Srbija Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (11)

Haški dosije: Kakva je zlodela počinila osuđena petorka

Organizatori državnog zločina

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Pretresno veće zaključuje da su sledeća krivična dela: deportacija, zločin protiv čovečnosti; druga nehumana dela (prisilno premeštanje), zločin protiv čovečnosti; ubistvo, kršenje zakona i običaja ratovanja i zločin protiv čovečnosti; i ubistvo, seksualno zlostavljanje i bezobzirno razaranje ili nanošenje štete verskim objektima, kao oblici progona na nacionalnoj osnovi, počinile snage VJ i MUP na mnogim od lokaliteta navedenih u optužnici

Pripremile: e-novine

Najnovija presuda Haškog tribunala predstavljena je u srpskim medijima kao još jedna potvrda tradicionalne teze o zaveri protiv Srba i svega što je srpsko. Pod već ustaljenim naslovima „Haška sramota“, „Vek robije“, „Za Srbe 96 godina“, „Srbima 920 godina zatvora“, „Dvostruki aršini“, „Amnestija NATO bombardovanja“, „Osveta generalima“, „Nema pravde za Srbe“, „Najebali“, „Novo haško silovanje Srbije“ – ovdašnji mediji bezuslovno su stali u odbranu svojih omiljenih heroja. Ono što je najzanimljivije jeste činjenica da se ni u jednom štampanom mediju („Večernje novosti“, „Politika“, „Press“, „Kurir“, „Pravda“, „Glas javnosti“) nigde ne pominju dokazana krivična dela zbog kojih su patriote dobile zaslužene kazne.

Nigde pomena o masovnim zločinima, deportacijama, silovanjima, zločinima protiv čovečnosti – samo kuknjava nad silom i nepravdom večito uperenom protiv Srba, vaseljenskih mučenika. Upravo zbog toga, prenosimo najbitnije delove presude koju je pročitao sudija Bonomy.

+++

Trajanje suđenja, obim dokaza, kao i veličina presude velikim su delom posledica broja i prirode optužbi u Optužnici. Konkretno, navodi se da su optuženi odgovorni za deportaciju, zločin protiv čovečnosti (tačka 1); prisilno premeštanje kao „druga nehumana dela”, zločin protiv čovečnosti (tačka 2); ubistvo, zločin protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja (tačke 3 i 4); i za progone, zločin protiv čovečnosti (tačka 5). Prema Optužnici, optuženi su učestvovali, zajedno s drugima, u udruženom zločinačkom poduhvatu s ciljem promene etničke ravnoteže na Kosovu u nastojanju da se obezbedi dalja kontrola SRJ i srpskih vlasti nad ovom pokrajinom. Tužilac nadalje navodi da je cilj udruženog zločinačkog poduhvata trebalo da se ostvari široko rasprostranjenom ili sistematskom kampanjom terora i nasilja usmerenom protiv albanskog stanovništva na Kosovu, uključujući razna krivična dela koja se konkretno navode u svakoj tački Optužnice.

-.-PHOTO: EPA-.-Proterani: Albanske izbeglice po dolasku u MakedonijuU tački 1 Optužnice opisuje se na koji način je vršena deportacija kosovskih Albanaca početkom 1999. iz 13 opština širom Kosova, kao i iz konkretnih gradova i sela u tim opštinama. Valja napomenuti da ti opisi sadrže i informacije o ubijanjima, uništavanju imovine, krađama, seksualnim zlostavljanjima, premlaćivanjima i drugim oblicima nasilja, za koje tužilac tvrdi da su doprineli atmosferi straha i pritiska koju su stvorile snage SRJ i Srbije kako bi omogućile proterivanje albanskog stanovništva Kosova. U tačkama 3 i 4 iznose se navodi o nizu ubijanja izvršenih na raznim lokacijama na Kosovu. I konačno, u petoj tački Optužnice tvrdi se da su snage SRJ i Srbije sprovele kampanju progona albanskog stanovništva Kosova, između ostalog, ubistvima, seksualnim zlostavljanjem i bezobzirnim razaranjem ili oštećivanjem verskih objekata. Međutim, konkretne radnje deportacije i prisilnog premeštanja opisane u tačkama 1 i 2 nisu uključene u tačku 5 kao vid progona, na šta je Veće upozorilo strane u postupku tokom suđenja.

Prekomerna i nasumična sila

Presuda je podeljena u četiri dela. U prvom delu se iznose pravo merodavno za ovaj predmet i konstatacije Veća o političkim i ustavnim strukturama SRJ i Srbije, o oružanom sukobu koji je predmet Optužnice i raznim snagama koje su u njemu sudelovale i o diplomatskim naporima da se taj sukob razreši. U drugom delu Veće iznosi svoje zaključke u vezi s krivičnim delima za koja se navodi da su izvršena od marta do juna 1999. na Kosovu od strane snaga SRJ i Srbije. U trećem delu Veće navodi zaključke u odnosu na individualnu krivičnu odgovornost šestorice optuženih. Četvrti deo sadrži priloge presudi, uključujući analizu dokaza u vezi s više od 800 imenovanih žrtava ubistava koje su popisane u prilozima uz Optužnicu.

Započeću raspravom o zaključcima Veća u vezi s zločinima za koje se navodi da su ih izvršile snage SRJ i Srbije. Napominjem da Veće u presudi toponime na Kosovu navodi i u njihovoj srpskoj kao i albanskoj verziji. Međutim, čitajući ovaj sažetak koristiću samo srpsku verziju naziva.


Dok su ti ljudi napuštali svoje domove i kretali se Kosovom ili prema granici, odnosno preko nje, mnogi su i dalje izlagani pretnjama, pljačkani, maltretirani ili zlostavljani na druge načine. Na mnogim mestima muškarce su razdvajali od žena i dece, vozila su im bila ukradena ili uništena, kuće namerno paljene, oduziman im je novac i bili su prisiljavani da se odreknu svojih ličnih dokumenata.
Veće konstatuje da se politička kriza na Kosovu razvijala od kraja 80-ih i tokom 90-ih godina, da bi od sredine 1998. kulminirala oružanim sukobom u kojem su učestvovale snage SRJ i Srbije, kao i snage Oslobodilačke vojske Kosova, ili OVK. Tokom tog sukoba došlo je do incidenata u kojima su VJ i MUP koristili prekomernu i nasumičnu silu, što je za rezultat imalo oštećenja civilne imovine, raseljavanje stanovništva i smrt civila. Uprkos naporima da se kriza okonča, što je uključivalo dovođenje na Kosovo međunarodne verifikacione misije, sukob se nastavio do 24. marta 1999. i nakon toga, kada su snage NATO započele vazdušnu kampanju bombardovanja ciljeva u SRJ. Ta kampanja završila se 10. juna 1999, a snage SRJ i Srbije povučene su s Kosova. Poglavlja presude bave se analizom dokaza u vezi s navodnim naporima u pregovorima između kosovskih Albanaca i vlasti SRJ i Srbije tokom 1998. i 1999, raznim međunarodnim sporazumima zaključenim u oktobru 1998. i situacijom koja se razvila nakon toga, kao i u vezi sa sudelovanjem međunarodnih sagovornika u nastojanju da se kriza razreši, što je za ishod imalo konferenciju u francuskom gradu Rambouilletu, u februaru 1999.

Uglavnom nije sporno da je značajan broj ljudi s Kosova napustio svoje domove tokom bombardovanja NATO, od kojih su mnogi preko granice otišli u Albaniju i Makedoniju. Dokumentarni dokazi i svedoci koje su izveli i tužilac i odbrana potvrdili su te nagle pokrete stanovništva, prvenstveno kosovskih Albanaca. Na primer, u nizu izveštaja koje je štab MUP-a slao u centralu MUP-a u Beogradu u periodu od 24. marta do 1. maja 1999. beleži se broj kosovskih Albanaca koji su u tom periodu prešli granicu. Prema tim izveštajima, u prvoj sedmici bombardovanja NATO više od 300.000 kosovskih Albanaca otišlo je u Albaniju ili Makedoniju. Do 6. aprila taj se broj udvostručio i do 1. maja dostigao 715.158.

Tužilac tvrdi da su te stotine hiljada kosovskih Albanaca iz pokrajine pobegle usled nasilničkih dejstava i prinude snaga SRJ i Srbije, koje su pokrenule kampanju terora i nasilja protiv albanskog stanovništva Kosova kako bi ga proterale iz njegovih domova i prisilile da preko granice izađe iz zemlje. Toj tvrdnji išli su u prilog dosledni iskazi mnogobrojnih svedoka kosovskih Albanaca, zajedno s iskazima nekih bivših pripadnika VJ i MUP-a koje je tužilac izveo kao svedoke.

Međutim, svedoci koje je izvela odbrana dosledno su negirali da je postojalo ikakvo organizovano proterivanje kosovskih Albanaca iz njihovih domova, a mnogi od njih naveli su druge razloge za masovno kretanje kosovskih Albanaca preko granice u Albaniju i Makedoniju, uključujući samo bombardovanje NATO i aktivnosti OVK.

Masovni izgon sa Kosova

Pretresno veće ima na umu činjenicu da su u nekim delovima Kosova, kako u 13 opština koje se navode u presudi, tako i drugde, ljudi možda odlazili iz svojih domova zbog raznih razloga, kao što su direktive OVK, želja da ne budu prisutni dok se vode borbe između OVK i snaga SRJ i Srbije ili pak zaista zbog toga što su se ciljevi bombardovanja NATO nalazili u blizini mesta gde su živeli. Međutim, uprkos argumentima odbrane da su to bili prvenstveni razlozi za masovno kretanje ljudi širom Kosova i preko granice u Albaniju i Makedoniju, niko od kosovskih Albanaca koji su dali iskaze nije naveo bombardovanje NATO kao jedan od razloga za svoj odlazak, a Veće je ustanovilo da je samo na jednom području u opštini Vučitrn i na jednom drugom području u opštini Suva Reka do pokreta stanovništva došlo usled aktivnosti OVK.

-.-PHOTO: EPA-.-Sa obe strane žice: Albanske izbeglice u MakedonijiSvedoci kosovski Albanci, koji su svedočili o vlastitom isterivanju i isterivanju mnogih drugih, potiču iz svih slojeva stanovništva u toj zajednici i najčešće nisu jedni s drugima povezani ničim osim vlastitom viktimizacijom, tako da je nezamislivo da bi oni bili u stanju da smisle tako detaljne i dosledne prikaze događaja koje su iskusili ili im bili svedocima.

Nadalje, bombe NATO pogađale su ciljeve širom SRJ, pri čemu je Beograd pretrpeo najveće štete prema rečima bivšeg komandanta Ratnog vazduhoplovstva i protivazdušne odbrane, a ljudi ipak nisu tako masovno napuštali Beograd ili druge delove SRJ kao što su bežali s Kosova. Veće stoga konstatuje da bombardovanje NATO nije bilo razlog za masovno raseljavanje kosovskih Albanaca s Kosova.


Negde sredinom aprila grupa žena koje su snage VJ ili MUP-a držale u selu Kozica nakon što je ono granatirano odvedena je u Ćirez. Najmanje njih četiri seksualno su napastovane, a osam žena nakon toga je ubijeno tako što su bačene u tri bunara
Iako je istovremeno s vazdušnom kampanjom NATO trajao oružani sukob između OVK i snaga SRJ i Srbije, Veće ne smatra ni da je taj sukob bio razlog za bekstvo stotina hiljada kosovskih Albanaca od kraja marta do početka juna 1999. Sukob između OVK i VJ i MUP-a započeo je sredinom 1998. i pojačao se tokom jula, avgusta i septembra te godine. Iako su mnogi kosovski Albanci tokom tog perioda bili raseljeni, većina ih je ostala unutar kosovskih granica i nije bilo masovnog pokreta ljudi preko granice koje je započelo tek 24. marta 1999. Veće nadalje podseća da, iako je OVK u različitim periodima i na različitim mestima bila snaga s kojom je trebalo računati, broj njenih pripadnika bio je mali u poređenju s ljudstvom VJ i MUP, razmeštenim na Kosovu od marta do juna 1999, a OVK nije ni raspolagala onakvom vrstom teškog naoružanja kakvu su imale državne snage.

Svedoci kosovski Albanci koji su dali iskaze o svojim iskustvima i o iskustvima svojih porodica, prijatelja i suseda tokom sedmica u periodu od 24. marta do početka juna 1999. dali su u velikoj meri dosledan prikaz straha koji je vladao u gradovima i selima širom Kosova, kojem uzrok nije bilo bombardovanje NATO, nego je bio posledica dejstava VJ i MUP, kao i njima pridruženih snaga. Veće konstatuje da su u svih 13 opština navedenih u Optužnici kao mesta s kojih su se vršile deportacije i prisilno premeštanje snage SRJ i Srbije vršile namerna izbacivanja kosovskih Albanaca iz njihovih domova, bilo naređujući im da odu ili stvarajući atmosferu terora kako bi ih navele na odlazak.

Dok su ti ljudi napuštali svoje domove i kretali se Kosovom ili prema granici, odnosno preko nje, mnogi su i dalje izlagani pretnjama, pljačkani, maltretirani ili zlostavljani na druge načine. Na mnogim mestima muškarce su razdvajali od žena i dece, vozila su im bila ukradena ili uništena, kuće namerno paljene, oduziman im je novac i bili su prisiljavani da se odreknu svojih ličnih dokumenata.

Pretresno veće stoga konstatuje da je vođena rasprostranjena kampanja nasilja usmerena protiv civilnog stanovništva kosovskih Albanaca tokom vazdušnih napada NATO, koju su sprovodile snage pod kontrolom vlasti SRJ i Srbije i tokom koje je bilo incidenata ubijanja, seksualnog zlostavljanja i namernog uništavanja džamija. Pri tom se radilo o namernim aktivnostima tih snaga tokom pomenute kampanje koje su prouzrokovale odlazak najmanje 700.000 kosovskih Albanaca s Kosova u kratkom vremenskom periodu od kraja marta do početka juna 1999. Napori MUP-a da prikriju ubijanja kosovskih Albanaca tako što su tela prebacivali na druga područja Srbije, o čemu se detaljno raspravlja u presudi, takođe sugerišu da su ta ubijanja po svojoj prirodi bila kažnjiva.

Silovanje i paljenje

Ukratko ću pomenuti neke od činjeničnih konstatacija Veća u vezi s raznim lokalitetima zločina. Krajem marta 1999. u gradu Peći, u zapadnom delu Kosova, stvorena je izuzetno preteća i nasilna atmosfera time što su policijske i vojne snage palile kuće, pucale iz vatrenog oružja i zlostavljale lokalno kosovsko stanovništvo. Stoga je znatan broj stanovnika grada pobegao ili im je bilo naređeno da napuste svoje domove, pri čemu su neki upućeni da odu u Crnu Goru, a drugi u centar grada, gde su ukrcani na autobuse i odvezeni do albanske granice. Kada su se ti kosovski Albanci nakon sukoba vratili u Peć, zatekli su mnoge od svojih kuća spaljene, dok su kuće koje su pripadale srpskim građanima ostale neoštećene.

U obližnjoj opštini Dečani, smeštenoj južno od Peći, odigrali su se krajem marta 1999. slični događaji u selu Beleg. Ljudstvo policije i VJ, uključujući i rezerviste, tamo je okupilo kosovsko albansko stanovništvo, pri čemu su neki muškarci ubijeni. Velika grupa uglavnom žena i dece kosovskih Albanaca zatočena je i zlostavljana: neke od žena bile su seksualno zlostavljane, a neki muškarci fizički maltretirani. Idućeg dana većini ljudi u toj grupi naređeno je da odu u Albaniju, a za one koji su ostali do dan danas se ništa ne zna.

Južno od Dečana, u gradu Đakovica, od početka NATO kampanje bombardovanja  snage policije i VJ stvorile su opštu atmosferu terora. Te snage počele su selektivno pljačkati i paliti objekte, a snage MUP-a ubijale su građane kosovske Albance, uključujući i grupu od 20 žena i dece početkom aprila u jednom podrumu u Ulici Miloša Gilića. Zbog toga je velik broj kosovskih Albanaca pobegao iz grada i otišao preko albanske granice. Tokom putovanja snage VJ i MUP-a su im oduzele lična dokumenta.

-.-PHOTO: EPA-.-Progon gori od bombi: Prizor iz Prištine 1999.Stanovnike kosovske Albance iz sela u opštini Đakovica takođe su u aprilu 1999. iz njihovih domova proterivale vojne i policijske snage, i to naročito tokom združene operacije krajem tog meseca na području poznatom pod nazivom dolina Reka ili Caragoj. U vreme te operacije pripadnici policije i VJ ubili su određeni broj kosovskih Albanaca, a tela najmanje 287 ljudi koji su u to vreme nestali iz Meje i okolnog područja kasnije su nađena u masovnim grobnicama u Batajnici, u blizini Beograda.

Ne osporava se da su krajem marta 1999. VJ i MUP vodili opsežnu operaciju na području koje pokriva delove opština Prizren, Suva Reka i Orahovac, na jugozapadu Kosova. Tokom te operacije, 25. marta 1999, seljani Pirana, kosovski Albanci, u opštini Prizren pobegli su iz svojih domova zbog granatiranja sela i paljenja kuća od strane snaga VJ i MUP. Istog dana snage VJ i MUP-a napale su selo Celina u opštini Orahovac, opljačkale i zapalile većinu kuća. Te snage terorisale su seljane i pobile određeni broj ljudi. Stanovnici Celina koji su pobegli iz svojih domova i sakrili se u obližnjoj šumi kasnije su pohvatani i otete su im dragocenosti i lična dokumenta. Neki su fizički zlostavljani i poslani prema albanskoj granici. Pripadnici MUP-a uz to su 28. marta 1999, na muslimanski praznik, namerno razorili lokalnu džamiju.


Najčvršći dokazi u prilog optužbi da je postojao zajednički cilj da se promeni etnička ravnoteža na Kosovu kako bi vlasti SRJ i Srbije obezbedile dalju kontrolu nad pokrajinom jesu dokazi kojima se utvrđuje postojanje široko rasprostranjene kampanje nasilja uperene protiv albanskog stanovništva Kosova od marta do juna 1999. godine, kao i masovno raseljavanje tog stanovništva, koje je iz nje proisteklo.
Istog dana kada su napadnuti Celina i Pirane, snage VJ i MUP-a napale su i obližnju Belu Crkvu u opštini Orahovac; selo je granatirano, a kuće spaljene, što je stanovništvo nateralo u bekstvo. Tokom tog napada policijske snage su brutalno pobile određeni broj muškaraca, žena i dece koji su se u grupama skrivali u jednom rečnom koritu. Snage VJ i MUP-a opkolile su 25. marta 1999. i selo Mala Kruša, južno od Celine i Bele Crkve i severno od Pirana, nakon čega je MUP ušao u selo, pljačkao i palio kuće uz pomoć nekolicine lokalnih Srba. Seljani kosovski Albanci sakrili su se u šumi i kasnije su pohvatani, a ženama i deci je naređeno da odu u Albaniju. Više od 110 muškaraca lišeno je dragocenosti i ličnih dokumenata, zlostavljano, a potom zatvoreno u jedan ambar, gde su na njih vatru otvorili lokalni pripadnici policije, nakon čega je ambar zapaljen. Preživela su samo njih osmorica.

Otprilike u to isto vreme, stanovnici Dušanova, sela kod Prizrena, isterani su iz svojih domova, premlaćeni, prećeno im je i opljačkani su, a potom upućeni prema Albaniji. Kasnije, u aprilu 1999, ljudima koji su raseljeni tokom te operacije i koji su se sklonili u obližnju Srbicu, takođe je naređeno da napuste to selo i odu u Albaniju.

Tokom operacije krajem marta 1999. godine, specijalne policijske snage angažovane su u gradu Suva Reka i u njegovoj okolini. Lokalni pripadnici MUP-a 26. marta napali su u gradu članove porodice Berisha i pobili 45 muškaraca, žena i dece u blizini njihovih domova, dok su bežali pokraj autobuske stanice i nakon što su se sklonili u jednu lokalnu piceriju. Većina tela tih ljudi kasnije je takođe pronađena u masovnoj grobnici u Batajnici, u blizini Beograda. U danima posle tih ubijanja oštećena je džamija u Suvoj Reci, a mnogi preostali stanovnici grada, kosovski Albanci, napustili su svoje domove dok je policija palila kuće, uzimala novac i dragocenosti i naređivala im da odu u Albaniju.

Zlostavljanje civila

Civili kosovski Albanci prisilno su raseljeni iz sela u opštini Srbica u centralnom Kosovu krajem marta i u aprilu 1999. Selo Turićevac granatirano je 26. marta te su njegovi stanovnici formirali konvoj i krenuli u pravcu Tušilja na istoku. Zatim su u Tušilje stigle snage MUP-a i VJ i formiran je drugi konvoj koji se počeo kretati ka Klini. Otprilike u to vreme veliki broj raseljenih lica okupio se na jednom polju nadomak sela Izbica. Tu grupu opkolile su policijske snage koje su ženama i deci naredile da odu u Albaniju a muškarce su zadržali. Zatim su postrojili i streljali muškarce u dve grupe i ubili njih najmanje 89.

Negde sredinom aprila grupa žena koje su snage VJ ili MUP-a držale u selu Kozica nakon što je ono granatirano odvedena je u Ćirez. Najmanje njih četiri su seksualno napastovane a osam žena nakon toga je ubijeno tako što su bačene u tri bunara. Krajem aprila došlo je do još jedne ofanzive kraj Baksa, blizu Ćireza. Tokom tog napada zatočena je i maltretirana jedna velika grupa muškaraca, kosovskih Albanaca.

Čim je počela kampanja NATO, ugledni kosovski Albanci u Kosovskoj Mitrovici, gradu na severu pokrajine, našli su se na udaru policije, a neki od njih su i ubijeni. Policija je takođe palila kuće kosovskih Albanaca, a veliki broj kosovskih Albanaca je proteran iz nekih delova grada. Neki su se nakon toga vratili u grad, pa su ponovo početkom aprila autobusima otišli u Crnu Goru. Sredinom aprila 1999. mnoge kosovske Albance koji su živeli ili su pronašli privremeno utočište u Žabaru i obližnjim selima snage MUP-a i VJ koje su počele da pale kuće u tim selima prisilile su da formiraju konvoje i napuste Kosovo. Mnogi od tih ljudi morali su peške da pređu Kosovo na putu prema albanskoj granici na jugu, te su putem pljačkani i dalje zlostavljani.

-.-PHOTO: EPA-.-Sloboda preko granice: Makedonski policajac sa izbeglom Albankom s KosovaDana 27. marta 1999. snage VJ i MUP-a zapalile su kuće i najmanje jednu džamiju u Vučitrnu te proterale stanovnike kosovske Albance iz grada. Snage MUP-a takođe su pljačkale i zlostavljale kosovske Albance u velikom konvoju koji se kretao od sela u opštini Vučitrn prema jugu. U noći 2. maja 1999. snage MUP-a ubile su najmanje dvoje ljudi u tom konvoju, koji je onda usmeren prema obližnjim kućama u kojima su ljudi zadržani preko noći. Sledećega dana ubijeno je još jedno lice iz te grupe a MUP je naložio ženama, deci i starcima da krenu prema Albaniji. Muškarce kosovske Albance dorasle za vojnu službu zatočili su i zlostavljali otprilike tri sedmice u zatvoru Smrekovnica, pre nego što su ih prisilili da pređu granicu s Albanijom.

U Prištini, administrativnom centru Kosova, ponovila se šema proterivanja kosovskih Albanaca. Mnogi ljudi proterani su direktno iz svojih domova, dok su drugi pobegli u strahu od nasilja oko njih koje su uzrokovale snage SRJ i Srbije. Proterivanje iz Prištine izvršeno je na organizovani način, tako što su stotine kosovskih Albanaca usmerene prema železničkoj stanici i na prepune vozove koji su ih odvezli do makedonske granice. Tokom te operacije pripadnici VJ i MUP-a seksualno su napastovali najmanje tri kosovske Albanke.

Seljani Žegre i Prilepnice u opštini Gnjilane takođe su prisilno uklonjeni iz svojih domova. U Žegri su VJ, MUP i druge neredovne snage, uključujući lokalne srpske civile, isterale stanovnike kosovske Albance pretnjama, premlaćivanjima i ubistvima krajem marta 1999. Mnogi od tih raseljenih ljudi dospeli su do Makedonije. Kad su se vratili svojim kućama na kraju sukoba otkrili su da je većina albanskih kuća spaljena i oštećena u izvesnoj meri dok su kuće srpskih žitelja ostale netaknute. Otprilike u isto vreme VJ i lokalni rezervisti MUP-a spalili su džamiju u obližnjoj Vlaštici, a u Vladovu su kuće opljačkane i zapaljene, a njegovi su stanovnici takođe pobegli i otputovali u Makedoniju, praćeni snagama VJ i MUP. Stanovnicima Prilepnice naređeno je da napuste selo, prvo 6. aprila i ponovo 13. aprila 1999.

Dobrovoljci seju strah

U opštini Uroševac, jugozapadno od Gnjilana, sela su takođe napadnuta krajem marta i u aprilu 1999. U Sojevu su VJ, policija i drugi naoružani pojedinci koji su radili zajedno s njima zapalili kuće i ubili nekoliko ljudi, a lokalni meštani prisiljeni su da u konvojima otputuju prema Uroševcu. Neki od tih ljudi nastavili su put autobusima do makedonske granice. Početkom aprila otprilike 1.000 raseljenih ljudi stiglo je u Mirosavlje. Kad su se vojne snage zatim približile Mirosavlju, njegovi stanovnici i drugi koji su tamo potražili utočište formirali su konvoje i pošli prema Uroševcu, prolazeći usput kraj uništenih vozila i kuća u plamenu. Neki su na kraju napustili Uroševac autobusima prema jugu, do makedonske granice i preko nje.

Takođe početkom aprila, Staro Selo su okupirale snage VJ koje su se tamo zadržale nekoliko dana i otišle, paleći kuće prilikom odlaska. Nedugo nakon toga u selo je stigla jedna grupa dobrovoljaca VJ koja je naredila lokalnim muškarcima da kopaju rovove, zaplenila vozila i iznudila novac od meštana. Seljani su iz straha napustili svoje domove te su peške otišli u Uroševac. Mnogi su se kasnije ukrcali na vozove koji su ih odvezli do makedonske granice.

Konačno, u opštini Kačanik, na jugu Kosova, na granici s Makedonijom, kosovski Albanci su proterani iz grada i okolnih sela kad je počela vazdušna kampanja NATO. Snage VJ i MUP-a napale su Kotlinu 24. marta i poslale lokalne žene i decu kamionima i peške prema Kačaniku. Drugi seljani koji su uspeli da ostanu neotkriveni pobegli su prema Makedoniji u vreme napada. Nekoliko dana kasnije, snage VJ i MUP-a ušle su u grad Kačanik i pucale na neke kuće s položaja u jednoj fabrici. Sledećega dana stanovnici tog dela grada odlučili su da napuste svoje kuće bojeći se snaga MUP, te su peške otišli prema Makedoniji. U aprilu 1999. jedinice VJ i MUP-a ušle su u selo Vata i tamo opljačkale kuće. Dana 21. maja 1999. snage VJ i MUP-a napale su Stagovo a 25. maja Dubravu. Stanovnici Dubrave odlučili su da odu u Makedoniju jer su znali šta se desilo u drugim selima i bojali se toga. Žene, starci i deca formirali su konvoj a mlađi muškarci su se sakrili u obližnjim šumama. Nekoliko ljudi ustreljeno je kraj mesta Reka blizu Dubrave u vreme tog napada, među kojima je jedna devojka koja je poginula i jedan dvanaestogodišnji dečak koji je teško ranjen.

-.-PHOTO: EPA/MILOŠ BIČANSKI-.-Mastermind zločina: Slobodan MiloševićOsim dokaza o konkretnim lokalitetima zločina navedenim u optužnici, Veće je čulo i iskaze o široj šemi nasilja i zastrašivanja stanovnika kosovskih Albanaca od svedoka koji su bili pripadnici snaga VJ i MUP-a na Kosovu u to vreme. Na primer, tri bivša pripadnika VJ, koji su svedočili pod zaštitnim merama, priznali su da su učestvovali u proterivanju kosovskih Albanaca iz njihovih domova tokom kampanje NATO. Drugi svedoci iz VJ i MUP-a opisali su vlastito učešće u ubijanju civila kosovskih Albanaca i drugim kažnjivim delima.

Primenivši pravne elemente krivičnih dela koja se terete u optužnici na činjenice dokazane u vezi sa svakom od 13 opština, Pretresno veće zaključuje da su sledeća krivična dela: deportacija, zločin protiv čovečnosti; druga nehumana dela (prisilno premeštanje), zločin protiv čovečnosti; ubistvo, kršenje zakona i običaja ratovanja i zločin protiv čovečnosti; i ubistvo, seksualno zlostavljanje i bezobzirno razaranje ili nanošenje štete verskim objektima, kao oblike progona na nacionalnoj osnovi, počinile snage VJ i MUP-a na mnogim od lokaliteta navedenih u optužnici. Međutim, postoji više navoda koje činjenice ne dokazuju ili koji ne zadovoljavaju jedan ili više potrebnih pravnih elemenata, kao što je pogubljenje najmanje 17 ljudi u Kotlini otprilike 24. marta 1999. i namerno razaranje nekoliko džamija, i te se optužbe odbacuju. Veće takođe konstatuje da za neke od lokaliteta zločina gdje je postojao veliki broj optužbi za ubistvo a optužnica u dodacima žrtve navodi poimence, tužilaštvo nije iznelo uverljive dokaze da se sve izričito navedene žrtve zaista nalaze među mrtvima, iako se Veće uverilo da je došlo do ubistva značajne grupe ljudi od strane snaga VJ i/ili MUP, kao što se to tvrdi u optužnici.

Nedokazana krivica

Sada ću ukratko navesti zaključke Veća za svakog od optuženih.
Milan Milutinović bio je predsednik Srbije tokom cele 1998. i 1999. godine i veliki deo dokaza koje su izveli tužilaštvo i njegova odbrana odnosi se na karakter i opseg njegovih ovlašćenja na tom položaju. Presuda iznosi analizu bitnih odredbi Ustava Srbije i drugih relevantnih pravnih akata kao i iskaza svedoka o tim odredbama koju je sprovelo Pretresno veće. Veće zaključuje da Milutinović kao predsednik Srbije nije imao direktnu individualnu kontrolu nad Vojskom Jugoslavije, koja je bila savezna institucija. Njegova formalna uloga u odnosu na VJ bila je uloga člana po službenoj dužnosti Vrhovnog saveta odbrane, ili VSO, koji se sastojao od predsednika Miloševića i predsednika Srbije i Crne Gore i koji je donosio strateške odluke o Vojsci Jugoslavije. Međutim, analiza zapisnika sa sednica VSO koji se nalaze u spisu ne nagoveštava formulisanje niti sprovođenje zajedničkog plana koji se tereti u optužnici. Štaviše, nema direktnih dokaza o sastancima VSO nakon 23. marta 1999., dana uoči početka vazdušne kampanje NATO, iako je Veće uvereno da su Milutinović i predsednik SRJ Milošević nastavili da se sastaju tokom bombardovanja NATO i zadržali formalnu komandu nad Vojskom Jugoslavije putem VSO ili sličnog tela poznatog pod nazivom Vrhovna komanda. Dokazi međutim ne pokazuju da je Milutinović učestvovao u komandovanju Vojskom Jugoslavije nakon 23. marta 1999. Veće takođe nalazi da je u praksi Milošević, ponekad nazivan Vrhovnim komandantom, posedovao stvarna komandna ovlašćenja nad VJ tokom kampanje NATO.

-.-PHOTO: BETA/AP MICHAEL KOOREN-.-Na slobodi: Milan MilutinovićTokom 1998. i početkom 1999. Milutinović je učestvovao u pregovorima s predstavnicima kosovskih Albanaca i pregovorima u kojima je posredovala međunarodna zajednica, u kojima se tražilo rešenje kosovske krize. Nakon što je analiziralo opsežan dokazni materijal u vezi s tim pregovorima, Veće se nije uverilo da je dokazima utvrđeno da je Milutinović imao opstrukcionistički stav čija je svrha bila da se obezbedi da oni propadnu, kao što je to tvrdilo tužilaštvo. Dokazi koje je izvelo tužilaštvo takođe nisu uverili Veće da je on imao bliski lični ili profesionalni odnos s Miloševićem, niti da je imao položaj od značajnog uticaja u Socijalističkoj partiji Srbije, dominantnoj političkoj stranci u to vreme. To su neki od nekoliko navoda tužilaštva o Milutinovićevoj umešanosti u događaje koji nisu dokazani.

Milutinović je prisustvovao izvesnom broju sastanaka 1998. i početkom 1999. na kojima je razmatrana situacija na Kosovu, a neki od njih održani su na samom Kosovu.

Veće zaključuje da je on bio relativno dobro obavešten o toj situaciji i da je bio svestan činjenice da su snage VJ i MUP-a počinile krivična dela na Kosovu i 1998. i početkom 1999, uglavnom kroz svoje kontakte sa stranim diplomatima, pregovaračima i posmatračima. Međutim, državni zvaničnici su mu takođe rekli da se eventualni zločini počinjeni na Kosovu rešavaju.

Veće nalazi da je kao predsednik Srbije Milutinović imao ovlašćenja koja bi potencijalno mogla omogućiti značajan nadzor nad radom ministarstava vlade Srbije, od kojih je najznačajnije Ministarstvo unutrašnjih poslova. No dokazi ne pokazuju veliku interakciju Milutinovića i MUP-a u relevantnom periodu a njegova de facto ovlašćenja nad MUP-om nisu bila značajna. On je izdao nekoliko ukaza tokom vanrednog stanja koji su stupili na snagu 23. marta 1999. Međutim, iz razloga detaljnije navedenih u presudi, Veće ne može da dođe do zaključaka negativnih po Milutinovića na osnovu dokaza u vezi s tim ukazima.

Odlučujuća uloga

Nikola Šainović, osim što je bio potpredsednik vlade SRJ, bio je predsednik Komisije SRJ za saradnju s kosovskom verifikacionom misijom OEBS, tela osnovanog nakon raznih sporazuma koje su vlasti SRJ i Srbije i međunarodna zajednica sklopili u oktobru 1998. U optužnici se tvrdi da je on bio lični izaslanik predsednika SRJ Miloševića za Kosovo i da se nalazio na čelu tela zvanog Zajednička komanda, koje je imalo vlast nad snagama VJ i MUP-a razmeštenim na Kosovu 1998. i početkom 1999. pa sve do kraja vazdušne kampanje NATO.

Značajan deo vremena tokom suđenja tužilaštvo i Šainovićeva odbrana posvetili su pitanju postojanja, ovlašćenja i funkcionisanja Zajedničke komande. Ti se dokazi detaljno razmatraju u prvom delu presude. Veće nalazi da je telo koje neki nazivaju Zajednička komanda počelo postojati sredinom 1998. kako bi koordinisalo aktivnosti VJ i MUP-a i drugih državnih tela koja su se bavila kosovskim sukobom. Beleške o sastancima Zajedničke komande održanim od jula do oktobra 1998, koje je vodio jedan od učesnika, uvrštene su u spis i pružaju sliku o prirodi tog tela. Te beleške otkrivaju da je Šainović bio aktivni učesnik na sastancima Zajedničke komande, kao i optuženi Pavković i Lukić, te ponekad Lazarević. Štaviše, Šainović je na tim sastancima izdavao uputstva, uključujući i o stvarima koje se odnose na aktivnosti VJ i MUP. Postoje direktni dokazi o samo jednom sastanku Zajedničke komande 1999. godine, u junu, no izdavana su vojna naređenja s zaglavljem Zajedničke komande kako bi se obezbedila saradnja i koordinacija snaga MUP-a s Vojskom Jugoslavije.

-.-PHOTO: EPA/STR-.-Najbliži Miloševićev saradnik: Nikola ŠainovićŠainović je takođe prisustvovao izvesnom broju drugih sastanaka na visokom nivou o situaciji na Kosovu 1998. i 1999. i bio je često na Kosovu kako 1998. godine, tako i tokom vazdušne kampanje NATO. Predsednik SRJ Milošević imao je odlučujuću ulogu u njegovom slanju na Kosovo od leta 1998. kao i u imenovanju na položaj predsednika Komisije za saradnju s kosovskom verifikacionom misijom u oktobru 1998, što mu je omogućilo da na nastavi kontakt s pripadnicima VJ i MUP-a na Kosovu te tamošnjim međunarodnim posmatračima. Njegovi kontakti s optuženim Pavkovićem iz VJ i Lukićem iz MUP-a i uticaj na njih su se zato nastavili bez prekida.

Šainović se često sastajao s Miloševićem tokom 1998. i početkom 1999, pored toga šta je s njime razgovarao telefonom, i mnogi svedoci svedočili su o prirodi njihovog odnosa. Na osnovu tih dokaza Veće zaključuje da je Šainović bio jedan od najbližih i najpoverljivijih saradnika Miloševića što je dovelo do toga da je zauzeo vodeću ulogu kako u Zajedničkoj komandi, tako i u Komisiji za saradnju s KVM. On je bio moćan zvaničnik u vladi SRJ, koji je ne samo saopštavao informacije Miloševiću i prenosio Miloševićeva uputstva onima koji su bili na Kosovu, nego je imao i veliki uticaj na događaje u toj pokrajini i ovlašćenja da donosi odluke.

Šainović se sastao s bivšim političkim liderom kosovskih Albanaca Ibrahimom Rugovom tokom vazdušnih napada NATO u vreme kad je Rugova zapravo držan u kućnom pritvoru. Veće ne smatra da su ti sastanci bili istinski pokušaj da se pregovorima dođe do rešenja kosovske situacije, nego da su oni predstavljali kampanju koja je podrazumevala pretnje ličnoj bezbednosti Rugove i njegovih saradnika, a bila je smišljena da se pokaže da se vlasti SRJ i Srbije sastaju s kosovskim Albancima u nadi da će to dovesti do prestanka bombardovanja NATO. Šainović je svesno i hotimično učestvovao u toj kampanji.

Veće takođe zaključuje da je Šainović bio dobro obavešten o događajima na Kosovu i 1998. i 1999. godine i da je bio svestan da su snage VJ i MUP-a na Kosovu počinile krivična dela i 1998. i 1999., uključujući i tokom vazdušnih napada NATO. Šainović nije iskoristio svoju veliku vlast na Kosovu, kao ni vlastitu inicijativu, da bi obezbedio prestanak takvog kažnjivog ponašanja.

Upravljao vojnim operacijama

Dragoljub Ojdanić postao je načelnik Generalštaba VJ, što je najviši položaj u VJ, krajem 1998. kad je nasledio Momčila Perišića, kojeg je Milošević smenio. Pre tog unapređenja bio je zamenik načelnika Generalštaba. Kao načelnik Generalštaba Ojdanić je bio podređen samo civilnim vlastima koje su imale sveukupnu komandu nad Vojskom Jugoslavije, to jest Vrhovnom savetu odbrane. Veće se uverilo da je Ojdanić kao načelnik Generalštaba rukovodio i komandovao svim jedinicama i organima VJ. Tesno je sarađivao s predsednikom SRJ pre i za vreme vazdušne kampanje NATO i imao de facto i de jure vlast nad Vojskom Jugoslavije. Nije, međutim, imao direktnu kontrolu nad snagama MUP-a angažovanim na Kosovu uprkos naređenjima za prepotčinjavanje MUP-a Vojsci Jugoslavije izdanim u aprilu 1999.

Kao načelnik Generalštaba Ojdanić je prisustvovao sastancima VSO i aktivno učestvovao u diskusijama. Dokazima nije utvrđeno da je učestvovao u radu tela poznatog kao Zajednička komanda, ali je znao za njega i prihvatao njegovo funkcionisanje. Veće zaključuje da je Ojdanić znao za kršenja oktobarskih sporazuma do kojih je došlo krajem 1998. i početkom 1999. i da ih je odobrio. Pored toga, znao je za učešće Vojske Jugoslavije u naoružavanju nealbanskog civilnog stanovništva na Kosovu. Takođe je podržao imenovanje na visoke položaje pripadnika VJ koji su ili podržavali aktivnosti VJ na Kosovu, kao što je optuženi Pavković, ili jednostavno nisu izneli nikakav prigovor na njih, i znao je za uklanjanje visokih oficira VJ koji su se usprotivili načinu na koji se VJ koristila na Kosovu.

Pre i tokom vazdušne kampanje NATO Ojdanić je izdavao naređenja Vojsci Jugoslavije da izvodi operacije na celom Kosovu, uključujući pružanje podrške MUP. Takođe je mobilisao dodatne jedinice VJ za razmeštaj na Kosovu u vremenskom periodu kada se odigrala većina zločina za koje je Veće utvrdilo da su počinjeni.

-.-PHOTO: EPA/TANJUG-NENAD PETROVIĆ-.-Na pravom mestu: Dragoljub OjdanićOjdanić je putem sistema izveštavanja VJ svakodnevno bio dobro informisan o situaciji na terenu na Kosovu kako pre, tako i za vreme vazdušnih udara NATO. Konkretne informacije o korišćenju prekomerne ili nasumične sile od strane jedinica VJ i MUP-a dostavljane su mu 1998. i 1999. godine. Takođe je znao da dobrovoljci uključeni u redove VJ tokom bombardovanja od strane NATO bili umešani u počinjenje krivičnih dela. On jeste preduzeo neke korake kao odgovor na izveštaje koje je primao, kao što je izdavanje naređenja za poštovanje međunarodnog humanitarnog prava, mobilisanje vojnog pravosudnog sistema i odašiljanje visokih oficira Uprave bezbednosti da sprovode istrage. No uprkos tome, nastavio je da naređuje VJ da učestvuje u vojnim operacijama s MUP-om na Kosovu.

Znao za zločine

Godine 1998. Nebojša Pavković bio je komandant Prištinskog korpusa VJ, odgovornog za teritoriju Kosova. Krajem te godine imenovan je za komandanta 3. armije, koja je obuhvatala prištinski i niški korpus. Na oba ta položaja imao je de jure i de facto kontrolu nad njemu podređenim jedinicama i središnju ulogu u planiranju i sprovođenju aktivnosti VJ na Kosovu, u koordinaciji s MUP. Štaviše, Veće je čulo iskaze o tome da je 1998. zagovarao veću ulogu za VJ na Kosovu i da je prednjačio u predlaganju konkretnih aktivnosti vojske i MUP. Imao je direktni pristup predsedniku SRJ Miloševiću koji je podržao i usvojio njegove predloge uprkos protestima drugih iz Vojske Jugoslavije. Kad je bio komandant prištinskog korpusa, Pavković se sukobio sa svojim neposredno pretpostavljenim, tadašnjim komandantom 3. armije, i očito imao nesuglasice s tadašnjim načelnikom Generalštaba o korišćenju VJ na Kosovu. Obojica su kasnije smenjeni sa svojih položaja, a Pavković je postao komandant 3. armije.

Veće zaključuje da je 1998. Pavković bio uključen u naoružavanje nealbanskog stanovništva na Kosovu i istovremeno razoružavanje kosovskih Albanaca, uprkos tome što je znao za podele i neprijateljstva koja su vladala na Kosovu između etničkih grupa.

-.-PHOTO: EPA/ED OUDENAARDEN-.-Logičan kraj karijere: Nebojša PavkovićKao komandant Prištinskog korpusa 1998. godine Pavković je izdao brojna naređenja u vezi s raspoređivanjem jedinica VJ, često u združenim operacijama s MUP-om. Bio je informisan o navodima u vezi s upotrebom nesrazmerne ili nasumične sile od strane VJ i MUP-a na Kosovu, između ostalog i na osnovu svog čestog učestvovanja u sastancima Zajedničke komande, na kojima se o situaciji na Kosovu detaljno raspravljalo, a ipak je nastavio s angažovanjem svojih jedinica.

Veće takođe zaključuje da je Pavković, u svojstvu komandanta Prištinskog korpusa i potom komandanta Treće armije, krajem 1998. godine i početkom 1999. bio direktno uključen u kršenje oktobarskih sporazuma. Kada je postao komandant Treće armije, doveo je dodatne jedinice na Kosovo kako bi ojačao VJ uprkos tim sporazumima, a jednu je konkretnu brigadu poslao u unutrašnjost Kosova suprotno Ojdanićevim direktnim uputstvima da to ne radi.

U periodu neposredno pre bombardovanja NATO i tokom bombardovanja Pavković je, kao komandant Treće armije, nastavio da izdaje naređenja za angažovanje jedinica VJ na Kosovu, uključujući i područja za koja je Veće konstatovalo da su na njima snage VJ i MUP-a izvršile zločine. U tom periodu nastavio je i usko da sarađuje s predsednikom Miloševićem. Međutim, nije imao direktnu kontrolu nad snagama MUP-a angažovanim na Kosovu, uprkos naređenjima iz aprila 1999. godine da se MUP prepotčini VJ.

Tokom 1998. i 1999. godine Pavković je većinu vremena bio na Kosovu. Na osnovu svog prisustva u Zajedničkoj komandi i na drugim sastancima 1998. godine, putem redovnog sistema izveštavanja u VJ i na osnovu svojih obilazaka jedinica VJ raspoređenih širom Kosova, on je imao detaljna saznanja i razumevanje situacije na terenu i aktivnosti svojih snaga i snaga MUP. To znanje protezalo se na izvršenje zločina od strane VJ i MUP, uključujući prisilno raseljavanje kosovskih Albanaca, ubistva i seksualna zlostavljanja. Štaviše, Veće zaključuje da Pavković, iako je znao za krivična dela izvršena od strane pripadnika VJ na Kosovu, ponekad o tome nije slao potpune izveštaje i da je umanjivao teške kažnjive postupke u svojim izveštajima upućenim štabu Vrhovne komande. Uprkos tome što je izdao neka naređenja kojima je pozivao na pridržavanje normi međunarodnog humanitarnog prava u toku tih operacija, Veće ne smatra da su to bile istinske mere za ograničavanje počinjenja zločina na Kosovu.

Informisan o svemu

Kada je Pavković postao komandant Treće armije krajem 1998. godine, njegov bivši načelnik štaba Prištinskog korpusa, Vladimir Lazarević postavljen je umesto njega na položaj komandanta Prištinskog korpusa. Dok se nalazio na ovim položajima, Lazarević je bio stacioniran na Kosovu, prvo u Đakovici, a kasnije u Prištini i njenoj okolini. Jedna od njegovih dužnosti u svojstvu načelnika štaba Prištinskog korpusa bila je da nadzire državnu granicu između Kosova i Albanije. On je takođe doprineo izvođenju zajedničkih operacija VJ i MUP-a na tom području tokom druge polovine 1998. godine.

-.-PHOTO: EPA/BAS CZERWINSKI-.-Dobrovoljno se predao: Vladimir lazarevićPretresno veće nalazi da je 1998. godine Lazarević bio upoznat s činjenicom da se nad civilima i civilnom imovinom počinjavaju krivična dela tokom operacija VJ i MUP-a na Kosovu. Takođe je znao da je ovo dovelo do raseljavanja znatnog broja civila.

Pošto je postavljen na položaj komandanta Prištinskog korpusa, Lazarević je imao de jure i de facto kontrolu nad jedinicama koje su mu bile podređene, uključujući i redovne jedinice VJ, a od početka aprila 1999. godine i teritorijalne vojne odrede. On nije imao direktnu kontrolu nad jedinicama MUP-a angažovanim na Kosovu. Dokazi pokazuju da je Lazarević značajno učestvovao u planiranju i izvođenju zajedničkih operacija VJ i MUP-a vođenih od marta do juna 1999. godine na Kosovu, između ostalog i na mestima za koja je Pretresno veće utvrdilo da su na njima počinjeni zločini. On je i dalje to činio, uprkos tome što je znao za počinjenje tih zločina. Međutim, za razliku od Pavkovića, Lazarević nije učestvovao u procesu donošenja političkih odluka, koji se uglavnom odvijao u Beogradu, niti je nužno bio upoznat s njim, te nije ni prisustvovao tamošnjim sastancima na visokom nivou.

Značajna ovlašćenja

Centralno sporno pitanje tokom ovog suđenja u pogledu navodne krivične odgovornosti Sretena Lukića ticalo se prirode i ovlašćenja organa zvanog štab MUP-a za Kosovo, na čijem se čelu Lukić nalazio. Lukićeva odbrana izvela je izvestan broj svedoka koji su svedočili da je štab MUP-a bio organ s logističkim funkcijama, bez stvarne moći ili ovlašćenja nad snagama MUP-a razmeštenim na Kosovu 1998. i 1999. godine. Ogroman je kontrast između tih iskaza i sadržaja kako odluke kojom se taj organ uspostavlja i u kojoj se izlažu njegove dužnosti, tako i brojnih drugih dokumenata u spisu iz kojih se vidi kakvu je ulogu imao štab MUP-a tokom 1998. i prve polovine 1999. godine. Neki od svedoka su štabu MUP-a i Lukiću, koji je bio na njegovom čelu, pripisali stepen odgovornosti za razne snage MUP-a na Kosovu veći od onoga koji je sugerisala Lukićeva odbrana.

Pretresno veće u tekstu presude iznosi podrobnu analizu svih dokaza relevantnih za štab MUP-a i konstatuje da štab jeste imao značajnu ulogu u planiranju, organizovanju, kontroli i rukovođenju dejstvima različitih snaga MUP-a na Kosovu. Pretresno veće je uvereno da je štab MUP-a bio ključni organ kako 1998. tako i 1999. godine, s bitnim ovlašćenjima nad jedinicama koje su potpadale pod službu javne bezbednosti MUP-a, uključujući i posebne jedinice policije, onda kada su one razmeštene na Kosovo, iako štab nije zamenio komandne lance koji su postojali unutar različitih jedinica i sekretarijata MUP-a. Štab MUP-a održavao je vezu s VJ radi obezbeđivanja potpune koordinacije između dejstava MUP-a i VJ na Kosovu i igrao značajnu ulogu u planiranju zajedničkih operacija MUP-a i VJ. Takođe je predstavljao sponu s centralom MUP-a u Beogradu, koju je redovno izveštavao.

-.-PHOTO: EPA/BAS CZERWINSKI-.-Šef MUP-a: Sreten LukićPretresno veće je uvereno da je Lukić, u svojstvu načelnika štaba MUP-a, uživao značajna ovlašćenja nad snagama MUP-a koje su bile odgovorne štabu MUP-a. Štaviše, njega su strane diplomate i posmatrači s kojima je imao kontakte na Kosovu i s kojima se sastajao kao predstavnik MUP-a doživljavali kao komandanta snaga MUP-a. On je, takođe, redovno bio prisutan i učestvovao na sastancima Zajedničke komande i drugim sastancima na visokom nivou, između ostalog i u Beogradu. Pretresno veće stoga zaključuje da je Lukić bio de facto komandant snaga MUP-a na Kosovu od sredine 1998. do sredine 1999. godine, te da je bio spona između dejstava MUP-a na terenu na Kosovu i opštih politika i planova uspostavljanih u Beogradu. Dokazima je utvrđeno da je Lukić raspolagao detaljnim saznanjima o događajima na Kosovu u vreme njihovog dešavanja, kao i da je bio obavešten o optužbama za kažnjivo ponašanje tamošnjeg osoblja MUP-a. Međutim, Pretresno veće, na osnovu predočenih dokaza, nije uvereno u to da je Lukić bio umešan u prikrivanje tih zločina tajnim odvoženjem tela civila s Kosova u druge delove Srbije.

Pošto sam ukratko izneo zaključke Pretresnog veća za svakog od optuženih, sada bih prešao na naše zaključke u pogledu udruženog zločinačkog poduhvata za koji se tereti u Optužnici i navodnog učešća optuženih u tom poduhvatu.

Najčvršći dokazi u prilog optužbi da je postojao zajednički cilj da se promeni etnička ravnoteža na Kosovu kako bi vlasti SRJ i Srbije obezbedile dalju kontrolu nad pokrajinom jesu dokazi kojima se utvrđuje postojanje široko rasprostranjene kampanje nasilja uperene protiv albanskog stanovništva Kosova od marta do juna 1999. godine, kao i masovno raseljavanje tog stanovništva koje je iz nje proisteklo. Ta je kampanja vođena na organizovani način, uz upotrebu znatnih državnih resursa, a Pretresno veće je čulo iskaze brojnih svedoka o tome da su upućeni da odu s Kosova u Albaniju ili Makedoniju, a da su bili prisiljeni da se odreknu svojih ličnih isprava bilo u polasku, na putu ili na samoj granici. Te isprave im nikada nisu vraćene.

Ostali faktori koje je Pretresno veće uzelo u obzir pri izvođenju zaključka da jeste postojao zajednički cilj da se nasiljem i terorom značajan broj kosovskih Albanaca istera iz svojih domova i preko granice kako bi državne vlasti održale kontrolu nad Kosovom jesu sledeći: događaji koji su doveli do sukoba; naoružavanje nealbanskih civila na Kosovu i uporedno razoružavanje kosovskih Albanaca; neuspeh pregovora za okončanje kosovske krize i istovremeno kršenje oktobarskih sporazuma od strane vlasti SRJ i Srbije; sakrivanje tela kosovskih Albanaca koje su ubile snage VJ i MUP-a. Međutim, Pretresno veće nije ubeđeno da su ubistvo, seksualno nasilje i uništavanje ili nanošenje štete verskim objektima bili deo zajedničkog cilja, pa stoga za svakog od optuženih razmatra samo pitanje da li je pri ostvarenju zajedničkog cilja bilo razumno predvidivo da će do tih zločina doći.

Budući da se uverilo u postojanje tog zajedničkog cilja među čelnicima SRJ i Srbije koji su bili u mogućnosti da ga ostvare preko različih snaga koje su kontrolisali, Pretresno veće se posvetilo analizi pitanja da li je svaki od optuženih dobrovoljno učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu, da li mu je značajno doprineo i da li je delio nameru da počini zločine ili radnje u osnovi krivičnih dela koji su bila predmet poduhvata.

Zaključci Pretresnog veća

Pretresno veće se nije uverilo van razumne sumnje da je Milan Milutinović znatno doprineo udruženom zločinačkom poduhvatu. Pretresno veće ne prihvata da je Milutinović imao zakonsku obavezu proisteklu samo iz službene zakletve, a bez značajne de jure i de facto vlasti, da deluje da bi sprečio događaje do kojih je došlo na Kosovu. Pored toga, Pretresno veće nije spremno da prihvati da je njegov doprinos putem propusta bio značajan, s obzirom na to da Milutinović nije imao ovlašćenja nad snagama koje su počinile date zločine. Štaviše, Pretresno veće nije uvereno da je Milutinović delio nameru da se služi kažnjivim sredstvima, tačnije deportacijom i prisilnim premeštanjem, kako bi državne vlasti održale kontrolu nad Kosovom.

Pretresno veće se uverilo u to da je Nikola Šainović raspolagao znatnom de facto moći i nad MUP-om i nad VJ koji su delovali na Kosovu, te da je on bio politički koordinator tih snaga. Veće je uvereno da je on značajno doprineo udruženom zločinačkom poduhvatu i da je zaista bio jedan od ključnih učesnika tog zajedničkog poduhvata. Veće konstatuje da je, na osnovu ukupnih dokaza, jedini razumni zaključak koji se može izvesti taj da je Šainović imao nameru da prisilno raseli deo albanskog kosovskog stanovništva, bilo unutar Kosova ili van njega, i da tako promeni etničku ravnotežu pokrajine i obezbedi da je državne vlasti i dalje drže pod kontrolom. Pretresno veće konstatuje, takođe, da je ubistva civila kosovskih Albanaca koja su počinile snage VJ i MUP-a pri izvršenju zajedničkog zločinačkog plana Šainović razumno mogao predvideti, kao i razaranja ili nanošenje štete verskim objektima, odnosno džamijama. Međutim, Pretresno veće, većinskom odlukom, konstatuje da on nije mogao predvideti počinjenje seksualnog nasilja.

Iako postoji dosta dokaza u prilog navoda tužilaštva da je Dragoljub Ojdanić podržavao počinjenje zločina širom Kosova od strane snaga VJ i MUP-a u okviru široko rasprostranjenog i sistematskog napada na kosovske Albance, Pretresno veće nalazi da nije dokazano van razumne sumnje da je on delio nameru da se obezbedi dalja državna kontrola nad pokrajinom putem deportacije i prisilnog premeštanja znatnog dela albanskog stanovništva Kosova. Međutim, Veće nalazi da je Ojdanić, svojim stalnim delovanjem u komandovanju snagama VJ koje su mu bile podređene, obezbedio praktičnu pomoć, podstrek i moralnu podršku onim pripadnicima VJ za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje. Njegovi postupci imali su bitne posledice po samo počinjenje tih zločina od strane snaga VJ na nekim od lokaliteta navedenih u Optužnici. Međutim, Pretresno veće zaključuje da Ojdanić nije znao da snage VJ imaju nameru da liše života ili seksualno zlostavljaju civile kosovske Albance, odnosno da nanesu štetu verskim objektima ili da ih unište.

Pretresno veće je zaključilo da je Nebojša Pavković imao znatna de jure i de facto komandna ovlašćenja nad snagama VJ na Kosovu 1998. i 1999. godine i da je bio na uticajnom položaju, uključujući i onaj putem svog učešća u Zajedničkoj komandi. Nema sumnje da je njegov doprinos udruženom zločinačkom poduhvatu bio značajan, budući da je koristio snage VJ koje su mu bile na raspolaganju za terorisanje i nasilno proterivanje civila kosovskih Albanaca iz njihovih domova. Pretresno veće nalazi takođe da je jedini razumni zaključak koji se može izvesti iz ukupnih dokaza taj da je Pavković imao nameru da prisilno raseli albansko stanovništvo Kosova radi obezbeđenja dalje kontrole državnih vlasti nad pokrajinom. Štaviše, Pretresno veće smatra da je Pavković, u datim okolnostima, razumno mogao predvideti da će snage VJ i MUP-a izvršavajući njegova naređenja, počiniti ubistvo, seksualno nasilje i hotimično uništavanje ili nanošenje štete džamijama.

Iako postoji dosta dokaza u prilog navoda tužilaštva da je Vladimir Lazarević podržavao počinjenje zločina širom Kosova od strane snaga VJ i MUP-a u okviru široko rasprostranjenog i sistematskog napada na kosovske Albance, Pretresno veće nalazi da nije dokazano van razumne sumnje da je on delio nameru da se obezbedi dalja državna kontrola nad pokrajinom putem deportacije i prisilnog premeštanja značajnog dela albanskog stanovništva Kosova. Međutim, Veće nalazi da je Lazarević, svojim stalnim delovanjem u komandovanju snagama VJ koje su mu bile podređene, obezbedio praktičnu pomoć, podstrek i moralnu podršku onim pripadnicima VJ za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje. Njegovi postupci imali su bitne posledice po samo počinjenje tih zločina od strane snaga VJ na nekim od lokaliteta navedenih u Optužnici. Međutim, Pretresno veće zaključuje da Lazarević nije znao da snage VJ imaju nameru da liše života ili seksualno zlostavljaju civile kosovske Albance, odnosno da nanesu štetu verskim objektima ili da ih unište.

Veće je zaključilo da je Sreten Lukić imao znatna ovlašćenja nad jedinicama MUP-a razmeštenim na Kosovu 1998. i 1999. godine i da je bio odgovoran za planiranje, organizovanje, kontrolisanje i rukovođenje aktivnostima MUP-a u pokrajini. On je takođe tesno sarađivao s rukovodstvom VJ i drugim državnim organima i učestvovao na sastancima na visokom nivou na kojima se raspravljalo o situaciji na Kosovu. Na osnovu ukupnih dokaza, Veće zaključuje da je Lukić zaista bio važan učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu i da mu je dao značajan doprinos putem kontrole koju je imao nad snagama MUP-a uključenim u njegovo izvršenje. Takođe, Veće nalazi da je jedini razumni zaključak taj da je Lukić delio nameru da se prisilno raseli albansko stanovništvo Kosova i obezbedi dalja kontrola državnih vlasti nad pokrajinom. Veće isto tako zaključuje da je Lukić razumno mogao predvideti ubistva civila kosovskih Albanaca od strane snaga VJ i MUP-a pri izvršenju zajedničkog plana, kao i uništenje ili nanošenje štete verskim objektima, odnosno džamijama. Međutim, Pretresno veće, većinskom odlukom, zaključuje da on nije mogao predvideti počinjenje seksualnog nasilja.

Oceni
0
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi
Nema tagova za ovaj članak