Kultura Tema
email Pošalji prijatelju
print Verzija za štampu Plain text Samo tekst Komentari Komentara (11)

Azra: Ovako je to bilo...

Johnny, operi se

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Kad sam se vratio, Mirko Ilić me upozorio da na trgu, kod džamije, piše: Johnny operi se! Ni danas mi nije jasno je li to netko mislio da smrdim ili je zahtijevao da se operem od raznih optužbi. Ne znam jesu li taj grafit oprali. Kad sam posljednji put, 1991, bio u Zagrebu, još je bio tamo (o povratku iz Holandije 1987. „Nemam više ni s kim a ni protiv koga”; Biblioteka „Heroina”, Subotica 1998)

Piše: Aleksandar Lučić

 

Ni sam ne bih mogao tačno da ustanovim šta sam izmislio u čitavoj toj priči o Džoniju i Azri.

-.-www.gitare.info-.-Prvi razlog za to je objektivan – uključio sam se relativno kasno, propustivši taman najslavnije i najlegendarnije godine, od kojih onda imam samo odjek, kroz tuđe priče, ploče, koncertne snimke i učitavanje iz sopstvenog iskustva. Uglavljivanje u kontekst na tom važnom početku sasvim je sigurno popunjeno mojim lepim željama i iskustvima koje samom sebi poturam kao znanje.

 

Drugi je što sam godinama, iz petnih žila, namerno izbegavao da saznam bilo šta o temi, izvan onoga što se dobijalo sa pločama. Nikakvi intervjui, izjave, priče iza pesama, da l' prvo piše reči ili muziku, ko mu je bio tata... ništa od toga nisam pipao jako dugo, i ni sad me naročito ne zanima. Jednostavno mi te činjenice nisu bitne za priču, samo mogu da mi je kvare.
Džoni me je u startu uzdrmao, onako malog i napaljenog na život, potresao me do korena, i lako je bilo rešiti da je namera autora svakako najbolje izvedena u mediju koji je sam izabrao. Potraga za suštinom i smislom namere, uz pomoć nekih dodatnih, pozadinskih, sredstava i infomacija, izgledala bi kao izneveravanje poverenja – uzdam se u to da autor zna šta radi i da mi daje sve što mi treba kroz svoje delo.

Sve u svemu, pošto sam veliki deo konteksta rekonstruisao, a nisam pristajao da se služim pomagalima, dekonstrukcija Azre je bio dugo čist detektivski posao, gde sam rupe popunjavao maštom.

Bilo kakva suvisla priča mora biti hronološka, jer je Džoni prolazio kroz faze tako dramatične da je svakih par godina izlazila ploča koja predstavlja potpunu izdaju i razočarenje za gomilu fanova. Tako krećemo od klupske country muzike na singlovima sa samog pocetka – A šta da radim, Balkan, Poziv na ples i Lijepe žene prolaze kroz grad. Zamišljam ih (Azru – Džoni, Mišo Hrnjak basista i Boris Lainer za bubnjevima) kako sviraju u mesnim zajednicama i kafićima, studentariji sa flašama piva. Detinjasti aranžmani, ponosni na uvežbano petljanje po žicama, ali sirovi – Džoni brutalan, nema kompromisa – i koncentrisani, da to naprave što bolje umeju i mogu, oslonjeni stvarno samo na njegov talenat da pošalje poruku kako zna i ume. On se na početku još uvek igra sa porukama, prevodi već poznate, pa tako i zvuči kao potpuno originalna domaća verzija svetskih muzičara.

-.-PHOTO: STOCK-.-Stiže prvi album. Samouvereni, jaki, individualni, od samog početka udaraju pravo u glavu, izazivaju i prozivaju. Tu je postavljena osnovna crta u svemu što će Džoni raditi – da je sve jako lično. Pesme su o ličnim pogledima i o ljudima koje oni znaju, o ličnoj hrabrosti i ličnim propastima, strahovima... Da se razumemo, sve je to još uvek slatko i malo, tek počinje, svi su pomalo naivni. Ali je hrabro i urbano, ne obazire se na mainstream, nada se uspehu (uz sve ostale emocije, i ta nada je vidljiva), ali ne pristaje da se zbog toga suždrzava ili menja.
„To ti je što ti je, pa ti sad vidi da li ti se sviđa” – naravno, kao i mnogi drugi debi albumi, međutim to ovde uopšte nije stvar bunta ili rokerska poenta, već suptilan podtekst čitavog albuma. A album je ceo o Džoniju i prijateljima, na vrlo direktan i besramno ličan način. Direktan do te mere da nam očajnički i kaže stvari kao „ja ti nudim predodžbu, kao iluzionist, tamnu stranu grada, govor ulice”, besraman jer sasvim svesno dopušta sebi jednostavnost i patetiku, tek mestimično komplikovan kako će kasnije biti. Jezik je već sasvim idiosinkratičan, ali urban i gađa u iste žice u koje gađaju recimo Bitlsi kad su bili mali i dobri. Džoni peva tadašnjem gradskom svetu, društvu u kafanama i studentskim klubovima, o svakodnevici, kako je on već vidi. Verovatno najlepša pesma je Gracija, ali se toliko vrtela da je dobila mesto jedine Azrine stvari koju preskačem, okrene mi se stomak kad je čujem. Gracija je tipičan primer te patetike koju Džoni sebi dopušta, a koja je posle izrodila bajage i cukiće i galije, i sav taj emotivno parazitski treš.
Prvi Azrin album je najlakši i najslađi, uvek popularan na žurkama i u suštini prilično tragičan. Na prvi pogled sladunjave i romantične pesmice (Marina, recimo) u stvari su tužno-smešne priče o moralnom bankrotu. Kako bilo, po mnogima je ovo najbolje što je Azra ikad napravila.

To je inače i početak hiperproduktivnog perioda – za prve tri godine objavljena su dva obična albuma, dva dupla, trostruki koncertni i nešto singlova viška.

Sledeće, 1981. godine, izlazi Sunčana strana ulice, samouverena, odrasla i poboljšana, do kraja razvijena po dve linije koje sad ovde postaju sasvim jasne, tek začete na prvoj ploči. Prva je filmska organizacija – ceo album je komplet, pesme su pojedinačne scene i polako te vode kroz grad. Druga je sam grad, scenografija. To je album o gradu, o svemu što ga čini gradom – od seksa i pića, sa sve znojenjem i povraćanjem, do romantike i ljubavi, državne opresije, mračnih dbovskih čistki, hiperintelektualaca i sofisticiranih urbanita, pijanih džulova, korumpiranih pandura... („kanalom što protiče, iz srca neona, stigla je večeras, kulisa od znoja”).
Čitav projekat je drzak, hrabar i jako ozbiljan, ali i dalje sa lakoćom. Samouvereni Džoni se poigrava, zavodi, plaši i priča ono što svi znaju a ne smeju da kažu, štošta što nisu znali da znaju i ponešto što im nije nikad palo na pamet, uz brdo onoga što nisu ni umeli da kažu – a on radi šta hoće, može mu se. Mnogi fanovi Sunčanu stranu drže za Azrin najbolji album. Lični motivi ostaju jednako bitni, ali sada su nežniji, manje nametljivi, muzika je prikladnija, jezik je povremeno opskuran, ali uvek jako lep, živ, potpuno oslobođen normi – do te mere da bira jugo-dijalekte u zavisnosti od konteksta, po lepoti ili preciznosti.
Zamišljam ga kako sedi u malom, mračnom studiju i miksa album, svestan da je na konju i da je sada car, da sad može da nam pokaže šta ume, sasvim svestan da u okolini nema nikoga ko bi mu bio makar do kolena. Tako stoji sam i iz njega kipi. Po prvi put i politika ulazi ozbiljno u priču, kao neizbežan i bitan deo socijalne stvarnosti koju opisuje, iskreno i beskompromisno. Iako su kreativnost i estetika primarni, pronicljivost i inteligencija pomažu, daju preciznost i iznenađuju dubinom uvida. Sve u svemu, Džoni se ovde razmahao i razigrao, oseća se da pravi svoj film koji snima i smišlja odavno i da zna tačno šta radi, u svakoj noti, stihu, sa redom pesama i naslovima.

-.-PHOTO: STOCK-.-Sve to vreme Azra je sjajan koncertni bend – sviraju po celoj zemlji, raja luduje i obožava ih. Koncerti su stvarno puni energije, dugo traju i osmišljeni su, stare, poznate stvari i mnoge nove, pesme koje se nikad više nigde nisu pojavile. Tako nastaje Ravno do dna, trostruki, retko dobar koncertni album. Džoni se opet potpuno unosi, sav je u tome, sve je to on, sve je to njegovo, zahvalan je što ga se sluša i što mu se da da kaže. Pri tom svira satima, na kraju ploče ga čuješ da već mumla, svi su usporili, crknuti, dali sve sto imaju, mokri od znoja, jedva stoje, bole ih noge i ruke i leđa. Materijal nov ili stari, uglavnom u istom ključu – urbane priče, socijalni dokumentarci, smišljeni ili dorađeni za koncerte, koji nikad ne bi tako dobro zvučali u studiju. Jezik postaje još neobičniji, mestimično potpuno neproziran i težak, ali osnovna ideja, energija i čist entuzijazam, ljubav – sve je to još uvek tako snažno prisutno. Izazovi establišmentu postaju otvoreni ali, opet, sasvim lični, nema poziva na revoluciju, nema objašnjavanja, sve je mano-a-mano – i muka i uvrede su lične, u pitanju je Džonijev izbor, njegova sloboda, njegova hrabrost, nama je samo oglašava, a mi kako hoćemo, svako je uostalom čovek za sebe. Taj individualizam je uvek bio ključ Štulićeve subverzivnosti – podrazumeva potpuno odbijanje, otpor prema bilo kakvom kolektivizmu, na bilo kom nivou, od komšija i prijatelja preko države i vojske do žena.

Negde u ovom periodu, izlaze i tri singla, E pa što, Sloboda i Gluperde lutaju daleko. Potpuno politički jasne i orijentisane, prepune su frustracije; muči ga ljudska glupost, strah, nemoć da se trgnu, da stoje sami za sebe, muči ga ukalupljivanje i slepo poštovanje. Pružaju prilično mračnu sliku, ali su ipak pune nade i želje da pokažu, ali opet ne zovu na revoluciju, ne zovu ni na šta, priča je to o privatnoj hrabrosti, o spremnosti da ne pristaneš („dovoljna je jedna riječ – odjebi”). Usput otvoreno skrnavi („A onda božije sirene zaustavljaju promet, semafori nastoje da svijetle što manje...”), izaziva i provocira („prodani skote bez časti, na obzorju se vide, stare parole, ispisane rukom, al' ne vidim boje...”), upućuje („sloboda nije podmetanje ideološki zakržljale forme... ona te čeka, uzmi je...”) – više od svega, priča o stvarima o kojima u to vreme ne treba da se priča. Mnogima su te tri pesme sama srž i najbolji pokazatelj Štulićevog rada. Verovatno najjasnije, najotvorenije osude sistema i ljudi koji ga dopuštaju, prepune su emocija – nema tu tehničke analize demokratije ili ekonomske manjkavosti samoupravljanja, sve su to svakodnevne stvari, svakodnevne opresijice, poniženja i prevare koje ljudi dozvoljavaju. Ako se i bavi vlastima, onda je i to izazov bezličnom upravljaču, koji mu je odvratan, ne kompletnoj mašineriji – to ga ne zanima, jer je ubeđen da sistem opstaje samo zahvaljujući oslanjanju na impotenciju pojedinca, koja je Štuliću neshvatljiva. Neće se ponovo baviti pokušajima da objasni u čemu je trik.

Kroz sve to, Džoni raste, sve je bolji. Muzika je sve više uklopljena uz pesme, on se igra rečima od početka ali to sada postaje sve veštije, sve jasnije ili sve lepše. Pretpostavljam da radi na tome, da li se preispituje, ili ih samo često peva pa ih i nesvesno analizira, puno čita svega i svačega, ko zna, verovatno sve zajedno. Istovremeno, polako počinje da biva izolovan time, to što on radi sve manje liči na bilo šta drugo što može da se vidi bilo gde, svakako ne u popularnom kontekstu u kojem je počeo. Pored pravog kvaliteta misli i pesničkog talenta, sve do sada to je ipak samo dobar rokenrol, nešto što bi Bitlsi mogli da naprave ili, šta znam, Elvis. Suptiliniji podtekst uglavnom izmiče, verovatno ga je teško uopšte videti, još teže pratiti pod salvama medijskih analiza, najverovatnije je skoro nemoguće uklopiti ga u postojeći kontekst.

I onda izlaze Filigranski pločnici. Prelazna ploča, muzika je drugačija, tekstovi jos više. Davno me upecala, u času nepažnje, Štulićeva izjava da je celu tu ploču pravio pod snažnim utiskom Grobnice za Borisa Davidoviča. I to se vidi, Džoni naturščik prepoznaje u genijalnom tekstu ono što on pokušava da uradi i prihvata, kreće od dokumentarnog, pa provuče kroz svoj doživljaj, pa ga ispegla da zvuči dokumentarno, i pruži nam svoje viđenje neosporne stvarnosti. Još uvek ne odustaje potpuno od svoje publike, ali ovaj album je ispitivanje samog sebe, koliko može da se izađe iz okvira i da se radi van očekivanog. Prestaje da objašnjava i da se brine da li ga razumemo, oseća da će izgubiti na jasnoći ako se trudi da uklopi u ono što već ume da radi. Pri tom, ništa više nije veselo, dokumentuje se naviknutost na „second best”, na propuštene prilike, čuje se melanholija i stalno razočaranje. Poneko pribežište je u uspomenama i ljubavima, ali i to uz svest da je beg mehanički, da se zadovolji poneki nagon, da bude malo lakše. Gde god malo dublje zagrebeš, nalaziš na foliranje, korupciju, trulež, ucenu, prevaru. Ali, ovog puta nema ljutnje, samo malo umora, melanholije – na samoj ivici prepuštanja, priča se priča o degradaciji i dekadenciji, izveštačenom postojanju, strašnom pristajanju i učestvovanju. Na kraju, nije više jasno da li se pesnik izvukao ili predao. Oseća se kao kralj, svakako, ali i dalje neko plače za njim. Među onima u publici koji su mu oprostili odustajanje od rokenrola, mnogi su uvereni da je ovo bio vrhunac stvaralaštva i najbolji album za Džonija. U mnogome, ploča zvuči opuštenija od ostalih, ali je u pitanju osmišljena manipulacija, sve emocije su ostavljene publici na raspolaganje, naizgled samo izveštavajući o situaciji, kišovski.

Sledeća ploča su Fazani (Kad fazani lete), odlična, mnogima najbolja. Nastavlja u pravcu introvertnih promena od ranije – tekstovi postaju teški za praćenje, muzika se pretvara u neki moderni bluz, mestimično izmešan sa pank tonovima. Retko šta možeš da prepoznaš, skoro sve je novo – ne samo novo za Azru, već novo u principu, izmišljeno. Iako mnogo urbaniji nego sve do sada, više nije samo o Gradu, već se bavi dubljim, univerzalnijim unutrašnjim svetom. I pored toga, ova ploča je intenzivinja od ostalih, mnogo; reči su bez pardona i bez izgovora, potpuno otvaranje i/ili potpuna optužba, sa tek ponekim pejzažem tu i tamo, da nas malo uvuče u priču. Mračno raspoloženje sa pločnika sada je fact-of-life, trulež prožima sve i svakoga, smrdi i nervira. Jedino što je jasno i čisto jesu lični bes, ljubav, želje i razočaranja – jedini način da se ostane normalan je da si ili lud od besa ili zaljubljen do daske. Tako je ceo album ili jedno ili drugo, i pomalo očajnički, pred sam kraj stiže i nesumnjiv hint (nemir i strast). Tu je i druga ogađena pesma, Plavi golub, smučila mi se još više od Gracije, ne svojom greškom, al' šta da joj radim.
Pored strašno puno besa i ljutnje, tu su i direktnije uvrede i provokacije, gađanje u samu srž straha od opresije – ogavne izvršitelje. Političko mesto, ako je i bilo ranije nejasno, ovde je potpuno određeno i sasvim primarno. Sa Fazanima počinje i veliko nezadovoljstvo i masovno pljuvanje po mediijima, predviđanje kraja karijere na sva zvona, umanjeni tiraži i tako dalje. Međutim, raste i Džonijev kultni status, ploče se mnogo više pozajmljuju (teže ih je kupiti, na radiju ga je sve manje), presnimavaju se i diskutuju privatno, kasnije postaju još popularnije, energija je zarazna. To, usput, ostaje istina i mnogo kasnije, na koncertima na kojima sam bio svaki put je bilo ludilo – u Filmskom gradu, posle prvog stiha Štićenika, slabo poznate pesme sa Fazana, rikne ozvučenje, ali nema zaustavljanja, i publika otpeva celu pesmu do kraja, svaku reč, svaki poluglas. Tehnika je popravljena već na pola, al' Džoni samo stoji i gleda, pustio nas da otpevamo, u neverici, nasmešio se, poklonio, zahvalio (čuveno „hvala vam najljepša” – ljubazan prema publici, do bola, uvek) i nastavio sa sledećom pesmom – al' o tome kasnije). Album nije dugačak, toplo preporučujem da se presluša ceo.


E onda ide Krivo srastanje (1984). Tu je Štulić već potpuno odlepio i, po mnogima, postao neslušjiv. Sve što je do sada Džoni bio i radio, i mnogo više, ovde je skoncentrisano, očišćeno, utanačeno. Šala na stranu, ovo je verovatno neki realni vrhunac njegovog rada, ako bismo tražili neku objektivnu meru. Muzika je odlična, svega tu ima, od primitivnog ska zvuka, preko Bitlsa, Leona Koena, panka, do narodnjaka i običnog rokenrola... nema problema, šta se svira Džoni radi, i dalje uspeva da ih sve održi u istom tonu. Tekstovi su profesionalniji, malo siroviji sasvim namerno u odnosu na prošlu ploču, malo opušteniji, ali i dalje bez mnogo objašnjavanja, bez pardona, i sve je tu, ništa se ne čuva za kasnije, ništa se ne krije. Cela ploča se sluša sa nakostrešenim dlakama na vratu, napetim stomakom i jezom niz kičmu. Sve je sa lakoćom i precizno gađa u emocije, sve vreme insistira na intelektu – moraš da slušaš da bi znao šta se događa, ko te jebe ako nećeš da se potrudiš. A ako hoćeš, gledaćeš Džonija u njegovom najboljem izdanju: ljut, jak, pametan, talentovan, luduje i histeriše; izolovan, jer više nikom ništa ne oprašta, i ono malo ljubavnih su oštre i razočarane – nema više sa kim da podeli ono što vidi, pa daje onda ovako. A ono što vidi mu je gadnije nego ikad, ali po prvi put se oseća da ga to sve manje dotiče, polako počinje da se podsmeva – i počiniocima i kukavicama i fanovima, koji se lepe uz njega slepo.
Sama poruka, ispričana na sto načina a najjasnije ovde, glasi da je on jedan i nije deo družine, sasvim gubi vezu sa Jugom. Zamišljam i da se na samom kraju, u poslednjoj pesmi o Gradu, oprašta od njega, ili priča o tome kako su se razišli, priča o njemu u prošlosti, kao o uspomeni. Dakle, najlepše, najiskrenije, najbolje što je do sada uradio, a sasvim popljuvano, iz sve snage. Kasnije ploča postaje totalni kultni spomenik. Jedna draga poznanica me je podsetila da je to doba intenzivne aktivnosti DB, i te kritike bi lako bilo njima pripisati.

Valjda izudaran i zgađen, ovde se Džoni potpuno otuđuje. Nastaje velika pauza – dve godine – i onda izlazi ploča uglavnom na engleskom. Totalno sjebana u proizvodnji tako da je ostala neverovatna retkost, ploče su povlačili iz radnji jer su bile neispravne, preskakale, trake pogrešno odštampane. Trebale su mi godine da je nabavim. It Ain't Like in the Movies at All nikad ne bi uspela van Jugoslavije, sumnjam da je to i bila ideja, i dalje ima previše srpskohrvatskog. Ali uspeva da pruži savršenu priču o emigraciji. Engleski je savršen emigrantski pidgin, uglavnom propisno tačan, ali malo neobičan, iščašen idiomima iz drugih jezika, mestimično potpuno pogrešno izgovoren, onako kako engleski izgovaraju ljudi koji su puno više čitali na engleskom nego što su ga govorili.
U početku pečalbe niko nema vremena time da se bavi, uvek si u žurbi da se snađeš, nađeš, da uradiš sve ostalo, negde da živiš, nešto da radiš, nekog da upoznaš, da skontaš kako šta funkcioniše – od javnih toaleta i autobusa do žurki i izlazaka. Ta nervoza uvek traje nekoliko godina i tu je jezik tek sredstvo osnovnog sporazumevanja, iako si najčešće ubačen u gomilu sličnih, koji isto tako žive. Druga stvar je da si strašno mnogo sam – dok se ne nađeš izbačen iz svakodnevnog frejmvorka, i ne opažaš taj konstantan šum ljudi oko sebe; telefoni, razgovori, izlasci, sećanje na Perine ili Lazine probleme, razmišljanje o razgovoru od juče, pića, kafe, viđanja, klimanje glavom poznatima, par reči s komšijom, čak i delići razgovora na ulici u prolazu, naslovi u tuđim novinama, TV, radio... sve to nestaje i za sve to moraš da radiš, da se trudiš, u najmanju ruku koncentrišeš se da prevedeš šta čuješ u prolazu. Osećanje neprijatne, izolovane tišine u kojoj si prisiljen na kontemplaciju, jer nema šta drugo da se radi, i u kojoj se sećaš koječega i pomalo iskrivljuješ, na neočekivane načine. E, pa taj album je o tome. Puno starog, prepevanog materijala i možda oko polovina novog. Pesme koje su pisane na srpskom (i stare i nove) pa prevođene, prepoznaješ po tome što prevodi deluju kao da pripit počneš da pevaš, prevodeći svaki stih pre nego što ga izgovoriš. Manje od trećine materijala je pisano u startu na engleskom (pidgin engleskom) i to se vidi. Interesantno, nijednu od njih nije posle pevao na jugoslovenskom, dok onu prvu grupu jeste. Iako je snimak dosta loš – nivoi su pogrešni, basovi prigušeni, ostalo mutno – aranžmani su daleko najbolji do sada, svirka dobra. Tekstovi su ili prepevi i loši prevodi starih pesama o gradu, ili novi, teški i usamljeni, na engleskom, sa povremenim malim radostima, sa mešanim kulturama u zvuku i jeziku; sve u svemu, zvuk moderne imigrantske Evrope, a ploča je opet organizovana kao film, mada sa bezbroj tehničkih problema i svojom temom izbačena iz kontinuiteta.

Godinu dana kasnije izlazi Između krajnosti (1987). Skromna ploča, pesme su velikim delom već izašle na It ain't like in the movies..., samo na engleskom, tako da imaš neobičan osećaj da slušaš original snimljen posle derivata. Pored toga, ima i par sevdalinki i par novih. Stare zvuče bolje nego ranije, sevdalinke se odlično uklapaju u čitav ton albuma, a taj je melodičniji nego ranije, malo setniji i iznad svega – podsmešljiv. Džoni je uvređen i besan, oseća da udara glavom u zid i podsmeva nam se. Tu je i notorni stih, „iscureo je virus boje neba”, koji se često navodi kao primer besmislica u njegovim stihovima – da li stvarno smišljen kao udica, tek upravo tako radi (a sledi mu: „kako logičan stih, moj goli prick”). Podsmeva se i Jugoslovenima i vlastima i običnom narodu, smešan mu je strah od opredeljivanja, gadan kukavičluk i velike važne reči. Ovo je verovatno najintrovertniji album i još jedna prekretnica – posle ovoga Džoni peva za sebe, bavi se muzikom i fudbalom jer mu to prija. Na svakoj sledećoj ploči biće po nekoliko lepih hitova koji će se vrteti na radiju i, pretpostavljam, donositi nekakvu zaradu, ostalo će biti ono što ga u tom trenutku zanima ili poruke o stvarima o kojima neće da priča u intervjuima. U krajnjoj liniji, Džoni više ne živi tu.

Negde u to vreme izlazi i četvorostruki koncertni, Zadovoljština, bitan zato što ga je predstavio klincima, kao i turneja na kojoj je snimljen, ali možda interesantan po njegovom izboru pesama – sve je inače samo pevanje već postojećih pesama. Ima nekoliko obrada i one su lepe i pevljive, sve je stručno i vrlo profesionalno urađeno. Ne sumnjam da svaki profesionalni muzičar treba da bude ponosan ako tako nešto napravi, a da se to još i prodaje, a Džoni je sad više nego ikad uglavnom to – profesionalni muzičar. Uz ploču izlazi i knjiga stihova, koja više liči na iskopiranu beležnicu.

-.--.-Nov je materijal koji će se naći na Balkanskoj rapsodiji, sledeće godine (1989) – ton je nov, tekstovi su novi. Štulić zvuči srećno i u miru sam sa sobom, distanciran i naučen da mu je važna samo muzika, ne i publika („ja sam apsolutno indignirani gad; i to što nudim nije za vas; ja sam hiper tuper super gluper senzibilan i imam ideju...”). One lepe – i povređujuće – želje da ga vole i razumeju više nema, ni trunke. Ima komentara zbivanja u zemlji, naslućuje jebarnik koji dolazi i stavlja nam do znanja da vidi potpuni raspad i beznađe; naravno, to jeste deo njega, on nije odustao od sebe – ali, razlika je u tome što se više ne trudi da tumači i što više ne izaziva zlo na tuču. Priča iz daljine, vezan za temu tek kao autor dokumentarca. Njega više lično ne dotiče, više mu ne može ništa ni vojska, ni milicija, ni kritičari, ni izdavači, ni publika. Cena je, da, izgubljena nevinost i vrlo  koncentrisan cinizam, al' to je to. Mnogima jedna od dražih ploča.

Balegari ne veruju sreći je svojevrstan mali kraj, godinu dana posle Rapsodije, pet godina pre sledećeg pojavljivanja na sceni. Jugoslovenska politička scena je sad potpuno u drugom planu i ako išta ostaje od nekog jugoslovenskog interesovanja, to je kulturna pozadina Džoni namerno odbija da se bavi onim što ga se više ne tiče. I dalje se spominju lična hrabrost i integritet, ali u opštijem kontekstu, mada nema foliranja – nezainteresovan je i neće da na silu zauzima stranu; bavi se sobom i svojim interesovanjima, tek dotičući svakodnevicu tamo gde ona dodiruje njega. Isto kao i ranije, samo sada on više nije tu. Demonstrira narodsko-zabavnu muziku kakva jeste, ista uvek i svuda, ni po čemu specifična – raznorazni primeri su izmešteni i prepakovani u frejmvork koji je uzet za osnovu lokalnih turbo-folkova, svuda tobože autohton i originalan. Na kraju, ovo jeste jedna od boljih ploča.

A onda nas je Džoni oterao u tri lepe... bar na neko vreme.

Vraća se 1995, sa nostalgičnim i tragičnim Sevdahom za Paulu Horvat, jednom od glavnih protagonista pesme 3N sa Krivog srastanja. Priča se da je album bio spreman nekoliko godina ranije, ali eto, tek tada izdat, i nije naročito bitno. Jugoslavija se tu već raspala uveliko, sve je obuzelo ludilo nacionalizma, svašta se gadno već dogodilo i ljudi umiru, gradovi gore. Težak, mučan i spor album. Sve pesme su nove, ali reference i varijacije starih stihova i starih melodija su toliko česte da polako postaje jasno da se radi o maloj ličnoj retrospektivi, koja treba da nas podseti na prošlo vreme. Politike opet koliko hoćeš, ovog puta prilično beznadežne, više kao oplakivanje, zavijanje na mesec, zaprepašćenost nenormalnošću. Opet na nivou onih ranijih, ličnih priča u velikom ramu, nekih izmišljenih ili samo njemu poznatih likova, i njegovih i dalje tužnih i lepljivih. Ceo album je opelo za could have been zemlju, za hrabrost, pristojnost, nadu. Jedan od boljih albuma i opet, naravno, jedno od većih razočaranja za stare ljubitelje Azre – besni rokenrol je zamenjen setnom mešavinom sevdaha iz cele Jugoslavije, sa mešanim narečjima i melosima iz raznih vremena. I pored recikliranih stihova, stopa, motiva, ipak, meni i mnogima među omiljenijim.

Te godine izlaze i Anali, dupli album nasumice sakupljenih pesama bez baš jasno uhvatljivog koncepta, skrpljen čudno i objavljen još čudnije. U velikoj meri je u pitanju neko dokumentovanje Jugoslavije, pevanje o koječemu u njoj, poneki utisci iz Evrope, ali najviše od svega izgleda kao brdo pesama nasnimljenih svaka za sebe, isprobavanje ponečeg tu i tamo, da se ne ispadne iz forme, iz dosade i od dugog vremena – emigrantsko vreme je razvučeno do bola u ranim godinama i često se provodi, kad i gde se stigne, radeći ono u čemu si bio dobar kod kuće, da ne zaboraviš. Pa Anali baš tako zvuče. Nisu pesme loše, ali nema ideje, nema energije koja vozi ostale ploče. Nađe se ipak i tu poneko kome su te pesme najlepše i, zaista, lepo je za čuti, ponešto je i baš dobro.

 

Dve godine kasnije izlazi Blase, dupli. To je poslednje, i tako je i snimljeno. Džoni se oprašta, sada je već potpuni stranac, previše daleko, ne dotiče ga, osim kao čoveka, posmatrača. Zna da priča u prazno i više nije siguran ni da ima pravo da priča i da tupi. Ima šta da kaže, ali problem nije više njegov ni na koji način, i to se oseća, to je iznad svega tema i čini album jednim od boljih. Ono šta ima još ponekome da poruči sasvim je otvoreno, na jednostavnom ličnom nivou, direktno i prilično jasno. Tu je čak i pesma o Ćosiću, pa i jasno prozivanje glasnih boraca, srećnih u svom herojskom nastupu, bez petlje da naprave poslednji korak, izgovarajući se strahom od krvoprolića. Nema više ni najmanje trunke pokušaja da se objasni ili kaže, nikakvog razumevanja. Čita bukvicu o svemu, od pucanja morala, jeftine ljubavi, turbo-folka (kao laži o poenti narodne muzike i njenoj korupciji čak i gde valja, koju demonstrira kako ume), sitnih lopovluka, pristajanja, pokornosti i malih svakodnevnih interesa. Podsmeva se i sebi što se i toliko trudi. I sasvim odustaje. Nesrećan album.

I to je bilo to. Džoni je rekao šta je imao i ostavio Jugoslaviju, i ceo Balkan uostalom, da se peče u svom miru. Otišao da vozi taksi i prevodi Homera, sa taksija prešao na fudbal a sa Homera na ostale Grke.

Sve vreme, od početka do kraja, ostaje potpuno zbunjen i šokiran primamljivošću mase, individualac, iskren – i uvek, šta košta da košta, dosledan i pristojan.
Opran.

Oceni
4.55
Ostali članci iz rubrike Tema
Tagovi