše Jugoslavije i novinari, sve dok vrag nije odneo šalu, u vreme kada se na dva koraka od zgrade koja je bila simbol sistema „dogodio narod”, na populističkom mitingu 19. novembra 1988, početku kraja SFRJ. Na tom skupu u srpskog Vožda ustoličen je Slobodan Milošević.
Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević rekao je ljudima koji su se tu našli – da ne bude zabune – svojom voljom: „Bitku za Kosovo mi ćemo dobiti bez obzira na prepreke koje nam se postavljaju u zemlji i van nje. Pobedićemo, dakle, bez obzira što se i danas udružuju naši neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji. A da bitku za slobodu ovaj narod dobija, znaju i turski i nemački osvajači.”

Bilo je tada, tvrdila je državna televizija, više od milion ljudi na Ušću, a ostali su procenili da ih je bilo nekoliko stotina hiljada. Taksisti su vozili za dž, pekari davali pecivo za dž, a Milošević dobijao podršku za svoj ratni pohod skoro za dž, ako ne računamo kasnije žrtve. „Slovenija laže”, „Smole dole!”, „Azem Vlasi, kurvin sine/ Gde ćeš biti ove zime”, „Uhapsite Vlasija”, „Druže Račan, što si tako mračan”, urlalo se tog novembra na Ušću.

Sve što je prizivano na Ušću ostvareno je kroz velikosrpski ratni projekat, a kasnije ćemo videti da se s kamatama vratilo. Sve što su prizivali manijaci sa Ušća – došlo je. Ali ne samo onima kojima je bilo namenjeno već je sišlo i na zgradu koja je bila jedan od simbola bivše države.

Ubij, ubij, ubij studenta

U organizaciji Socijalističke partije Srbije na Ušću je održan miting pod zvučnim nazivom „Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju.” Bila je to ozbiljna priča, vreme radnje 11. mart 1991, režim Slobodana Miloševića se zaljuljao. Odgovorio je masovnim okupljanjem po već poznatom scenariju: u ime režima, poziv na obračun sa političkim neistomišljenicima, uputio je tadašnji SPS kadar Dušan Matković (u kom li je on danas Upravnom odboru?). Uz kozaračko kolo i povike „Slobo, slobodo”, „Ubice, fašisti”, „Ne damo Kosovo”, „Ustaše, ustaše”, „Sudite Vuku”, na mitingu su govorili Dušan Matković, Petar Škundrić (danas – ministar energetike), akademik Mihajlo Marković, Živorad Igić i Radoman Božović. „Sve to što smo s teškom mukom i sa ogromnim naporima postigli, po mišljenju Vuka Draškovića i njegovih saradnika sad treba razbiti”, rekao je akademik Mihajlo Marković, ideolog vladajuće partije i tvorac Programa SPS.

Aktuelni ministar energetike Petar Škundrić gledao je u budućnost, u saradnju sa Borisom Tadićem: „Započeli smo preporod Srbije, a sada, evo, oni hoće da nas zaustave!”. Finale je označio Dušan Matković koji je rekao da su studenti na Terazijama huligani i pozvao prisutne da krenu sa Ušća i obračunaju se sa njima. Umorne SPS pristalice, uprkos snažnom nacionalnom i partijskom naboju, htele su samo da se dokopaju železničke stanice, za koju su pretpostavljale da je tu negde, ili makar autobusa kojima su stigli u Beograd. Studenti bi se povukli, tvrdio je kasnije tadašnji ministar vojni Veljko Kadijević, a to bi bilo u državnom interesu.

Do obračuna nije došlo, trke su se na Ušću vozile dok su tenkovi išli ka drugim destinacijama, ka Vukovaru na primer. Ne samo da su išli nego i pucali; dejstvovali, rekli bi naši uniformisani sugrađani. U to doba zgrada CK postaje stožer Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju, stranke oficira koju je predvodio umirovljeni general JNA Stevan Mirković. Zgrada CK bila je baza jedne firme koja se zvanično knjižila kao preduzeće za obezbeđenje, a u podrumu se čuvalo na stotine dugih cevi.

Rat koji je kreirao državni vrh Srbije, ponekad i u odajama zgrade CK, preselio se baš u nju. Granatirale su je NATO snage 21. i 27. aprila 1999. i nakon toga ličila je na karikaturu. Zdanje je projektovao arhitekta Mihailo Janković, koji je prethodno projektovao i zgradu Saveznog izvršnog veća, danas – Palata Srbija.

Preživela je zgrada CK i neuspešne pokušaje rušenja, u čemu se istakao nedavno preminuli Nikola Kavaja, poremećeni četnik koga su nam Amerikanci teslimili da ovde dočeka smrt; ne samo to već i da ga kreteni u štampi proglašavaju za „srpskog komandosa”. Taj je oteo „boeing” i imao nameru da samoubilački sruši zgradu o kojoj pričamo. Naravno, od toga ništa nije bilo: klovn Kavaja završio je u američkom zatvoru, a po odsluženju kazne vratio se u Srbiju i, verovatno, često šetao pored zgrade koju je nekad želeo da sruši.

U bombardovanju zgrade CK – niko nije poginuo: zgrada je na vreme ispražnjena, za razliku od zgrade RTS-a u Aberdarevoj. Dakle, na Ušću žrtava nema – ali, sa Ušća žrtava ima. Mnogo, bar dvesta hiljada.

Kada se rat vratio kući

Dva dana posle godišnjice završetka NATO intervencije svečano je otkriven spomen-obelisk i zapaljena „večna vatra”, koja, ispostaviće se, neće biti večna, jer više ne gori zbog dugova Energogasu, a troškovi za gas su visoki, udarila kriza. „Večnu vatru” su stalni posetioci spomenika, skinuvši jedno slovo i dodavši drugo, pretvorili u „Večnu vutru”, što više odgovara noćnim hodočasnicima ovog mesta.

Zamišljen kao simbol odbrane Srbije, spomen-obelisk se nalazi u novobeogradskom Parku prijateljstva i mira, na nekih 300 metara od PC „Ušće”. Na otkrivanju (kako to arhaično zvuči) bili su, osim Milana Milutinovića, tadašnjeg predsednika Srbije koji je otkrio obelisk i zapalio vatru, Mirjana Marković, predsednica Direkcije JUL-a, Milutin Mrkonjić, direktor Direkcije za obnovu zemlje, Dragoljub Ojdanić, savezni ministar za odbranu, te neki drugi predstavnici državnih i vojnih vlasti. Lepa ekipa!

Tada je besedio još neuhapšeni Milutinović: „Naša moralna snaga, sa kojom smo izašli iz ove NATO agresije, daje nam za pravo da budemo svetla tačka slobodarstva u Evropi. Zato smo trn u oku onih koji silom i jednoumljem hoće da svet uređuju po interesu jedne nacije...”. Prvostepeno oslobođeni je opomenuo „da izdaja nikada nije mogla da prođe u Srbiji”, i da „kvislinzi nikada nisu dugo trajali”.

Mirjana Marković, predsednica Direkcije JUL-a napisala je tekst uklesan na spomeniku, a potpisala je narod Srbije: „Ova vatra neka večno gori kao uspomena na rat koji je 19 zemalja NATO pakta – Sjedinjene Američke Države, Kanada, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Holandija, Italija, Grčka, Turska, Danska, Belgija, Španija, Portugalija, Island, Norveška, Luksemburg, Poljska, Mađarska, Češka – vodilo protiv Srbije od 24. marta do 10. juna 1999. Neka večno gori i kao uspomena na herojsku odbranu Srbije u kojoj je učestvovao ceo narod. Neka večno gori i za ceo svet. Da bi bio slobodan, svet mora da nađe u sebi hrabrost i snagu sa kojim smo se mi borili i odbranili u proleće i leto 1999.”

Na obelisku su i nedotupavni stihovi Branka Miljkovića (imao je taj i bolje dane) po izboru Mire Marković a po principu „ko plaća muziku – naručuje pesmu”: „Sve što nema vatre u sebi sagori, što sagori postaje noć, što ne izgori rađa dan” (Jugoslavija); „I kad bi me ubili, volim te” (isti autor – Domovini).
Ko vidi sve ovo, ima opravdanje da napiše „Večna vutra”. I da zapali.

Nije kraj: „Dragi građani, dragi Beograđani, ova večna vatra slobode, na ušću dveju velikih reka, jedne najveće na jugoslovenskim prostorima i druge, najveće u Evropi, ovde u 'Parku prijateljstva', naspram pobednika na Kalemegdanu, neka budu opomena za sve koji nisu naučili kako su prolazili osvajački pohodi na Srbiju”, rekao je na otvaranju spomenika Milan Milutinović.

Ima li uopšte nečeg groznog što u Srbiji nije počelo na Ušću?
Danas, nakon svih ovih „dešavanja naroda”, mogli bismo reći da se krug zatvorio još jednim „dešavanjem”. Otvaranje najvećeg šoping mola na Balkanu desilo se svega nekoliko dana nakon otvaranja prve SOS prodavnice na drugom kraju grada. Dok su se na kasi praznili novčanici, oko zgrade nekadašnjeg Centralnog komiteta, a sada Poslovnog centra „Ušće” i dalje provejava žamor duhova prošlosti odakle dopire: „Ustaše, ustaše!”, „Ubice, fašisti!”. Život, bolje reći borba za opstanak, pobedila je. A nije tako moralo da bude. Vraćajući se 20 godina unazad, svaka od prethodnih godina nije ništa drugo do veliki poraz jedne politike koja ni danas ne povlači svoje pipke.