Kultura Recenzije
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (2)

O filmu Sveti Georgije ubiva aždahu

Patetika bez patosa

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
PHOTO: www.vojvodinacafe.com

Originalni Kovačevićev tekst, kao i gotovo sve što je napisao, jasno govori o Srbima i svim njihovim vrlinama i manama. U Aždahi se radi o gluposti i junaštvu (neko bi rekao da je to jedno te isto, i ne bi mnogo pogrešio) srpskog naroda i odnosu Evrope prema Srbiji. U filmu je čitava poenta svedena na deklamacije tih rečenica „u platno“, čime su samo površno naznačene, a metod je dobro poznat iz većine „patriotskih“ filmova

Piše: Vladan Petković 

SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU
Srbija/BiH/Bugarska, 2009, 120 min
Režija: Srđan Dragojević
Scenario: Dušan Kovačević
Uloge: Lazar Ristovski, Nataša Janjić, Milutin Milošević, Branislav Lečić, Bora Todorović, Zoran Cvijanović, Boris Milivojević, Bojan Žirović, Slobodan Ninković, Milena Dravić

Srđan Dragojević je, rečnikom sportskih komentarora, definitivno postao „tragičar“ srpskog filma. Ako biste prikazali filmove Mi nismo anđeli, Rane i Lepa sela lepo gore nekom neupućenom predstavniku „obične publike“, a zatim Mi nismo anđeli 2 i najnoviji Sveti Georgije ubiva aždahu, nikada ne bi zaključio da je prva tri i poslednja dva radio isti čovek. Onima koji su svesni Dragojevićevog puta nakon Lepih sela, kao i produkcionih „detalja“ Aždahe, ostaje samo da žale što je nekadašnji najveći talenat srpskog filma ostao kreativno potpuno prazan.

Aždaha počinje scenom iz Srpsko-turskog rata 1912. kada glavni junaci Đorđe (Ristovski) i Gavrilo (Milošević), zajedno sa budućim „škartom“ (ratnim invalidima), stradaju od turske granate. Gavrilo ostaje bez ruke a Đorđe ga sprečava da izvrši samoubistvo. Oni se vraćaju u rodno selo, gde ogorčenog i beznadnog Gavrila čeka verenica Katarina (Janjić). Uskoro je Katarina, devojka iz Beograda koja se zaljubila u Gavrila dok je boravio u Beogradu pa je došla u selo za njim, Đorđeva žena. Epizodni likovi, sve ratni invalidi, provode vreme u mehani deda Alekse (Todorović), čiji su unuci Gavrilo i Mile (Cvijanović) šverceri koji iz Austro-Ugarske donose so, duvan i šta već ko poželi. Počinje Veliki rat (neubedljivom i nepotrebnom scenom ubistva Franca Ferdinanda), nova mobilizacija i bitka na Ceru. Vojnici na frontu se žale kako dobijaju vesti od kuće da im „škart“ krade kokoške i jebe žene, iako to vidimo samo naglašeno u jednoj epizodi sa Borisom Milivojevićem. Čorbu je, naravno, zakuvao Đorđe, jer ga je Katarina još pre odlaska na front prevarila sa Gavrilom. Đorđevoj jedinici na Ceru je preko potrebno pojačanje i ono stiže u obliku upravo tih invalida na koje su se žalili.

-.-PHOTO:  www.vojvodinacafe.com-.-Originalni Kovačevićev tekst, kao i gotovo sve što je napisao, jasno govori o Srbima i svim njihovim vrlinama i manama. U Aždahi se radi o gluposti i junaštvu (neko bi rekao da je to jedno te isto, i ne bi mnogo pogrešio) srpskog naroda i odnosu Evrope prema Srbiji. U filmu je čitava poenta svedena na deklamacije tih rečenica „u platno“, čime su samo površno naznačene, a metod je dobro poznat iz većine „patriotskih“ filmova: recite nam lepo, direktno, ako vam kojim slučajem padne na pamet luda ideja da bismo možda to želeli da shvatimo kroz neki dramaturško-rediteljski zahvat, batalite, mi gledaoci smo glupi i treba nam sve servirati sažvakano. Moguće je da je Dragojević želeo da tu tematiku predstavi na drugi način, stavivši u prvi plan melodramski ljubavni trougao Gavrilo-Katarina-Đorđe, u kom imamo dva tipična predstavnika muškog dela naroda, Gavrila koji, otkad nema ruku „više nije čovek“ (čitaj: muškarac), zatim Đorđa, koji „više nije Srbin“ otkad mu je umrlo dete, pa će mu se ime zatrti, a pri tom ga i žena vara, i Katarinu, kojoj, bez obzira što je „sofisticirana“ žena iz grada, treba „pravo muško“ (čitaj: srpski seljak), ali kojoj se smučila uloga Srpske Majke koja rađa sinove da bi se radovala kad odu u rat, a pri tom još nijedno dete nije rodila. Njen kontrast, i istovremeno ogledalo, jeste Gavrilova nova žena Jelena (gypsy-like Milena Predić) koja, puna prkosa i stida, ubija nerođeno dete opijajući se i pušeći u osmom mesecu trudnoće. Ona je žena sa sela od koje bi se s punim pravom očekivala uloga Srpske Majke, ali ona je, eto, odbacuje. Sve ove igre sa stereotipima su potpuno fake i Dragojevićev stav prema sopstvenom narodu i stanju nacije (pozdravio me Veran Matić) nečitljiv je iz filma, za razliku od potpuno jasnih i direktnih Lepih sela. Scena u kojoj nemački avion nadleće selo i njegov pilot (cameo samog Dragojevića) baca bombu valjda treba da pokaže njegov prezir prema Srbima, ali koji prosečni gledalac će ga prepoznati, sa maskom i avijatičarskim naočarama? Možda se nekadašnji vunderkind srpskog filma uplašio da, nakon Rana i Lepih sela u kojima je, zahvaljujući publicitetu koji je dobio od zabrana Miloševićeve vlasti, u trenutnoj nacionalističkoj klimi jasno kaže da prezire svoj narod (što je, s obzirom na narod o kom se radi, sasvim legitiman, iako moralno sumnjiv, stav). Ipak je ovo „projekat od nacionalnog značaja“, za koji je Koštunica dao četiri miliona evra, a Dodik 750.000. Neće Srđan da ugrize ruku koja ga hrani (vlasnik ruke se promenio, ali ruka i dalje radi isto). Sakriće se iza nemačkog aviona pa će, kad bude pogodnija situacija, da ukaže kako je to bio njegov subverzivni potez.

-.-PHOTO:  www.vojvodinacafe.com-.-Vratimo se filmu kao filmu, zanatskim i tehničkim pitanjima. Kome se nije smučilo da gleda brkatog Lazu Ristovskog, biće prijatno iznenađen ulogom u kojoj ne igra (baš skroz) samog sebe. Uspeo je da izvuče neke momente koje dugo nismo videli u njegovoj glumi. Nataša Janjić kao Katarina izgleda upravo kako treba i vidi se da se trudi da izbegne šmiranje, što joj u nekoliko navrata i uspeva. Milutin Milošević je, s druge strane, potpuno razočaranje. Čovek je markantan i to je sve. Drvenost njegove glume bliži se najvećim dostignućima Vuka Kostića (u nekim situacijama ga čak i prevazilazi), ali novu priliku ima već u Beogradskom fantomu, koji očekujemo krajem meseca. Ostale uloge su potpuno fahovski raspodeljene: veseli, pevajući Boris Milivojević, pijani Srđan Miletić, naivni Goran Jevtić, grbavi Branislav Zeremski, televizijski Boda Ninković… I Zoran Cvijanović u netipičnoj ulozi (nedovljno razvijenoj za bilo pozitivnu, bilo negativnu ocenu), ali pod imenom Mile. Bora Todorović je iz cele kafanske ekipe osveženje koje žedno čekamo gledajući ostale, dok jedinu zaista upečatljivu ulogu igra Branislav Lečić kao krvožedni kapetan Tasić u bici na Ceru. Ovo je inače i najzahvalnija uloga u tekstu, inače pisana skoro za Fon Štrohajma, ili u modernoj kinematografiji, Serhija Lopeza, i prilika koju je Lečić maksimalno iskoristio.

Dinamika i tempo filma su veoma problematični. Krivicu za ovo ne možemo svaliti na montažera Petra Markovića (od Čudesne galerije 1978, preko Šećerne vodice 1983, Ubistva sa predumišljajem, Lepih sela i Rana, do prošlogodišnjeg festivalskog miljenika Tulpana Sergeja Dvortsevoja, pokazao je da je jedan od najpouzdanijih srpskih montažera) jer su same scene generalno potpuno zaokružene, ali njihov raspored čini film mnogo fragmentarnijim nego što bi smeo da bude. Ta fragmentacija je, na primer, u Lepim selima bila više nego poželjna, sa flešbekovima iz kojih smo saznavali background likova, ali u ovom filmu joj nema mesta i stiče se utisak da je nehotična. Film je prepun krupnih planova, zapravo, pored nekoliko farova i kranova, sastoji se iz naizmeničnih snimaka lica Đorđa, Gavrila i Katarine. Melodramatika (ključni momenti između troje glavnih likova) krajnje je neuverljiva, pre svega zbog toga što se nijedna međuljudska situacija ne razvija, već je jednostavno data, tako da je teta-šminkerka imala dosta posla sipajući lažne suze u oči Ristovskog i Miloševića. Janjićeva je imala više prostora (i umeća) za facijalne ekspresije, pa njoj donekle i verujemo. Finalna scena masovne pogibije invalida na Ceru bestidno je patetična i neodoljivo podseća na večitu bolest ex-Yu kinematografije u kojoj većina junaka bespotrebno gine na kraju filma jer reditelj i scenarista ne znaju šta će s njima, što je ovde potpuno obrnuto – jasno je da za potrebe ovog filma invalidi moraju da izginu. Ova inverzija je paralelna sa vrhuncima Lepih sela i Aždahe – u prvom slučaju nijedna smrt nije patetična, a svaka poseduje zdravu količinu patosa, dok je u drugom slučaju svaka smrt beskrajno patetična bez trunke pravog patosa.

-.-PHOTO:  www.vojvodinacafe.com-.-Scenografija Miljena Kreke Krakovića je, kao i uvek, nepogrešiva, kao i fotografija Dušana Joksimovića, stalnog Dragojevićevog saradnika. Muzika Aleksandra Ranđelovića je funkcionalna i ne previše napadna, što je za svaku pohvalu kad se radi o ratnom filmu. Ali ovi umetničko-tehnički uspesi se gube u prijavljenom budžetu filma (između 4,5 i 6 miliona eura, zavisno od izvora i podataka o 1,5 milion evra za postprodukciju) i malo ko bi mogao da kaže da se taj novac vidi u filmu. Lična procena ovog kritičara je da ovaj film ne bi smeo da košta više od 1,5 milion evra. Uostalom, kao i svaki srpski projekat od nacionalnog značaja, Sveti Georgije ubiva aždahu je preskup, slabo upotrebljiv i skoro potpuno beznačajan.

3/10-.--.-

Oceni
5.00
Ostali članci iz rubrike Recenzije
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak