Istina boli, zar ne?

Da li je moguće da iko u ovoj državi, osim gospodina Pavlovića, izjednačava stranačko organizovanje sa slobodom govora i izražavanja mišljenja o nekoj socijalnoj ili političkoj pojavi? Da stvar bude još gora, reč je o đacima koji su PUNOLETNI i koji imaju pravo glasa. Sloboda govora je zagarantovana i deci (Povelja o dečijim pravima UN), a kamoli punoletnim građanima, pa marak oni imali samo 18 ili 19 godina

Pripremio: Dejan Kožul

Pravilnik po kojem je na besedničkim takmičenjima srednjoškolaca zabranjeno „beseđenje” o aktuelnim društveno-političkim temama, koji je inicirao direktor Pravno-poslovne škole Slobodan Pavlović, a bez prigovora ga usvojila Skupština Zajednice ekonomskih, pravno-birotehničkih, trgovinskih i ugostiteljskih škola, lagano korača u istoriju srpske (ne)demokratije.

Normalna zemlja, a naravno i normalna vlast, bila bi ponosna na postojanje tek punoletne omladine koja ima svoj stav kada je reč o društvenim devijacijama. Kao da nije dovoljno što više od 70 odsto omladinaca nije videlo kako Srbija izleda sa druge strane granice, odnosno iz neke od zemalja EU, kao da nije dovoljno što su nam škole postale mesta za mobilizaciju narko dilera i siledžija, a da naši učenici na svetskim takmičenjima postižu rezultate ispod proseka.

Ne, to ovoj vlasti već godinama odgovara, pa tako kada se pojavi kritička misao, valja je suzbiti u samom nastajanju, ne dozvoliti njen dalji razvoj, koji bi u doglednoj budućnosti mogao da bude poguban za sistem koji zapravo i ne postoji, odnosno koji sistematski proizvodi samo afere i korupciju.

E-novine su se od samog početka stale na stranu učenika i profesorke Svetlane Gradinac jer smatramo da je nedopustivo uvođenje cenzure u srednjoškolsko takmičenje u besedništvu, koje je samo put ka novoj umnoj diktaturi. Stoga podržavamo svaku akciju sadašnjih i bivših učenika Pravno-poslovne škole, kao i njihovih profesora, u želji da se ukine član 10 Pravilnika o republičkom takmičenju srednjih škola u besedništvu kojim je cenzura i uvedena.

Objavljujemo dva pisma bivših učenika Pravno poslovne škole, bivših besednika, koja su stigla na našu adresu. Prvo pismo je delo Viktora Lazića, nekadašnjeg đaka generacije i sadašnjeg apsolventa Pravnog fakulteta, a drugo je pismo Jelene Reljin, autorke besede o Pahomiju, dakle besede sukrivca za zabranu. Istina bode, pa razapnimo još koju strelicu.

Matematičar obogaljio besedništvo, Ministarstvo treba prosvetiti

Uvođenjem cenzure na takmičenja u besedništvu pogažene su osnovne civilizacijske tekovine, pokazano je frapantno nepoznavanje teorije besedništva i osnovnih pedagoških metoda.
„Veoma je važno da đaci ne budu predmet stranačkog organizovanja“, piše u saopštenju ministra prosvete. Da li je moguće da iko u ovoj državi, osim gospodina Pavlovića, izjednačava stranačko organizovanje sa slobodom govora i izražavanja mišljenja o nekoj socijalnoj ili političkoj pojavi? Da stvar bude još gora, reč je o đacima koji su PUNOLETNI i koji imaju pravo glasa. Sloboda govora je zagarantovana i deci (Povelja o dečijim pravima UN), a kamoli punoletnim građanima, pa makar oni imali samo 18 ili 19 godina. Ta sloboda je ustavna kategorija i nikakav zakon, uredba niti pravilnik ne mogu je ukinuti.

Ministarstvo prosvete se slaže sa gospodinom Pavlovićem a pri tom svoje slaganje započinje demagoškom ogradom: „Ministar prosvete je protiv bilo kakvih zabrana koje učenicima ograničavaju slobodu izbora tema za takmičenje u besedništvu“. Ta konstatacija je u najmanju ruku šizofrena. Ukoliko se ne sme govoriti o aktuelnom sudskom sporu a ni stranačko organizovanje nije dozvoljeno, kako kaže ministar, s tim da se pod ovim drugim u navedenom Pravilniku podrazumeva govor sa političkim predloškom, onda sloboda izbora tema ne postoji. Ili možda ministar prosvete ovakvu slobodu zamišlja da se, na primer, slobodno izabere tema „Korupcija u Pravno-poslovnoj školi i našem društvu“ a da se u okviru te teme priča o uzgajanju ljubičica.

Gospodin Pavlović navodi da će žiri imati krajnju reč u diskvalifikaciji učenika. Kao da žiriji i profesori do sada nisu imali to pravo! Čemu onda uopšte takvo pravilo? Gospodin Pavlović svojim izjavama direktno osporava delovanje svih dosadašnih žirija, jer on, inače profesor nacrtne geometrije, mnogo bolje poznaje problematiku besedništva od svetski priznatih stručnjaka. U svakoj prilici izjavljuje kako su besede „Kofer“ i „Pahomije, Bog je ljut“ problematične i da bi ih on zabranio, zaboravljajući da su te besede ocenjene kao najbolje na školskom takmičenju od strane pet članova žirija a zatim proglašene za najbolje besede u Republici Srbiji od strane još pet članova žirija. Dakle to je deset stručnjaka za besedništvo naspram jednog stručnjaka za nacrtnu geometriju. On donosi novi pravilnik upravo da bi ovakve besede cenzurisao on lično, jer žiri i stručnjaci su već rekli svoje, i to jednoglasno.

Konstatacija da se ne sme besediti o sudskom procesu koji je u toku pravi je biser i rezultat neuspešnog razmišljanja gospodina ministra kako da stane na stranu direktora Pavlovića i da spreči da se o aferama u kojima su njegovi partijski saborci učestvovali diskutuje (beseda „Kofer”) a da ga široke narodne mase i dalje vide kao demokratu. Međutim, kad je u pitanju sloboda govora, tu ne sme i ne može postojati ALI ili OSIM ... Iz ove izjave proizilazi neobaveštenost čoveka koji upravlja našim obrazovnim sistemom. Naime, besedništvo se deli na političko, sudsko i pohvalno. Ljubavna tematika, cveće i slično su prepušteni književnosti i pozorišnoj umetnosti. U skladu sa tim je sastavljen i zvaničan plan i program za predmet „Retorika i besedništvo“, koji je obavezan u svim pravnim i filološkim srednjim školama na određenim smerovima. U samom udžbeniku je najviše mesta dato političkom besedništvu, jer je ono oduvek bilo najvažnije za svako društvo. U školama se izučavaju govori Cicerona i Čerčila, kako bi se učenici naučili pravilnom izražavanju, ali se ukazuje i na pogubnost Hitlerovih govora koji izazivaju mržnju i rasnu netrpeljivost. Stavljajući se na stranu protiv aktelnih političkih beseda (a svaka beseda je besmislena ako nije aktuelna), gospodin Pavlović ne samo da se postavlja iznad Ustava već i iznad zvaničnog plana i programa Ministarstva prosvete praktično ukidajući trećinu gradiva.

Prema važećim zakonima, sudski proces ne sme da komentariše samo POSTUPAJUĆI SUDIJA i drugi državni organi koje vode postupak. Mediji i građani mogu i to svakodnevno čine. Sudski procesi su skoro uvek samo povod za diskutovanje o širim društvenim problemima i pojavama, kao što je npr. beseda „Kofer” – o korupciji koja je ustaljena u našem društvu. Niko nema prava da to zabrani, posebno ne mladim mislećim ljudima koje stanje u državi i društvu najviše pogađa.
Ostaje mi samo da se čudim neznanju na delu. I da se divim ideji da zabrana može unaprediti takmičenje (kao što smatra g. Danka Vlahović) u bilo kom vidu ili da može biti delotvorna. Ne bi bilo loše da svaki političar, ministar ili matematičar konsultuju eksperte iz struke pre nego što se upuste u regulisanje i diskutovanje ovakvih tema.
Mene su profesori besedništva naučili onom Volterovom: Ne slažem se sa tobom, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da slobodno govoriš.

Viktor Lazić, apsolvent Pravnog fakulteta (đak generacije Pravno-poslovne škole)

Sramota Slobodana Pavlovića

Juna 2006. godine, na takmičenju „Sirmium-Lux verbi“ u Sremskoj Mitrovici, koje se održavalo nepunih mesec dana od republičkog takmičenja na kom sam osvojila 1. mesto, diskvalifikovana sam uz komentar žirija da se „o nekim stvarima ne govori“.

Mnogo puta i na raznim mestima sam govorila svoju besedu. Istina, bilo je različitih reakcija na nju – što je i normalno. Nakon nekog vremena i nekih vrlo uvredljivih komentara, pored bezbroj pohvala, priznajem da sam pomislila da možda ne radim pravu stvar. Tada sam odlučila da za mišljenje pitam čoveka koji je kompetentan za to (svešteno lice). Pisala sam mu i vrlo brzo dobila odgovor.

„Mislim da mnogi sveštenici naše Crkve nisu svesni svoje grešne prirode, a ni sav onaj svet koji sebe smatra vernicima. Zato se i dešavaju prljavštine o kojima govori Tvoja beseda... Ostani pri kritičkim razmišljanjima ali idi korak dalje. Treba se boriti protiv zla u nama i oko nas, ali bez Isusa Hrista i Njegove Golgotske žrtve neće biti uspeha...“ Nakon ovih reči, bila sam sigurna da činim ispravno.

Sramota je za svakog čoveka, a pogotovo za čoveka na položaju poput Slobodana Pavlovića, direktora srednje škole koju su završili mnogi mladi ljudi koji su se u retorici i besedništvu pokazali kao izuzetno uspešni, da iznosi u javnost neistine koje se tiču njegovih bivših učenika.

Ne pamtim da se direktor pojavio ni na jednom javnom času besedništva, tribini ili takmičenju. Ne sećam se ni da me je ikada pozvao nakon školskog takmičenja, a pre učešća na republičkom, da pita da li sam besedu sama napisala, da li je možda neko uticao na moj stav. Znam jedino da je bio prisutan kada je trebalo da se proslavi 6 osvojenih mesta, od ukupno 9, na republičkom takmičenju u Nišu 2006. godine, gde sam proglašena za ukupnog pobednika upravo sa besedom za koju on danas, nakon 3 godine, tvrdi da izaziva versku netrpeljivost i da sumnja u to da sam besedu sama napisala.

Ne mogu da verujem kako je moguće da čovek koji ne zna apsolutno ništa o retorici i besedništvu bude inicijator zabrane beseda o aktuelnim društveno-političkim temama. Svoje neznanje, Slobodan Pavlović, je pokazao bezbroj puta. Najverniji prikaz tog neznanja bila je njegova izjava da „retoriku i besedništvo može da predaje svako“.

Ne sme se zabraniti besedništvo o aktuelnim društveno-političkim temama, jer je to problem današnjice! O takvim problemima se mora govoriti jer je to jedini način da se nešto i promeni. U Skupštini nije zabranjeno da se „bacaju“ kletve, da se poslanici biju i čupaju, ali je zato mladim ljudima zabranjeno da to kritikuju!?

Ukoliko se zabrani mladim ljudima da javno iznose svoje stavove i na taj način razviju kritičko mišljenje, ne može se očekivati da ti mladi ljudi postanu oni koji će ovaj svet učiniti boljim.

Ukoliko čoveku bude uskraćena sloboda govora i bude mu zabranjeno da iznosi u javnost ono sa čim se ne slaže, sa ciljem da to i promeni, čovek će postati pasivno biće koje će mehanički prihvatati sve što postoji, okružuje ga i nameće mu se, bez volje da nešto promeni i svoj život učini lepšim i kvalitetnijim. Svoje potrebe će potisnuti i biće ono što se od njega traži da bude.

Čovek ne podnosi sputanost i zabrane, pogotovo ne mladi čovek koji je u periodu odrastanja u kome je najskloniji buntu. On želi aktivno da učestvuje, pita se i bude deo nečega što se oko njega dešava. On želi bitno da utiče, a govor i njegova akcija u tom smeru, mu to omogućuje.

Ako im se uskrati da kroz retoriku i besedništvo, na najkulturniji i najprihvatljiviji način, izraze svoje nezadovoljstvo i osude krivce za to, koji im drugi način preostaje?!

Jelena Reljin, pisac besede „Pahomije, Bog je ljut“, (sada student III godine psihologije)