Mito na karticu

PHOTO: STOCK

Pregrizem savest i građansku odgovornost i kažem službenom licu: „Je l' bismo mogli nekako da se dogovorimo...?” „Ne znam, najmanja kazna ti je hiljadarka za pojas...”, replicira uniformisani pripadnik reda i zakona na moju jadikovku. Šta ću – žurim. Vadim novčanik, a u njemu 230 dinara i kartica. Gledam ga molećivo i kažem: „Imam samo 230, malo je, je l' da?”. „Pa malo”, odgovara uniformisani i gleda zamišljeno u državotvornu daljinu preko bivše zgrade CK. „Pa imam i karticu”, rekoh. Odjednom mu se lice ozari: „Onda je o kej. Ima tu na Dejtonki bankomat”

Priča 1 ili kako vas „pauk” može spasiti od nesavesnih vozača

Beograd je odavno postao premalen za broj ljudi koji u njemu stanuju. Ovo naravno izaziva ogromne frustrirajuće gužve u saobraćaju, koje čine da su ljudi nervozni i na rubu živaca. Čak i pristojni i staloženi ljudi, kada sednu u automobil za vreme „špica”, psuju kao kočijaši. Valjda su kočijaši zato i prokazani – treba to izdržati. Elem, jedan od aspekata ove nadnaravne situacije jesu i problemi sa parkiranjem. Pre neki dan krenem da isparkiram kola, ali ne mogu jer me zagradio skupoceni BMW. Trubim, palim sve migavce, ljuljam pomenuti proizvod Bavarske fabrike mašina ne bih li aktivirao alarm, ali uzalud. Onda pozovem „pauka”, koji nakon desetak minuta i dođe. Policajac izlazi i gleda situaciju češkajući potiljak. Obraća mi se rečima: „A je l' ti baš moraš da ideš kolima?” Gledam ga u čudu i ne verujem šta me pita. „Pa vidiš, brate, koja je registracija. Najebaćemo ako ga dignemo”, razjašnjava mi enigmu jedan od radnika koji inače kače kola da bi ih „pauk” podigao. Pogledam i vidim – zaista, četvorocifrena BG registracija na BMW-u. „Pa šta ja sad da radim?”, pitam. „Pa ako nemaš više stvari da obaviš, mogli bismo mi da te odbacimo”. Slušam i ne verujem šta čujem. „Pa dobro, ljudi, jeste li vi baždareni? Treba da idem kod majstora da mi promeni platine na kolima. Kako to da izvedem bez kola?”, već počinjem da vičem. „Dobro, gospodine, sredićemo”, kaže mi policajac. U tom trenutku zvoni mi mobilni telefon, zove me prijatelj da me potseti da mu ponesem diskove koje sam naravno zaboravio i krećem ka stanu da ih uzmem. Kada sam se vratio na parking vidim da „pauk” premešta moja kola tako da mogu da izađem. Naravno, obraćaju posebnu pažnju da ne ogrebu pomenuti BMW. „Koliko sam dužan?”, pitam sarkastično (bar sam mislio da je tako). „Koliko daš”, kaže mi policajac.

Priča 2 ili kako je kartica korisna kad vas zaustavi saobraćajac

Februar, susnežica. Krećem iz Novog Beograda ka centru Beograda u plemenitoj nameri da posetim Elektrodistribuciju kako bih se požalio na previsok račun za struju (ipak se grejemo parno mada više liči na neparno) i prijatelja koji je, ne svojom voljom, nastanjen na The Vracharu – tom paklu za automobiliste. A, da, ne pomenuh da se ovog zimskog nimalo idiličnog četvrtka, gonjen pomenutim poslovima, krećem starim renoom 4 (istina novih renoa 4 nema, ali to ne umanjuje moju građansku neodgovornost ispoljenu u kretanju automobilom sa euro nula motorom). Kleta vlaga uzima svoj danak i ispostavlja se da mi na kolima ne radi levo poziciono svetlo. Ono jeste dan i paljenje svetala nije obavezno (ma jednom kada odeš van Srbije to ti se podvuče pod kožu) ali poslujući saobraćani policajac kod Hajata zaustavlja me (u „žutoj traci”) i službenim tonom prekoreva: „Ne radi ti leva pozicija!?” „Hvala Vam, gledaću da to što pre sredim. Znate, žurim do grada, a kola su mi inače sasvim ispravna”, odgovaram. Pomenuto službeno lice smeje se smehom iskusnog pokeraša i kaže: „Pa ne znam, dečko, koliko ja vidim auto ti je neispravan, mogli bi na vanredni tehnički, a?” Znam za jadac – petsto metara dalje nalazi se prokazani servis na kom tehnički pregled ne prolaze ni mnogo mlađa kola, a kamoli moja uveliko punoletna „katra”. Pregrizem savest i građansku odgovornost i kažem službenom licu: „Je l' bismo mogli nekako da se dogovorimo...?” „Ne znam, najmanja kazna ti je hiljadarka za pojas...”, replicira uniformisani pripadnik reda i zakona na moju jadikovku. Šta ću – žurim. Vadim novčanik i u njemu 230 dinara i kartica. Gledam ga molećivo i kažem: „Imam samo 230, malo je, je l' da?”. „Pa malo”, odgovara uniformisani i gleda zamišljeno u državotvornu daljinu preko bivše zgrade CK. „Pa imam i karticu”, rekoh. Odjednom mu se lice ozari: „Onda je o kej. Ima tu na Dejtonki bankomat”. Suma sumarum – odosmo do obližnje benzinske stanice, popularne „Dejtonke”, podigoh poslednjih dve hiljade sa računa i častih pandura sa hiljadu dvesta dinara. Morao sam malo više – ipak mi je čovek učinio.

Priča 3 ili kako samom sebi ukrasti kola

Pre nekoliko meseci neko je pokušao da mi ukrade auto. Oko deset sati uveče gledajući sa prozora primetio sam da je na kolima uključen migavac. Siđem dole i vidim da su iščupane žice – klasika. Samo se „umetnik” valjda zaneo, pa kad je pokušao da upali motor nije stisnuo kvačilo te je auto trznuo napred i čuknuo vozilo ispred, što ga je verovatno uplašilo pa je odustao. Vratim se u stan i pozovem policiju da prijavim pokušaj krađe.

– Dobro veče, želim da prijavim pokušaj krađe vozila.
– Koja opština?
– Novi Beograd
– Pozovite Stanicu policije Novi Beograd.
– Koji je broj...
– Tu, tu...

Pozovem informacije i nađem broj pomenute stanice.
– Dobro veče, želim da prijavim pokušaj krađe vozila.
– Sačekajte.
...
– Inspektor N.
– Dobro veče, želim da prijavim pokušaj krađe vozila.
– Gde se nalazi vozilo
– Omladinskih brigada 12.
– Vi ste vlasnik?
(Ne, nego sam pokušao da ga ukradem pa nisam uspeo da ga otvorim. Možete li da mi pozovete vatrogasce – mislim u sebi)
– Jesam...
– Koje vozilo je u pitanju?
– Reno 4 GTL.
– Znate šta, možete, ako hoćete, da dođete u stanicu da podnesete prijavu.

Stanica policije se nalazi na 480 metara od mesta zločina i to ako se poštuju pešački prelazi (izmereno na kompjuterskom planu grada), te ne budem lenj i odem da prijavim krađu.
– Dobro veče, želim da prijavim pokušaj krađe vozila.
– Koje vozilo?
– Reno 4... GTL
– Sačekajte, videću da li je inspektor slobodan... inspektoru kroz vrata: Inspektore, došao onaj za reno... meni: Uđite
– Dobro veče, želim da prijavim pokušaj krađe vozila.
– Reno 4?
– Da.
– Je l' bio zaključan.
– Jeste.
– Alarm?
– Ne.
– Je l' odneto nešto iz kola? Radio, alat...
– Ne, koliko sam uspeo da vidim.
– Pa onda ništa.
– Kako ništa?
– Tako, lepo – ništa. Nema štete – nema slučaja.
– Ali...
– 'Ajde, dečko nemoj da me zajebavaš. Ti misliš da policija nema pametnija posla nego da traži otiske prstiju na tvom kršu?
– Pa i to što kažete.
– I stavi alarm.
– Imate li nekog majstora za preporuku?

Zamišljam sledeći eksperiment: parkirati kola u neposrednoj blizini neke (bilo koje) policijske stanice u Beogradu. Pozvati policiju i prijaviti krađu pomenutih kola. Opremiti se kalendarom i meriti vreme koje će im biti potrebno da kola pronađu. Ako ih uopšte nađu.